Category: srpska književnost

Prase u Teheranu

Moje omiljene izreke iz srpskog jezika, sa orijentalnom tematikom:

— Imaju Arapi i para u jami (palindrom – čita se isto u oba smera);

— Prodao bi prase u Teheranu (kaže se za veštog trgovca, koji može da proda prase čak i u iranskoj prestonici, gde žive muslimani – a oni, jelte, ne jedu prasetinu);

— Sad ćeš da vidiš kako Musa dere jarca (kaže se kada se opisuje nečija ekstremna nadmoć i dominacija);

— Sjaši Kurta za uzjaši Murta (kaže se kada smena ličnosti na položaju ne predstavlja suštinsku promenu);

— Gde svi Turci, tu i mali Mujo (kaže se kad neko podržava odluku većine);

— Para vrti gde burgija neće (znači da se novcem može završiti svaki posao);

— Doterao cara do duvara (dovesti nekog u bezizlazan položaj);

— Kadija te tuži, kadija ti sudi (znači da pravda zavisi od onog ko ima moć).

Neke od ovih mudrosti su veoma stare, ali imaju primenu i danas. Šta vi mislite?

Matija Bećković o srpskom jeziku

Genijalni i neponovoljivi Matija Bećković, u zbirci pesama Kad budem još mlađi:

Kad budem još mlađi predložiću ministru prosvete da ukine srpski jezik. Ako ne ukine unazad, ono unapred.. Ako ne nepismenima, ono bar đacima. Ako ne vikendom, ono radnim danima. Ako pređemo na evro, moramo na engleski. Ne može i evro i srpski. Kome se u vreme tranzicije omakne neka srpska reč, ne treba mu odmah skidati glavu. Bar ne prvi put. Dovoljno je da kaže: Sorry! Zašto da gubimo dragoceno vreme učeći jezik koji ničemu ne služi i niko ga ne razume osim Srba?! Nećemo na srpskom tražiti posao ili pomoć kad se zaglavimo u liftu, u Abu Dabiju…. ili u Tivtu.

Čemu jezik koji ničemu ne služi? Sve što je imalo da se kaže na srpskom, davno je rečeno, a bolje da nije. Sve što je preostalo da se kaže, može se reći ćutanjem. Srpski jezik je jedini s kojim se bolje komunicira ako ćutiš, nego ako govoriš. Ako govoriš, možeš dobiti batine, što se događa čak i Bugarima. Pa im se posle izvinjavaju, jer im se učinilo da govore srpski!

Da srpski nešto vredi, govorio bi ga još neki narod – Nemci, Englezi, Francuzi… ili bar Crnogorci. Da je Njegoš znao crnogorski, kako li bi tek onda napisao Gorski vijenac, kad ga je na srpskom ovako napisao!

Era i kadija

Nedavno sam na mrežama objavila jedan tekst, gde sam citirala izvesnu rečenicu koje se sećam iz čitanke za osnovnu školu: „Stani da pogledam u ćitab“. Isprva nisam znala odakle dolazi ova rečenica, dok me jedan čitalac moje objave nije podsetio. On je prepoznao da je reč o priči „Era i kadija“, koju je zabeležio i nama u amanet ostavio veliki filolog, Vuk Karadžić.

Čitajući ovu duhovitu priču, sita sam se ismejala i istinski uživala. Šteta je zaboraviti i ne negovati ovakve mudrosti našeg naroda, koji se u teškim trenucima ropstva pod Turcima održao svojim vedrim duhom.

Zato želim da i vas ja podsetim ovo blago srpske književnosti, uz mali glosar arhaizama i manje poznatih reči koje se u priči javljaju:

„Ćitap“, može i „ćitab“ (arapski: „kitab“, كتاب – knjiga)

„Kadija“ (arapski: „al-qadi“, القاضي – sudija)

„Vala“ (arapski: „wa Allah“, والله – tako mi Boga)

„Efendija“ (turcizam, ali ima i u arapskom – gospodin)…

A priča ide ovako:

Era je čuvao kadijina goveda, a među njima je imao i jednu svoju kravu koja je išla s kadijinom stokom. Jednog dana, kadijina i Erina krava se pobodu, i Erina krava usmrti kadijinu. Brzo otrči Era kod kadije:

– Poštovani efendija! Tvoja krava je ubola moju!

Kadija odgovori:

– Pa, ko je kriv? Je li ih neko naterao?

– Nije niko, same su se pobole!

– E, vala! Marvi nema suda!

Na to će Era:

– Ali, efendija, čuješ li ti mene: moja krava je ubola tvoju!

– Ah, ah! Sačekaj da pogledam u ćitap – reče kadija, pa posegne za knjigom, ali ga Era uhvati za ruku:

– E, nećeš! Kad nisi gledao u ćitap za moju kravu, nećeš ni za tvoju!

Preuzeto iz sledećeg izvora.

Zlatni pehar

Znate onaj osećaj kad počnete da čitate tekst, a na prvoj strani usred teksta stoji poduža fusnota koja prelazi i na drugu stranu. Posle toga se vraćate na glavni tekst, iščitavate prvu, drugu i treću stranu, a posle nje ide nova fusnota koja vas baca na četvrtu, petu i šestu. Kad ovo iščitate, vraćate se na glavni tekst na četvrtoj, pa čitate do devete, sve skačući pogledom čas gore čas dole, u iščitavanju raznih fusnota i napomena. Na desetoj vas opet čeka jedna poveća fusnota, koja vas vuče da iščitavate do 12. strane. Umesto da se posle vratite na glavni tekst, vi krećete da listate knjigu unapred i shvatate da je ostatak teksta takođe prožet fusnotama. Shvatate da će vas, ako nastavite da čitate na ovaj način, fusnote bacati tamo-vamo, kao talas što baca davljenika na uzburkanom moru, pa nećete više znati ni gde ste stali stali ni šta ste pročitali. Tada uviđate da fusnote treba čitati zasebno, a ne unakrsno sa glavnim tekstom.

Koliko god ovo zvučalo komplikovano, lepo je čitati knjigu koja ima fusnote, jer su one dokaz da se pisac/prevodilac svojski potrudio da vam približi delo na najbolji mogući način. Takva je i ova knjiga koju sam juče pazarila na Sajmu. „Zlatni pehar“, glavom i bradom! Srpko Leštarić me je ponovo oduševio prevodom kratkih narodnih priča pisanih na arapskom dijalektu. Ovoga puta, reč je o pričama iz Jerusalima, koje su do njega došle posredstvom jednog kolege što je u nekoj lajdenskoj antikvarnici slučajno nabasao na arapsku knjigu od koje nije razumeo ni reči…

Ja obično Srpkove prevode kupujem prvo zbog njegovih fusnota i pogovora, pa tek onda zbog prevedenog teksta. Uvek se tu nađu neke korisne crtice o arapskom jeziku i književnosti, uzbudljive priče o potrazi i putevima koji su ga vodili do retkih arapskih rukopisa, prevodilačke poteškoće i kako ih je prenebregao, te sjajna prevodilačka rešenja do kojih je došao. Recimo, demonsko biće iz arapske mitologije, zvano „Gul“ na srpski je prevedeno kao „karakondžula“. Sjajno, zar ne?!

Sa ovakvim knjigama ne možete pogrešiti, a ne možete se ni oteti utisku da je svaka fusnota i napomena pravi zlatni pehar saznanja. Stoga se čak usuđujem reći i ovo: Izeš knjigu koja fusnote nema!

Ćitab

Ne sećam se više koji je to bio razred osnovne škole, ni koji tekst iz čitanke smo čitali, ali dobro se sećam jedne rečenice iz njega: „Stani da pogledam u ćitab“. Učitelj nam je tada objasnio da ova neobična reč dolazi iz turskog jezika i da znači „knjiga“.

Godinama kasnije, sa njom sam se susrela po drugi put. Bilo je to na prvoj godini studija arabistike, kada smo učili da se na arapskom jeziku knjiga kaže „kitab“ (كتاب). Odmah mi je bilo jasno da je „kitab“ ustvari onaj „ćitab“, koji mi je ostao urezan u pamćenje.

Postoji više reči arapskog porekla koje su u srpski ušle preko turskog, a u kojima je glas K postao Ć. Mislim da je to zato što se u osmanskom turskom glas K izgovarao kao KJ, što je na kraju prešlo u Ć.

Evo male liste takvih reči iz rečnika turcizama Abudulaha Škaljića:

ćef – volja, prohtev (od arapske reči „keyf“, كيف )

ćevap – od arapske reči „kebab“ (كباب)

ćata – pisar (od arapske reči „katib“, كاتب)

Ćaba – Kaba (u Meki), الكعبة

ćafir – nevernik (od arapskog „kafir“, كافر)

Većina ovakvih reči kod nas zvuči zastarelo i arhaično, osim ćevapa koji je i dalje aktuealan.

Derviš i smrt

Kada sam u srednjoj školi čitala roman „Derviš i smrt“ najviše mi se dopao njegov početak, odnosno stihovi koji stoje pre prvog poglavlja. Iako tada nisam znala ništa o Kuranu i o arapskom, oni su na mene ostavili snažan utisak, jer izražavaju jednu od velikih istina ovoga sveta i navode na razmišljanje o svrsi i prolaznosti:
„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru kad zablijedi;
Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.
Svaki je čovek uvek na gubitku… Dugo vremena nisam znala odakle je Selimović uzeo ove stihove. Jasno je da je iz Kurana, ali koja *sura i koji *ajet?! Rešim ja, nedavno, da to i saznam, pa stanem da kopam po internetu i otkrijem da Meša Selimović ustvari nije bukvalno citirao Kuran. Ustvari, on je ove stihove sam stilizovao, koristeći delove nekih kuranskih sura i ajeta. Prenosim vam ih u originalu, a nakon toga i u prevodu Besima Korkuta.
نٓ ۚ وَٱلْقَلَمِ وَمَا يَسْطُرُونَ
فَلَآ أُقْسِمُ بِٱلشَّفَقِ وَٱلَّيْلِ وَمَا وَسَقَ
وَٱلشَّمْسِ وَضُحَىٰهَا وَٱلْقَمَرِ إِذَا تَلَىٰهَا وَٱلنَّهَارِ إِذَا جَلَّىٰهَا
لَآ أُقْسِمُ بِيَوْمِ ٱلْقِيَـٰمَةِ وَلَآ أُقْسِمُ بِٱلنَّفْسِ ٱللَّوَّامَةِ
وَٱلْعَصْرِ إِنَّ ٱلْإِنسَـٰنَ لَفِى خُسْرٍ إِلَّا ٱلَّذِينَ ءَامَنُوا۟ وَعَمِلُوا۟ ٱلصَّـٰلِحَـٰتِ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلْحَقِّ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلصَّبْرِ
Nūn. Tako Mi kalema i onoga što oni pišu (68:1)
I kunem se rumenilom večernjim i noći, i onim što ona tamom obavije (84:16-17)
Tako Mi Sunca i svjetla njegova, i Mjeseca kada ga prati, i dana kada ga vidljivim učini (91:1-3)
Kunem se Danom kada Smak svijeta nastupi i kunem se dušom koja sebe kori (75: 1-2)
Tako mi vremena – čovjek, doista, gubi, samo ne oni koji vjeruju i dobra djela čine, i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje (103: 1-3)

  • „sura“ (سورة) – poglavlje Kurana; „ajet“ (آية) – stih Oznake u zagradama iza citata u Kuranu označavaju koja je sura i koji ajet preuzet.

Slovo iže

Malo je reći da sam se iznenadila kada sam saznala da je reč „gibanica“ arapskog porekla. Ovo tradicionalno srpsko jelo je nešto u šta nisam imala sumnju da je autentično, da je naše, srpsko… sve dok nisam saznala za ovaj podatak.

Kako navodi srpska istoričarka i stručnjak za orijentalistiku, Olga Zirojević, reč „gibanica“ dolazi iz egipatskog arapskog, budući da se upravo na ovom dijalektu arapskog jezika „sir“ kaže „gibna“, sa množinom „giban“ (ar. جبن).

I to mi je nekako dobro došlo kao uvod, da vam ispričam nešto što već duže vreme planiram. Reč je o anegdoti koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koju sam mnogo puta slušala dok je u društvu prepričavala moja tetka, smejući se uvek njenom duhovitom završetku.

Ali pre same priče, moram da vam objasnim nešto, da biste je bolje razumeli. U priči se pominje slovo „iže“, a to je slovo kojim se u glagoljici, i ćirilici pre Vukove reforme, beležio glas /i/. Slovo iže je bilo poznato kao teško za pisanje i svi su učenici muku mučili dok nisu naučili lepo da ga ispisuju.

Priča ode ovako…

Imao jedan kaluđer poveći kotur sira, pa povremeno sekao od njega malo po malo i jeo. A njegovi đaci, kad videše kakav sir ima, stadoše i oni da seku tanke kriške i jedu kradom da ovaj ne vidi. Primetio kaluđer da mu jedu sir, pa uze onaj kotur i na mestu gde su sekli ureza slovo iže. Ako bi se đaci usudili da odseku parče, slovo iže bi nestalo, pa bi bili otkriveni u krađi… Doseti je jedan đak, pa stade da vežba da piše slovo iže. A kad ga usavrši, on ti ode i uze onaj sir i odseče sebi parče, pa napisa novo slovo iže. Sutradan opet dođe, iseče novo parče i napisa novo slovo iže…

Trajalo to nekoliko dana, a kaluđer prvo mislio da niko njegov sir nije ni takao. Ali kad prođe neko vreme, beše mu nešto čudno, pa uze onaj sir, zagleda u njega i reče: „Jeste slovo iže, al’ sirca sve niže“.

Eto, to je zapisao Vuk, moja tetka prepričala, a ja svojim rečima vama ispričala!

Borislav Pekić

„Bio je pr­vi Sab­bath u su­vom, vre­lom ta­mu­zu (ju­lu) jed­ne go­di­ne od Stva­ra­nja sve­ta, po je­vrej­skom ka­len­da­ru, ne­ke dru­ge po He­dži­ri ili mu­sli­man­skom ra­ču­na­nju, sa­svim tre­će za hri­šća­ne, ko zna ko­je od Sa­ta­na­i­lo­vog pa­da za sve što u bo­ga ne ve­ru­ju, a ni­jed­ne za sreć­ni­ke za ko­je vre­me vi­še ni­je po­sto­ja­lo“.

Ovo je početak možda i najboljeg romana koji sam pročitala u životu. U pitanju je „Besnilo“ Borislava Pekića. Onomad kada je počela kovid kriza i kada smo odjednom svi zaglavili u karantinu, cela situacija me je neodoljivo podsetila na ovaj roman.

Pekić ovde govori o virusu besnila, tačnije o visokozaraznom supervirusu koji dospeva na londonski aerodrom Hitrou, preko jedne zaražene putnice koje je doletela avionom Alitalije, a koju je ujeo zaraženi pas. Virus se širi nezaustavljivom brzinom i ubrzo ceo aerodrom postaje karantin. Ovaj napeti roman-triler prati više paralelnih priča, koje na početku nemaju nikakve veze, da bi se kasnije ispostavilo da ipak imaju… Roman je pun aluzija i metafora, pa je za razumevanje svih njegovih slojeva potrebno imati široko opšte obrazovanje. Treba poznavati Bibliju, izraelsko-palestinski sukob i još mnogo toga… Možemo ga čitati više puta u životu i sigurna sam da ćemo ga svaki put drugačije razumeti.

Dok sam živela na Cvetnom trgu, našla sam se tamo sa jednim drugom kome je bio u rođendan i seli smo u kafić. Za poklon sam mu odabrala svoj omiljeni roman, Pekićevo „Besnilo“ – uz napomenu da mu nisam napisala posvetu, jer nisam vešta u pisanju istih. Posle izvesnog vremena, osoba koja je sedela za susednim stolom videla je knjigu, ustala i rekla: „Ko to čita roman moga oca?!“ Ispostavilo se da to lično Pekićeva ćerka! I onda mu je ona napisala posvetu u knjizi…

Prošlo je neko vreme i ja sam se odselila sa Cvetnog trga. Ubrzo posle toga, trg je počeo da se renovira i dobija novo ruho. Uklonjene su zimske bašte kafića, popločano je i doterano.. a postavljena i je jedna nova statua, posvećena nikom drugom – do Borislavu Pekiću!