Category: srpska književnost

Derviš i smrt

Kada sam u srednjoj školi čitala roman „Derviš i smrt“ najviše mi se dopao njegov početak, odnosno stihovi koji stoje pre prvog poglavlja. Iako tada nisam znala ništa o Kuranu i o arapskom, oni su na mene ostavili snažan utisak, jer izražavaju jednu od velikih istina ovoga sveta i navode na razmišljanje o svrsi i prolaznosti:
„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru kad zablijedi;
Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.
Svaki je čovek uvek na gubitku… Dugo vremena nisam znala odakle je Selimović uzeo ove stihove. Jasno je da je iz Kurana, ali koja *sura i koji *ajet?! Rešim ja, nedavno, da to i saznam, pa stanem da kopam po internetu i otkrijem da Meša Selimović ustvari nije bukvalno citirao Kuran. Ustvari, on je ove stihove sam stilizovao, koristeći delove nekih kuranskih sura i ajeta. Prenosim vam ih u originalu, a nakon toga i u prevodu Besima Korkuta.
نٓ ۚ وَٱلْقَلَمِ وَمَا يَسْطُرُونَ
فَلَآ أُقْسِمُ بِٱلشَّفَقِ وَٱلَّيْلِ وَمَا وَسَقَ
وَٱلشَّمْسِ وَضُحَىٰهَا وَٱلْقَمَرِ إِذَا تَلَىٰهَا وَٱلنَّهَارِ إِذَا جَلَّىٰهَا
لَآ أُقْسِمُ بِيَوْمِ ٱلْقِيَـٰمَةِ وَلَآ أُقْسِمُ بِٱلنَّفْسِ ٱللَّوَّامَةِ
وَٱلْعَصْرِ إِنَّ ٱلْإِنسَـٰنَ لَفِى خُسْرٍ إِلَّا ٱلَّذِينَ ءَامَنُوا۟ وَعَمِلُوا۟ ٱلصَّـٰلِحَـٰتِ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلْحَقِّ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلصَّبْرِ
Nūn. Tako Mi kalema i onoga što oni pišu (68:1)
I kunem se rumenilom večernjim i noći, i onim što ona tamom obavije (84:16-17)
Tako Mi Sunca i svjetla njegova, i Mjeseca kada ga prati, i dana kada ga vidljivim učini (91:1-3)
Kunem se Danom kada Smak svijeta nastupi i kunem se dušom koja sebe kori (75: 1-2)
Tako mi vremena – čovjek, doista, gubi, samo ne oni koji vjeruju i dobra djela čine, i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje (103: 1-3)

  • „sura“ (سورة) – poglavlje Kurana; „ajet“ (آية) – stih Oznake u zagradama iza citata u Kuranu označavaju koja je sura i koji ajet preuzet.

Slovo iže

Malo je reći da sam se iznenadila kada sam saznala da je reč „gibanica“ arapskog porekla. Ovo tradicionalno srpsko jelo je nešto u šta nisam imala sumnju da je autentično, da je naše, srpsko… sve dok nisam saznala za ovaj podatak.

Kako navodi srpska istoričarka i stručnjak za orijentalistiku, Olga Zirojević, reč „gibanica“ dolazi iz egipatskog arapskog, budući da se upravo na ovom dijalektu arapskog jezika „sir“ kaže „gibna“, sa množinom „giban“ (ar. جبن).

I to mi je nekako dobro došlo kao uvod, da vam ispričam nešto što već duže vreme planiram. Reč je o anegdoti koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koju sam mnogo puta slušala dok je u društvu prepričavala moja tetka, smejući se uvek njenom duhovitom završetku.

Ali pre same priče, moram da vam objasnim nešto, da biste je bolje razumeli. U priči se pominje slovo „iže“, a to je slovo kojim se u glagoljici, i ćirilici pre Vukove reforme, beležio glas /i/. Slovo iže je bilo poznato kao teško za pisanje i svi su učenici muku mučili dok nisu naučili lepo da ga ispisuju.

Priča ode ovako…

Imao jedan kaluđer poveći kotur sira, pa povremeno sekao od njega malo po malo i jeo. A njegovi đaci, kad videše kakav sir ima, stadoše i oni da seku tanke kriške i jedu kradom da ovaj ne vidi. Primetio kaluđer da mu jedu sir, pa uze onaj kotur i na mestu gde su sekli ureza slovo iže. Ako bi se đaci usudili da odseku parče, slovo iže bi nestalo, pa bi bili otkriveni u krađi… Doseti je jedan đak, pa stade da vežba da piše slovo iže. A kad ga usavrši, on ti ode i uze onaj sir i odseče sebi parče, pa napisa novo slovo iže. Sutradan opet dođe, iseče novo parče i napisa novo slovo iže…

Trajalo to nekoliko dana, a kaluđer prvo mislio da niko njegov sir nije ni takao. Ali kad prođe neko vreme, beše mu nešto čudno, pa uze onaj sir, zagleda u njega i reče: „Jeste slovo iže, al’ sirca sve niže“.

Eto, to je zapisao Vuk, moja tetka prepričala, a ja svojim rečima vama ispričala!

Borislav Pekić

„Bio je pr­vi Sab­bath u su­vom, vre­lom ta­mu­zu (ju­lu) jed­ne go­di­ne od Stva­ra­nja sve­ta, po je­vrej­skom ka­len­da­ru, ne­ke dru­ge po He­dži­ri ili mu­sli­man­skom ra­ču­na­nju, sa­svim tre­će za hri­šća­ne, ko zna ko­je od Sa­ta­na­i­lo­vog pa­da za sve što u bo­ga ne ve­ru­ju, a ni­jed­ne za sreć­ni­ke za ko­je vre­me vi­še ni­je po­sto­ja­lo“.

Ovo je početak možda i najboljeg romana koji sam pročitala u životu. U pitanju je „Besnilo“ Borislava Pekića. Onomad kada je počela kovid kriza i kada smo odjednom svi zaglavili u karantinu, cela situacija me je neodoljivo podsetila na ovaj roman.

Pekić ovde govori o virusu besnila, tačnije o visokozaraznom supervirusu koji dospeva na londonski aerodrom Hitrou, preko jedne zaražene putnice koje je doletela avionom Alitalije, a koju je ujeo zaraženi pas. Virus se širi nezaustavljivom brzinom i ubrzo ceo aerodrom postaje karantin. Ovaj napeti roman-triler prati više paralelnih priča, koje na početku nemaju nikakve veze, da bi se kasnije ispostavilo da ipak imaju… Roman je pun aluzija i metafora, pa je za razumevanje svih njegovih slojeva potrebno imati široko opšte obrazovanje. Treba poznavati Bibliju, izraelsko-palestinski sukob i još mnogo toga… Možemo ga čitati više puta u životu i sigurna sam da ćemo ga svaki put drugačije razumeti.

Dok sam živela na Cvetnom trgu, našla sam se tamo sa jednim drugom kome je bio u rođendan i seli smo u kafić. Za poklon sam mu odabrala svoj omiljeni roman, Pekićevo „Besnilo“ – uz napomenu da mu nisam napisala posvetu, jer nisam vešta u pisanju istih. Posle izvesnog vremena, osoba koja je sedela za susednim stolom videla je knjigu, ustala i rekla: „Ko to čita roman moga oca?!“ Ispostavilo se da to lično Pekićeva ćerka! I onda mu je ona napisala posvetu u knjizi…

Prošlo je neko vreme i ja sam se odselila sa Cvetnog trga. Ubrzo posle toga, trg je počeo da se renovira i dobija novo ruho. Uklonjene su zimske bašte kafića, popločano je i doterano.. a postavljena i je jedna nova statua, posvećena nikom drugom – do Borislavu Pekiću!