Category: arapska kultura

Bukrā, in šā’a Allāh

Već duže vreme čekam trenutak da napišem ovu objavu i saopštim da mi je konačno objavljen rad sa naučnog skupa iz 2019! Reč je međunarodnom skupu “CLIMB – Kulture, reči, religije”, koji je održan na Filološkom fakultetu, a na kom sam učestovala sa radom “Bukrā, in šā’a Allāh: Arapska poslovna kultura iz srpskog ugla”. Ni kod nas, a ni u svetu nije redak slučaj to da radovi dugo čekaju na objavljivanje. Iako sam toga svesna, ipak sam uvek nestrpljiva u iščekivanju da moj rad i trud ugleda svetlost dana. Zato se radujem što mogu danas s vama da podelim rezultate ovog istraživanja, u kom mi je svesrdno pomogla naša dijaspora u arapskim zemljama.

Polazeći od teorija E. Hola i G. Hofstedea o potrebi razumevanja specifičnosti različitih kultura, da bismo s njima ostvarili uspešnu komunikaciju, zapitala sam se koliko ove teorije danas važe za posmatranje arapske kulture iz našeg ugla. Inspirisana ključnim pitanjima kojima se bave ova dvojica, sastavila sam anketu gde sam uključila sledeće teme: shvatanje vremena i prostora, uloga konteksta u komunikaciji, odnos prema autoritetima i hijerarhiji, individualizam nasuprot kolektivizmu i odnos prema neizvesnosti/nepoznatom. Anketa je podeljena na Fejsbuk grupama naših ljudi iz dijaspore: Srbi u UAE, Srbi u Omanu i sl. Ljudi koji su doživeli kulturološki šok života u tuđini i poslovanja u jednom sasvim drugačijem okruženju, imali su šta da kažu na ove teme! Njihovi živopisni komentari i duhovita iskustva o tome kako se posluje s Arapima, šta treba znati i kako se ponašati sa arapskim poslovnim partnerima su uključeni u ovaj rad, koji možete pronaći na sledećem linku.

Mnogo materijala iz ove ankete je ostalo neobrađeno, a to su oni najsočniji komentari koji nisu bili za publikovanje (barem ne u tom neprerađenom obliku). Sada kada je rad izašao, moći ću da ih pustim u etar u nekoj od narednih objava. Hvala svima koji su učestvovali u istraživanju! Do nekog sledećeg istraživanja, veliki pozdrav za vas…

Čapati

Niko ne zna sa sigurnošću kako je indijski hleb „čapati“ dospeo do Tunisa i postao omiljena nacionalna brza hrana. Jedan indijski ambasador u Tunisu se čudom čudio – otkud to da je u ovoj afričkoj zemlji čapati popularan kao nacionalno jelo…

Čapati je vrsta hleba koja podseća na somun, a potiče sa indijskog potkontinenta. Popularan je u Indiji, Nepalu, Bangladešu, Pakistanu, Šri Lanki, istočnoj Africi i na Arabijskom poluostrvu

Način pravljenja ovog hleba sam videla od jedne Indijke. Oni ga mese, spljeskaju oklagijom, stavljaju na neku plotnu ispod koje je otvoren plamen. Čapati tada naraste, a unutra bude skroz šupalj. Kada ga skinete sa vatre, on splasne i spreman je za jelo. To je ona vrsta hleba koje vam nikad nije dosta – mekan, topao, rastegljiv, pufnast, zasitan… U indijskim restoranima se može naći komercijalna varijanta, koji se pravi od brašna koje nije integralno, dok se u Indiji (kako su mi objasnili) pravi od integralnog brašna, pa onda nema griže savesti kad se pretera s jelom. Kao ljubitelj egzotične hrane Orijenta, počela sam da ga pravim i kod kuće…

Ovog leta kad sam bila u Tunisu, videla sam da peku i prodaju jelo sličnog naziva – „šabeti“ . Pa, da! Ja sam bila skroz zaboravila na ovo jelo, koje sam jela u studentskim danima! Šabeti me vratio u vreme kada smo bili na razmeni studenata u Tunisu i kada smo, budući ograničenog budžeta, često kupovali za ručak baš ovo jelo, na nekom od uličnih kioska. A to jelo u Tunisu nije običan hleb, već sendvič koji može imati punjenje po izboru, tunjevina, jaja, meso, povrće, harisa…

Etimološki gledano, reč „čapati“ potiče iz sanskrita, od reči „charpaṭī“, što znači „tanak hleb“. Imajući u vidu lingvističko pravilo da kada neki narod preuzme određeni pojam od drugog naroda, obično uz njega pozajmi i reč, možemo zaključiti odakle ovo jelo dolazi i koji je pravac njegovog uticaja…

Bilo mi je baš zanimljivo kad sam shvatila da čapati koji pravim kod kuće i moj omiljeni fast food iz studentskih dana imaju neke veze. Ali ujedno mi nije bilo jasno kako je ovo poznato indijsko jelo došlo do severne Afrike i tu se, uz određene modifikacije, odomaćilo – toliko da se njegovo strano poreklo ni ne oseća…

Istorija srednjeg istoka

Ove godine Sajam knjiga vam želi dobrodošlicu i na arapskom jeziku – Merhaban bikum (مرحبا بكم)… dobro došli!

Moram da vam se pohvalim novom knjižicom, koju sam kupila na štandu izdavačke kuće Clio: „Istorija srednjeg istoka (1798-2006)“ proslavljenog italijanskog islamologa Masima Kampaninija (1954-2020), nekadašnjeg profesora na univerzitetima u Napulju i Milanu. Pored ove knjige, čiji je originalni naslov „Storia del Medio Oriente“, iz pera istog autora izašle su i knjige „Islam e politica“, „Il pensiero islamico contemporaneo“ i „Ideologia e politica nell’Islam“…

Izdavačka kuća Clio je u okviru svoje Biblioteke Polis objavljivala i prevode mnogih drugih istorijskih dela. Ja imam njihovu „Oksfordsku istoriju islama“ Džona L. Espozita i „Istoriju arapskih naroda“ Alberta Huranija. Obadve knjige, kao i ova koju vidite na slici, imaju sjajno uređene korice, što još više privlači kupca i čitaoca. Ovde na slici vidimo prikaz arabeske – dekorativne šare geometrijskih formi koja je nastala u islamskoj umetnosti.

Ova „Istorija srednjeg istoka“ se bavi savremenom istorijom prostora koji često nazivamo i Bliskim istokom, a obuhvata prostrane teritorije od Maroka do Irana. Od Muhameda Alija, preko Nasera i Sadama Huseina, od islamske revolucije, preko partije Baas do arapsko-izraelskog sukoba, knjiga doprinosi „potpunijem poznavanju jedne u strategijskom pogledu istorijski i geopolitički značajne oblasti“, pri čemu su mnoge njene teme aktuelne i danas.

Kada kupujem sebi stručnu literaturu u prevodu sa nekih stranih jezika, uvek gledam ko je recenzent, a kada kupujem beletristiku gledam s kog je jezika prevedena i ko je prevodilac. Mnoge od tih recenzenata i prevodilaca znam, pa onda na osnovu toga procenjujem kakva je knjiga i da li vredi kupovati. Ovde je recenzent naš dragi profesor Darko Tanasković, pa ne sumnjam da će mi knjiga biti višestruko korisna – kako za učenje novih stvari tako i za pisanje radova i navođenje citata.

Sigurna sam u to da neće čamiti na polici i skupljati prašinu, što znači da sam ove godine u moru sajamskih knjiga imala dobar ulov!

Kefija

Ovu maramu sam davno dobila na poklon na nekom prijemu u ambasadi. Nosim je na sva putovanja. U avionu se njome pokrivam kada mi smeta klima, na plaži je ogrnem kada je jako sunce, uveče njome pokrijem dete dok spava u kolicima… U pitanju je palestinska kefija (ar. كوفية), koja se u arapskim zemljama obično nosi oko vrata ili glave.

Ova crno-bela marama je postala simbol palestinskog nacionalizma, još od Arapske pobune u Palestini 1936-1939. Izvan Bliskog istoka i Severne Afrike, kefija je prvo stekla popularnost među aktivistima koji podržavaju Palestince u sukobu s Izraelom i simbol je solidarnosti s Palestincima.

Nedavno sam saznala za značenje njenih šara. Linije na ivicama marame predstavljaju trgovačke puteve koji prolaze kroz Palestinu, što simbolizuje dugu i bogatu istoriju trgovine, putovanja i kulturne razmene. Središnji deo marame predstavlja ribarsku mrežu, odnosno vezu između palestinskog moreplovca i Sredozemnog mora. Šara između pruga na ivicama marame predstavlja lišće masline, što je simbol snage, otpora i istrajnosti.

I zato, sloboda za Palestinu! الحرية لفلسطين

Sloboda za sve nevine ljude i decu ovog sveta!

Šeik

Ko je bio na arapskoj svadbi, možda je primetio da njihove mlade imaju dosta svetao ten. Kod njih nije moderno da se ide u solarijum pred stajanje na ludi kamen. Kao što Kineskinje nose one velike kačkete da ne pocrne, kao što se japanske gejše tradicionalno šminkaju u belo, tako i Arapkinje za svoj svečani dan biraju puder svetlije nijanse od svoga tena.

O ukusima se ne da raspravljati. Još je Nagib Mahfuz (1911-2006), egipatski nobelovac, u svojoj čuvenoj trilogiji pisao o glavnom junaku – kairskom ocu, suprugu i glavi porodice, čija je ljubavnica bila izrazito bela žena. Ona je još bila krupna i punije građe, tako da „ispuni ceo krevet“. Za njegove pojmove, ona je bila prava lepotica.

Kod nas bi se verovatno bolje kotirala neka „mala garava, crna kao braća Arapi“.

Plavuša u arapskom svetu obavezno dobije i nadimak Šakira. Sumnjam da to ima veze sa poznatom pevačicom Šakirom, čije ime na arapskom znači „zahvalna“. Pre će biti da je od reči „šaQra“ (شقراء) što znači „plavuša“.

Kad naša plavuša ode put Orijenta, po povratku je obično pitaju koliko su kamila nudili za nju bogati šeici. Jedna mi se plavuša hvalila na aerodoromu kako odlično prolazi zahvaljujući svojoj svetloj puti. Navodno, zbog toga što je plava, Arapi joj stalno nude neke popuste i sniženja. Kao dokaz, videla sam njen kofer koji se skoro raspao od pretrpanih stvari… I sve to uz moto: „Hej Šeki Šeki tako ti Alaha, dovešću te Šeki do prosjačkog štapa“ ♬ ♪ ♩ ♫ „Šeki“ je ovde, jelte, „šeik“. Hipokoristik imenice šeik.

I pazite, nemojte mešati reč „šeik“ (množina: „šeici“) sa rečju „šeih“/„šejh“ (množina: „šeihovi“/„šejhovi“). Iako su nastale od iste arapske reči (شيخ), ove dve lekseme u srpskom imaju različita značenja. Klajn i Šipka u svom „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ navode njihova značenja: šeik – 1. poglavar arapskog plemena; vladar šeikata; šeih – 2. poglavar verske zajednice kod muslimana; starešina tekije. 3. titula učenog čoveka ili čuvenog govornika“

The Semitic Languages

Ove školske godine ću po prvi put držati nastavu na novom predmetu – Uvod u istoriju semitskih jezika. Zbog toga sam se tokom leta dosta bavila ovom temom. Reč je o genetski srodnim jezicima, nazvanim po Semu, Nojevom sinu (iz Biblije). U ovu jezičku porodicu spada arapski, uz mnoge druge žive i izumrle jezike (neki datiraju čak iz 3. milenijuma pre nove ere!)

Sigurno ste čuli za hebrejski, aramejski, akadski, asirski ili vavilonski, a možda neki ne znaju za jezike tigre, tigrinja, geez, amharski, ugaritski, mehrijski… Zanimljivo je da malteški jezik takođe spada u semitsku jezičku porodicu i da je to jedini semitski jezik koji se piše latinicom – sećam se Evrovizije pre par godina na Malti, kada sam razumela njihov pozdrav „lejla tajiba“ (dobro veče!), pošto zvuči kao arapski.

Knjiga The Semitic Languages spada u najnovije publikacije o semitskim jezicima (godina izdanja: 2020), gde se nalaze aktuelna saznanja iz semitistike. Ovo je najsveobuhvatniji priručnik koji sam videla i zato njega koristim da spremim nastavu za gorepomenuti predmet, čiji početak nestrpljivo čekam.

U međuvremenu, otkriću vam mali deo ove knjige. Svako poglavlje govori o jednom semitskom jeziku i navodi poneki tekst na tom jeziku, sa transkripcijom, tumačenjem i prevodom. Recimo, na mehrijskom jeziku, kojim govori oko 130 hiljada ljudi u istočnom Jemenu, jugozapadnom Omanu i u susednim oblastima Saudijske Arabije, imamo sledeći primer:

Putovala žena sa svojim robom, a rob beše prethodno sakrio vodu na jednom mestu. Kad dođoše na to mesto, začuše vranu i rob se nasmeja. Žena ga upita: „Što se smeješ?”. On reče: „Jesi li čula šta je vrana rekla?”

– „Šta?“

– „Rekla je da na tom i tom mestu ima vode”.

Kad odoše na to mesto, zaista pronađoše vodu. Rob tada gorko zaplaka.

– „Zašto plačeš?“

– „Vrana mi je rekla još nešto… Ako ne spavaš sa svojom gospodaricom, umrećeš!

– „Dođi“, reče ona…

Sutradan je žena sedela sa svojim mužem, a rob priđe i reče: „Gospodarice, želim isto što i juče!”

Tada njen muž ustade, izvuče mač, pa ubi i roba i ženu.

Cenkanje

Kad odem negde na Istok, nervira me što moram da se cenkam za sve što kupujem. Ja sam onaj tip koji voli fiksnu cenu i obično prihvatam prvu cenu koju prodavac kaže. A kada pokušam da se cenkam, nekako uvek preteram, pa se prodavac naljuti i malo fali da krene da me gađa onom robom koja mu prva dođe pod ruku. Jednostavno, nisam rođena za trgovca…

Nije lako proniknuti u arapski sistem cenkanja, obaviti uspešnu kupovinu i ne nagrabusiti. Nedavno sam čitala delo američkog antropologa, Edvarda Hola koji je u knjizi The Silent Language (prevedena na srpski kao Nemi jezik) pokušao da pronikne u arapski obrazac cenkanja tj. način razmišljanja tokom ovog čina. Ovaj neformalni obrazac podrazumeva „da cenu nikada ne određuju pojedinac ili njegove želje, već uvek neki skup okolnosti poznatih i jednom i drugom partneru; ako i nisu poznate, lako ih je dokučiti. Pogađanje se vrti око jedne centralne tačke: tržišne cene”. Hol je to objasnio na primeru bundeve, čija je tržišna cena 6 pjastera. Svaka cena iznad ili ispod toga ima svoje značenje:

Ako prodavac za tu bundevu traži duplo više (12 pjastera), kupac će misliti da ovaj nema pojma koliko mu roba vredi! Ako traži 10, kupac može da se uvredi, pa sledi galama i svađa. Kupac tada stiče utisak da prodavac uopšte neće da proda. Ako prodavac smanji na 8, kupac uviđa da ovaj hoće da proda, ali cenkanje se nastavlja. Ako tada zatraži 7, kupac je ubeđen da je dobio dobru cenu.

S druge strane, ako kupac za istu bundevu ponudi 1 pjaster, prodavac će misliti da kupac nema pojma koliko roba vredi. Kada kupac poveća ponudu na 2, sledi galama i svađa i prodavac je ubeđen da ovaj neće da kupi. Kada ponudi 4, ovaj misli da će kupiti. Kada ponudi 5, prodavac misli da se kupcu stvarno dopala bundeva, i da će je platiti i više nego što vredi.

Cenkanje je za Arape stil života, a ne samo pokušaj da se zaradi koja para više. I nije bitno da li se trguje bundevom na pijaci ili hidrocentralom – princip je isti. Zato, vi koji ste loši u cenkanju poput mene, bolje proučite ovo – da ne bude posle: „koštalo me k’o svetog Petra kajgana!“

Zuz

Omiljena reč iz tuniskog dijalekta mi je reč „zuz“ (زوز). Ova reč znači dva. Broj dva. Volim je jer omogućava da se na jako lak način izražava dvojina, što nije slučaj u arapskom književnom jeziku.

Mi smo navikli na jedninu i množinu, pa možda ne znaju svi da neki jezici imaju i dvojinu. Ako na književnom arapskom govorite o nečemu što je u paru, vi morate koristiti dvojinu. U dvojinu morate da stavite ne samo imenicu, nego i pridev, glagol, pokaznu zamenicu i broj. Sve to još ima i rod i padeže, a nastavci za dvojinu se gube u nekim konstrukcijama. Drugim rečima, ako hoćete devojci da izjavite ljubav na arapskom i kažete da vam se sviđaju te njene lepe plave oči, moraćete prvo u glavi da sklopite prilično komplikovanu konstrukciju. Ako to uspete, a da nigde ne omašite, vi svakako zaslužujete da vam devojka da šansu. Ako vam uspe, pa je povedete na piće, pazite kako naručujete dve hladne Koka-kole, jer bi stavljanje ove strane sintagme u dvojinu izazvalo smeh konobara. Bolje preformulisati ovako: “Konobar, donesi mi dve flaše Koka-kole!”, i onda ćete lako staviti reč „flaša“ u dvojinu. Mada ni to nije lako, jer morate voditi računa kako da uklopite tu dvojinu sa sintagmom Koka-kola, a da sve bude gramatički ispravno.

Ako vam se sada arapski čini kao pretežak jezik, znajte da je i srpski jezik imao dvojinu i da je neki indoevropski jezici i dalje imaju (npr. slovenački). Negde sam čitala da je ostatak srpske dvojine oblik „očiju“, jer oči su, jelte, u paru. Samo što se kod nas ta dvojina izgubila, a u arapskom nije.

Ali nije sve tako komplikovano. Dvojina se u svakodnevnoj komunikaciji ni ne koristi, kao što se ni književni arapski jezik ne koristi za ćaskanje u kafiću. Za tu svrhu postoje arapski dijalekti, u kojima se ovaj oblik izgubio. Arapi u svakodnevnoj komunikaciji ne moraju da se bakću sa komplikovanim konstrukcijama, jer je u dijalektima gramatika pojednostavljena. Recimo, u Tunisu samo kažu: „zuz“ i dodaju na to imenicu u jednini. Tako izražavaju dvojinu. Dovoljno je da kažete „zuz koka kola“, “zuz bira“, „zuz ajs krim” i sve će da ide kao po loju. Zato, ako putujete u paru i put vas nanese u ovu egzotičnu zemlju – „zuz“ je prava reč za vas

Pozdrav iz zemlje maslina

Pozdrav iz zemlje maslina i jednog od najvećih proizvođača maslinovog ulja na svetu! Pozdrav iz jedine zemlje arapskog sveta gde je poligamija zakonom zabranjena. Pozdrav iz zemlje gde su se snimali Ratovi zvezda. Pozdrav iz zemlje gde su, po povlačenju preko Albanije, našli utočište mnogi srpski vojnici i gde su mnogi od njih svoje kosti ostavili. Aslema!


Dugo me nije bilo ovde. Poslednji put kada sam bila, predsednik je bio Ben Ali, a njegova slika visila je na svakom zidu. Prilikom moje zadnje posete, u susednoj zemlji predsednik je bio Gadafi, naš veliki prijatelj i zakleti fan Nede Ukraden…
Turistički vodič tada nam je pričao kako Libija drastično subvencioniše cenu maslinovog ulja, do te mere da se Tunišanima više isplati da svoje maslinovo ulje izvezu u Libiju, pa ga ponovo uvezu – i onda bude jeftinije nego na početku!
U međuvremenu, u zemlji i regionu su se izdešavale velike promene…


Vreme je prošlo i više ne znamo,
ko je predsednik ovde, a ni tamo.
Al’ sigurno nisu k’o ona dva lika,
od kojih više nije ostala ni slika.


Vremena su došla nova,
samo su ostala ista arapska slova.
Na svakom mestu ispisano njim’:
„Bismillahi rahmani rahim…“


Tunis je prošao kroz veliku krizu
– pa nam je možda zato i uveo vizu 😉
Dvadeset evra sad se mora dati,
da se u pasoš lupe neki pečati.
Al’ navikli smo mi na to…


Glavno smo došli do ovog raja,
i našoj sreći neće biti kraja!

Sezame, otvori se!

„Sezame, otvori se!“ (ar. افتح يا سمسم). Ako ste gledali ili čitali priču o Ali Babi i 40 razbojnika iz čuvene arapske zbirke „1001 noć“, verovatno ste čuli za ovu čarobnu formulu, koja otvara vrata pećine pune blaga. Izraz je nastao po biljci susam, koju neki zovu i „sezam“ (lat. Sesamum indicum).

Priča kaže da je Ali Baba (ar. علي بابا) bio siromašni drvoseča, koji je jednog dana, idući šumom da seče drva, slučajno video neke razbojnike kako pred pećinom izgovaraju rečenicu: „Sezame, otvori se!“ Video je da se nakon toga otvorio ulaz u pećinu, a oni su ušli i za njima se odmah ponovo zatvorio. Kada su razbojnici otišli, radoznali Ali Baba je uradio isto to. Izgovorio je „Sezame, otvori se!“, ušao i video nepregledne gomile blaga – zlatnika, rubina, dijamanata i bisera – od čega je pokupio samo mali deo. Kada je njegov brat, Kasim, saznao za to, i sam je odlučio da pokuša. Otišao je i rekao: „Sezame, otvori se!“. Pećina s pred njim otvorila, a on ušao i zadržao se duuugo, puneći halapljivo vreću za vrećom. Ali, ne lezi vraže – kada je hteo da izađe, nije mogao da se seti šta treba da kaže! Znao je da se radi o nekoj biljci, pa je nagađao: „Otvori se rižo!“, „Otvori se zobi!“, „Otvori se pšenico!“, „Otvori se kukuruzu!“. Ništa nije vredelo. Ostao je zarobljen u pećini i možete samo misliti šta se sa njim desilo i kako je platio cenu svoje gramzivosti.

Susam je čudesna biljka. Ne samo da otvara vrata pećine, već otvara i apetit – naročito kada se samelje i pomeša sa maslinovim uljem i malo soli. Tako dobijamo preukusan umak, zvani „tahini“ ili „taan“ (ar. طحينة), bez koga ljubitelji arapske kuhinje ne mogu ni da zamisle dobru klopu. Uz pržene falafele i maslinke se odlično slaže, a ja sam preko posula i malo kumina, da egzotika bude veća.