Category: arapska kultura

Mahrem

Leto je vreme kada se u Tunisu na svakom koraku mogu videti svadbe. Kažu da retko ko tamo ostane neoženjen ili neudat. Ako sami ne nađu nekoga za brak, uža ili šira famija će im sigurno pronaći. 

Ipak, nije tako lako venčati se. Budući mladoženja prvo treba da kupi kuću/stan gde će dovesti mladu i još da plati sve troškove venčanja. U zemljama gde ekonomska situacija nije baš sjajna – to može potrajati… Zato se mnogi žene kasno i uzimaju dosta mlađe žene. 

Običaj da mladenci žive kod roditelja tamo ne postoji. Smatra se da svako treba da ima svoju kuću i privatnost. Ja to povezujem sa nečim što se u islamu zove „mahrem“, a evo o čemu je reč…

Nastala od arapskog korena *hrm, koji u arapskom nosi ideju „zabranjenog“, reč „mahrem“ (محرم) u islamu označava sve one ljude sa kojima se osoba ne može venčati zbog srodstva. To su one osobe uže familije, pred kojima žena može da se otkrije, da skine svoju maramu, tj. hidžab. 

Postoje jasna pravila ko spada a ko ne spada u nečiji mahrem. Pa tako otac, brat, muž, sin, svekar, ujak i stric spadaju, ali recimo zet, teča, dever ili brat od tetke/strica/ujaka ne spadaju. Pred osobama koje joj nisu mahrem, žena bi trebalo da se drži skromno, s poštovanjem i sa granicama. To znači da bi trebalo da nosi hidžab, kao simbol privrženosti islamskim vrednostima i radi održavanja pristojne distance.

Čitala sam na jednom islamskom forumu pitanja koje žene postavljaju na tu temu. Jedna se pitala da li treba da pokriva glavu dok je kod kuće, pošto živi u istom domaćinstvu sa muževljevim bratom. Dobila je odgovor da treba. Savetovali su je da istraje na tom Alahovom putu, koliko god izazovno bilo, ali da obavezno traži od muža da što pre obezbedi drugi smeštaj – mesto gde bi ona imala svoju privatnost, okružena samo onim ljudima koji čine njen mahrem…

Avanture jednog prevodioca

U teoriji – teorija i praksa su iste, dok u praksi to nije tako. Zato se na predavanjima trudim da, koliko god je to moguće, ono što učimo povežem sa realnim situacijama koje mogu da se dese i da sve obogatim zanimljivijim primerima iz poslovne prakse. A to najbolje postižem kada u goste pozovem nekoga ko ima veliko iskustvo rada u struci…

Prekjuče smo na Fakultetu ugostili Tamaru Videnović, moju dragu koleginicu koja već više od 10 godina radi kao prevodilac za arapski jezik. Prvobitno je moja ideja bila da ona govori o prevođenju stručne terminologije, ali njeno predavanje je bilo mnogo više od toga. Začinjene raznim dogodovštinama, uz Tamaru su priče o terminološkoj polisemiji, sinonimiji, kalkovima i pozajmljenicama postale zanimljivije. Imali smo priliku da čujemo brojne anegdote, nedoumice i avanture jednog prevodioca, a sve to je potkrepljeno i nekim sjajnim savetima za naše studente, koji tek treba da se otisnu u prevodilačke vode.

Da li ste znali da za „helikopter“ u arapskom imamo čak pet naziva? Da se stručni termini na arapskom razlikuju od zemlje do zemlje? Da nazivi za neke vojne činove imaju drugačija značenja u opštem jeziku? Da li ste znali da Saudijci najviše vode računa o izražavanju, dok Egipćani nemaju svest o tome da sagovornik ne zna njihov dijalekat? Kako izgleda prevoditi u Iraku dok padaju bombe, a kako kada prevodimo sastanak zvaničnika na visokom nivou… i još mnogo toga.

Drago mi je što sam zvala Tamaru u goste, jer je približila mojim studentima mnoge aspekte prevodilačkog posla – od konsekutivnog i simultanog do pismenog prevođenja, od književnog do govornog arapskog jezika, od stručne terminologije do razgovorne frazeologije. Sigurna sam da će ovo predavanje dati studentima motivaciju za dalji rad i usmeriti ih u planiranju karijere, a nadam se da će im pomoći i da bolje razumeju moj predmet i uspešno polože ispit.

Još jednom, hvala studentima na velikom interesovanju, Tamari na sjajnom predavanju i svima na dobroj energiji koja je ovog četvrtka vladala u Multimedijalnom centru Filološkog fakulteta!

Sezona seobe na Sever

Juče me iznenadio poštar jednom pošiljkom od koje sam već digla ruke i za koju sam mislila da neće stići, pa su mi pošiljaoci (Blackwell’s) čak i refundirali novac. U pitanju je knjiga koja prati čitanje romana „Sezona seobe na sever“ (موسم الهجرة إلى الشمال) sudanskog pisca Tajiba Saliha (الطيب صالح). 

Ovaj roman, koji spada u remek dela savremene arapske književnosti, opisuje Sudanca koji se posle života u Engleskoj vraća kući, burno proživljava krizu identiteta i na kraju tragično završava život. Za ovo delo mnogi smatraju da je uticalo na razvoj modernog arapskog romana više nego ijedno drugo arapsko delo. Odlazak Arapina na Zapad, sudar arapske sa zapadnom kulturom i nepremostivi kulturoški jaz često su obrađivane teme arapskih pisaca, u čijim delima je kraj obično kruinisan „zaključkom o etičkoj superiornosti Istoka nad tehnološki naprednijim, ali moralno dekadentnim Zapadom“ (Leštarić 2013: 112). Sigurno se pitate: šta onda u naslovu romana radi reč Sever?! Ono što je nama Zapad, za Sudance jeste Sever. Severno od Sudana nalaze se te zemlje koje mi zovemo Zapadnom Evropom, a u koje su arapski junaci često odlazili i vraćali se pomešanih osećanja i uzdrmanog identiteta, rastrzani između iskušenja koja nudi zapadna kultura i pokušaja da im se odupru… I sam Tajib Salih je išao na Sever… studirao je i radio u Londonu, a posle bio i u Parizu, pa otuda njegova inspiracija za ovaj roman.

„Sezona seobe na sever“ je obavezna lektira studenata arabistike. Naši studenti mogu da je čitaju u prevodu Srpka Leštarića, a mogu i na arapskom originalu, pri čemu će im knjiga sa slike sigurno biti od pomoći. Knjiga je podeljena na 55 lekcija i svaka obrađuje jedan deo romana, daje spisak manje poznatih reči, pitanja za razumevanje teksta, jezičke vežbe i diskusiju. Uz nju postoje i online resursi za učenje, koji se nalaze na sledećem linku: https://tinyurl.com/dt787j8m

I tako… mnogo sam srećna što mi je ova pošiljka ipak stigla, posle tri meseca njenog putešestvija od Engleske do Srbije. Ko zna – možda su je greškom prvo poslali negde na sever. 

Musiqa al-Kalimat

Neki od vas se sigurno sećaju onog vremena kada smo za strane pesme sami „skidali“ tekst, preslušavajući kasetu u pokušaju da razumemo šta pevač kaže ili uzbuđeno čekali da se tekst pesme objavi u nekom časopisu što smo kao klinci kupovali… Danas nemamo takvih problema, jer svaka pesma na koju pomislimo sigurno ima tekst na internetu – bilo da je na engleskom, srpskom, arapskom, turskom, hausi, svahiliju ili bilo kom drugom jeziku. Međutim, za retko koju pesmu ćete naći i gramatička objašnjenja i istorijsku pozadinu i tumačenje i glosar i jezičke vežbe. Ako učite jezik kroz pesme, onda su ovakvi resursi zlata vredni…

Baha el Din Osama, profesor arapskog kao stranog jezika u Kairu, se potrudio da sastavi jednu zbirku pesama na standardnom arapskom jeziku koja ima sve to – „Musiqa al-Kalimat (موسيقى الكلمات): Modern Standard Arabic through Popular Songs“. Ovde ćete naći bisere arapske poezije, koje su otpevale arapske pevačke zvezde poput: Fejruz, Kazima el Sahira, Um Kultum, Muhameda Abdulvehaba i drugih. Svaka pesma ima i svoj QR kod koji će vas direktno odvesti na YouTube, da vidite spot, tako da vaš ugođaj bude kompletan. Na ovaj način možete zaista steći uvid u kulturu arapskih zemalja i videti šta je oblikovalo njihov duh i senzibilitet. Možete gledati i slušati ono na čemu su stasavale generacije, i tako bolje razumeti mentalitet ovog naroda.

Učenje jezika kroz pesme je jedan od najboljih metoda za učenje, jer se tako lakše pamti. Zato sam se oduševila kada sam videla da je AUC (Američki univerzitet u Kairu) objavio ovako nešto. Drago mi je što sam kupila knjigu, jer je stvarno dobra, a planiram da nabavim još jednu od istog autora i istog izdavača. Reč je o udžbeniku egipatskog arapskog kroz pesme, pod naslovom „Kilma Hilwa: Egyptian Arabic through Popular Songs“, koji vas na zanimljiv način upoznaje sa osobinama ovog dijalekta.

Jezički turizam

Lepota studiranja stranog jezika je u tome što je vaše stručno usavršavanje – putovanje. A ako je u pitanju arapski jezik, onda je to putovanje ustvari letovanje. Izabrati jezik koji se govori u najtoplijem delu sveta znači spojiti lepo i korisno. Em učite jezik, em se kupate i sunčate! Ovo zadnje radite kao dokaz da ste zaista bili na moru, inače vam niko neće verovati.

Ako ste se vratili iz arapske zemlje, a niste nabacili boju, vaša arabistička stručnost ovde postaje upitna. Možete im doveka prepričavati kako ste probali to i to jelo, videli takve i takve ljude, naučili tolike nove reči, upoznali kulturu… obavezno u vazduhu lebdi ono pitanje: „Gde ti je boja, brale, da to i dokažeš?”

Mi iz branše dobro znamo da imitiranje boje kože naših meditaranskih suseda nije nikakav dokaz ni za šta – osim možda za dobru genetsku predispoziciju. A pošto mi tamo nismo išli da učimo dermatologiju, već arapski jezik, onda svako dalje objašnjavanje predstavlja gubljenje vremena…

Bolje od toga je da svoje impresije ograničimo samo na one koje to zanima. Da pronađemo sebi istomišljenike koji žele da čuju o zemljama gde smo bili, o utiscima što smo stekli i avanturama koje ćemo pamtiti celoga života. Jednu od takvih prilika imate i sada, dragi moji arabisti i jezički turisti…

U saradnji sa alžirskim kolegama, radimo jedno istraživanje o značaju jezičkog turizma za učenje arapskog jezika. Ako ste učili ili učite arapski, ako ste putovali u arapske zemlje i stekli zanimljiva iskustva, podelite ih sa nama u ovoj anketi i doprinesite živopisnosti i autentičnosti našeg istraživanja.

Probajte. Biće zabavno!

Cvrc, Milojka

Pitali mene da prevedem na arapski neku brošuru o voćnim čajevima, koje žele da prodaju na arapskom tržištu. Tražila ja da vidim tekst i shvatila da ovaj posao nije samo prevodilački, već zahteva i neke druge veštine – što će naravno uticati i na cenu.

Jedna od grešaka koju neiskusni prevodioci prave je da brzopleto kažu nisku cenu, računajući da će oni to očas posla prevesti, a posle bude „cvrc, Milojka”. Treba prvo pažljivo pogledati, razgovarati sa klijentom i analizirati ciljnu grupu. Ja sam tako uradila i ustanovila da bi prost jezički transfer ovog teksta bio potpuno beskoristan bez kopirajtinga, transkreacije i saradnje sa grafičkim dizajnerom…

Kopirajting je ovde vrlo važan, jer to je veština pisanja prodajnog teksta. Ako izvorni tekst nije napisan kopirajterski, onda prevodilac mora da bude vešt kopirajter, da bi svojim tekstom potrefio pravu žicu arapskom kupcu.
Svaki prodajni tekst ima i neki slogan, a za to je potrebna veština transkreacije. Treba pročitati izvorni slogan, a potom ga zaboraviti i osmisliti novi, koji će biti efektan kod arapske ciljne grupe.

Pitala sam klijenta u kojoj arapskoj zemlji planira da prodaje te čajeve, da bih se odlučila između arapskih cifara (0123456789), ili onih hindu (٠١٢٣٤٥٦٧٨٩), što se koriste u nekim arapskim zemljama.

Od arapske ciljne grupe zavisi i izbor termina, a to su u ovom slučaju nazivi voća. U arapskom se nazivi nekih voćki razlikuju od zemlje do zemlje, pa treba biti oprezan (u to sam se lično uverila kada sam u tuniskom restoranu naručila lubenicu, a dobila dinju).

I na kraju, pitala sam klijenta u kom formatu želi da mu pošaljem tekst. Reče: „U Wordu, a mi ćemo to dati grafičkom dizajneru da ubaci u brošuru”. Odmah sam znala da će to biti problem! Dizajner ne zna arapski, pa neće videti ako se tekst poremeti, ako brojke, zagrade i procenti odu na pogrešno mesto, a neke reči se pretvore u nečitljivu hrpu slova. Čim on ispravi jedno, poremeti se nešto drugo, pa daj „share screen”, pa objašnjašavaj plastično… Lakše mi da sama naučim grafički dizajn i uzmem stvar u svoje ruke!

I tako sam shvatila koliko je važno ceniti svoje vreme i energiju, a svoje konsultantske umeti dobro naplatiti.

Titule

Davno sam pratila blog jedne naše mlade žene, koja radi u Nigeriji kao direktorka. Pisala je o životu u Nigeriji i koliko je on različit od svega na šta smo mi navikli – ljudi, hrana, klima… Njeni opisi su bili toliko egzotični, da ih i danas pamtim.

Pisala je da su kod njih titule jako važne. Tamo svako nosi neku titulu koju mu morate spomenuti prilikom obraćanja, inače može da se uvredi. Tako je čak i neki mali dečak, kog je upoznala, insistirao da mu se ispred imena stavi titula „barister“ (engl. advokat).

Ta priča je slična nečemu što stalno učim svoje studente – da su u poslovanju s Arapima titule jako važne i da se ne možemo se na isti način obratiti direktoru, profesoru, inženjeru, šejhu, princu, predsedniku ili premijeru.

Često im pominjem jedan blog o arapskom jeziku, gde navode primer američke firme koja je uputila pismo arapskom ministru. Pismo je prvo napisano na engleskom, pa onda prevedeno na arapski. Posle izvesnog vremena Ministarstvo je obavestilo firmu da predlog nije podnet ministru, jer pismo nije bilo prikladno. Ministar je u ovom slučaju bio i član kraljevske porodice, što je trebalo znati i titulom posebno naglasiti.

Meni je ranije uvek bilo čudno što, kada mi se neki arapski studenti ili profesori obraćaju službeno, stalno pišu „draga prof. dr Ivana“, čak i kada mi šalju poruke na Viber. Shvatila sam da to ima veze sa visokim indeksom distance moći u društvu, o čemu je govorio Gert Hofstede…

Proučavajući različite kulture, on je uvideo da nemaju ljudi svugde isti odnos prema hijerarhiji. Društva rangirana visoko na skali distance moći (1-100) lako prihvataju da u društvu postoji hijerarhija, da oni nadređeni donose sve odluke. Zbog toga je njima isticanje titula mnogo važno. Nisko rangirana na ovoj skali su demokratska društva gde su svi jednaki, pa ljudi nisu navikli na bilo kakvu hijerarhiju. Samim tim, kod njih nisu važne ni titule. Primera radi, Nigerija i arapske zemlje su na skali visoko (80), a zapadne zemlje dosta nisko: Austrija 11, Švedska 31…

Iznenadilo me to što rang Srbije iznosi 86! Izgleda da, što razlike među ljudima postaju veće, to se više ganjaju titule — mada ih neki danas nose i potpuno nezasluženo…

Slovo iže

Malo je reći da sam se iznenadila kada sam saznala da je reč „gibanica“ arapskog porekla. Ovo tradicionalno srpsko jelo je nešto u šta nisam imala sumnju da je autentično, da je naše, srpsko… sve dok nisam saznala za ovaj podatak.

Kako navodi srpska istoričarka i stručnjak za orijentalistiku, Olga Zirojević, reč „gibanica“ dolazi iz egipatskog arapskog, budući da se upravo na ovom dijalektu arapskog jezika „sir“ kaže „gibna“, sa množinom „giban“ (ar. جبن).

I to mi je nekako dobro došlo kao uvod, da vam ispričam nešto što već duže vreme planiram. Reč je o anegdoti koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koju sam mnogo puta slušala dok je u društvu prepričavala moja tetka, smejući se uvek njenom duhovitom završetku.

Ali pre same priče, moram da vam objasnim nešto, da biste je bolje razumeli. U priči se pominje slovo „iže“, a to je slovo kojim se u glagoljici, i ćirilici pre Vukove reforme, beležio glas /i/. Slovo iže je bilo poznato kao teško za pisanje i svi su učenici muku mučili dok nisu naučili lepo da ga ispisuju.

Priča ode ovako…

Imao jedan kaluđer poveći kotur sira, pa povremeno sekao od njega malo po malo i jeo. A njegovi đaci, kad videše kakav sir ima, stadoše i oni da seku tanke kriške i jedu kradom da ovaj ne vidi. Primetio kaluđer da mu jedu sir, pa uze onaj kotur i na mestu gde su sekli ureza slovo iže. Ako bi se đaci usudili da odseku parče, slovo iže bi nestalo, pa bi bili otkriveni u krađi… Doseti je jedan đak, pa stade da vežba da piše slovo iže. A kad ga usavrši, on ti ode i uze onaj sir i odseče sebi parče, pa napisa novo slovo iže. Sutradan opet dođe, iseče novo parče i napisa novo slovo iže…

Trajalo to nekoliko dana, a kaluđer prvo mislio da niko njegov sir nije ni takao. Ali kad prođe neko vreme, beše mu nešto čudno, pa uze onaj sir, zagleda u njega i reče: „Jeste slovo iže, al’ sirca sve niže“.

Eto, to je zapisao Vuk, moja tetka prepričala, a ja svojim rečima vama ispričala!

Svetski dan arapskog jezika

Danas je Svetski dan arapskog jezika. Ovaj dan obeležava se od 2010, kada je Unesko odredio da će svaki naredni 18.12. biti posvećen arapskom jeziku, jer je na taj datum 1973. arapski postao jedan od 6. zvaničnih jezika UN. Od tada je prošlo ravno 50 godina. Čestitamo!

I možda je ova objava, koju sam inače planirala da napišem, pogodna baš za današnji dan, jer se radi o filmu koji je snimljen na najčistijem arapskom jeziku. Reč je o čuvenom filmu el Risala (Poruka), koji govori o nastanku islama. Ima ga na ovom linku, a na 19.50 minutu može se čuti početak 81. sure Kurana, „Prestanak sjaja“ (التكوير). Neki dan smo je slušali na času, jer sam želela da čujemo kako lepo zvuči čisti klasični arapski jezik, a naročito zbog toga što mi se ovo čitanje Kurana posebno sviđa i što mi je ovo omiljena sura. Omiljena zbog toga što je objavljena u rimovanoj prozi, pa njene reči, kada se lepo čitaju, zvuče čarobno – gotovo magijski.

I nemojte misliti da je u ovoj sceni prorok Muhamed! U islamu je zabranjeno prikazivanje njegovog lika, tako da nigde u filmu nećete videti da se on pojavljuje, već samo njegove pristalice, prvi muslimani…

Suru ću vam navesti u prevodu B. Korkuta:

Kada sunce sjaj izgubi,

i kada zvijezde popadaju,

i kada se planine pokrenu,

i kada steone kamile bez pastira ostanu,

i kada se divlje životinje saberu,

i kada se mora vatrom napune,

i kada se duše sa tijelima spare,

i kada živa sahranjena djevojčica bude upitana

zbog kakve krivice je umorena,

i kada se listovi razdijele,

i kada se nebo ukloni,

i kada se Džehennem raspali,

i kada se Džennet približi –

svako će saznati ono što je pripremio…

Ovi suru koristim kad studentima objašnjavam da je „ida“ nekada bio vremenski veznik, dok se danas koristi kao pogodbeni. I uvek im dam jedno tumačenje vezano za 8. i 9. stih – odnosi se na devojčice koje su u predislamskom periodu žive sahranjivali. Islam je tu praksu žestoko osudio. Kuran kaže da će ovako živo sahranjena devojčica na Sudnjem danu biti upitana zbog kakvog je greha ubijena, da bi se pripretilo njenom ubici.

Jer toga dana svako će znati ono što je uradio…

علمت نفس ما أحضرت..

Harem

Jedini roman koji sam pročitala za jedno veče je „Ispovest iz harema“ i to je bilo davno. Videla sam ga i sad na Sajmu knjiga – još uvek doživljava ponovljena izdanja. Ono što je primamljivo kod ove knjige jeste pitko napisana, istinita priča jedne Beograđanke o tome kako je dospela u harem! Poverovavši nekim ljudima da će biti manekenka u Italiji, pošla je sa njima avionom, ali avion nije išao u tom pravcu… Sledećeg jutra probudila se u haremu nekog arapskog bogataša, sa još mnogo lepih žena iz celog sveta. Roman govori o njenom boravku u haremu i pokušajima da se dokopa slobode. Sećam se poglavlja u kom je sa svojim gospodarom izašla na poslovnu večeru, kada je čula da njegovi prijatelji za stolom govore srpski. Nije smela ništa da kaže i razotrkije svoje poreklo, iz straha šta bi moglo da se desi.

Harem je uvek bio tema neiscrpne inspiracije za ispredanje raznih priča, a ako su one zasnovane na istinitim događajima, to ih čini još zanimljivijim…

Pošto je vezana za život muslimana, reč harem je arapskog porekla. Prema „Velikom rečniku stranih reči i izraza“, harem je “ženski deo kuće u koji je strogo zabranjen pristup muškarcima”, a ovaj termin odnosi se i na “zajednički naziv za žene u muslimanskoj kući (supruge, ljubavnice, robinje, posluga)”. Na arapskom ova reč glasi harim (حريم), a izvedena je iz korena *hrm, koji nosi značenje zabrane. Od istog korena imamo i reč haram (حرام) – „zabranjen“.

Kada govorimo o istinitim haremskim pričama koje privlače, sigurno ste čuli za popularnu tursku seriju Sulejman Veličanstveni. Na arapski je ona prevedena kao “Sultanov harem”, „Harim el sultan“ (حريم السلطان). Za ovu seriju Erdoğan je svojevremeno rekao da je dosta izmenjena u odnosu na stvarne događaje – naravno zbog gledanosti. Ljudi vole da gledaju te haremske spletke iza kojih stoji sultanija Hurem… Njeno ime, inače, etimološki nema veze sa haremom, već dolazi iz persijskog jezika i znači „radosna“.

Ovo sam ja u haremu gde je živela dotična Hurem, u Istanbulu u Palati Topkapi koja je bila glavna rezidencija osmanskih sultana. Pošto je ovo sada muzej, onda je ulaz dozvoljen i muškarcima, što vidite po ovom liku, koji mi je slučajno upao u sliku…