Kao dete bejbi-bumera, rođena u generaciji milenijalaca (poznatoj još i kao generacija Y), koja na poslu kontaktira sa studentima iz generacije Z, često razmišljam o tome kako se jezik menja u vremenu…
Mi smo uvek govorili da smo rođeni npr. „osamdeset i druge“ ili „devedeset i četvrte“, izostavljajući ono „hiljadu devetsto“, jer se to podrazumeva. Kada je počeo novi milenijum, odjednom smo počeli da izgovaramo cele godine i to se ustalilo. Tako da sada moramo da lomatamo jezik da kažemo da je neko rođen „dve hiljade dvadeset i prve“ ili da se nešto desilo „dve hiljade četrnaeste“. Jer, kada bismo skratili, pa rekli samo „četrnaeste“, to bi nas neodoljivo podsetilo na prošli vek i početak Prvog svetskog rata.
A moji studenti rade obrnuto – za događaje koji su se desili u prošlom veku oni izgovaraju cele brojeve. Recimo, kažu da se nešto desilo „hiljadu devetsto sedamdeset i pete“. Ali kada ih pitate koje su godište, oni kažu: „prvo“, „drugo“, „treće“ ili „četvrto“. Oni rođeni „dvehiljadite“ neće bespotrebno da troše glasne žice na izgovaranje ove nezgrapne reči, pa zato samo kažu „nulto“.
Ljudi, stavimo i mi malo jezičke ekonomije u praksu! Ne moramo izgovarati ono što se podrazumeva iz konteksta. Neki jezici koji se drugačije zovu, a u principu su isti k’o srpski, već odavno skraćuju godine samo na desetice i jedinice. Veliki pozdrav svima i srećna vam nova dvadeset i četvrta godina!