Category: arapski jezik

Dr. Nele Karajlić

Kada sam počela da studiram arapski, nisam znala da je nekadašnji frontmen jednog od mojih omiljenih bendova, Zabranjenog pušenja, dr Nele Karajlić ustvari sin jednog arabiste! Pravo ime ovog odveć duhovitog muzičara i pisca je Nenad Janković, a njegov otac bio je čuveni sarajevski arabista, orijentalista i univerzitetski profesor Srđan Janković. Knjiga koju držim u ruci, „Arapski izgovor s osnovama arapskog pisma“ je Jankovićevo delo koje sam dosta koristila na studijama, a ni danas ne mogu da ga zaobiđem kada spremam nastavu. On na tako prijemčiv i jednostavan način objašnjava neke pojave u arapskom jeziku, da ga uvek preporučujem učenicima kao referencu za sticanje nekih osnovnih znanja. Inače, zanimljivo je da je i sam Nele studirao orijentalistiku u Sarajevu, pred rat.

Zbog svog sarajevskog porekla i orijentalnog miljea u kom su nastajali, tekstovi pesama Zabranjenog pušenja puni su arabizama i stoga zanimljivi za proučavanje filolozima, lingvistima i ljubiteljima etimologije. Pomenuću samo neke od njih:

– U našoj ulici nema „fukare“
– Dok čekaš „sabah“ sa „šejtanom“
– Murga ide sredinom „džade“
– Fatma, bona, pusti „hajvana“
– Sjedoh negdje u gužvu, u „raju“
– Kaz’o je da će se vratit kad mu bude „ćeif“
– Zbog tebe sam zakasnio dajdži na „dženazu“
– Kada počne dernek i kad on zasvira, ne bi stig’o reći ni „Bismillah“
– Koji nikad ne prave „belaja“, koji nikad ne psuju Alaha

A evo i objašnjenja:

Fukara – فقراء sirotinja
Sabah – صباح jutro
Šejtan – شيطان đavo
Džada – جادة cesta, put
Hajvan – حيوان životinja
Raja – رعايا stado, podanici
Ćeif – كيف volja
Dženaza – جنازة sahrana
Bismillah – باسم الله U ime Allaha…
Belaj – بلاء nesreća

Izvori:
Teufik Muftić, „Arapsko-bosanski rječnik“
Abdulah Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom“

Džumani

Nedavno sam sebi poklonila ovu knjigu – podebelu gramatiku arapskog jezika. Već na koricama se može videti da je gramatika nesvakidašnja, tj. drugačija od onih na koje smo tradicionalno navikli. Na njoj su ispisane reči iz raznih dijalekata arapskog jezika, što govori da je ovo gramatika koja se ne bavi samo književnim jezikom, već takođe proučava i poredi različite arapske dijalekte. U njoj za mene ima mnogo zanimljivih stvari, koje se mogu čitati pred spavanje, kao roman. Sve te peripetije i zapleti u koje stupaju reči i rečce, sintagme i rečenice, pružaju novi uvid u svu kompleksnost jezika na arapskom govornom području.


Na kraju knjige – što je meni posebno zanimljivo – nalazi se nekoliko priloga. Reč je o tekstovima različite tematike, koji su detaljno analizirani iz ligvističkog ugla. Ima tu političkih govora, spontanih konverzacija, fragmenata iz romana i eseja, analize čuvene pesme Imrul Kajsa, znamenitog pesnika predslamske Arabije…


Među tim prilozima sam pronašla i jedan vic. Glavni junak u vicu je Džumani, seoska budala ruralnog Maroka. Džumani je čuveni lik iz marokanskih viceva, čiji pomen kod Marokanaca izaziva salve smeha. Ovaj komični lik nastao je po pravoj istorijskoj ličnosti, marokanskom političaru poreklom sa juga zemlje, Saidu el Džumaniju el Sahraviju.


Vic ide ovako:


Zaposlio se Džumani kao policajac, pa krenuo da hapsi ljude noću. Proveravao ko ima ličnu kartu, a ko nema. Jednog dana uhapsio nekog lika koji nema ličnu. Ovaj mu reče: „Pusti me samo da kupim cigarete, pa se vraćam“. Džumani ga pusti, a ovaj se ne vrati. Drugi dan, uhapsi on drugog lika, koji takođe nije imao nikakvu identifikaciju. Ovaj mu takođe reče: „Jel mogu samo da skoknem po cigare, pa se vraćam?“ Ali Džumani se ne da opet prevariti!!! Ovoga puta lukavo reče: „Ne, ti ostani ovde, a ja idem po cigare!“


Da li ste čuli ovaj vic i kod nas, u Srbiji? Ja jesam. Izgleda da sa Marokom imamo dosta toga zajedničkog.

Orijentalizmi u našim „narodnim“ pesmama

Keba: Zeman dođe, zeman dođe, svemu da kažem zbogom…

Zeman – arapski: vreme (زمان)

Rasta: I rekla je habibi priđi mi, ja više nisam mala… Habibi – arapski: ljubavi (حبيبي)

Dino Merlin u pesmi „Da šutiš“: Enta kalbi, enta kullun fii hajatii (ti si moje srce, ti si mi sve u životu)

أنت قلبي، أنت كل في حياتي..

Tijana M: Niko ne zna ko sa tobom spava i da te ludo voli žena od sultana…

Sultan – arapski/turski: vladar (سلطان)

Viki Miljković u pesmi „Zašto“: Ya habibi, ya habibi, ya habibi, ya umri… (ljubavi, ljubavi, živote moj)

يا حبيبي، يا حبيبي، يا عمري

Sanja Vučić: Samo tvoja hanuma, tvoj sam pancir, zaštita…

Hanuma – turski: Hanım (gospođa)

Lepa Brena: Udri, udri, udri Mujo, udri Mujo u tepsiju… Tepsija – turski: tepsi

Safet Isović: Ašikovah s dragom skoro svako veče

Ašikovati – od arapskog ʿāšiq (voleti strasno, udvarati se) عشق

Lepa Brena: Dođe jednom sa istoka bogat šeik crna oka…

Šeik  – arapski: starešina, plemenski vođa, ugledni muškarac (شيخ)

Uskrs u Egiptu

Uskrs u Egiptu može biti pravo zadovoljstvo za našeg turistu. Iako je Egipat pretežno muslimanska zemlja, značajan deo stanovništva čine Kopti – pravoslavci, baš kao i mi. Zahvaljujući tome, moguće je proslaviti Uskrs dok se uživa u toplom egipatskom suncu i moru.

Posebnu draž daje činjenica da dan nakon Uskrsa sledi egipatski nacionalni praznik Šem el Nesim (ar. شم النسيم), koji zajedno obeležavaju svi Egipćani – i hrišćani i muslimani. Tada se farbaju jaja, izlazi se u prirodu i u prazničnom duhu okupljaju porodice i prijatelji.

Zato je Uskrs idealna prilika za beg u ovu egzotičnu zemlju i uživanje u jedinstvenoj atmosferi praznika koji spaja različite tradicije.

Mama

Danas sam naišla na neku anketu u kojoj su građane pitali koja je najčešće korišćena reč na svetu. Ispitanici su imali različita mišljenja o tome, a neki su rekli isto što mislim i ja – da je najčešće korišćena reč „mama”.

Ovo me je podsetilo na knjigu ruskog lingviste Romana Jakobsona „Why ‘Mama’ and ‘Papa’?”, koja me je oduvek fascinirala. Jakobson tvrdi da sva deca sveta progovaraju na sličan način – koristeći najotvorenije samoglasnike i najzatvorenije suglasnike koje je čovek u stanju da izgovori. Taj spoj glasova najlakši je za artikulaciju onima koji tek uče da govore, a ujedno se ti glasovi i najjasnije razlikuju jedni od drugih.

Prve reči beba često zvuče kao: „mama”, „baba”, „dada”… Većina beba najpre izgovori „mama”, pa su žene koje su ih rodile s pravom sebi pripisale ovaj naziv. Ostali zvuci iz dečjeg gukanja, po istoj logici, postali su nazivi članova uže bebine porodice: baba, tata, dada, papa, nana… I nije to karakteristično samo za naš jezik – bucmaste američke bebe guču „mama” (engl. momma), one kovrdžave arapske takođe „mama” (ar. مامة), preslatki kineski bepci prvo progovaraju „mama” (kin. 妈妈), mali podsaharski Afrikanci na jeziku hausa dozivaju „mama”, a budući japanski sumo rvači, dok su još u pelenama, takođe kažu „mama” (jap. ママ).

Neke bebe prvo progovore reči „baba” ili „tata”, ali zbog toga mame ne treba da budu tužne – bebe ne znaju šta to znači, već samo eksperimentišu sa glasovima ljudskog jezika. A, pazite ovo: na arapskom se „tata“ kaže „baba”. Negde sam pročitala da se na gruzijskom „tata“ kaže „mama”, a „mama“ „deda” 

🙂

Ponekad u razgovoru s ljudima pomenem knjigu Romana Jakobsona, u čiju teoriju čvrsto verujem. Neki ljudi se sa njom ne slažu, smatrajući da se reč „mama” ipak razlikuje od jezika do jezika. A da li je to baš tako?
Tačno je da na srpskom imamo reč „majka”, na engleskom „mother”, na arapskom „umm”, na španskom „madre”… (nastavite niz), ali sve su one nastale od najčešće korišćene reči na svetu – a to je upravo reč „mama”.

Same same, but different

Jedan od arapskih romana koje je na mene ostavio snažan utisak je roman kuvajtskog pisca Sauda el Sanusija, „Bambusova stabljika“ (ساق البامبو).  Smešten manjim delom na postkolonijalne Filipine, a većim delom u naftaški Kuvajt, ovaj roman govori o mladiću rođenom u braku filipinske sluškinje i muškarca iz bogate kuvajtske porodice. Zaplet u romanu počinje tako što se Džozefin Mendoza zaljubljuje u Rašida Tarufa, jedinog muškog naslednika ugledne kuvajtske porodice, kod koje je radila kao kućna pomoćnica. Nakon kraćeg udvaranja, Džozefin i Rašid sklapaju tzv. običajni brak, a potom i zakonitu bračnu zajednicu u kojoj se rađa Isa, sin azijatskih crta lica.  

Pod pritiskom svoje majke, koja nije želela da prihvati dete filipinske sluškinje, plašeći se za ugled i budućnost porodice, Rašid šalje Džozefin i Isu na Filipine. Isa, kome je majka nadenula ime Hoze, je odrastao ubeđen da mesto na kom živi nije njegova prava domovina. Slušajući priče svoje majke o zemlji svog oca kao obećanom raju, živeo je u iščekivanju dana kada će ga otac, kako je obećao, odvesti u Kuvajt. Pošto je Rašid poginuo u Drugom zalivskom ratu, njegovo obećanje ispunjava prijatelj Gasan.  

Po dolasku u Kuvajt, Hoze se suočava sa nizom razočarenja u zemlju i narod koji je idealizovao. Članovi porodice Taruf mu nedvosmisleno stavljaju do znanja da se stide rođaka Filipinca, predstavljajući ga u javnosti kao slugu: „Ako te pitaju komšije ili posluga… ti si novi kuvar… To je samo privremeno… dok ne nađemo rešenje za ovaj problem“.

Hozeove azijatske crte lica uvek su bile prepreka njegovom kuvajtskom identitetu: „Bog te nije stvorio da budeš ovde. Ti pripadaš Filipinima. Kuvajćanin, ali „Made in Philippines“ – tako su ga zvali njegovi kuvajtski prijatelji. Jednom je bio uhapšen i proveo nekoliko dana u zatvoru, jer nije imao kod sebe dokument da dokaže da nije ilegalni filipinski radnik. Nakon brojnih neprijatnosti koje je doživeo, odbačen od porodice svoga oca, Hoze se vraća na Filipine. Tamo je pronašao svoj mir, prigrlivši obe strane sopstvenog identiteta.  

Izvor: Arapski roman alijenacije: Bambusova stabljika Sauda Sanusija / Ivana R. Gligorijević // Nasleđe. – Broj 52, 2022. – Str. 193-206.

Mali Radojica

Oduvek sam volela da čitam našu epsku narodnu poeziju i rado se sećam nekih pesama koje smo učili u osnovnoj školi:

– Šenluk čini aga Bećir-aga, uhvatio Malog Radojicu, pa ga meće na dno u tavnicu….

– More Marko, ne ori drumova! „More Turci, ne gaz’te oranja!

– Zeman doš’o valja vojevati, za krst časni krvcu proljevati

– Ne može se carstvo zadobiti, na dušeku sve duvan pušeći

– Ne odajte vi jatake naše, kod kojih smo zime zimovali…

– Al’ je rada sirotinja raja, koja globa davati ne može, ni trpiti turskoga zuluma…

Čitajući te pesme iz čitanke za osnovnu školu, nisam se mogla otrgnuti utisku da su svi Turci – negativci. Taj utisak me je toliko snažno držao, da sam se dugo čudila zašto neko uopšte želi da studira turski jezik… Posle sam saznala da turska deca u školi uče kako je to što smo bili pod Turcima za nas bila mnogo dobra stvar. Sada shvatam da svaki narod istoriju vidi na svoj način, događaje posmatra iz svog ugla i tumači onako kako mu je ćef…

Prošlo je neko vreme, a ja sam počela i sama da učim turski. Za nekog ko je završio arapski, a maternji mu je srpski, jako je zanimljivo da zna i turski, jer tako može da proučava poreklo reči u našem jeziku i otikrije mnoge stvari. Što sam više učila turskih reči, sve sam više shvatala koliko ih mnogo ima u našem jeziku. Takođe mi je bilo zanimljivo da otkrijem kako su mnoge od tih reči ustvari arapskog porekla.

O tome koliko je turski pun arabizama najbolje govori sledeći podatak: kada je Ataturk svojevremeno želeo da očisti turski od arapskih reči, shvatio je da je to nemoguće, jer onda Turci ne bi mogli govoriti…

Ni mi ne bismo mogli govoriti da nemamo reči kao što su:

dušek (tur. döşek),

jorgan (tur. yorgan),

jastuk (tur. yastık),

tepsija (tur. tepsi),

duvan (ar. دخان),

sokak (ar. زقاق),

kapija (tur. kapı) i ono što dobro znamo mi Vojvođani: kapidžik (tur. kapıcık) – mala vrata, vratanca.

Ima i onih turcizama, bez kojih ne bismo mogli razumeti našu narodnu poeziju, kao što su:

jatak (tur. yatak) – krevet,

zulum (ar. ظلم) – tlačenje,

zeman (ar. زمان) – vreme,

harač (ar. خراج) – glavarina,

megdan (ar. ميدان) – trg, bojno polje….

.

Sjaši Kurta za uzjaši Murta

Naš jezik je pun narodnih umotvorina, duhovitih izreka, lepih poslovica i šaljivih doskočica. Izdvojila sam za vas nekoliko takvih primera, koji sadrže turcizme (reči arapskog, persijskog ili turskog porekla), koje su u naš jezik ušle preko turskog:

1. Sjaši Kurta za uzjaši Murta.

Kaže se kada smena ličnosti na položaju ne predstavlja suštinsku promenu.

Kurta – lično ime, od turske reči „kurt“ (vuk)

Murta – od turskog imena Murat, koje je arapskog porekla (مراد)

2. Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji.

Znači da će te posledice tvojih dela kad-tad stići.

Ćuprija – od turske reči „köprü“ (most)

3. Gde svi Turci, tu i mali Mujo.

Kaže se kad neko podržava odluku većine.

Mujo – nadimak od arapskog imena Muhamed (محمد).

4. Inat je najgori zanat.

Znači da ne treba biti tvrdoglav.

Inat – od arapske reči عناد

Zanat – od arapske reči صنعة

5. Kad sultan nazebe, raja kija.

Koristi se kada zbog delovanja moćnika običan narod trpi.

Sultan – od arapske reči سلطان (ime za vladara u nekim islamskim zemljama).

Raja – od arapske reči رعايا (stado)

6. Ko ti drma kavez?

Kaže se osobama koje su stalno besne i spremne na svađu.

Kavez – reč arapskog porekla, do nas došla preko turskog „kafes“.

7. Ni kod babe nema džabe.

Znači da u životu ništa nije besplatno.

Džabe – od turske reči „caba“ (besplatno)

8. Para vrti gde burgija neće.

Znači da se novcem može završiti svaki posao.

Para – reč persijskog porekla, preko turskog „para“ (novac)

Burgija – od turske reči „burgu“ (zavojna, spiralna alatka za bušenje)

9. Obrao si bostan!

Kažemo za čoveka koji je nagrabusio.

Bostan – na persijskom „vrt“, „bašta“

10. Doterao cara do duvara

Znači dovesti nekog u bezizlazan položaj.

Duvar – na persijskom “zid”

11. Kadija te tuži, kadija ti sudi.

Znači da pravda zavisi od onog ko ima moć.

Kadija – turski: Kadı, od arapskog: قاضي‎ (naziv za islamskog sudiju koji donosi odluke u skladu sa šerijatskim pravom).

Izvori:

RSANU

Škaljić – Turcizmi u srpskohrvatskom

Klajn & Šipka – Veliki rečnih stranih reči i izraza

Antologija iračke kratke priče

Kada sam videla ovu Antologiju u prodaji, požurila sam da je nabavim i vidim šta donosi od iračke književnosti. Danas su veoma popularne ovakve dvojezične čitanke, koje omogućavaju paralelno praćenje arapskog teksta i njegovog engleskog prevoda, što olakšava razumevanje i učenje jezika. Nažalost, kada je knjiga stigla, mnogo me je razočarala. Engleski prevod štampan je nekim sitnim fontom, potpuno neprimerenim za knjigu, dok je arapski tekst odštampan toliko krupnim slovima da je neprijatan za čitanje. Stiče se utisak da je tehničko uređenje povereno nekome ko ne poznaje dobro arapsko pismo. Šteta što je ovako vredna knjiga loše tehnički doterana, jer sadrži izuzetne kratke priče iračkih autora, kao što su: Muhamed Hudajr, Samira el Mania, Alija Mamduh, Mej Muzafar, Fuad el Tekerli, Dikra Muhamed Nadir, Hedija Husein, Džuma el Lami, Muhamed el Hadad i Ahmed Sadavi.

Ono što je dobro u ovoj knjizi je to što svaka priča sadrži napomene o autoru i razna objašnjenja razbacana po fusnotama, koja nearapskom čitaocu približavaju egzotične pojmove iz iračkog sveta. Iz ove knjige saznajemo da je „gutra“ (غترة) marama koju nose muškarci preko glave u nekim arapskim zemljama, „abaja“ (عباءة) crni komad odeće koji pokriva ženu od glave to pete, a „Kalar“ (كلار) grad u planinskim kurdskim oblastima severnog Iraka. Pa onda„ da je Džumhurija“ (الجمهورية) naziv mosta preko reke Tigar, kao i nekadašnja marka cigareta u Iraku, da je „arak“ (عرق) jeftino i jako iračko alkoholno piće, „kohl“ (كحل) istočnjačka šminka za oči, a „kajmar“ (قيمر) mlečni proizvod od bivoljeg mleka…

Neki od ovih pojmova su srpskom čitaocu vrlo bliski, jer slične reči koristimo i u našem jeziku. „Arak“ je arapska reč od koje vodi poreklo naša „rakija“ (ar. araq = znoj), a „kajmar“ je isto ono što mi zovemo „kajmak“ (u nekim arapskim zemljama se zaista kaže „qajmaq“), a vodi poreklo od turske reči „kaymak“.

Što se tiče „kohl“, od nje je nastala svetski poznata reč „alkohol“ (ar. al-kohl), a nama ženama je poznata i kao kozmetički termin, jer je često viđamo na olovkama za oči, koje daju onaj efekat „smokey eyes“, kakve su nekad imale arapske lepotice…

Tip sa poršeom uzvraća udarac

– Jel gužva u gradu?

– Ne znam. Ceo dan sedim za računarom i radim. 

– Radiš? Kako to, kada ti je fakultet blokiran?! Ti to držiš nastavu onlajn? – upita zabezeknuto.

– Ne. Mi na fakultetima se ne bavimo samo nastavom, već i naučnim radom.

– Ne razumem.

– Pa, čitamo stručnu literaturu i pišemo radove.

– Ne razumem baš. Jel vi to morate da radite? 

– Pa da. To nam spada u opis posla.

– Auuuu, jadni vi. Baš mi vas žao. – reče tugaljivo.

– Nema razloga da ti bude žao, jer ja volim da čitam, pišem i da se usavršavam 

– Ti nisi usavršila arapski, jel? Moraš još da se usavršavaš? – procedi kiselo.

– Jezik je nešto što se uči ceo život. 

– Kukuuu.

– Pa da. Prvo učiš da čitaš i pišeš, pa da govoriš i razumeš, pa onda učiš kako da to predaješ studentima, pa kako da prevodiš, pa onda kako da se time baviš u nauci, pa onda sve to proučavaš iz drugog ugla, sa novim pristupom, drugačijom metodologijom… 

– Ala je poskupeo benzin, bokte! – reče on, vidno se dosađujući.

– … i to ne važi samo za jezik! Danas u svim oblastima stručnjaci moraju da budu spremni na celoživotno učenje. 

– Nije tačno. Imam ja u familiji jednog stručljaka. Neki dr mr. Taj nije pipn’o knjigu posle diplome, a vala ni pre nje. A, eno post’o direktor!

– Šta da se radi. Nekom je život majka, a nekom maćeha.

– A reci mi, šta sad konkretno radiš?

– Pišem knjigu.

– Knjigu? Bravo, svaka čast!!! A jel ima u njoj neko ubistvo, teorija zavere ili ljubavna afera?

– Nema.

– E, pa izeš takav pos’o. Da izvineš, to niko neće da ti čita. Aj’, vidimo se! Odoh ja malo da provozam svog novog poršea…