Avanture jednog prevodioca

U teoriji – teorija i praksa su iste, dok u praksi to nije tako. Zato se na predavanjima trudim da, koliko god je to moguće, ono što učimo povežem sa realnim situacijama koje mogu da se dese i da sve obogatim zanimljivijim primerima iz poslovne prakse. A to najbolje postižem kada u goste pozovem nekoga ko ima veliko iskustvo rada u struci…

Prekjuče smo na Fakultetu ugostili Tamaru Videnović, moju dragu koleginicu koja već više od 10 godina radi kao prevodilac za arapski jezik. Prvobitno je moja ideja bila da ona govori o prevođenju stručne terminologije, ali njeno predavanje je bilo mnogo više od toga. Začinjene raznim dogodovštinama, uz Tamaru su priče o terminološkoj polisemiji, sinonimiji, kalkovima i pozajmljenicama postale zanimljivije. Imali smo priliku da čujemo brojne anegdote, nedoumice i avanture jednog prevodioca, a sve to je potkrepljeno i nekim sjajnim savetima za naše studente, koji tek treba da se otisnu u prevodilačke vode.

Da li ste znali da za „helikopter“ u arapskom imamo čak pet naziva? Da se stručni termini na arapskom razlikuju od zemlje do zemlje? Da nazivi za neke vojne činove imaju drugačija značenja u opštem jeziku? Da li ste znali da Saudijci najviše vode računa o izražavanju, dok Egipćani nemaju svest o tome da sagovornik ne zna njihov dijalekat? Kako izgleda prevoditi u Iraku dok padaju bombe, a kako kada prevodimo sastanak zvaničnika na visokom nivou… i još mnogo toga.

Drago mi je što sam zvala Tamaru u goste, jer je približila mojim studentima mnoge aspekte prevodilačkog posla – od konsekutivnog i simultanog do pismenog prevođenja, od književnog do govornog arapskog jezika, od stručne terminologije do razgovorne frazeologije. Sigurna sam da će ovo predavanje dati studentima motivaciju za dalji rad i usmeriti ih u planiranju karijere, a nadam se da će im pomoći i da bolje razumeju moj predmet i uspešno polože ispit.

Još jednom, hvala studentima na velikom interesovanju, Tamari na sjajnom predavanju i svima na dobroj energiji koja je ovog četvrtka vladala u Multimedijalnom centru Filološkog fakulteta!

Sezona seobe na Sever

Juče me iznenadio poštar jednom pošiljkom od koje sam već digla ruke i za koju sam mislila da neće stići, pa su mi pošiljaoci (Blackwell’s) čak i refundirali novac. U pitanju je knjiga koja prati čitanje romana „Sezona seobe na sever“ (موسم الهجرة إلى الشمال) sudanskog pisca Tajiba Saliha (الطيب صالح). 

Ovaj roman, koji spada u remek dela savremene arapske književnosti, opisuje Sudanca koji se posle života u Engleskoj vraća kući, burno proživljava krizu identiteta i na kraju tragično završava život. Za ovo delo mnogi smatraju da je uticalo na razvoj modernog arapskog romana više nego ijedno drugo arapsko delo. Odlazak Arapina na Zapad, sudar arapske sa zapadnom kulturom i nepremostivi kulturoški jaz često su obrađivane teme arapskih pisaca, u čijim delima je kraj obično kruinisan „zaključkom o etičkoj superiornosti Istoka nad tehnološki naprednijim, ali moralno dekadentnim Zapadom“ (Leštarić 2013: 112). Sigurno se pitate: šta onda u naslovu romana radi reč Sever?! Ono što je nama Zapad, za Sudance jeste Sever. Severno od Sudana nalaze se te zemlje koje mi zovemo Zapadnom Evropom, a u koje su arapski junaci često odlazili i vraćali se pomešanih osećanja i uzdrmanog identiteta, rastrzani između iskušenja koja nudi zapadna kultura i pokušaja da im se odupru… I sam Tajib Salih je išao na Sever… studirao je i radio u Londonu, a posle bio i u Parizu, pa otuda njegova inspiracija za ovaj roman.

„Sezona seobe na sever“ je obavezna lektira studenata arabistike. Naši studenti mogu da je čitaju u prevodu Srpka Leštarića, a mogu i na arapskom originalu, pri čemu će im knjiga sa slike sigurno biti od pomoći. Knjiga je podeljena na 55 lekcija i svaka obrađuje jedan deo romana, daje spisak manje poznatih reči, pitanja za razumevanje teksta, jezičke vežbe i diskusiju. Uz nju postoje i online resursi za učenje, koji se nalaze na sledećem linku: https://tinyurl.com/dt787j8m

I tako… mnogo sam srećna što mi je ova pošiljka ipak stigla, posle tri meseca njenog putešestvija od Engleske do Srbije. Ko zna – možda su je greškom prvo poslali negde na sever. 

Jezički turizam

Lepota studiranja stranog jezika je u tome što je vaše stručno usavršavanje – putovanje. A ako je u pitanju arapski jezik, onda je to putovanje ustvari letovanje. Izabrati jezik koji se govori u najtoplijem delu sveta znači spojiti lepo i korisno. Em učite jezik, em se kupate i sunčate! Ovo zadnje radite kao dokaz da ste zaista bili na moru, inače vam niko neće verovati.

Ako ste se vratili iz arapske zemlje, a niste nabacili boju, vaša arabistička stručnost ovde postaje upitna. Možete im doveka prepričavati kako ste probali to i to jelo, videli takve i takve ljude, naučili tolike nove reči, upoznali kulturu… obavezno u vazduhu lebdi ono pitanje: „Gde ti je boja, brale, da to i dokažeš?”

Mi iz branše dobro znamo da imitiranje boje kože naših meditaranskih suseda nije nikakav dokaz ni za šta – osim možda za dobru genetsku predispoziciju. A pošto mi tamo nismo išli da učimo dermatologiju, već arapski jezik, onda svako dalje objašnjavanje predstavlja gubljenje vremena…

Bolje od toga je da svoje impresije ograničimo samo na one koje to zanima. Da pronađemo sebi istomišljenike koji žele da čuju o zemljama gde smo bili, o utiscima što smo stekli i avanturama koje ćemo pamtiti celoga života. Jednu od takvih prilika imate i sada, dragi moji arabisti i jezički turisti…

U saradnji sa alžirskim kolegama, radimo jedno istraživanje o značaju jezičkog turizma za učenje arapskog jezika. Ako ste učili ili učite arapski, ako ste putovali u arapske zemlje i stekli zanimljiva iskustva, podelite ih sa nama u ovoj anketi i doprinesite živopisnosti i autentičnosti našeg istraživanja.

Probajte. Biće zabavno!

Cvrc, Milojka

Pitali mene da prevedem na arapski neku brošuru o voćnim čajevima, koje žele da prodaju na arapskom tržištu. Tražila ja da vidim tekst i shvatila da ovaj posao nije samo prevodilački, već zahteva i neke druge veštine – što će naravno uticati i na cenu.

Jedna od grešaka koju neiskusni prevodioci prave je da brzopleto kažu nisku cenu, računajući da će oni to očas posla prevesti, a posle bude „cvrc, Milojka”. Treba prvo pažljivo pogledati, razgovarati sa klijentom i analizirati ciljnu grupu. Ja sam tako uradila i ustanovila da bi prost jezički transfer ovog teksta bio potpuno beskoristan bez kopirajtinga, transkreacije i saradnje sa grafičkim dizajnerom…

Kopirajting je ovde vrlo važan, jer to je veština pisanja prodajnog teksta. Ako izvorni tekst nije napisan kopirajterski, onda prevodilac mora da bude vešt kopirajter, da bi svojim tekstom potrefio pravu žicu arapskom kupcu.
Svaki prodajni tekst ima i neki slogan, a za to je potrebna veština transkreacije. Treba pročitati izvorni slogan, a potom ga zaboraviti i osmisliti novi, koji će biti efektan kod arapske ciljne grupe.

Pitala sam klijenta u kojoj arapskoj zemlji planira da prodaje te čajeve, da bih se odlučila između arapskih cifara (0123456789), ili onih hindu (٠١٢٣٤٥٦٧٨٩), što se koriste u nekim arapskim zemljama.

Od arapske ciljne grupe zavisi i izbor termina, a to su u ovom slučaju nazivi voća. U arapskom se nazivi nekih voćki razlikuju od zemlje do zemlje, pa treba biti oprezan (u to sam se lično uverila kada sam u tuniskom restoranu naručila lubenicu, a dobila dinju).

I na kraju, pitala sam klijenta u kom formatu želi da mu pošaljem tekst. Reče: „U Wordu, a mi ćemo to dati grafičkom dizajneru da ubaci u brošuru”. Odmah sam znala da će to biti problem! Dizajner ne zna arapski, pa neće videti ako se tekst poremeti, ako brojke, zagrade i procenti odu na pogrešno mesto, a neke reči se pretvore u nečitljivu hrpu slova. Čim on ispravi jedno, poremeti se nešto drugo, pa daj „share screen”, pa objašnjašavaj plastično… Lakše mi da sama naučim grafički dizajn i uzmem stvar u svoje ruke!

I tako sam shvatila koliko je važno ceniti svoje vreme i energiju, a svoje konsultantske umeti dobro naplatiti.

Taftaf

Da me neko pita šta najviše volim od arapske književnosti na srpskom jeziku, moj odgovor bi bio: „Pogovore Srpka Leštarića”. Čitajući tekstove koje je ovaj izvrsni arabista i književni prevodilac pisao iza svojih prevoda, došla sam do zaključka da svako vredno književno delo koje je prevedeno na strani jezik treba da ima predgovor ili pogovor – naročito ako je u pitanju prevod sa nekog egzotičnog jezika, o čijim govornicima i zemljama malo znamo. U tom bi pogovoru prevodilac trebalo nam približi društvene, istorijske, kulturne i druge prilike vezane za radnju i razumevanje dela, jer prosečan čitalac o tome verovatno nema pojma. Sigurna sam da bi svaki čitalac kom se svidi neko strano delo želeo da pročita i reč prevodioca, tj. njegovo tumačenje kao verbalizaciju sopstvenih misli i zaključaka o delu.

Čitala sam nekoliko sjajnih romana Perl Bak koji govore o sudaru kineske i japanske kulture sa Zapadom, ali na kraju mi je uvek nekako delovalo nedorečeno to što ova izdanja nisu imala pogovor. Kada su u pitanju prevodi arapske književnosti, gde god je bilo pogovora, čitala sam ih jer to mi je struka. A ako se ograničim samo na ono što je prevodio Srpko Leštarić, to je uvek bilo i uživanje. Kod njega u pogovorima nema dosadnih i suvoparnih delova koji čitaoci redovno preskaču, već je sve sočno i pitko. Čitajući tako nešto, čovek može da obogati svoj rečnik na najbolji mogući način.

Na slici vidite njegov prevod arapskih narodnih priča sa područja Iraka, koje su dugo usmeno prenošene, a potom i zapisane u jednoj zbirci, što je decenijama skrivana od rata u podzemnim bunkerima iračkog muzeja. On ovde piše pogovor u 1. licu, opisujući kako je tragao i kojim putevima došao do ovog vrednog dela, o kom se kod nas nije ništa znalo (iako je, kako kaže, ono dosta uticalo na usmenu tradiciju Srba).

Kao i mnoge narodne priče, i ove su pune erotike, a Srpko na tu temu kaže: „U Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno“.

Hoda Barakat

Mnogo volim ove skraćene i pojednostavljene verzije arapskih romana, u kojima se autori trude da prenesu istu poruku i emociju koju ima originalni roman, ali uz određena prilagođavanja, zamenu nekih retkih i manje poznatih reči onim frekventnijim i dodatna vežbanja koja olakšavaju razumevanje teksta. Pored toga, ovakve knjige obično imaju i jezičke vežbe koje pospešuju pisanu i usmenu produkciju na arapskom jeziku, pregršt korisnih napomena u vezi s kulturno-istorijskom pozadinom romana i upućivanje na razne audiovizuelne izvore na vebu.

Knjiga koja je na slici je je jedna od takvih, pa je veoma zgodna za neki početni nivo proučavanja arapske književnosti u originalu. Reč je o nagrađivanoj libanskoj spisateljici Hodi Barakat i njenom romanu „Moj gospodar, moja ljubav“ (سيدي وحبيبي) čija je radnja smeštena usred građanskog rata u Libanu.

Ranije sam već čitala jedan skraćeni roman, koji je priredila Lejla Familiar, i poredila sam ga sa originalom. Mislim da je urednica uspela sjajno da prenese poruku i ideju, pri čemu ništa suštinsko nije izgubljeno u procesu adaptacije.

Sada je došao red i na ovaj roman sa slike, koji već godinama čeka na mojoj polici da bude pročitan. Pošto me Georgetown University Press uvek pozitivno iznenadi knjigama uz arabistike, ne sumnjam u to da ću i ovog puta uživati.

Srpski za strance

Učila sam jednog Arapina srpski. Čovek učio, jer je oženjen ovde. Takoreći – srpski zet. Mislila sam da će biti lako, jer samo treba da pratim knjigu. Lekciju po lekciju, i to će ìći kao podmazano.

Al’ šipak. Već na prvoj lekciji sačekalo nas iznenađenje. Kada se predstavljamo, na srpskom možemo reći: „Ja sam“ ili „Zovem se“. Ali to nije sve! Može i „Ja se zovem“, „Moje ime je“ ili „Ime mi je“. Pa onda upitni oblik: „Da li se zovem“, „Da li se ja zovem“, „Zovem li se“, „Zovem li se ja“

Arapin se tu već hvata za glavu.
– Šta je ovo bokte?! – reče na arapskom.
– Polako, kažem ja, srpski jezik je lak. Videćeš.

Drugi dan. Učimo kako se izražava posedovanje. Možemo koristiti reči „njegov”, ili „njen”. Ali, čekaj – ako je ono što muškarac poseduje ženskog roda, onda nije „njegov”, već „njegova”, a ako žena poseduje nešto ženskog roda, ne kažemo „njen“ već „njena“. Ako muškarac poseduje nesto srednjeg roda, nije ni „njegov“ ni „njegova“ nego „njegovo“. A žena, ako poseduje nešto srednjeg roda, onda ne kažemo ni „njen“, ni „njena“ — već „njeno“. Pa onda množina: njihov, njihovi, njihova, njihove, njihovo

Sada se za glavu hvatam ja. Mislim da ću ovaj posao prepustiti nekom ko je završio srpski – i to ako je specijalizovao nastavu srpskog za strance.

A meni dajte nekoga kome mogu da predajem arapski, jer to dobro znam. Znam tačno kojim utabanim stazama da idemo, da bih mu približila sve zavrzlame arapskog jezika. Znam kako da mu prenesem to znanje, jer sam i sama tako učila. Poznajem metodologiju rada i znam kako da predupredim tipične greške koje učenici prave.

Zabluda je misliti da je neko kvalifikovan da predaje jezik samo zato što mu je to maternji. Moramo poznavati metodiku nastave tog jezika kao stranog. I nije dovoljno samo da nekome govorimo polako i gledamo ga u oči, kako bi razabrao šta zborimo na našem maternjem jeziku, za koji verujemo da je najlakši i najlogičniji na svetu.

A onaj Arapin, kada je video kako baratam arapskom gramatikom i poznajem čak i neke izuzetke za koje ni on nije siguran kako se pišu, reče: – Pa, ti znaš arapski bolje od mene! Ja se nasmejah. – Sigurna sam da ne znam, ali sam isto tako sigurna da bolje od tebe znam da ga predajem.

Taha Husein

„Tako ja sebe vidim: u mojim zatvorima,
u moja tri zatvora.
I ne pitaj odakle je ta bolna vijest.
Jer, izgubio sam svoje oči,
jer moram biti u kući,
a moja duša zarobljena je u bijednome tijelu“


(Tako je pisao Abu el Ala el Maari, slepi pesnik iz 11. veka, kojeg je Taha Husein – budući da je i sam bio slep – voleo i često citirao).


Ko je pratio moje objave možda je primetio da izuzetno cenim Tahu Huseina (1889–1973), egipatskog pisca starije generacije savremenih arapskih pisaca, čiju sam autobiografiju „Dani“ (ar. الأيام) čitala čak tri puta. Malo ko ne bi bio ganut njegovom ispovešću o odrastanju u egipatskom selu i studiranju u Kairu, koje je u „Danima“ dočarao onako kako je i sam doživeo – a on je svet oko sebe opažao dodirom, sluhom, mirisom… (ipak, to ga nije sprečilo da kasnije doktorira na Sorboni, postane ministar prosvete, i u svojoj zemlji proglasi osnovno i srednje obrazovanje besplatnim).


Taha Husein je bio poznat po čistom arapskom književnom jeziku i izražavanju jednim višim stilom, koji je bio težak za razumevanje, kako prosečnom govorniku, tako i studentu arapskog jezika. Sa knjigom koju vidite na slici, čitanje Tahe Huseina odjednom postaje lakše… Njegovo remek-delo ovde je podeljeno na delove, praćene ciljanim jezičkim vežbama, korisnim napomenama i glosarima manje poznatih reči. Sa svojim književnim smernicama, istorijskim kontekstom i društvenim temama Huseinovog doba, ovaj udžbenik može biti koristan i na času i za samostalno učenje kod kuće.


Listajući knjižicu, koja mi je tek stigla jutros, sve sam više uverena u to da će student arapskog jezika, koji želi da čita Tahu Huseina u originalu, moći da se – kako je to Taha voleo da kaže – baci u ovo more znanja i u njemu sav utone.

Derviš i smrt

Kada sam u srednjoj školi čitala roman „Derviš i smrt“ najviše mi se dopao njegov početak, odnosno stihovi koji stoje pre prvog poglavlja. Iako tada nisam znala ništa o Kuranu i o arapskom, oni su na mene ostavili snažan utisak, jer izražavaju jednu od velikih istina ovoga sveta i navode na razmišljanje o svrsi i prolaznosti:
„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru kad zablijedi;
Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.
Svaki je čovek uvek na gubitku… Dugo vremena nisam znala odakle je Selimović uzeo ove stihove. Jasno je da je iz Kurana, ali koja *sura i koji *ajet?! Rešim ja, nedavno, da to i saznam, pa stanem da kopam po internetu i otkrijem da Meša Selimović ustvari nije bukvalno citirao Kuran. Ustvari, on je ove stihove sam stilizovao, koristeći delove nekih kuranskih sura i ajeta. Prenosim vam ih u originalu, a nakon toga i u prevodu Besima Korkuta.
نٓ ۚ وَٱلْقَلَمِ وَمَا يَسْطُرُونَ
فَلَآ أُقْسِمُ بِٱلشَّفَقِ وَٱلَّيْلِ وَمَا وَسَقَ
وَٱلشَّمْسِ وَضُحَىٰهَا وَٱلْقَمَرِ إِذَا تَلَىٰهَا وَٱلنَّهَارِ إِذَا جَلَّىٰهَا
لَآ أُقْسِمُ بِيَوْمِ ٱلْقِيَـٰمَةِ وَلَآ أُقْسِمُ بِٱلنَّفْسِ ٱللَّوَّامَةِ
وَٱلْعَصْرِ إِنَّ ٱلْإِنسَـٰنَ لَفِى خُسْرٍ إِلَّا ٱلَّذِينَ ءَامَنُوا۟ وَعَمِلُوا۟ ٱلصَّـٰلِحَـٰتِ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلْحَقِّ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلصَّبْرِ
Nūn. Tako Mi kalema i onoga što oni pišu (68:1)
I kunem se rumenilom večernjim i noći, i onim što ona tamom obavije (84:16-17)
Tako Mi Sunca i svjetla njegova, i Mjeseca kada ga prati, i dana kada ga vidljivim učini (91:1-3)
Kunem se Danom kada Smak svijeta nastupi i kunem se dušom koja sebe kori (75: 1-2)
Tako mi vremena – čovjek, doista, gubi, samo ne oni koji vjeruju i dobra djela čine, i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje (103: 1-3)

  • „sura“ (سورة) – poglavlje Kurana; „ajet“ (آية) – stih Oznake u zagradama iza citata u Kuranu označavaju koja je sura i koji ajet preuzet.

Slovo iže

Malo je reći da sam se iznenadila kada sam saznala da je reč „gibanica“ arapskog porekla. Ovo tradicionalno srpsko jelo je nešto u šta nisam imala sumnju da je autentično, da je naše, srpsko… sve dok nisam saznala za ovaj podatak.

Kako navodi srpska istoričarka i stručnjak za orijentalistiku, Olga Zirojević, reč „gibanica“ dolazi iz egipatskog arapskog, budući da se upravo na ovom dijalektu arapskog jezika „sir“ kaže „gibna“, sa množinom „giban“ (ar. جبن).

I to mi je nekako dobro došlo kao uvod, da vam ispričam nešto što već duže vreme planiram. Reč je o anegdoti koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koju sam mnogo puta slušala dok je u društvu prepričavala moja tetka, smejući se uvek njenom duhovitom završetku.

Ali pre same priče, moram da vam objasnim nešto, da biste je bolje razumeli. U priči se pominje slovo „iže“, a to je slovo kojim se u glagoljici, i ćirilici pre Vukove reforme, beležio glas /i/. Slovo iže je bilo poznato kao teško za pisanje i svi su učenici muku mučili dok nisu naučili lepo da ga ispisuju.

Priča ode ovako…

Imao jedan kaluđer poveći kotur sira, pa povremeno sekao od njega malo po malo i jeo. A njegovi đaci, kad videše kakav sir ima, stadoše i oni da seku tanke kriške i jedu kradom da ovaj ne vidi. Primetio kaluđer da mu jedu sir, pa uze onaj kotur i na mestu gde su sekli ureza slovo iže. Ako bi se đaci usudili da odseku parče, slovo iže bi nestalo, pa bi bili otkriveni u krađi… Doseti je jedan đak, pa stade da vežba da piše slovo iže. A kad ga usavrši, on ti ode i uze onaj sir i odseče sebi parče, pa napisa novo slovo iže. Sutradan opet dođe, iseče novo parče i napisa novo slovo iže…

Trajalo to nekoliko dana, a kaluđer prvo mislio da niko njegov sir nije ni takao. Ali kad prođe neko vreme, beše mu nešto čudno, pa uze onaj sir, zagleda u njega i reče: „Jeste slovo iže, al’ sirca sve niže“.

Eto, to je zapisao Vuk, moja tetka prepričala, a ja svojim rečima vama ispričala!