Malo je reći da sam se iznenadila kada sam saznala da je reč „gibanica“ arapskog porekla. Ovo tradicionalno srpsko jelo je nešto u šta nisam imala sumnju da je autentično, da je naše, srpsko… sve dok nisam saznala za ovaj podatak.
Kako navodi srpska istoričarka i stručnjak za orijentalistiku, Olga Zirojević, reč „gibanica“ dolazi iz egipatskog arapskog, budući da se upravo na ovom dijalektu arapskog jezika „sir“ kaže „gibna“, sa množinom „giban“ (ar. جبن).
I to mi je nekako dobro došlo kao uvod, da vam ispričam nešto što već duže vreme planiram. Reč je o anegdoti koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koju sam mnogo puta slušala dok je u društvu prepričavala moja tetka, smejući se uvek njenom duhovitom završetku.
Ali pre same priče, moram da vam objasnim nešto, da biste je bolje razumeli. U priči se pominje slovo „iže“, a to je slovo kojim se u glagoljici, i ćirilici pre Vukove reforme, beležio glas /i/. Slovo iže je bilo poznato kao teško za pisanje i svi su učenici muku mučili dok nisu naučili lepo da ga ispisuju.
Priča ode ovako…
Imao jedan kaluđer poveći kotur sira, pa povremeno sekao od njega malo po malo i jeo. A njegovi đaci, kad videše kakav sir ima, stadoše i oni da seku tanke kriške i jedu kradom da ovaj ne vidi. Primetio kaluđer da mu jedu sir, pa uze onaj kotur i na mestu gde su sekli ureza slovo iže. Ako bi se đaci usudili da odseku parče, slovo iže bi nestalo, pa bi bili otkriveni u krađi… Doseti je jedan đak, pa stade da vežba da piše slovo iže. A kad ga usavrši, on ti ode i uze onaj sir i odseče sebi parče, pa napisa novo slovo iže. Sutradan opet dođe, iseče novo parče i napisa novo slovo iže…
Trajalo to nekoliko dana, a kaluđer prvo mislio da niko njegov sir nije ni takao. Ali kad prođe neko vreme, beše mu nešto čudno, pa uze onaj sir, zagleda u njega i reče: „Jeste slovo iže, al’ sirca sve niže“.
Eto, to je zapisao Vuk, moja tetka prepričala, a ja svojim rečima vama ispričala!