Category: arapska književnost

Ovih dana me mnogi pitaju kako sam, gde sam i da li sam se vratila iz UAE. Imala sam sreće da se moje putovanje završilo nekoliko dana pre početka sukoba. U Srbiji sam, na sigurnom – ali i dalje pod ustiskom zbog svega što sam videla i doživela. Ne mislim samo na velelepne građevine i prelepo more (mada su i oni impresivni), već na arapski jezik koji sam tamo doživela na jedan poseban način.

Ovo je slika ispred džamije Šejh Zajid, gde se nalaze natpisi iz Kurana, svete muslimanske knjige. Retko gde se mogu videti arapski natpisi ovog tipa. Oni su specifični, jer su iz njih izostavljene dijaktritičke tačke. Ljudi obično posmatraju arapsko pismo kao skup nekih tačkica i linija. E, pa ovde imamo samo linije.

Nekada davno, arapsko pismo uopšte nije koristilo pomenute tačke, što je moglo otežati razlikovanje pojedinih slova. Da bi to shvatili oni koji ne poznaju arapsko pismo, možemo objasniti na sledećem primeru: slovo B se piše kao linija sa tačkom ispod, a slovo N kao linija sa tačkom iznad. Ista ta linija, ako ima dve tačke iznad sebe, postaje slovo T. Ako ih ima tri, onda je umekšano T (ono kao TH u engleskoj reči „think“). Ako, pak, ima dve tačke ispod onda je to slovo Y…. Slovo R kada dobije tačku postane Z, a kada S dobije tri tačke postane Š. I tako dalje…

Rani rukopisi Kurana su svi bili napisani na ovaj način, da bi tek kasnije (u kasnom 7. veku) arapski učenjaci dodali dijakritičke tačke, kao način razlikovanja slova i da bi osigurali da tumačenje teksta ne zavisli od konteksta. Ovo je bilo izuzetno važno baš za kuranski tekst, kao božju reč koju treba pravilno preneti i tumačiti.

Na slici vidimo početak kuranske sure el Fatiha, koja je prva po redu. Potom sledi sura Ja-Sin. Kada poznajem kontekst i znam šta da očekujem, mogu da pročitam ovaj tekst i bez tačkica.

U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog!
Tebe, Allaha, Gospodara svjetova, hvalimo,
Milostivog, Samilosnog,
Vladara Dana sudnjeg,
Tebi se klanjamo i od Tebe pomoć tražimo!
Uputi nas na Pravi put,
Na put onih kojima si milost Svoju darovao,
a ne onih koji su protiv sebe srdžbu izazvali,
niti onih koji su zalutali!

Jā Sīn.
Tako Mi Kur’ana mudrog,
ti si, uistinu, poslanik,
na Pravome putu…

Danas sam nastavila obilazak Abu Dabija, grada čije ime u prevodu znači “otac gazele” (أبو ظبي).

Plan je bio da se obiđe predsednička palata – ar. Qasr al-Watan (قصر الوطن) koja predstavlja simbol upravljanja državom i služi kao mesto održavanja političkih sastanaka, ali je istovremeno i destinacija otvorena za turiste.

Pored samog ovog arhitektonskog čuda u zlatu i mermeru, u palati se još mogu videti i retki rukopisi Kurana. Ima tu i drugih vrednih spisa iz pera starih arapskih učenjaka, pa onda ogromna moderna biblioteka sa literaturom na temu arapskog jezika… i još mnogo toga.

Obilazak palate je bio dug a redovi za ulazak još duži. Čekali smo sigurno duže od sat vremena na neumoljivom zalivskom suncu. Na kraju smo nekako ipak ušli i to preko reda – zahvaljujući mom znanju arapskog jezika.

Posle obilaska palate i okoline, krenuli smo put Dubaija, gde smo se smestili u Marini.

Grad me je odmah osvojio svojim šarmom. Iako je bilo veče, odmah smo otišli na kupanje. Voda je topla, pesak mekan, a oko nas je raj na zemlji. Sutra se ova avantura nastavlja…

Stigla mi je nova knjiga – The Routledge Introduction to Qur’anic Arabic. Reč je o inovativnom kursu arapskog jezika, namenjenom studentima koji žele da steknu osnove kuranskog i klasičnog arapskog jezika.

Knjiga stavlja fokus na unapređenje razumevanja i usvajanje vokabulara, kroz 40 lekcija predviđenih da se obrade u približno 40 sati nastave. Počinje se od kraćih sura Kurana, poput el Fatihe. Autor koristi njihov ponavljajući vokabular i gramatičke strukture kako bi kod učenika izgradio stabilnu jezičku osnovu, pre nego što se pređe na zahtevnije i duže sure, poput sura Jasin, Merjem i Jusuf.

Napisana od strane iskusnog predavača, ova knjiga predstavlja nezaobilazan priručnik za nastavnike, studente i sve one koji žele da prodube svoje znanje kuranskog arapskog jezika. Iako je prvenstveno namenjena radu u učionici, knjiga može biti korisna i samostalnim učenicima.

Audio-materijal koji prati knjigu dostupan je na veb-sajtu izdavačke kuće Routledge i sadrži čitanje svih kuranskih sura koje se javljaju u knjizi. Posebno mi se dopada što su one pročitane školski, jasno i razgovetno, onako kako je najbolje za učenike koji se tek upuštaju u proučavanje kurana – ne samo iz verskih nego, pre svega, iz naučnih razloga. U istom maniru napisan i sam tekst sura – u skladu sa pravilima pisanja modernog standardnog arapskog, bez dijakritičkih znakova tamo gde su nepotrebni i bez nekih grafijskih rešenja koja su specifična samo za Kuran. Ovakva metodologija osigurava da se svako ko želi lako upozna sa tekstom Kurana i usvoji njegove leksičke, gramatičke i sintakstičke strukture.

Htela bih da podelim s vama neku od ovih sura, ali one nemaju isti efekat kada se prevedu na naš jezik – to naročito važi za mekanske kratke sure, pisane u rimovanoj prozi. Taj ritam i magija teško se mogu preneti na druge jezike, a teško se mogu i opisati. Mislim da bi čak i neko ko ne zna arapski mogao da ih sluša u originalu i da odmah shvatio o čemu govorim.

Nedavno mi je stigla molba da prevedem jedan tekst. U pitanju je bio arapski rukopis na starom, požutelom papiru, iz ko zna kog veka. Rukopis je bio tako napisan, da je na prvi pogled delovalo nemoguće raščitati ga. Zaključila sam da bi ga prvo trebalo “dešifrovati”, pa tek onda prevoditi. Ali, ako bi se dokazalo da su moje pretpostavke tačne i da je u pitanju Kuran, onda ne bi bilo potrebe da se prevodi – jer Kuran je već preveden

Za većinu rukopisa koje dobijam, obično se ispostavi da su delovi Kurana. I za ovaj tekst se tako ispostavilo… Nakon prepoznavanja niza od nekoliko reči iz datog rukopisa, i njihove pretrage na Guglu, istraživanje me dovodi do kuranske sure Žene (al- Nisa’, النساء). Potom sam se služila metodom uporednog teksta, gde se Kuran poredi sa starim rukopisom – rečenica po rečenica, ajet po ajet. Kada imate uporedni tekst, lako je dešifrovati bilo šta. Ako nemate s čim da uporedite, onda to ide malo teže

Sura Žene je četvrta po redu kuranska sura, sa čak 176 ajeta. U prevodu Besima Korkuta, počinje ovako:

U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog!

1. O ljudi, bojte se Gospodara svoga, koji vas od jednog čovjeka stvara, a od njega je i drugu njegovu stvorio, i od njih dvoje mnoge muškarce i žene rasijao. I Allaha se bojte – s imenom čijim jedni druge molite – i rodbinske veze ne kidajte, jer Allah, zaista, stalno nad vama bdi.

2. I siročadi imanja njihova uručite, hrđavo za dobro ne podmećite i imetke njihove s imecima vašim ne trošite – to bi, zaista, bio vrlo veliki grijeh.

3. Ako se bojite da prema ženama sirotama nećete biti pravedni, o­nda se ženite o­nim ženama koje su vam dopuštene, sa po dvije, sa po tri i sa po četiri. A ako strahujete da nećete pravedni biti, o­nda samo sa jednom; ili – eto vam o­nih koje posjedujete. Tako ćete se najlakše nepravde sačuvati.

4. I draga srca ženama vjenčane darove njihove podajte; a ako vam o­ne od svoje volje od toga šta poklone, to s prijatnošću i ugodnošću uživajte.

5. I rasipnicima imetke, koje vam je Allah povjerio na upravljanje, ne uručujte, a njihov imetak za njihovu ishranu i odijevanje trošite; i prijatne riječi im govorite.

Nedavno sam sebi poklonila ovu knjigu – podebelu gramatiku arapskog jezika. Već na koricama se može videti da je gramatika nesvakidašnja, tj. drugačija od onih na koje smo tradicionalno navikli. Na njoj su ispisane reči iz raznih dijalekata arapskog jezika, što govori da je ovo gramatika koja se ne bavi samo književnim jezikom, već takođe proučava i poredi različite arapske dijalekte. U njoj za mene ima mnogo zanimljivih stvari, koje se mogu čitati pred spavanje, kao roman. Sve te peripetije i zapleti u koje stupaju reči i rečce, sintagme i rečenice, pružaju novi uvid u svu kompleksnost jezika na arapskom govornom području.

Na kraju knjige – što je meni posebno zanimljivo – nalazi se nekoliko priloga. Reč je o tekstovima različite tematike, koji su detaljno analizirani iz ligvističkog ugla. Ima tu političkih govora, spontanih konverzacija, fragmenata iz romana i eseja, analize čuvene pesme Imrul Kajsa, znamenitog pesnika predslamske Arabije…

Među tim prilozima sam pronašla i jedan vic. Glavni junak u vicu je Džumani, seoska budala ruralnog Maroka. Džumani je čuveni lik iz marokanskih viceva, čiji pomen kod Marokanaca izaziva salve smeha. Ovaj komični lik nastao je po pravoj istorijskoj ličnosti, marokanskom političaru poreklom sa juga zemlje, Saidu el Džumaniju el Sahraviju.

Vic ide ovako:

Zaposlio se Džumani kao policajac, pa krenuo da hapsi ljude noću. Proveravao ko ima ličnu kartu, a ko nema. Jednog dana uhapsio nekog lika koji nema ličnu. Ovaj mu reče: „Pusti me samo da kupim cigarete, pa se vraćam“. Džumani ga pusti, a ovaj se ne vrati. Drugi dan, uhapsi on drugog lika, koji takođe nije imao nikakvu identifikaciju. Ovaj mu takođe reče: „Jel mogu samo da skoknem po cigare, pa se vraćam?“ Ali Džumani se ne da opet prevariti!!! Ovoga puta lukavo reče: „Ne, ti ostani ovde, a ja idem po cigare!“

Da li ste čuli ovaj vic i kod nas, u Srbiji? Ja jesam. Izgleda da sa Marokom imamo dosta toga zajedničkog.

Jedan od arapskih romana koje je na mene ostavio snažan utisak je roman kuvajtskog pisca Sauda el Sanusija, „Bambusova stabljika“ (ساق البامبو).  Smešten manjim delom na postkolonijalne Filipine, a većim delom u naftaški Kuvajt, ovaj roman govori o mladiću rođenom u braku filipinske sluškinje i muškarca iz bogate kuvajtske porodice. Zaplet u romanu počinje tako što se Džozefin Mendoza zaljubljuje u Rašida Tarufa, jedinog muškog naslednika ugledne kuvajtske porodice, kod koje je radila kao kućna pomoćnica. Nakon kraćeg udvaranja, Džozefin i Rašid sklapaju tzv. običajni brak, a potom i zakonitu bračnu zajednicu u kojoj se rađa Isa, sin azijatskih crta lica.  

Pod pritiskom svoje majke, koja nije želela da prihvati dete filipinske sluškinje, plašeći se za ugled i budućnost porodice, Rašid šalje Džozefin i Isu na Filipine. Isa, kome je majka nadenula ime Hoze, je odrastao ubeđen da mesto na kom živi nije njegova prava domovina. Slušajući priče svoje majke o zemlji svog oca kao obećanom raju, živeo je u iščekivanju dana kada će ga otac, kako je obećao, odvesti u Kuvajt. Pošto je Rašid poginuo u Drugom zalivskom ratu, njegovo obećanje ispunjava prijatelj Gasan.  

Po dolasku u Kuvajt, Hoze se suočava sa nizom razočarenja u zemlju i narod koji je idealizovao. Članovi porodice Taruf mu nedvosmisleno stavljaju do znanja da se stide rođaka Filipinca, predstavljajući ga u javnosti kao slugu: „Ako te pitaju komšije ili posluga… ti si novi kuvar… To je samo privremeno… dok ne nađemo rešenje za ovaj problem“.

Hozeove azijatske crte lica uvek su bile prepreka njegovom kuvajtskom identitetu: „Bog te nije stvorio da budeš ovde. Ti pripadaš Filipinima. Kuvajćanin, ali „Made in Philippines“ – tako su ga zvali njegovi kuvajtski prijatelji. Jednom je bio uhapšen i proveo nekoliko dana u zatvoru, jer nije imao kod sebe dokument da dokaže da nije ilegalni filipinski radnik. Nakon brojnih neprijatnosti koje je doživeo, odbačen od porodice svoga oca, Hoze se vraća na Filipine. Tamo je pronašao svoj mir, prigrlivši obe strane sopstvenog identiteta.  

Izvor: Arapski roman alijenacije: Bambusova stabljika Sauda Sanusija / Ivana R. Gligorijević // Nasleđe. – Broj 52, 2022. – Str. 193-206.