Author: Ivana Gligorijević

Oduvek mi je bila zanimljiva reč kojom Arapi nazivaju Austriju: „al-Nimsa“. Nedavno sam pročitala da je ona preuzeta iz osmanskog turskog, od reči „nemçe“, koja se odnosila na Nemačku i/ili Austriju. Ova reč je, kao što pretpostavljate, u turski jezik ušla iz slovenskih jezika, od reči „Nem(e)c“, kojom su Sloveni nazvali nemačke zemlje.

Po svemu sudeći, arapska reč „el-Nimsa“ ima isto poreklo kao naša reč „Nemačka“. Neke teorije kažu da je reč „Nemačka“ nastala od prideva „nem“, jer je slovenskim narodima govor Nemaca izgledao kao da su nemi, da nemušto govore… Kako je zabeležio naš veliki lingvista Ranko Bugarski u svojoj knjizi Jezici: Sloveni su Germane počastili nazivom Nemci, dok sebe nazivaju Slovenima, jer su ‘sloveći’.

Sloveni „slove“ – pričaju tako da ih ceo svet razume. A ne da tamo nešto mumlaju kao da su pali s Marsa… Da li vam se nekada desilo da vas neko, tokom neke rasprave, upita: „Ma, jel’ ti razumeš srpski!?“ (pritom onaj koji vas to pita dobro zna da razumete srpski, jer s vama razgovara na srpskom)? Ovo pitanje ne treba shvatiti bukvalno. On, ustvari, hoće da vas pita: „Da li si ti normalan?!“, „Jesu li ti vrane popile mozak?“

Pojava da druge narode, jezike i zemlje nazivamo drugačijim imenima nego što oni sami sebe nazivaju nije retka u jezicima sveta. Ovde je reč o endonimima i egzonimima – endonimi su oni nazivi kojima nazivamo sebe, a egzonimi su oni kojima nas drugi nazivaju.

Ranko Bugarski u pomenutoj knjizi navodi: „Oduvek su jedni narodi nazivali druge po onome kako im je zvučao njihov govor. Mnogi od tih jezika imaju domaće nazive sa značenjem ‘ljudi’, ‘pravi’, ‘domaći’, ‘govoreći’, ‘ovaj (jezik)’ i slično. Ali isti jezici neretko imaju i druge nazive, ne tako lepe, poreklom iz jezika susednih i često neprijateljskih plemena, sa značenjima tipa ‘nemi’, ‘mucavci’, ‘stranci’, ‘varvari’, ‘dušmani’, ‘pasje seme’ i sličnim.“

Kada su evropski narodi išli u otkrivanje sveta, često su, radi lakšeg snalaženja i preciznije identifikacije, dodavali i neko svoje treće imenovanje, pa su tako druge narode i plemena krstili nazivima: „jajoglavi“, „prašumski“, „ostrvski“ i slično.

Nedavno me je neko pitao za arapsko ime Tajeb. Ja sam objasnila da se to izgovara kao Tajib. – „Zašto ne Tajeb? Tako piše u ličnoj karti“. Objasnila sam da je to engleska transkripcija arapskog imena, a Englezi glas „i“ pišu slovom „e“. Prilikom izgovora arapskih imena, mi ćemo se oslanjati na to kako ta imena zvuče na arapskom, a ne kako ih Englezi pišu.

To me je podsetilo na čuvenu priču koja se desila pre desetak godina, kada je emiratska aviokompanija Etihad Airways sklopila partnerstvo s našom kompanijom ЈАТ (tj. Air Serbia). Naime, u medijima se tada uveliko govorilo o strateškom partnerstvu između „Er Srbije“ i „Etihada“…

Pošto je izgovaranje reči „Etihad“ (اتحاد) nama arabistima prilično paralo uši, u javnosti se povela žučna rasprava oko toga kako se ona pravilno izgovara. Prvo su ugledni profesori arabistike objasnili kako u arapskom ne može postojati reč „etihad“, već samo „itihad“ (što je tačno – ittiḥād je glagoska imenica VIII vrste i tu nema nikakve dileme). Potom je usledila čitava prepiska uz argumente za i protiv.

Odmah su se javila suprotna mišljenja, koja kažu da treba da se izgovara „e“ zato što se tako piše. To je netačno, jer Englezi pišu „e“, a izgovaraju „i“, što isto rade i Arapi, kada transkribuju arapska imena na latinicu. Napisano je „Etihad“ baš zato da bi se čitalo kao „Itihad“.

Bilo je i onih što su tvrdili da postoje dve reči – etihad i itihad – i da svaka ima drugo značenje. Arabisti znaju da ovo nikako ne može biti tačno.

Neki su čak pisali mejl dotičnoj emiratskoj firmi i pitali je: „Kako se izgovara ime vaše firme?“ Ovi su im napisali: „Izgovara se Etihad – sa E“ (super, s obzirom na to da je cela prepiska bila na engleskom jeziku, možemo samo nagađati na koje „e“ su mislili).

Posle više argumentovanih rasprava na ovu temu, došli smo do toga da na engleskom jeziku ovu kompaniju zaista oslovljavaju početnim slovom „e“, što je prihvatio čitav svet, mada nije pravilno.

Iz svega ovoga možemo zaključiti da, iako je jedina pravilna reč Itihad, ovaj brend se u svetu odomaćio kao Etihad, tako da se kod njegovog izgovora možete osloniti na ustaljenu praksu. Možete… ako želite. Što se mene tiče, ja ću uvek govoriti „Itihad“.

Pre neki dan sam čitala neke komentare za jednoj jezičkoj grupi na društvenoj mreži. Za oko mi je zapeo komentar osobe koja uči arapski i koja kaže: „Ako voliš znakovne jezike, arapski je pravi jezik za tebe“. Ova fraza mi zvučala neobično, pa sam ukucala u pretraživač pojam „znakovni jezici“, a ono što sam pročitala samo je potvdilo moje pretpostavke – „znakovni jezik je jezik koji koristi manuelnu komunikaciju i govor tela da prenese značenje. Takvi su, na primer, jezici kojima se služe gluvonemi…“

Zašto bi neko ko uči arapski zaključio da je arapski znakovni jezik? – Pa, valjda zato što Arapi imaju „one njihove znakove“?  🙂

Mene ljudi često pitaju da li znam da pišem „te njihove znakove“, a kad čuju da ih dobro znam, oni se vrlo iznenade. Onda im ja objasnim da to nisu nikakvi „znakovi“, već obična slova, kojih ukupno ima 28:

ا ب ت ث ج ح خ د ذ ر ز س ش ص ض ط ظ ع غ ف ق ك ل م ن ه و ي

Ako je arapski znakovni jezik, onda se i srpski s punim pravom može zvati znakovnim jezikom, jer i mi imamo imamo „one naše znakove“ koje zovemo ćirilica i latinica.

Po tom kriterijumu, svaki jezik koji ima pismo je znakovni jezik.

Šta vi mislite o tome?