Author: Ivana Gligorijević

Misir

Pozdrav iz daleke zemlje, Misira!

Ako se pitate koja je to zemlja, znajte da reč „Misir” dolazi od arapske reči „Misr” مصر (na egipatskom dijalektu: „Masr”), kojom današnji Egipćani nazivaju svoju zemlju. Misr je semitska reč koja znači „zemlja”, a ovaj naziv za državu Egipat postoji i u nekim drugim orijentalnim jezicima: turski (Mısır), azerbejdžanski (Misir), persijski (مصر Mesr), hebrejski (מִצְרַיִם, Mitzrayim), tatarski (Мисы́р), urdu, paštunski, kurdski… U evropskim jezicima kolaju neki drugi nazivi, koji vode poreklo od grčke reči Aígyptos: Egypt, Egipat, Égypte, Ägypten i slično.

Naviknuti na ove nazive, ljudi me često pitaju otkud to da Arapi Egipat zovu – Misr? I tako započne priča o endonimima i egzonimima…

Endonimi su imena koja dajemo svom narodu, zemlji i jeziku, dok su egzonimi imena koja nam daju drugi. Iako mogu biti isti, nekada se endomini i egzonimi bitno razlikuju. Austrijanci svoj glavni grad zovu Wien, dok ga mi zovemo Beč. Grci svoju zemlju zovu Elada, a mi Grčka. Nemci govore nemački jezik, koji oni nazivaju Deutsch.

U lingvistici je poznata činjenica da jedan narod svoj jezik naziva: pravi, domaći, govoreći, ovaj, naški…, a narode koji govore drugim jezicima naziva imenima kao: mucavci, mumlavci, nemušti, nemci, stranci, dušmani… Antropolozi i geografi daju svoja imena narodima koje otkriju: Jajoglavi, Prašumski, Ostrvski, Indijanci… a ova imena nemaju nikakve veze sa onim kako dotični narodi sami sebe zovu.

Zbog svega toga, nije iznenađujuće što Arapi svoju zemlju nazivaju Misir…

U srpskim rečnicima sam potražila reč „Misir” i pronašla primere iz književnosti gde se ona javlja: „Bolje je domaće proso, nego misirski pirinač”, „Čak daleko Misiru b’jelome”, „Doveli ih Misir zemlji ravnoj”. Reč „misir” kod nas može da označava kukuruz, „misirača” označava vrstu bundeve, „misirka” vrstu kokoške ili ćurke, a „misirlija” konja dresiranog na egipatski način: „on odape misirliju đogu…”Meni je najzanimljiviji izraz „misirska baba” ili „misirbaba”, koji se odnosi na „onoga kome ne rastu dlake po licu, ko je ćosav (znak impotencije)”

Izvori: Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom”, Klajn i Šipka, „Veliki rečnik stranih reči i izraza”

Tanura

U životu sam više puta gledala tradicionalni orijentalni ples u kojem se igrači vrte oko svoje ose beskonačno mnogo puta, noseći široke suknje koje se okreću zajedno s njima. Najpre vrte suknje oko struka, zatim ih podižu iznad glave i vrte rukama, a neke su čak napravljene da sijaju u mraku, stvarajući čudesan efekat.

Uvežbanim pokretima glave, fokusirajući se na jednu tačku, izvođači uspevaju da izdrže ples do kraja, a da im se ne zavrti u glavi. Ovaj ples je povezan sa sufizmom i izvodi se na sufijskim festivalima, ali u Egiptu se takođe izvodi kao deo egipatskog folklora. Egipćani ga nazivaju „tanura“ (التنورة), što na arapskom znači „suknja“.

Kao što rekoh, više puta sam gledala ovaj ples, ali nikada nisam bila tako oduševljena kao poslednji put kada sam bila u Egiptu. Izvođač je svojim izgledom, facom, gestikulacijom i šarmom izveo ples na fantastičan način, a muzika koja je pratila ples me je posebno oduševila. Kasnije sam pronašla tekst pesme i ovako ga prevela:

„Okreći se, okreći se, o mistična zemljo,

Ispričaj nam svoju priču ispisanu kanom!

“Mi smo deca Egipta,

Nosimo ime svojih slavnih predaka!” 

دوري بينا دوري بينا يا أرض الراوندا

واحكي لينا حكاية كحكة منقوشة بالحنة

 إحنا ولاد أرض البلاد مصراييم عاددنا

جلجامش سمانا بإسمه واحنا احفاد جدودنا

Savremeni glasovi arapskog sveta

Knjiga „Aswat Mu’asira‟  (sr. Savremeni glasovi; ar. أصوات معاصرة) je najobuhvatnija zbirka arapskih kratkih priča koju sam videla. U njoj se nalaze dela istaknutih autora iz čak 20 arapskih zemalja: Jordana, UAE, Bahreina, Alžira, Saudijske Arabije, Sudana, Somalije, Iraka, Kuvajta, Maroka, Jemena, Tunisa, Sirije, Omana, Palestine, Katara, Libana, Libije, Egipta i Mauritanije.

Iznenadila sam se što je Somalija uključena, s obzirom na to da se obično ne svrstava u arapske zemlje. Iako je somalski prvi i zvanični jezik, zemlja ima značajnu arapsku populaciju, a arapski jezik je takođe službeni, što objašnjava njeno uključivanje u ovu zbirku. S druge strane, izostavljanje Komorskih ostrva i Džibutija je zanimljivo, s obzirom na to da su obe zemlje deo Arapske lige i da arapski jezik igra značajnu ulogu u njihovim kulturama.

U ovoj knjizi mogu se čitati dela slavnog egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza, libanskog majstora pisane reči Mihaila Nuajme, sirijskog pisca Zekerije Tamira, poznate emiratske autorke Lejle Osman, kao i dela pedesetak drugih autora. Mahfuzova priča donosi autentičan prikaz života u Kairu, dok Nuajma svojim filozofskim pristupom istražuje ljudsku prirodu i moral. Tamirove priče su poznate po svom minimalističkom stilu i snažnoj društvenoj kritici, dok Lejla Osman vešto opisuje izazove modernog života u arapskim zalivskim zemljama.

Knjiga je namenjena studentima arapskog jezika na naprednom nivou. Svako poglavlje posvećeno je jednoj zemlji i sadrži kratak uvod o autoru, njegovu kratku priču, spisak manje poznatih reči, vežbe diskusije, leksike, konverzacije, prevođenja, pisanja i slično.

Ova knjiga je odlična za sve one koji žele da prodube znanje arapskog jezika kroz bogatu i raznovrsnu književnost. Ne samo da pruža uvid u različite književne stilove i teme iz celog arapskog sveta, već i omogućava čitaocu da na jedinstven način uroni u različite aspekte arapskog života. Bilo da se koristi u akademskom okruženju ili za lično usavršavanje, ova knjiga je pravi most između jezika, kulture i književnosti.

Jakobijanova zgrada

Ovog avgusta moj izbor za čitanje na odmoru u Egiptu bila je knjiga „Imara Yaqubiyan“ (عمارة يعقوبيان), koju je napisao egipatski pisac Ala el Asvani (علاء الأسواني), a koja je svojevremeno bila veliki bestseler, po kom je čak snimljen i film. Knjigu sam dobila na poklon još odavno i dugo je stajala na polici čekajući da je pročitam… Naslov knjige se može prevesti kao „Jakobijanova zgrada“, a takva zgrada zaista postoji u Kairu i nazvana je po prezimenu nekog bogatog egipatskog Jermena.

U međuvremenu sam slučajno uzela da čitam roman „Zgrada izgubljenih snova“, čija se radnja odvija u Kairu, a na srpski je preveden s engleskog jezika. Kada sam videla da je naslov originala „The Yacoubian Building“, shvatila sam da je u pitanju ista ova knjiga, koju je sa arapskog na engleski preveo neki Dejvis Hamfri, a s engleskog na srpski Milica Vilotić.

Iako se prevođenjem s jezika-posrednika mnogo gubi, odmah sam shvatila zašto je knjiga doživela toliki uspeh. Jakobijanova zgrada je Kairo u malom: tu se prepliću priče bogatih slojeva koji žive u prostranim stanovima Zgrade i onih siromašnih što žive u skučenim, sklepanim sobicama na njenom vrhu.

Kroz životne priče stanovnika Zgrade obrađuju se brojne teme egipatskog društva s polovine prošlog veka: ekstremizam, podmićivanje, seks, prostitucija, droga, homoseksualnost – neke od ovih tema su toliko šokantne da nije ni čudo što je roman doživeo brojna ponovljena izdanja.

Na arapskom je napisan pitkim i čitljivim stilom, na knjževnom jeziku, uz manju upotrebu egipatskog dijalekta u dijalozima, što daje autentičnost likovima…

Ovog avgusta sam uživala u dobroj knjizi koja je očigledno morala da se vrati u zemlju svog porekla da bih je konačno pročitala.

Ranko Bugarski

Malopre sam saznala tužnu vest da nas je juče napustio Ranko Bugarski (1933-2024), jedan od naših najvećih lingvista, profesor Filološkog fakulteta u penziji i cenjeni predavač na mnogim svetskim univerzitetima. Na njegovim knjigama su stasavale generacije filologa, a u njima su uživali i mnogi drugi ljubitelji nauke o jeziku. Retko koji lingvista je imao dar da govori o jeziku na tako zanimljiv način, približavajući njegove tajne običnom čitaocu uz egzotične primere koje čitalac prosto upija i koji mu dugo ostaju urezani u pamćenje – od polisintetičkih jezika Eskima, preko klikova Zulu plemena, do govora Hopi Indijanaca…

Imala sam tu sreću da slušam njegova predavanja na postdiplomskim studijama, i to samo godinu dana pre nego što će otići u penziju. Dajući nam slikovite primere za mnoge jezičke pojave, na svojim predavanjima se više puta dotakao Arapa i njihovog jezika. Jednom prilikom je ispričao anegdotu o Arapinu i Šveđaninu. Kaže: „Zašto Arapin i Šveđanin kruže po sobi dok razgovaraju? – Zato što tokom razgovora Arapin nastoji da se što više približi sagovorniku, dok se Šveđanin stalno izmiče unazad u pokušaju da napravi veću distancu. I tako se, u konstantnom približavanju i udaljavanju, oni kroz sobu kreću u krug“. Ova priča objašnjava razlike u proksemičkom ponašanju kod različitih naroda – dok je nekima prirodno da komuniciraju stojeći vrlo blizu sagovornika, drugi su navikli da tokom razgovora stoje na većoj udaljenosti. Zbog toga mi, koji držimo neku „srednju“ distancu, stalno imamo utisak da su Arapi napadni, a Šveđani hladni.

Proksemičke razlike među narodima uvek su povezane i sa taktilnim razlikama. Za ove što stoje blizu, normalno je da ljube i grle svog sagovornika. U arapskom svetu nije čudno videti dva muškarca kako se drže za ruke… Drugu krajnost predstavljaju narodi kod kojh nema takvih izliva prisnosti – oni bi se sigurno šokirali kada bi neki Srbin uzeo da ih izljubi tri puta!

Iako je ispit kod Bugarskog važio za najteži, drago mi je što sam ga polagala, jer sve što sam tada naučila ja i dan-danas koristim! Lekcija iz opšte lingvistike još uvek se dobro sećam, a sigurna sam i u to da sećanje na Profesora neće izbledeti još dugo, dugo…

Nemi jezik

Čitajući knjigu Edvarda Hola „Nemi jezik“ (The Silent Language) da bih uzela beleške za neki rad, zabeležila sam i neke citate koji mi tada nisu bili potrebni, ali su mi bili zanimljivi. Ovaj američki antropolog napisao je „Nemi jezik“ kao svojevrsni priručnik Amerikancima koji su u okviru „tehničke pomoći“ odlazili u druge zemlje i tamo doživljavali „kulturni šok“. Evo kako je Hol u svojoj knjizi opisivao Arape, ističući neophodnost razumevanja i prihvatanja njihovog formalnog sistema, kako se s njima moglo uspešno sarađivati:

„Jedan američki stručnjak je otišao u Egipat da bi egipatske seljake poučio novim metodama u poljoprivredi. On jednog dana zamoli prevodioca da upita nekog seljaka koliki prinos sa svog imanja očekuje te godine. Seljak nešto uzvrati veoma uzbuđeno i ljutito. Amerikanac shvati da nešto nije u redu, ali nije imao načina da ustanovi šta. Kasnije sam saznao da Arapi smatraju suludim svakog ko pokuša da predvidi budućnost. Kod Arapa je budućnost samo bogu znana, pa je bogohulno čak i govoriti o njoj“ (Hol, 1976, str. 7-8).

„Afif Tanus, američki sociolog libanskog porekla, iznosi slučaj arapskih seljaka koji nisu dopustili strancima da očiste izvor vode zaražene tifusom i da instaliraju pumpu. Čitalac se možda pita šta li je to moglo da bude u higijenskom snabdevanju vodom što je narušilo formalne norme arapskih seljaka. Koliko god izgledalo čudno, arapskim seljacima se dopada ukus vode koju piju, pošto ona jako miriše na kamile. Za njih je voda skoro svetinja i veruju da, ako su ljudi iz nekog sela jaki, hrabri, plodni ili pametni, to duguju vodi koju piju. U nekim delovima arapskog sveta smatra se da samo slabići piju čistu vodu. Tanusovi seljaci, dakle, nisu videli nikakvu vezu između bolesti i vode koja je muškarcima davala snagu. Odojčad je umirala zato što je Alah tako hteo, a nije na njima da se suprotstavljaju božijoj volji“ (Hol, 1976, str. 81).

Eto kako su arapski seljaci opisani u Holovoj knjizi. Kada razmišljate o tome, svakako uzmite u obzir činjenicu da podaci datiraju iz prošlog veka i da su pisani iz ugla – jednog Amerikanca…

Višnjić

Ovih dana svi uživamo u Noletovim pobedama na Olimpijskim igrama, pa smo već i zaboravili skorašnji događaj na terenu Vimbldona, kada je ubedljivo poražen od svog žestokog rivala, Karlosa Alkaraza. Kao Noletov verni fan, i ja bih volela da zaboravim ovaj događaj, ali sećam ga se po upečatiljivom prezimenu dotičnog španskog tenisera – Alkaraz. Ovo prezime mi je odmah zazvučalo arapski, jer u španskom ima mnogo reči koji počinju sa „al“, a arapskog su porekla.

Naime, kao posledica arapskog osvajanja Španije i viševekovnog prisustva Arapa na tlu ove zemlje, mnoge reči su u španski ušle iz arapskog, zajedno sa arapskim određenim članom „al“ (ألـ). Takva je čuvena Alhambra od arapskog الحمراء, što u prevodu znači „crvena“, Zatim gradovi: Almerija (ألمرية), Alikante (اللقنت‎), Albasete (البسيط), Alhesiras (الجزيرة)… Ima u Španiji i onih toponima arapskog porekla koji nemaju “al” na početku, kao što je Valjadolid (بلد الوليد), Gibraltar (جبل طارق) ili Gvadalahara (وادي الحجارة).

U španskom jeziku ima dosta zajedničkih imenica arapskog porekla, kao što je „algodon“ (pamuk) od arapskog al-quṭn (القطن), „azúcar“ (šećer) od al-sukar (السكر), „almohada“ (jastuk) od al-mihadda (المخدة) i mnoge druge.

Što se tiče prezimena, tu je Alkazar od القصر („dvorac“), Almodovar od المدور („okrugao“), Alkala od القلعة (tvrđava) – i već pomenuti Alkaraz, čije je prezime nastalo arapske reči al-karaz (الكرز) što znači „višnje“.

Ako se poslužimo metodom kalkiranja (a to je ono kada neki strani naziv „prekrstimo“ po naški), ovaj bi se čovek u Srbiji prezivao – Višnjić.

Student arapskog u Tunisu

Jedna od najtežih stvari arapske gramatike jesu brojevi i zato svaki student koji njih dobro nauči samouvereno odlazi u arapsku zemlju da se cenka: – Dobar dan, jel imate majice sa natpisom „Tunis“? Treba mi za mamu, tatu, brata, sestričinu, strinu, ujnu.

I dok mu prodavac oduševljeno pokazuje različite brojeve i modele, dok zajedno diskutuju o cenama u evrima i tuniskim dinarima, student raste od sreće jer je ovladao tajnama arapskih brojeva. Da biste razumeli to ushićenje, moram da vam ispričam kako ovi brojevi funkcionišu:

U arapskom broj mora biti suprotnog roda od imenice koja se broji. Ali to ne važi za sve brojeve, već samo za one od 3-10 i 13-99. Broj 1 iza sebe zahteva jedninu, 2 dvojinu, a oni od 3-10 genitiv množine. Brojevi od 11-99 traže da se iza njih stavi akuzativ, a oni preko 100 genitiv jednine. U dvocifrenim brojevima prvo se izgovara jedinica pa desetica. Brojevi od 13-19 imaju antipolaritet, što znači da im je jedinica u muškom a desetica u ženskom rodu – to ako je ceo broj muškog roda. A ako je ceo broj ženskog roda, onda obrnuto! Ako brojite do 10 apstraktno, 1 i 2 biće u ženskom rodu, ostali brojevi u muškom… I da ne dužim. 

Vratimo se na našeg studenta…. U nekom trenutku razgledanja robe, prodavac je spontano prešao na tuniski dijelakat, u kom se izgovor brojeva malkice razlikuje od književnog arapskog. Ali ipak, student je mogao da razume i da se snađe, pa zadovoljno reši da kupi i više robe nego što je u početku planirao.

Sav srećan zbog dobre pogodbe, prodavac uze da računa one cene i ushićeno izgovara ukupan iznos koji student treba da plati: quatre-vingt-quinze! Ovde se desilo ono što je uobičajeno za Tunišane u razgovoru sa strancima, a to je da se automatski i potpuno nesvesno prebace na francuski. Zbunjeni student stade da se presabira: „Quatre-vingt-quinze je u prevodu: četiri-dvadeset-petnaest“. O, muke! Da li da odustane od kupovine? Priseća se časova francuskog iz srednje: četiri-dvadeset je 80, četiri-dvadeset-deset je 90, to znači da je četiri-dvadeset-petnaest — 95! Zadovoljno je pružio novac.

U hotel se vratio s punim kesama i zaključkom da to što se upisali Filološki nikako ne znači da ste pobegli od – matematike.

Šah-mat

Jedna od prvih stvari koju smo naučili na Fakultetu je bio podatak da je izraz „šah-mat“ arapskog porekla i da znači „Kralj je mrtav“ (الشاه مات). Kasnije sam saznala da reč „šah“ nije izvorno arapska, već dolazi iz persijskog, dok je „mat“ nastalo od arapskog glagola „māta“, što znači „umreti“. Mi u srpskom imamo i pridev „mat“ (bez sjaja, taman, zagasit), koji smo uzeli iz francuske reči, а koja opet dolazi od arapskog glagola „māta“.

Izraz šah-mat me uvek podseti na jednu knjigu koju sam čitala u detinjstvu, a zvala se „Zanimljiva matematika“. Pored brojnih matematičko-logičkih zavrzlama, ova knjiga imala je i jednu legendu o tome kako je nastao šah. Priča ukratko ide ovako:

Kada je indijski car naučio da igra šah, bio je ushićen lepotom te igre, pa je pozvao svog podanika koji ju je izmislio, s namerom da ga bogato nagradi.

– Kaži šta želiš!

– Gospodaru, neka mi se za prvo polje šahovske table da jedno pšenično zrno. Za drugo polje naredite da mi daju 2 zrna, za treće – 4, za četvrto – 8, za peto – 16, za šesto – 32… 

– Dosta! Dobićeś zrna za sva 64 polja šahovske table. Ali znaj da tvoja molba nije dostojna moje darežljivosti, jer tražeći takvu ništavnu nagradu ti omalovažavaš moju milostivost. Idi sad i čekaj da ti moji podanici donesu vreću sa pšenicom!

Za vreme ručka car se interesovao da li je ovaj dobio željenu nagradu. – „Nije gospodaru. Dvorski matematičari još broje zrna“.  Uveče pre spavanja, car se još jednom interesovao za nagradu. – „Gospodaru, matematičari rade bez prestanka“. Ujutru se car opet interesovao, kada su mu podanici najavili da žele nešto da mu saopšte. 

– Gospodaru, izračunali smo količinu zrna koje treba da isporučite kao nagradu i taj broj je toliko velik da u svim Vašim ambarima nema toliko zrna. Nema ga dovoljno ni u žitnicama celoga carstva. Ne može se naći ni na svim prostranstvima zemlje. Pretvorite sva carstva u oranice, naredite da se isuše sva mora i okeani, naredite da se otopi sav sneg i led, pa posadite pšenicu na svu tu zemlju – i tek onda ćete moći da isporučite svoju nagradu!

Car je bio zapanjen:

– „Kažite mi taj čudovišni broj“.

– “Taj broj iznosi 18 kvadriliona 446 triliona 744 biliona 073 milijarde 709 miliona 551 hiljadu i 615”, reče mu podanik.

I bogati plaču

Dobila sam nedavno poklon iz Abu Dabija – knjigu “Misli o sreći i pozitivnosti (تأملات في السعادة والإيجابية)”, knjiga šeika Muhameda Bin Rašida el Maktuma, milijardera, vladara Dubaija i potpredsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Ovaj šeik, koji je postao slavan po tome što je predvodio transformaciju Dubaija u vrhunsku poslovnu i turističku destinaciju, u svojoj knjizi kaže: “Pozitivnost je način razmišljanja, a sreća stil života. Neće te ućiniti srećnim ono što imaš i ono što radiš, već način na koji razmišljaš o svemu tome”

الإيجابية هي طريقة تفكير، والسعادة هي أسلوب حياة. ليس ما تملكه، أو ما تفعله هو ما يجعلك سعيداً، بل كيفية تفكيرك بكل ذلك.