Lokalizacija za arabiste

Ovo je šesta godina zaredom kako držim predmet „Lokalizacija za arabiste“ na master studijama Filološkog fakulteta. Kao što sam naziv kaže, namenjen je studentima koji su završili arabistiku i žele da svoje poznavanje jezika i kulture povežu sa poslovima budućnosti. Za neke od ovih poslova možda pojedini još nisu ni čuli – Localization Project Manager, Localization Specialist, Technical Writer, UI/UX Writer… samo su neke od pozicija koje se danas viđaju na oglasima firmi, a u kojima filolozi mogu graditi svoju karijeru.

Sa toliko otvorenih prilika više niko nam ne može reći „Studiraš Filološki? Šta će ti to? Gde ćeš s tim?“ U jezičkoj industriji ima toliko poslovnih prilika… samo je potrebno da shvatimo da se danas traži celoživotno učenje i želja za usavršavanjem. Nije rešenje u tome da završimo fakultet, uzmemo ćagu u ruke i čekamo da posao pronađe nas.

Savremeni filolog treba da zna da se pojam prevođenja danas dosta promenio i da više ne obuhvata samo tradicionalne vrste tekstova: knjige, dokumenta, ugovore… danas se prevode i kompjuterski programi, igrice, sajtovi. Ova oblast je danas u velikoj ekspanziji, tačnije spada u najbrže rastuće oblasti prevodilaštva. Ovakvo prevođenje naziva se „lokalizacija“ i podrazumeva različite tehnike i tehnologije, s kojima će se studenti na mom predmetu upoznati.

Za početak će videti da se ovakvi prevodi ne rade u Vordu, niti se klijentu šalju mejlom. Postoje posebni alati koji čitav proces dižu na potpuno drugi nivo…

Prethodnih godina imali smo prilike da koristimo dva svetski poznata CAT alata – memoQ Translator Pro i Phrase Strings. Vremenom sam uvela i druge alate, kao što su memoQ TMS, Trados Studio, Trados Team i Passolo, a ove godine s ponosom najavljujem da ćemo se oprobati i u radu sa Phrase TMS-om, još jednim od sistema za upravljanje prevođenjem, koji nam omogućava da simuliramo rad prevodilačke agencije.

Kao i svake godine, i ovaj put predmetu pristupam sa velikim entuzijazmom i drago mi što je ime mog fakulteta svrstano u rang sa mnogim svetskim fakultetima koji su na vreme prepoznali potrebe savremenog filološkog obrazovanja i u svoje studijske programe uveli ove i slične tehnologije

Andrak

Volim da pišem i govorim na maternjem jeziku, jer tako mogu najbolje da se izrazim. Najbolje u maternjem jeziku poznajem frazeologizme, retke reči i neobične konstrukcije, pa onda mogu sve to da koristim, da moj izraz bude bogatiji, zanimljiviji i živopisniji.

Volim da kažem kako neko „lupa k’o Maksim po diviziji“, „smeje se k’o lud na brašno”, blene „k’o tele u šarena vrata“ ili se drži nečeg „k’o pijan plota“.

Onda, volim da neku šućmurastu boju nazovem „miš prdi farba”, pa da se našalim onim izrazom „ni kod babe nema džabe”, ili „ne može od babe devojka”.

Ponekad ubacim i poneki arhaizam, da bi mi govor bio lišen monotonije i dosadnih ponavljanja. Na primer, upotrebim reč „astal“, umesto „sto“, jer to mi je to tako dosadno. „Amrel“, a ne „kišobran“, jer ima manje slogova. „Buđelar”, a ne „novčanik” – čisto da razbijem monotoniju. Volim da kažem „velosiped“ – jer me mrzi da lomim jezik na reč „bicikl“, koja na kraju ima taj nezgodan slog…

Sprave kao što su televizor, telefon, tablet i sl. često nazovem imenom „skalamerija” (to kada mi dodija da buljim u ekran).

Ponekad mi se uz izdah otme i ono: „Koji ti je andrak?!” A kad me pitaju šta je to andrak, ja odgovorim: To vam je, ljudi moji, bogatstvo srpskoga jezika!

Jezici klikova

Biti profesor na master i doktorskim studijama donelo mi je mnogo lepih iskustava, kao što je upoznavanje ljudi zanimljivih interesovanja, među kojima ima i stranih studenata….

Jednom sam upoznala studentkinju iz Južne Afrike. Tom prilikom je ona izgovorila nešto na svom maternjem jeziku, iz čega sam ja prepoznala da je u pitanju „jezik klikova“. Kao što smo učili iz opšte lingvistike, jezici klikova imaju neke specifične glasove, pri čijoj se produkciji vazdušna struja uvlači (dok se kod većine drugih jezika i glasova struja izvlači). Budući da jezici koji nas okružuju nemaju ovakvih glasova, nama ovo zvuči prilično neobično (često se kao primer uzima zvuk poljupca, jer i on je po prirodi „klik“ /inspiratorni glas/).

Jedan od jezika klikova jeste jezik plemena iz Južne Afrike, koji se kod nas u literaturi naziva „Kosa“. Sam naziv „kosa“ na latinici se piše „Xhosa“/„Xosa“, a u njemu imamo tri takva klika: prvo glas C kao coktanje („c“), pa onda glas X opet kao neko coktanje, ali više vuče na „t“, i na kraju glas Q, kao kada oponašamo zvuk konjskog kasa…

I tako se pomenuta studentkinja iznenadila kada sam na osnovu jedne njene izgovorene reči prepoznala da ona govori jezik klikova, a još se više se iznenadila kada sam uspešno izgovorila reč „Xhosa“. Tajna je u tome da prvo kliknete, nakon čega sledi „osa“ – a to sve bez pauze i u jednom dahu. U tome sam uspela jer sam i ranije pokušavala više puta.

Mene ovi jezici već dugo fasciniraju, pa sam o njima čitala, slušala kako zvuče… U svetu su retki jezici koji imaju ove klikove, a zanimljvo je da mnogi od njih pripadaju različitim jezičkim porodicama – ovu zajedničku karakteristiku su razvili usled suživota na istom prostoru (tzv. „kontaktna jezička srodnost“).

Imam veoma dobru drugaricu, koja je nekada živela u Južnoj Africi. Kada smo se upoznale, jednom prilikom mi je rekla: „One Afrikanke samo nešto cokću“. Prošlo je mnogo godina od te bezazlene rečenice, na koju sam potpuno zaboravila… da bi mi, u trenutku kada sam bila sva uronula u proučavanje jezika klikova, sinulo šta je to ustvari trebalo da znači – ono što se nama čini kao nekakvo coktanje, ustvari je samo njihov maternji jezik…

Dan Filološkog fakulteta

Danas je poseban dan – obeležili smo Dan Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ponosna sam jer je naš fakultet najveći fakultet u zemlji i jedan od najvećih u ovom delu Evrope. Na njemu trenutno studira preko 7000 aktivnih studenata, prateći nastavu na osnovnim, master i doktorskim studijama. Na Filološkom fakultetu se, uz srpski jezik i književnost, danas izučava preko 30 stranih jezika, kao i mnoge druge oblasti filologije…

Današnja svečanost je protekla u lepoj atmosferi, uz nastupe hora i orkestra, dodelu nagrada i priznanja, kao i obraćanje našeg novog dekana, prof. dr Boška Suvajdžića.

Samo nekoliko dana ranije, takođe u Sali heroja, najvećem amfiteatru Univerziteta u Beogradu, organizovan je odličan prijem za novu generaciju brucoša. Bila je to prilika da se studentima predstavi i novi tim prodekana: prof. dr Ema Petrović, prodekan za finansije, doc. dr Vojkan Stojičić, prodekan za nastavu, i prof. dr Mina Đurić, prodekan za nauku i međunarodnu saradnju.

Čini mi se da naš Fakultet, sa novim dekanom i njegovim timom, ide u dobrom pravcu – ka daljoj modernizaciji, inovacijama i jačanju imidža našeg Fakulteta kao institucije koja nudi atraktivne studijske programe, prati savremene trendove i otvara prostor za nove ideje…

A na kraju – koktel, kao lepa prilika za susrete, razgovore i razmenu mišljenja. Ako je suditi po njenom početku, pred nama je zanimljiva školska godina…

Tunišanin

“Ako narod jednom bude hteo da živi, sudbina mora odgovoriti. I noć će morati da se raziđe, i okovi će morati da se slome”.

إذا الشعب يوما أراد الحياة

فلا بد أن يستجيب القدر

ولا بد لليل أن ينجلي

ولا بد للقيد أن ينكسر

Ovo su stihovi tuniske himne, a napisao ih je tuniski pesnik Abu Kasim al-Šabi (1909-1934).

Ove stihove koristim na času sintakse, kao primer da iza pogodbenog veznika može doći i imenica, a ne samo glagol (to je pesnička sloboda).

Pošto na ovom nalogu/blogu želim da se bavim i jezičkim pravilima u srpskom jeziku, moram da napomenem ono što mnogi od nas greše: Tunis, tuniski, Tunišanin, Tunišanka (a ne tunižanski, Tunižanin…): „Pravopis srpskoga jezika” Matice Srpske (2019)

Meka

Da li ste nekada u hotelu u muslimanskoj zemlji videli ovaj znak? Reč je o znaku sa slikom Kabe (ar. الكعبة), poznatog svetilišta koje se nalazi u Meki (ar. مكة). Tu je i strelica koja pokazuje Kiblu (ar. القبلة), tačku prema kojoj se muslimani okreću pri molitvi, a ona je određena baš prema položaju ovog svetog grada u Saudijskoj Arabiji. 

Meka nije samo mesto kojem se muslimani okreću dok se mole, već i mesto koje svake godine pohode milioni pripadnika ove vere. Svakom muslimanu je obaveza, ako mu to dozvoljavaju finansije i zdravlje, da bar jednom u životu poseti ovaj grad. Zbog toga se Meka smatra jednim od najposećenijih gradova na svetu…

Kad smo već kod Meke, ne mogu a da ne spomenem jednu pojavu koja se iz engleskog jezika prenela kod nas. U pitanju je korišćenje reči „Meka“ u prenesenom značenju, kao metafore za „mesto gde odlazi mnogo ljudi“. Sigurno ste nekada čuli da kažu kako je Pariz turistička Meka, Dubai meka gradnje i potražnje, Beograd balkanska hedonistička Meka, Beč meka za srpske gastarbajtere, a Singapur Meka za superbogate.

Pa onda naslovi: „To i to ostrvo je prava meka za ljude koji žele nešto više od odmora“, „Taj i taj restoran je gastro Meka za ljubitelje ribljih specijaliteta“, „Neki tamo tržni centar je šoping Meka za one sa dubokim džepom“, „Dotični univerzitet je postao meka za masovno nostrifikovanje diploma“ i tako dalje. 

Pored simpatičnih konstrukcija „šoping meke“ i „gastro meke“, skoro sam pronašla i jednu novu, kojom se pojačava iskaz, i to tako što se uz Meku dodaje i drugi sveti grad u Saudijskoj Arabiji – Medina. Pazite sad naslove: „Nećemo mi da budemo meka i medina za krimose“, „To mesto je Meka i Medina nerada i stranačko-rođačkog zapošljavanja”, „Splavovi su Meka i Medina za dotičnu populaciju…“ i mnogi drugi.

Ovako upotrebljene, Meka i Medina se u našim medijima nekada pišu malim, a nekada velikim početnim slovom. Ja mislim da je bolje malim, jer ih ne treba povezivati sa dva sveta grada u Saudijskoj Arabiji, već shvatiti kao okamenjene konstrukcije koje su se uveliko odvojile od svog osnovnog značenja i postale novi metaforički izrazi srpskoga jezika.

Sapir-Vorfova hipoteza

Jeste li čuli za Sapir-Vorfovu hipotezu?! Oni koji su učili opštu lingvistiku, sugurno se sećaju američkih lingvista Edvarda Sapira i Bendžamina Lija Vorfa koji su početkom 20. veka postavili hipotezu o jezičkoj relativnosti, tvrdeći da struktura jezika jedne zajednice u značajnoj meri određuje pogled na svet njenih pripadnika.

Sapir i Vorf su proučavali jezik Hopi Indijanaca, koji je pružao jedinstven uvid u to kako jedan jezik, sasvim drugačiji od indoevropskih jezika, bitno određuje svet pripadnika njihovog plemena, toliko različit od našeg sveta.

O tome nam je jednom govorio profesor Ranko Bugarski na predavanjima iz opšte lingvistike, živopisno objašnjavajući kako u se u jeziku Indijanaca iz plemena Hopi za ono što ih čeka u budućnosti kaže da je „iza“, a za ono što je prošlo – „ispred“. Oni, dakle, percipiraјu vreme kao nešto što im dolazi s leđa, prolazi pored njih i gubi se, nestaje negde ispred njih. A mi vreme shvatamo kao nešto što nam dolazi spreda, a nestaje iza nas. Zato se mi nikada ne možemo dobro razumeti sa Hopi Indijancima! 😉

A šta ima i da se razumemo s njima, kada ih nikad u životu nećemo videti?!

Veći je problem za nas to što ne možemo da se razumemo s Arapima, jer je i njihovo shvatanje vremena drugačije od našeg! O tome nisu pisali Sapir i Vorf, ali jeste Edvard Hol, američki antropolog. Hol je primetio da na Zapadu vreme ima cenu – vreme je novac, može se potrošiti, protraćiti, uštedeti i izgubiti. Dok na Istoku vreme nema osobine materijalnog i nije na ceni. Ljudi su važniji od vremena…

Možda tu razliku najbolje oslikava ova anegdota, koji mi je jedan čovek davno ispričao:

Pita Amerikanac Arapina u pustinji: – „Koliko ima do sledeće oaze?“ – „Ima tri dana jahanja na kamili, reče ovaj”. – „Pa ja mojim džipom stignem za pola dana!“ – „A šta ćeš raditi ostala dva i po dana?“ začudi se Arapin.

Alikante

U ovaj grad je trebalo da dođem još pre mnogo godina, kada sam igrala folklor i kada je postojala mogućnost da ovde dođemo na turneju. Tada se to nije dogodilo, ali se želja ispunila sada. Kao da sam, šetajući njegovim ulicama, zatvorila jedan davno započet krug. Vreme me je vratilo u dane kada smo igrali koncerte širom Španije, a osećaj je ostao isti – ova zemlja je i dalje podjednako čarobna.

Iako se trudim da obilazim arapske zemlje, gde mogu da primenim znanje iz svoje struke, i Španija mi pruža sličan osećaj. Veći deo Španije je bio pod arapskom vlašću od 711. do 1492. godine, što je ostavilo dubok trag u španskom jeziku, kulturi i arhitekturi.

Arapi su ovu teritoriji zvali “al-Andalus”, a danas je to naziv južne španske oblasti, Andaluzije.

Zbog arapskog uticaja, španski jezik je pun arapskih reči. Mnoge od njih su iz arapskog preuzete zajedno za određenim članom “al”, pa se lako mogu prepoznati, jer počinju upravo ovim slogom.

Takvo je i ime prelepog grada u kom se trenutno nalazim – Alikante (njegovo ime potiče od “al-Laqant”, naziva koji su Arapi koristili za grad, a sama reč Laqant vodi poreklo od još starijeg latinskog i grčkog imena ovog mesta.

Od drugih gradova Španije. čiji su nazivi arapskog porekla, možemo izdvojiti sledeće:

• Almería (od al-Mariyya – „stražarska kula”) المرية

• Albacete (od al-Basīṭ – „ravnica”) البسيط

• Alcalá de Henares (od al-Qal’a – „tvrđava”) القلعة

• Alcázar de San Juan (od al-Qaṣr – „dvorac, utvrđenje”) القصر

• Algeciras – od al-Jazīra /al-Khaḍrāʾ/(„zeleno ostrvo“) الجزيرة

Ima i onih gradova koji ne počinju određenim članom “al”, ali jesu arapskog porekla:

• Guadalajara (od Wādī al-Ḥijāra – „dolina/reka kamenja“) وادي الحجارة

• Calatayud (od Qal’at Ayyūb – „Ajubova tvrđava“) قلعة أيوب

• Gibraltar (od Jabal Ṭāriq – „Tarikova planina“) جبل طارق

Ime Tarik ovde označava ime arapskog vojskovođe Tarika Ibn Zijeda (طارق ابن زياد), koji je 711. godine, preko ovog moreuza prešao iz Afrike na špansko tlo i tako započeo osvajanje Iberijskog poluostrva….

Najduža reč na svetu

Takmičenje za najdužu reč u arapskom, srpskom i turskom..

Arapski: أفاستسقيناكموها؟ (15 slova)

Srpski: sedamdesetčetvorogodišnjakinja (28 slova)

Turski: Muvaffakiyetsizleştiricileştiriveremeyebileceklerimizdenmişsinizcesine (70 slova)

Turski, kao aglutinativni jezik, ubedljivo vodi. Termin “aglutinativni” možda vas podseća na englesku reč “glue” (lepak), a upravo o lepljenju ovde i jeste reč. Kod aglutinativnih jezika morfeme se lepe jedna na drugu i mogu formirati zaista dugačke reči. Pored turskog, ove osobine imaju i sledeći jezici:

finski (Lentokonesuihkuturbiinimoottoriapumekaanikkoaliupseerioppilas – 61 slovo),

mađarski (megszentségteleníthetetlenségeskedéseitekért – 44 slova)…

pa i nemački ima neke osobine aglutinativnih jezika, jer pravi dosta dugačke složenice (na primer: Kraftfahrzeughaftpflichtversicherung – 36 slova).

U jezicima američkih indijanaca čitava rečenica se slepi u jednu reč.

Arapski nema nešto dugačke reči, čak ni kad se na njih nalepe svi mogući afiksi, kojih je malo.

Za srpski se uvek govorilo da je najduža reč „prestolonaslednikovica” sa 22 slova. Ja sam se dosetila jedne duže – “sedamdesetčetvorogodišnjakinja”, koja ima čak 28 🙂

Znate li vi možda neku dužu reč (na bilo kom jeziku)?

Miš

Pre izvesnog vremena nestao mi miš, kog nosim sa laptopom na sva predavanja. Posle nekoliko dana, videla sam ga u jednoj od slušaonica dok sam držala čas, i rekla oduševljeno: „Našla sam svoj miš!“ 🙂 A recite mi vi – šta bi se desilo da sam slučajno upotrebila izraz „Našla sam svog mišA“? Ja mislim da bi pola studentkinja poskakalo na stolice vrišteći, jer bi pomislile da je u slušaonici pravi miš. Samo to jedno slovo A dodato na kraju, bi potpuno promenilo smisao rečenice.

U srpskom jeziku, ako je imenica muškog roda neživa, njen akuzativ je isti nominativu (u oba padeža glasi „miš”), a ako je imenica muškog roda živa, onda je akuzativ isti genitivu (koga/čega; koga/šta – „miša“). To praktično znači da mi možemo promeniti muža i nacrtati druga, ali ne možemo promeniti ružA i nacrtati krugA. Možemo jesti puž (sa sirom) u pekari ili (morskog) pužA na žaru.

Sve ova tajne srpskog jezika nama dolaze spontano, pa o njima ni ne razmišljamo, ali ima jedna stvar gde uvek grešimo. Izjave tipa: „Vozim novog džipA“, „Kupio je novog mercedesA“ ili „Prodao sam svog poršeA“ su dokaz da naš čovek svoj automobil voli kao rođenog brata, pa o njemu govori kao o živom biću. Sve ove izjave bile bi tačne kada bi se sa njih skinulo zadnje slovo A. Jer, kao što ne kažemo da smo pili viskijA, nosili šanelA, pušili marlboroA i jeli hamburgerA, tako ne możemo da vozimo ni poršeA. Možemo da vozimo samo porše — i to ako imamo love.