Danas mi je stigla nova knjiga koju planiram da uvedem na predmet Poslovni arapski jezik – Al-Munjiz: Advanced Business Arabic. Knjiga sadrži autentične tekstove koji se bave savremenim temama arapskog poslovanja: islamsko bankarstvo, poslovna geografija arapskih zemalja, zapošljavanje, gorivo i energija, e-trgovina i turizam u arapskom svetu. Iza svake lekcije nalaze se vežbanja, objašnjenja manje poznatih reči i izraza, pitanja za razgovor i diskusiju, kao i studije slučaja. Knjiga je luksuzno opremljena, u boji, sa slikama, ilustracijama i grafikonima, a izdavač (Georgetown University Press) na svom sajtu nudi i povezane video materijale.
Uspešna komunikacija u poslu zahteva više od vladanja stranim jezikom. Ova knjiga pomaže učenicima da razviju strategije za sticanje jezičkih kompetencija, uz razvijanje svesti o kulturnim aspektima. Od toga kako sastaviti CV i odgovoriti na oglas za posao, do analize tržišta energije i goriva u arapskom svetu, autor je osmislio ovaj udžbenik tako da podstiče kritičko mišljenje kod studenata i razvija veštine rešavanja problema.
Kad sam sebi pravila veb-sajt u WordPress-u, izabrala sam da u nazivu njegovog domena stoje ključne reči „arapski prevod“, zato što su to reči koje će prosečan korisnik kucati u pretraživač kada želi da nađe sadržaj vezan za arapski jezik i prevođenje. Da sam bila kreativnija i osmislila neki drugi naziv, mogao se moj sajt zvati i drugačije. Mogla sam ga nazvati „Šeherezada“, „Sahara“ ili „Ali Baba“, što bi sugurno bilo egzotičnije. Ipak, nisam to učinila. Pohađajući svojevremeno jedan kurs Optimizacije za pretraživače (SEO), nešto sam korisno naučila: niko neće kucati u polje za pretragu reč „Šeherezada“ ako želi da nađe prevodioca za arapski! Niko neće tražiti keramičara pomoću ključne reči „Žika i sinovi“ (umesto toga, kucaće „lepljenje pločica“). Drugim rečima, niko ko vam je bitan neće moći da pronađe vaš sajt. Danas nije dovoljno samo imati veb-sajt, već dosegnuti njime pravu ciljnu grupu.
Možda ste nekada na mreži videli naslove na kojima piše „Izrada web sajtova“ ili „Usluge web dizajna“ i zapitali se da li ljudi koji nude ovakve usluge toliko loše znaju pravopis srpskoga jezika? Da li oni znaju da u srpskom nemamo slovo „w“ i da se reč „veb“ piše sa crticom? Naš pravopis kaže da treba pisati “veb-sajt“ i “veb-dizajn“, ali to za digitalni marketing nije mnogo bitno. Važno je samo ono što većina ljudi kuca kada traži ove usluge na Guglu. Pošto većina ljudi ove reči piše pogrešno, upotreba pogešno napisanih reči na vašem veb-sajtu pomoći će vam da dosegnete više pravih klijenata!
Na kursu SEO optimizacije sam naučila još mnogo stvari, o tome kako da učinimo da naš veb-sajt bude na prvoj strani rezultata pretrage na Guglu. Ostala mi je u sećanju rečenica koja u svetu digitalnog marketinga važi za pravilo: ako imate veb-sajt koji niko ne može da pronađe, to je isto kao da on i ne postoji!
Knjiga “Savremene arapske kratke priče” sadrži deset zanimljivih priča proslavljenih arapskih autora iz različitih zemalja. Tu je Zekerija Tamir iz Sirije, Ibrahim Darguti iz Tunisa, Jusuf Idris iz Egipta, Ahmed el Fakih iz Libije, Gasan Kanafani iz Palestine, Zaid M. Damadž iz Jemena, Lejla el Osman iz Kuvajta, Abdulhamid el Garbavi iz Maroka, Hasan Dabal iz Saudijske Arabije i Džamal el Hajat iz Bahreina.
Prvi put kad sam otvorila knjigu, bilo je to baš na onoj stranici gde počinje priča libijskog pisca Ahmeda el Fakiha. Privukao me je njen neobičan naslov – Salah Abdulsabur umro pre svoje smrti.
Priča govori o tome kako je egipatski pesnik Salah Abdulsabur posetio svog prijatelja u Londonu, a ovaj ga odveo u neki arapski kafić. I dok su tamo sedeli, konobar im donese najnoviji broj egipatskih novina el Ahram koje su izašle toga jutra. Pesnikov prijatelj je prvi primetio da se na naslovnoj strani ovih novina nalazi upravo slika Salaha Abdulsabura, pa reče: ” Prijatelju, vidi! Izašao si na naslovnoj strani novina. Čekaj da ti pročitam!”
I stade da čita oduševljeno, ali ubrzo se njegovo oduševljenje pretvorilo u šok: “Veliki pesnik Salah Abdulsabur preminuo je danas od srčanog udara”. Čovek nije mogao da veruje šta je pročitao, dok svojim očima gleda kako Salah Abdulsabur sedi ispred njega živ i zdrav!
Sam Salah se nije mnogo iznenadio: “Biće da je to zbog vremenske zone” rekao je. ” Vreme u Kairu je 4 sata ispred Londona. Tamo se moja smrt već desila, a ako stignem sledećim avionom u Kairo moći ću lično da joj prisustvujem…”
Kada sam, pre izvesnog vremena, pisala rad o poslovnom ponašanju u arapskom svetu, koristila sam teorije Gerta Hofstedea. Ovaj holandski psiholog opisuje Arape kao kolektivističko društvo, u kom se vrednuju ciljevi i vrednosti grupe, a poslovni odnosi temelje na izgrađenom poverenju i ličnim vezama. U takvim kulturama, ljudi nisu skloni da posluju s nekim koga nisu dobro upoznali, jer poslovanje shvataju kao nastavak međuljudskih odnosa.
Kao ilustraciju, Hofstede navodi primer švedskog inženjera kojeg je firma poslala u Rijad (Saudijska Arabija), s ciljem da sklopi posao s Arapima. Došavši u Rijad, inženjer je prisustvovao seriji sastanaka tokom kojih se pričalo o svemu osim o poslu. Umesto da se fokusiraju na glavni razlog sastanka, Arapi su vodili diskusije o Šekspiru i sličnim sporednim temama. To je za inženjera bilo neobično, jer je očekivao direktan pristup poslovnim pregovorima. Dodatno ga je zbunjivalo prisustvo nekih posrednika, koje su Saudijci angažovali da sede na svakom sastanku.
Posle dve godine sastančenja i šest odlazaka u Rijad, švedska firma je počela da gubi strpljenje i razmišljala da digne ruke od svega. Iznenada, stigla je sjajna vest – Saudijci su bili spremni da potpišu višemilionski ugovor. Njihov stav prema švedskom inženjeru odjednom se promenio. Postali su srdačni i više im nisu bili potrebni posrednici. I tako su Šveđani i Arapi ostvarili uspešnu saradnju…
Međutim, kada je posle izvesnog vremena inženjer unapređen, a na njegovo mesto došao novi, Saudijci stadoše pretiti raskidom ugovora. Ne može se tako lako zameniti onaj kom su bile potrebne dve godine da postane deo njihovog poverljivog kruga. Za arapske biznismene, poslovanje nije samo stvar formalnosti i ugovora, već to je odnos sa osobom kojoj veruju…
Literatura: Hofstede, Geert, Gert Jan Hofstede, & Michael Minkov. Cultures and Organizations: Software of the Mind. New York: Mc Graw Hill, 2010.
Ne sećam se više koji je to bio razred osnovne škole, ni koji tekst iz čitanke smo čitali, ali dobro se sećam jedne rečenice iz njega: „Stani da pogledam u ćitab“. Učitelj nam je tada objasnio da ova neobična reč dolazi iz turskog jezika i da znači „knjiga“.
Godinama kasnije, sa njom sam se susrela po drugi put. Bilo je to na prvoj godini studija arabistike, kada smo učili da se na arapskom jeziku knjiga kaže „kitab“ (كتاب). Odmah mi je bilo jasno da je „kitab“ ustvari onaj „ćitab“, koji mi je ostao urezan u pamćenje.
Postoji više reči arapskog porekla koje su u srpski ušle preko turskog, a u kojima je glas K postao Ć. Mislim da je to zato što se u osmanskom turskom glas K izgovarao kao KJ, što je na kraju prešlo u Ć.
Evo male liste takvih reči iz rečnika turcizama Abudulaha Škaljića:
ćef – volja, prohtev (od arapske reči „keyf“, كيف )
ćevap – od arapske reči „kebab“ (كباب)
ćata – pisar (od arapske reči „katib“, كاتب)
Ćaba – Kaba (u Meki), الكعبة
ćafir – nevernik (od arapskog „kafir“, كافر)
Većina ovakvih reči kod nas zvuči zastarelo i arhaično, osim ćevapa koji je i dalje aktuealan.
Kao nastavnik arapskog jezika za strance, Baha el Din Osama je primetio da njegovi učenici vole arapske pesme, ali da im je ponekad teško da ih razumeju. Zato je došao na ideju da napravi dva udžbenika arapskog jezika u kojima se uči kroz tekstove popularnih pesama. Oba udžbenika sadrže pesme egipatskih izvođača koji pevaju na književnom jeziku ili egipatskom dijalektu.
Odranije imam njegovu knjigu Musiqa al Kalimat (موسيقى الكلمات), gde se nalaze pesme na književnom arapskom. Sada mi je stigla i druga knjiga – Kilma Hilwa (كلمة حلوة) koja obrađuje pesme na egipatskom dijalektu, uz komentare, gramatička objašnjenja, nepoznate reči, beleške o autoru i duhovite ilustracije.
Budući da je Egipat jedan od važnih centara arapske kulture i zemlja koja ima bogatu muzičku produkciju, ovakav jedan udžbenik u mojoj biblioteci dolazi kao šlag na torti. Kroz pesme se može naučiti ne samo jezik, već i mnogo toga o kulturi i tradiciji zemlje iz koje pesma dolazi…
Američki univerzitet u Kairu (AUC) me uvek iznenadi nekim dobrim izdanjima, pa ne sumnjam da ću i ovog puta uživati, pevajući omiljene egipatske hitove.
Ako se pitate koja je to zemlja, znajte da reč „Misir” dolazi od arapske reči „Misr” مصر (na egipatskom dijalektu: „Masr”), kojom današnji Egipćani nazivaju svoju zemlju. Misr je semitska reč koja znači „zemlja”, a ovaj naziv za državu Egipat postoji i u nekim drugim orijentalnim jezicima: turski (Mısır), azerbejdžanski (Misir), persijski (مصر Mesr), hebrejski (מִצְרַיִם, Mitzrayim), tatarski (Мисы́р), urdu, paštunski, kurdski… U evropskim jezicima kolaju neki drugi nazivi, koji vode poreklo od grčke reči Aígyptos: Egypt, Egipat, Égypte, Ägypten i slično.
Naviknuti na ove nazive, ljudi me često pitaju otkud to da Arapi Egipat zovu – Misr? I tako započne priča o endonimima i egzonimima…
Endonimi su imena koja dajemo svom narodu, zemlji i jeziku, dok su egzonimi imena koja nam daju drugi. Iako mogu biti isti, nekada se endomini i egzonimi bitno razlikuju. Austrijanci svoj glavni grad zovu Wien, dok ga mi zovemo Beč. Grci svoju zemlju zovu Elada, a mi Grčka. Nemci govore nemački jezik, koji oni nazivaju Deutsch.
U lingvistici je poznata činjenica da jedan narod svoj jezik naziva: pravi, domaći, govoreći, ovaj, naški…, a narode koji govore drugim jezicima naziva imenima kao: mucavci, mumlavci, nemušti, nemci, stranci, dušmani… Antropolozi i geografi daju svoja imena narodima koje otkriju: Jajoglavi, Prašumski, Ostrvski, Indijanci… a ova imena nemaju nikakve veze sa onim kako dotični narodi sami sebe zovu.
Zbog svega toga, nije iznenađujuće što Arapi svoju zemlju nazivaju Misir…
U srpskim rečnicima sam potražila reč „Misir” i pronašla primere iz književnosti gde se ona javlja: „Bolje je domaće proso, nego misirski pirinač”, „Čak daleko Misiru b’jelome”, „Doveli ih Misir zemlji ravnoj”. Reč „misir” kod nas može da označava kukuruz, „misirača” označava vrstu bundeve, „misirka” vrstu kokoške ili ćurke, a „misirlija” konja dresiranog na egipatski način: „on odape misirliju đogu…”Meni je najzanimljiviji izraz „misirska baba” ili „misirbaba”, koji se odnosi na „onoga kome ne rastu dlake po licu, ko je ćosav (znak impotencije)”
Izvori: Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom”, Klajn i Šipka, „Veliki rečnik stranih reči i izraza”
U životu sam više puta gledala tradicionalni orijentalni ples u kojem se igrači vrte oko svoje ose beskonačno mnogo puta, noseći široke suknje koje se okreću zajedno s njima. Najpre vrte suknje oko struka, zatim ih podižu iznad glave i vrte rukama, a neke su čak napravljene da sijaju u mraku, stvarajući čudesan efekat.
Uvežbanim pokretima glave, fokusirajući se na jednu tačku, izvođači uspevaju da izdrže ples do kraja, a da im se ne zavrti u glavi. Ovaj ples je povezan sa sufizmom i izvodi se na sufijskim festivalima, ali u Egiptu se takođe izvodi kao deo egipatskog folklora. Egipćani ga nazivaju „tanura“ (التنورة), što na arapskom znači „suknja“.
Kao što rekoh, više puta sam gledala ovaj ples, ali nikada nisam bila tako oduševljena kao poslednji put kada sam bila u Egiptu. Izvođač je svojim izgledom, facom, gestikulacijom i šarmom izveo ples na fantastičan način, a muzika koja je pratila ples me je posebno oduševila. Kasnije sam pronašla tekst pesme i ovako ga prevela:
Knjiga „Aswat Mu’asira‟ (sr. Savremeni glasovi; ar. أصوات معاصرة) je najobuhvatnija zbirka arapskih kratkih priča koju sam videla. U njoj se nalaze dela istaknutih autora iz čak 20 arapskih zemalja: Jordana, UAE, Bahreina, Alžira, Saudijske Arabije, Sudana, Somalije, Iraka, Kuvajta, Maroka, Jemena, Tunisa, Sirije, Omana, Palestine, Katara, Libana, Libije, Egipta i Mauritanije.
Iznenadila sam se što je Somalija uključena, s obzirom na to da se obično ne svrstava u arapske zemlje. Iako je somalski prvi i zvanični jezik, zemlja ima značajnu arapsku populaciju, a arapski jezik je takođe službeni, što objašnjava njeno uključivanje u ovu zbirku. S druge strane, izostavljanje Komorskih ostrva i Džibutija je zanimljivo, s obzirom na to da su obe zemlje deo Arapske lige i da arapski jezik igra značajnu ulogu u njihovim kulturama.
U ovoj knjizi mogu se čitati dela slavnog egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza, libanskog majstora pisane reči Mihaila Nuajme, sirijskog pisca Zekerije Tamira, poznate emiratske autorke Lejle Osman, kao i dela pedesetak drugih autora. Mahfuzova priča donosi autentičan prikaz života u Kairu, dok Nuajma svojim filozofskim pristupom istražuje ljudsku prirodu i moral. Tamirove priče su poznate po svom minimalističkom stilu i snažnoj društvenoj kritici, dok Lejla Osman vešto opisuje izazove modernog života u arapskim zalivskim zemljama.
Knjiga je namenjena studentima arapskog jezika na naprednom nivou. Svako poglavlje posvećeno je jednoj zemlji i sadrži kratak uvod o autoru, njegovu kratku priču, spisak manje poznatih reči, vežbe diskusije, leksike, konverzacije, prevođenja, pisanja i slično.
Ova knjiga je odlična za sve one koji žele da prodube znanje arapskog jezika kroz bogatu i raznovrsnu književnost. Ne samo da pruža uvid u različite književne stilove i teme iz celog arapskog sveta, već i omogućava čitaocu da na jedinstven način uroni u različite aspekte arapskog života. Bilo da se koristi u akademskom okruženju ili za lično usavršavanje, ova knjiga je pravi most između jezika, kulture i književnosti.
Malopre sam saznala tužnu vest da nas je juče napustio Ranko Bugarski (1933-2024), jedan od naših najvećih lingvista, profesor Filološkog fakulteta u penziji i cenjeni predavač na mnogim svetskim univerzitetima. Na njegovim knjigama su stasavale generacije filologa, a u njima su uživali i mnogi drugi ljubitelji nauke o jeziku. Retko koji lingvista je imao dar da govori o jeziku na tako zanimljiv način, približavajući njegove tajne običnom čitaocu uz egzotične primere koje čitalac prosto upija i koji mu dugo ostaju urezani u pamćenje – od polisintetičkih jezika Eskima, preko klikova Zulu plemena, do govora Hopi Indijanaca…
Imala sam tu sreću da slušam njegova predavanja na postdiplomskim studijama, i to samo godinu dana pre nego što će otići u penziju. Dajući nam slikovite primere za mnoge jezičke pojave, na svojim predavanjima se više puta dotakao Arapa i njihovog jezika. Jednom prilikom je ispričao anegdotu o Arapinu i Šveđaninu. Kaže: „Zašto Arapin i Šveđanin kruže po sobi dok razgovaraju? – Zato što tokom razgovora Arapin nastoji da se što više približi sagovorniku, dok se Šveđanin stalno izmiče unazad u pokušaju da napravi veću distancu. I tako se, u konstantnom približavanju i udaljavanju, oni kroz sobu kreću u krug“. Ova priča objašnjava razlike u proksemičkom ponašanju kod različitih naroda – dok je nekima prirodno da komuniciraju stojeći vrlo blizu sagovornika, drugi su navikli da tokom razgovora stoje na većoj udaljenosti. Zbog toga mi, koji držimo neku „srednju“ distancu, stalno imamo utisak da su Arapi napadni, a Šveđani hladni.
Proksemičke razlike među narodima uvek su povezane i sa taktilnim razlikama. Za ove što stoje blizu, normalno je da ljube i grle svog sagovornika. U arapskom svetu nije čudno videti dva muškarca kako se drže za ruke… Drugu krajnost predstavljaju narodi kod kojh nema takvih izliva prisnosti – oni bi se sigurno šokirali kada bi neki Srbin uzeo da ih izljubi tri puta!
Iako je ispit kod Bugarskog važio za najteži, drago mi je što sam ga polagala, jer sve što sam tada naučila ja i dan-danas koristim! Lekcija iz opšte lingvistike još uvek se dobro sećam, a sigurna sam i u to da sećanje na Profesora neće izbledeti još dugo, dugo…
