Dok sam čekala red u jednoj instituciji, pažnju mi je privukao plakat na zidu i njegov slogan koji kaže: „Da li vidite one koji trebaju pomoć?“ Nešto mi je bilo čudno u ovoj konstrukciji, pa sam se zapitala na kom je jeziku napisana…
Gledam kontakt telefon u dnu plakata – piše +381, gledam domen veb-sajta – piše .rs. Gledam slogan – liči mi na hrvatski jezik! Jeli to neka kopirajterska caka, pitam se ja. Ili se možda kopirajter napio kad je ovo sastavljao? Ili jednostavno ne poznaje dobro pravila srpskoga jezika? A nije da nisam i ranije viđala kopirajtere koji prave istu grešku. I ne samo kopirajtere… Sa glagolom „trebati“ grešimo svi, pa nam on nekako dođe kao crna ovca srpske gramatike.
Pravopis kaže: kada se koristi u značenju „valjati“, koristi se bezlično („treba da odu”, „trebalo bi da odemo”), a ako se koristi u značenju „biti potreban“, onda se menja u licu i broju („trebaš mi”, „trebaju nam”). To znači da ne treba da govorimo „trebaM da idem“, već bi trebalo reći „treba da idem“. Ponekad čujem ljude da kažu i nešto tipa: „trebam ići“. Kontrukcija „treba + infinitiv“ je mnogo češća u hrvatskom jeziku, dok je kod nas uobičajeno „treba + da + prezent“.
S druge strane, mi možemo reći da nam „trebaju nove patike” ili da nam je „trebala nečija pomoć” jer u ovom slučaju glagol „trebati” znači „biti potreban“ i menja se po licu i broju. Ali opet ne ide da kažemo „ja trebam tebe“ i „mi trebamo pomoć“ nego „trebaš mi“ i „nama treba pomoć“.
Negde sam izguglala da se oblici tipa „trebam pomoć“ i „trebam ići“, koji su karakteristični za hrvatski, ni kod nas ne smatraju nepravilnim. Oni su, naime, retki u spskom, ali se mogu javiti u odgovarajućem stilu i kontekstu. Verovatno su oni kod nas zaostavština srpskohratskog jezika…
Moram priznati da me je sve ovo iznenadilo, jer sam mislila da su skroz nepravilni. Ja ipak preferiram da kažem „treba mi pomoć“ „treba da idem“ i slično, tako da sam na to što sam izguglala vrlo brzo i – oguglala.
Istinit događaj: Dolazi trudnica na redovan pregled. Doktor: “Šta je ovo?! Vi ste slučaj za hospitalizaciju. Beba je već u porođajnom kanalu! Brzo u porodilište!”. Porodilište: “Nalaz je uredan, idite kući”.
Posle izvesnog vremena, dolazi trudnica opet na pregled. Doktor: “Ovaj nalaz ukazuje da je beba već u porođajnom kanalu i da morate hitno u porodilište”. Trudnica: “To ste mi rekli i prošli put, ali evo ja se još nisam porodila! Kako je to moguće?”. Doktor: “Pa, svako ima svoje mišljenje”.
Tačno je da svako ima svoje mišljenje i to je sasvim OK. Možete misliti koliko se tek mišljenja razlikuju u nekim oblastima gde od toga neće da vam ode glava – u filozofiji, lingvistici ili astrofizici, u molekularnoj biologiji ili andragogiji.
Kada vidim da mi student nauči teoriju napamet i da nema svoje mišljenje, znam da to od toga nema ništa. I onda im kažem: “Ako je nešto napisano u knjizi, ne znači da je to apsolutna istina”. Nije bitno da li ste neki podatak iz knjige nabubali tačno ili netačno, koliko je važno da o tome imate svoj stav, kritičko misljenje, da odvojite bitno od nebitnog, da vršite analizu gradiva, da razmišljate. Ako ste u knjizi pročitali nesto sa čim se ne slažete, znajte da taj udžbenik nije Sveto pismo, da ga se ne treba držati kao pijan plota i slepo verovati svemu što kaže. Jer postoje i druga mišljenja i drugi stavovi na tu temu, druge klasifikacije, podele i uglovi gledanja. Čak i kod istog autora može da se desi da prvo kaže jedno, a posle promeni mišljenje i onda tvrdi nešto sasvim drugo. I to je sasvim OK, jer to je znak da je učio, rastao i napredovao.
Ako je jedan Stiven Hoking napustio neke svoje tvrdnje o crnim rupama, na osnovu kojih je prethodno stekao doktorat, a Noam Čomski i sam odbacio neke postavke svoje univerzalne gramatike, onda zašto ne biste mogli i vi?
Ne trebaju nama oni koji besprekorno bubaju podatke iz knjige, već nam trebaju misleći ljudi! Zato ne bojte se da iskažete svoje mišljenje, pa makar ono bilo i pogrešno.
Kada čuju da držim predmet koji se zove Lokalizacija, studenti se obično pitaju šta je to. – „To je prevođenje digitalnih proizvoda na strane jezike“, objašnjavam ja, “kompjuterskih programa, mobilnih aplikacija, veb-sajtova, video-igara.. U svim tim proizvodima se koristi neki jezik, koji se može prevesti na drugi jezik.“ – „Pa, zašto se to onda prosto ne zove prevođenje?!“
– „Nije to isto… Lokalizacija jeste prevođenje, ali i više od toga… Uostalom, pogledajte u Teoriji prevođenja. Svaka novija knjiga iz ove oblasti ima poglavlje o lokalizaciji, kao najbrže rastućoj grani prevodilačke industrije“.
U početku je studentima teško da shvate ovo, pa zato koristim najbolju definiciju lokalizacije koju znam: „Lokalizacija je jezičko, kulturno i tehničko prilagođavanja digitalnih sadržaja zahtevima i lokalnim standardima ciljnog tržišta“. Naravno, sama definicija nije dovoljna, pa brzo prelazimo i na praksu – radimo lokalizacijske projekte različitih vrsta digitalnih sadržaja za strano tržište.
Prvo sam ovo predavala samo arabistima, jer se arapsko tržište, zbog svojih jezičkih specifičnosti i kulturnih osetljivosti, ubraja u jedno od najtežih za lokalizaciju. Počev od ovog semestra radim i sa studentima drugih jezika koji mogu izabrati moj predmet na masteru Prevođenje.
I svaki put kada spremam nastavu ja ponešto novo naučim, a kada je držim ja uviđam bolje načine da to drugima objasnim. Recimo, shvatila sam da je važno jasno razdvojiti digitalne proizvode od digitalnih sadržaja. Svaki proizvod sastoji se od različitih sadržaja, a to mogu biti: korisnički interfejs, box&docs, marketinški sadržaj, SEO i SEM kampanje, audiovizeulni sadržaj, grafika, slike i sve ono što može biti kulturno specifično, a nalazi se u digitalnoj formi.
Svaki sadržaj se može lokalizovati pomoću različitih tehnologija, ali jedna od njih nama je posebno važna. U pitanju je memoQ Translator Pro, alat u kom radimo sve – od interfejsa aplikacije, preko stranica veb-sajta do titlovanja video materijala. Zato mnogo hvala firmi memoQ na licencama za korišćenje njihovog softvera, koje dobija svaki moj student na kursu lokalizacije i bez kog ne bismo mogli da zamislimo ni jedan naš projekat.
Kad god sam išla u Tursku, vraćala sam se puna utisaka i zanimljivih doživljaja, ali jedan od njih posebno mi je ostao u pamćenju. Bilo je to prilikom moje prve posete ovoj zemlji, kada sam učestvovala na festivalu foklora „Devrek Belediyesi Baston ve Kültür Festivali“ na Crnom moru… Pošto sam tada bila student arabistike, iskoristila sam priliku da Turcima izgovorim nekoliko stihova iz Kurana, računajući da, ako oni znaju nešto od arapskog jezika – onda je to Kuran. Njima je to bilo toliko zanimljivo, da su me stalno vodali tamo-vamo i upoznavali sa raznim ljudima, koristeći uvek reč „arapča“, dok objašnjavaju ko sam ja (posle sam naučila da reč „arapça“ na turskom znači „arapski jezik“).
Tih dana kupila sam svoj prvi Kuran u knjižari, ne sluteći da će mi ubrzo posle toga i zvaničnici Festivala uručiti jedan na poklon. Mnogo lep, zeleni sa zlatnim slovima (na arapskom originalu, naravno). A pošto je taj festival bio dosta medijski pokriven, sve je to ovekovečio jedan novinar svojim foto-aparatom….
Posle izvesnog vremena, kada sam se vratila kući, stigao meni neočekivani paket iz Turske. Mojoj znatiželji nije bilo kraja, dok nisam uzela da raspakujem tu pošiljku. Kad ono – novinar mi poslao CD sa skeniranim člancima iz više novina što su pisale o meni. Šest turskih novina – Şafak, Yeni Adım, Hakimiyet, Aktüel, Akşam i Şok su objavile moju sliku sa Kuranom i tekst…
I tako sam ja, bar na kratko, doživela svoj trenutak slave
Ovu maramu sam davno dobila na poklon na nekom prijemu u ambasadi. Nosim je na sva putovanja. U avionu se njome pokrivam kada mi smeta klima, na plaži je ogrnem kada je jako sunce, uveče njome pokrijem dete dok spava u kolicima… U pitanju je palestinska kefija (ar. كوفية), koja se u arapskim zemljama obično nosi oko vrata ili glave.
Ova crno-bela marama je postala simbol palestinskog nacionalizma, još od Arapske pobune u Palestini 1936-1939. Izvan Bliskog istoka i Severne Afrike, kefija je prvo stekla popularnost među aktivistima koji podržavaju Palestince u sukobu s Izraelom i simbol je solidarnosti s Palestincima.
Nedavno sam saznala za značenje njenih šara. Linije na ivicama marame predstavljaju trgovačke puteve koji prolaze kroz Palestinu, što simbolizuje dugu i bogatu istoriju trgovine, putovanja i kulturne razmene. Središnji deo marame predstavlja ribarsku mrežu, odnosno vezu između palestinskog moreplovca i Sredozemnog mora. Šara između pruga na ivicama marame predstavlja lišće masline, što je simbol snage, otpora i istrajnosti.
Ko je bio na arapskoj svadbi, možda je primetio da njihove mlade imaju dosta svetao ten. Kod njih nije moderno da se ide u solarijum pred stajanje na ludi kamen. Kao što Kineskinje nose one velike kačkete da ne pocrne, kao što se japanske gejše tradicionalno šminkaju u belo, tako i Arapkinje za svoj svečani dan biraju puder svetlije nijanse od svoga tena.
O ukusima se ne da raspravljati. Još je Nagib Mahfuz (1911-2006), egipatski nobelovac, u svojoj čuvenoj trilogiji pisao o glavnom junaku – kairskom ocu, suprugu i glavi porodice, čija je ljubavnica bila izrazito bela žena. Ona je još bila krupna i punije građe, tako da „ispuni ceo krevet“. Za njegove pojmove, ona je bila prava lepotica.
Kod nas bi se verovatno bolje kotirala neka „mala garava, crna kao braća Arapi“.
Plavuša u arapskom svetu obavezno dobije i nadimak Šakira. Sumnjam da to ima veze sa poznatom pevačicom Šakirom, čije ime na arapskom znači „zahvalna“. Pre će biti da je od reči „šaQra“ (شقراء) što znači „plavuša“.
Kad naša plavuša ode put Orijenta, po povratku je obično pitaju koliko su kamila nudili za nju bogati šeici. Jedna mi se plavuša hvalila na aerodoromu kako odlično prolazi zahvaljujući svojoj svetloj puti. Navodno, zbog toga što je plava, Arapi joj stalno nude neke popuste i sniženja. Kao dokaz, videla sam njen kofer koji se skoro raspao od pretrpanih stvari… I sve to uz moto: „Hej Šeki Šeki tako ti Alaha, dovešću te Šeki do prosjačkog štapa“ ♬ ♪ ♩ ♫ „Šeki“ je ovde, jelte, „šeik“. Hipokoristik imenice šeik.
I pazite, nemojte mešati reč „šeik“ (množina: „šeici“) sa rečju „šeih“/„šejh“ (množina: „šeihovi“/„šejhovi“). Iako su nastale od iste arapske reči (شيخ), ove dve lekseme u srpskom imaju različita značenja. Klajn i Šipka u svom „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ navode njihova značenja: šeik – 1. poglavar arapskog plemena; vladar šeikata; šeih – 2. poglavar verske zajednice kod muslimana; starešina tekije. 3. titula učenog čoveka ili čuvenog govornika“
Arapski spada u semitsko-hamitsku jezičku porodicu, koja se odlikuje najdužom zabeleženom istorijom od svih jezičkih porodica i seže do 3. milenijuma p.n.e. Nazivi semitski i hamitski su biblijskog porekla, po Semu, odnosno Hamu, sinovima Nojevim (Postanje X). Unutar semitsko-hamitske porodice postoji nekoliko potporodica, koje se mogu klasikfikovati na više načina. Prema jednoj klasifikaciji, semitski jezici se dele na istočnosemitske (akadski, koji se kasnije razvio u asirsko-vavilonski), severozapadne semitske jezike (kanaanski jezici: fenički sa punskim, moabitski, hebrejski i ugaritski; aramejski jezici: biblijski aramejski, judejsko-aramejski, sirski, palmirski, nabatejski i drugi), jugozapadne semitske jezike (etiopski jezici: geez, amharski, tigre, tiginja, harari i drugi; južnoarapski: minejski, sabejski, hadramautski, sokotranski, mehri i drugi; severnoarapski: lihjanski, tamudski… kao i klasični arapski jezik!). Semitski jezici se obično svrstavaju u istu porodicu sa hamitskim jezicima, gde spadaju kušitski, berberski i egipatski jezici. Postoje neke teorije da su semitsko-hamitski jezici genetski srodni sa indoevropskim, ali to nije dovoljno istraženo.
Tipološka klasifikacija – jezički tipovi
Prema tipološkoj klasifikaciji, arapski spada u flektivne jezike, one u kojima se gramatičke morfeme pridodaju leksičkim, ali se često unutar reči više ne mogu jasno razdvojiti. U arapskom jeziku, nosilac strukture reči je koren koji čine najčešće tri konsonanta, a unutar i oko njega dolaze elementi koji daju različite gramatičke i leksičke vrednosti. Pored flektivnih, tipološka klasifikacija razlikuje i aglutinativne, korenske i polisintetičke jezike. Aglutinativni jezici su oni u kojima leksičke i gramatičke morfeme zajedno sačinjavaju jednu reč, ali unutar nje ostaju jasno odeljeni. Ovde nastavci nisu srasli kao kod flektivnog tipa, pa je morfološka analiza daleko lakša. Na primer: turski. Korenski jezicisu oni jezici u kojima su sve reči nepromenjive i ne mogu se analizirati na morfeme. Reč se uvek podudara sa morfemom i svaka je za sebe svoj sopstveni koren. Odnosi između reči u rečenici izražavaju se njihovim međusobnim položajem. Primer: kineski. Polisintetički jezici ne razlikuju jasno reč od rečenice. Ovde veći broj leksičkih morfema sa pripojenim gramatemama sačinjava sintaksičku složenicu koja ima kompleksan sadržaj. Primer: severnoamerički indijanski jezici, eskimski.
Sintetički i analitički jezici
Prethodnoj podeli se obično pridodaje i potpodela na analitičke i sintetičke jezike.Kod sintetičkih jezika odnosi u rečenici se iskazuju pomoću gramatičkih morfema, koje su ujedinjene u jednu reč, zajedno sa svojom leksemom. Analitički jezici su oni u kojima se odnosi reči u rečenici izaražavaju zasebnim gramatičkim morfemama, kao što su različite čestice i predlozi. Grubo posmatrajući, samo su korenski jezici analitički, ali analitički procesi su delimično prisutni i u drugim tipovima. Arapski pretežno spada u sintetičke, mada svaki tip jezika ima bar malo karakteristika drugih tipova. Bilo je više različitih pokušaja klasifikacije, a najrazrađenija je Sapirova tipologija jezika. Prema Sapirovoj klasifikaciji, arapski je sintetički, simbolizacijski (sa unutrašnjom fleksijom) i fuzijski jezik (sa spoljnim fleksijom).
Arapsko pismo – prelaz između silabičkog i alfabetskog
Prvu fazu u razvoju pisma predstavlja slikovno (piktografsko) pismo u kom je sadržaj iskaza označen slikom, pa se ovakvi zapisi mogu čitati na bilo kom jeziku. Pojmovno (ideografsko) pismo predstavlja sledeću fazu, u kojoj grafički znak nije slika, već simbol određenog pojma. U sledećoj fazi razvoja pisma, znaci prestaju da označavaju pojmove koji se mogu prepoznati i bez upotrebe jezika i počinju da simbolizuju jedinice određenih jezika. Ukoliko su takve jedinice reči, govorimo o logografskom pismu. Ako su takve jedinice slogovi, reč je o slogovnom (silabičkom) pismu. Ako su te jedinice glasovi, to je glasovno (alfabetsko) pismo, najsavršeniji oblik pisma, u kom pisanje konačno hvata korak sa linearnošću govora. Ipak, nisu sva pisam stigla do ove faze, što zavisi i od strukture jezika koji se piše. Japansko pismo je silabičko, kinesko je ideografsko-logografsko-silabičko a arapsko je prelaz imeđu silabičkog i alfabetskog.
Izvori: Škiljan, D. Pogled u lingvistku . Zagreb: Školska knjiga, 1980. Muftić, T., Gramatika arapskoga jezika. Sarajevo: Ljiljan, 1998. Bugarski, R. Uvod u opštu lingvistiku. Beograd: Čigoja štampa/XX vek, 1996.
