Sezame, otvori se!

„Sezame, otvori se!“ (ar. افتح يا سمسم). Ako ste gledali ili čitali priču o Ali Babi i 40 razbojnika iz čuvene arapske zbirke „1001 noć“, verovatno ste čuli za ovu čarobnu formulu, koja otvara vrata pećine pune blaga. Izraz je nastao po biljci susam, koju neki zovu i „sezam“ (lat. Sesamum indicum).

Priča kaže da je Ali Baba (ar. علي بابا) bio siromašni drvoseča, koji je jednog dana, idući šumom da seče drva, slučajno video neke razbojnike kako pred pećinom izgovaraju rečenicu: „Sezame, otvori se!“ Video je da se nakon toga otvorio ulaz u pećinu, a oni su ušli i za njima se odmah ponovo zatvorio. Kada su razbojnici otišli, radoznali Ali Baba je uradio isto to. Izgovorio je „Sezame, otvori se!“, ušao i video nepregledne gomile blaga – zlatnika, rubina, dijamanata i bisera – od čega je pokupio samo mali deo. Kada je njegov brat, Kasim, saznao za to, i sam je odlučio da pokuša. Otišao je i rekao: „Sezame, otvori se!“. Pećina s pred njim otvorila, a on ušao i zadržao se duuugo, puneći halapljivo vreću za vrećom. Ali, ne lezi vraže – kada je hteo da izađe, nije mogao da se seti šta treba da kaže! Znao je da se radi o nekoj biljci, pa je nagađao: „Otvori se rižo!“, „Otvori se zobi!“, „Otvori se pšenico!“, „Otvori se kukuruzu!“. Ništa nije vredelo. Ostao je zarobljen u pećini i možete samo misliti šta se sa njim desilo i kako je platio cenu svoje gramzivosti.

Susam je čudesna biljka. Ne samo da otvara vrata pećine, već otvara i apetit – naročito kada se samelje i pomeša sa maslinovim uljem i malo soli. Tako dobijamo preukusan umak, zvani „tahini“ ili „taan“ (ar. طحينة), bez koga ljubitelji arapske kuhinje ne mogu ni da zamisle dobru klopu. Uz pržene falafele i maslinke se odlično slaže, a ja sam preko posula i malo kumina, da egzotika bude veća.

Sapir-Vorfova hipoteza

Jeste li čuli za Sapir-Vorfovu hipotezu?! Oni koji su učili opštu lingvistiku, sugurno se sećaju američkih lingvista Edvarda Sapira i Bendžamina Lija Vorfa koji su početkom 20. veka postavili hipotezu o jezičkoj relativnosti, tvrdeći da struktura jezika jedne zajednice u značajnoj meri određuje pogled na svet njenih pripadnika.

Sapir i Vorf su proučavali jezik Hopi Indijanaca, koji je pružao jedinstven uvid u to kako jedan jezik, sasvim drugačiji od indoevropskih jezika, bitno određuje svet pripadnika njihovog plemena, toliko različit od našeg sveta.

O tome nam je jednom govorio profesor Ranko Bugarski na predavanjima iz opšte lingvistike, živopisno objašnjavajući kako u se u jeziku Indijanaca iz plemena Hopi za ono što ih čeka u budućnosti kaže da je „iza“, a za ono što je prošlo – „ispred“. Oni, dakle, percipiraјu vreme kao nešto što im dolazi s leđa, prolazi pored njih i gubi se, nestaje negde ispred njih. A mi vreme shvatamo kao nešto što nam dolazi spreda, a nestaje iza nas. Zato se mi nikada ne možemo dobro razumeti sa Hopi Indijancima! 😉

A šta ima i da se razumemo s njima, kada ih nikad u životu nećemo videti?!

Veći je problem za nas to što ne možemo da se razumemo s Arapima, jer je i njihovo shvatanje vremena drugačije od našeg! O tome nisu pisali Sapir i Vorf, ali jeste Edvard Hol, američki antropolog. Hol je primetio da na Zapadu vreme ima cenu – vreme je novac, može se potrošiti, protraćiti, uštedeti i izgubiti. Dok na Istoku vreme nema osobine materijalnog i nije na ceni. Ljudi su važniji od vremena…

Možda tu razliku najbolje oslikava ova anegdota, koji mi je jedan čovek davno ispričao:

Pita Amerikanac Arapina u pustinji: – „Koliko ima do sledeće oaze?“ – „Ima tri dana jahanja na kamili, reče ovaj”. – „Pa ja mojim džipom stignem za pola dana!“ – „A šta ćeš raditi ostala dva i po dana?“ začudi se Arapin.

Andrak

Volim da pišem i govorim na maternjem jeziku, jer tako mogu najbolje da se izrazim. Najbolje u maternjem jeziku poznajem frazeologizme, retke i neobične konstrukcije, pa onda mogu sve to da koristim, da moj izraz bude bogatiji, zanimljiviji i živopisniji. Volim da kažem kako neko „lupa k’o Maksim po diviziji“, blene „k’o tele u šarena vrata“ ili se drži nečeg „k’o pijan plota“. Onda, da neku šućmurastu boju nazovem „miš prdi farba”, pa da se našalim onim „ni kod babe nema džabe”. Ponekad ubacim i poneki arhaizam, redak sinomim, da bi mi govor bio lišen monotonije i dosadnih ponavljanja. Ponekad kažem „astal“, a ne uvek „sto“, jer to mi je tako dosadno. „Amrel“, a ne „kišobran“, jer je tako lepše. Volim da kažem „velosiped“ – jer me mrzi da lomim jezik na reč „bicikl“, koja na kraju ima taj nezgodan slog, zbog kog su nastale razne adaptacije, kao: bickli, bicikla i biciklo. Ponekad mi izleti i ono: „Koji ti je andrak?!”

A kad me pitaju šta je to andrak, ja odgovorim: To vam je, ljudi moji, bogatstvo srpskog jezika.

Literatura: Frazeološki rečnik srpskog jezika

Nevenka Korica

Moderna knjiga za učenje arapskog, čiji je autor veliki stručnjak i prevodilac, profesor na Harvardu i Američkom univerzitetu u Kairu, nekadašnji student naše katedre, Nevenka Korica Sullivan.

Knjiga se sastoji od 20 lekcija koje obuhvataju 20 tema na savremenom arapskom jeziku. Svaka lekcija sadrži: uvod, glavni tekst, glosar sa najvažnijim rečima i izrazima, glagolske vežbe, jezičke funkcije, konverzaciju, pisanje i diskusiju.

Teme ove knjige su zaista sjajne: zabranjene knjige, ukradeni antikviteti, grafiti, zoološki vrtovi, dres kodovi, rep muzika, nasilje, privatnost, opasni sportovi, GMO hrana, veganstvo, teorije zavere, alternativna medicina, održivi razvoj, veštačka inteligencija i druge . Uz ovu knjigu studenti mogu zaista proširiti svoj vokabular, usvojiti korisne konstrukcije i moći da pišu i govore o „gorućim“ temama savremenog sveta.

„Advanced Arabic through Discussion“ je knjiga za napredni nivo arapskog i mogu je koristiti studenti viših godina studija, na času ili samostalno. Ja sam je kupila i pre nego što je objavljena, dok je još bila u najavi, pa sam mesecima čekala da mi pošalju. Tako sam ostvarila značajan popust. Knjiga je izašla prošle godine.

Ove godine je objavljen i udžbenik za niže nivoe znanja, „Upper Intermediate Arabic Through Discussion“ od iste autorke i istog izdavača, Američkog univerziteta u Kairu koji me uvek iznenadi nekim dobrim i korisnim knjigama…

Kamila

Od egzotičnih stvari koje se mogu probati u arapskom svetu, izdvojila bih sveže urme, koje su pune vode, pa su zato i bile glavna namirnica beduinima u pustinji (i njihovim kamilama). Ova slatka voćka je najbolji prirodni zaslađivač mnogih kolača i veoma je zdrava. Kod nas se najviše prodaju one sušene, ali mnogo su lepše sveže, tek ubrane. U arapskom jeziku sveže se zovu „balah“ (بلح), dok se one sušene urme zovu „tamr“ (تمر). Kod nas su i jedne i druge jednostavno – urme. Ne pravimo razliku između svežih i sušenih, jer one su za nas egzotičan pojam, nešto što nije svojstveno za naše podneblje, pa nemamo više reči za različite vrste urmi (ne računaju se, naravno, potpuni sinonimi).

Isto tako, nama je svaka kamila – kamila. I muška i ženska, i mlada i stara, i mala i velika i… uvek se isto zove. Dok u arapskom imamo par stotina naziva za razne vrste kamila, mnogo glagola čije značenje je vezano za neku radnju, stanje ili zbivanje u vezi s kamilom. Kamila, zvana pustinjska lađa, vrlo je bila bitna za preživljavanje beduina u surovim pustinjiskim uslovima. Dovoljno je otvoriti Muftićev rečnik na bilo kojoj strani i sigurno će tu biti neka reč koju se odnosi na kamilu (ili kako on kaže, devu), kao na primer: džamal (جمل), naqa (ناقة), ibil (إيل), džammaal (جمال)…i mnoge druge.

Tokom studija prevodili smo neki tekst na času (a prethodno smo „izvadili“ reči kod kuće), kad jedna koleginica prasnu u smeh. Kaže, ona je tekst shvatila sasvim drugačije, kao da se radi o nekim kamilama (a uopšte se ne radi). To je zato što su neke arhaične reči koje su označavale kamile, u savremenom jeziku dobile nova značenja, a Muftić u svom rečniku navodi i jedna i druga, pa je teško razaznati koje značenje uzeti. Bez obzira na sve to, Muftićev rečnik je neprikosnoven.

I tako naša percepcija utiče na naš jezik… Kao što Eskimi imaju mnogo naziva za sneg i led, a Turci za vrste ribe…svaki narod poseduje leksiku kojom imenuje ono što ga okružuje, dok drugi narodi tu leksiku pozajmljuju kada se po prvi put sretnu sa novim i egzotičnim pojmovima.

Egipatska funta

Opet se javljam iz zemlje faraona, koja turistima nudi možda i najpovoljniji „all inclusive“ na svetu. Pošto ovde nemam mnogo dodira sa novcem, zamolila sam jednog Egipćanina da mi da egipatske funte da slikam, kako bih vam ispričala priču o etimologiji arapskog naziva za ovu valutu…

Na književnom arapskom (egipatska) funta se zove „džunejh“ (جنيه), dok se ista reč na egipatskom dijalektu izgovara sasvim drugačije. Egipćani glas /dž/ izgovaraju kao /g/, a i ono /h/ na kraju se ne čuje, pa ispadne „gni“. Ranije sam se pitala otkud „džunejh“ odnosno „gni“ da bude naziv za funtu i kakve to ima veze jedno s drugim. Posle sam saznala da ovaj naziv vodi poreklo od engleske reči za gvineju, valute koja je bila u opticaju između 17. i 19. veka, a ime je dobila po oblasti iz koje su Britanci donosili zlato da kuju ove novčiće, afričkoj Gvineji: „guinea“ – izgovara se: „gini“… Funta je u Egiptu uvedena u 19. veku i tada je zamenila staru valutu, egipatski pjaster (od italijanske reči „piastra“). Pjaster je i dalje ostao u opticaju kao sitno od funte (100 pjastera = 1 funta). Što se tiče arapskog naziva za pjaster, on glasi „kirš“ (قرش) sa množinom „kuruš“ (قروش). Ovu reč imamo i u turskom jeziku, kao naziv za sitno od turske lire („kuruş“). Inače, sve je to iste etimologije kao naša reč „groš”, a nastalo je od italijanske reči „grosso“.

Nekada se sitniš u Egiptu zvao „para”, što to je očigledno turcizam, koji i mi koristimo za sitan novac i generalno za novac. Egipćani su kasnije paru ukinuli i uveli naziv „milim“ (مليم), od francuske reči „millieme”, a jedan milim je hiljaditi deo funte.

Čitava zbrka sa nazivima, kao što vidite. Zato dobro pazite da vas ne prevare kada se cenkate ili menjate novac. Ne bih želela da platite nešto „tri za groš“.

Pozdrav iz zemlje Tahe Huseina

Pozdrav iz zemlje Tahe Huseina (طه حسين 1889-1973), moje omiljene ličnosti iz arapskog sveta, mog omiljenog pisca stare generacije savremenih arapskih pisaca! Rođen u malom egipatskom selu, u ranom detinjstvu je ostao bez vida „zahvaljujući“ neadekvatnom lečenju. U to vreme mnoga su egipatska deca imala problem sa očima, a svest ljudi na egipatskom selu o potrebi za lekarom nije bila dovoljno razvijena. Umesto toga, oni su zvali nekakve vračeve, nadrilekare i sl. Jedan takav je sipao Tahi neke kapi u oči, od kojih mu je samo bilo još gore. Iako je rano oslepeo, to ga nije sprečilo da prvo studira na čuvenom verskom univerzitetu el Azharu, pa potom i na sekularnom, Kairskom univerzitetu. Dirljiva je njegova priča o odrastanju i školovanju, koju je do tančina opisao u svom autobiografskom delu „Dani“ (الأيام) – što preporučujem da pročitate

Studije je potom nastavio u Monpeljeu u Francuskoj, pa onda i na Sorboni, gde je doktorirao… Posle toga se vratio u Egipat, da stečena znanja prenese u svoju zemlju. Neko vreme bio je ministar prosvete, kada je uveo besplatno osnovno i srednje obrazovanje u Egiptu. Govorio je da obrazovanje treba da bude kao vazduh i voda – potpuno besplatno i dostupno svima. Danas milioni Egipćana duguju svoje obrazovanje ovom čoveku.

Pošto je njegova autobiografija na mene ostavila snažan utisak, na studijama sam pisala seminarski o Tahi Huseinu. Nedavno mi je objavljen jedan rad posvećen njemu u Književnoj istoriji. Tu je osvetljen jedan važan aspekt njegove književnosti – zalaganje za prava žena, osvrt na njihov položaj u egipatskom društvu toga doba. U radu spominjem i jedan njegov „novootkriveni“ roman –Šejhova prosidba, koji je bio objavljivan u brojevima časopisa el Sufur, a koji je potom mikorčipovan i zaboravljen, tako da proučavaoci arapske književnosti dugo nisu imali uvid u ovo Huseinovo delo. Pre par godina je slučajno „otkriven“, što je izazvalo razne polemike među egipatskim intelektulacima, dokazujući da je Taha Husein ostao kontroverzna ličnost, iako je od njegove smrti prošlo skoro pola veka.

Mogla bih još dosta pisati o Tahi, ali eto vam link pa čitajte, a ja odoh da se bućnem u Crvenom moru

Pita hleb

Krišom napravljena fotografija, dok čekam da mi spreme falafel sa humusom u pita hlebu. Pre neki dan sam na drugom mestu tražila falafel, a oni ga ugrejali u mikrotalasnoj i uvili u tortilju iz Maksija, što mi se nije dopalo… Zato sam sada došla ovde u Hanan, gde prže falafel na licu mesta i koriste pravi pita hleb – bude onako baš tanak i ukusan… Ovde je sve „taze“, da upotrebim tu persijsku reč koja je ušla u i arapski (طازج) i u turski, a preko njega i u srpski. Nije „bajato“, da se izrazim ovom arapskom rečju (u originalu: bait; بائت – ono što je prenoćilo, ostalo preko noći, pa se, jelte, ubajatilo). Turski: bayat.

Inače naziv „pita“ za arapski hleb (خبز البيتا) mi je uvek bio zanimljiv. Nije slučajnost to što asocira na našu pitu. Obe su reči iste etimologije i potiču iz starogrčkog. Reč „pita“ postoji u mnogim indoevropskim i semitskim jezicima, u ovom ili sličnom obliku i označava razne vrste hlebova ili drugih peciva. Ima i u turskom, kao „pide“.

Kad smo kod pite, ispričaću vam vic o pita hlebu, jedan od retkih viceva na tu temu u kom se ne spominje Bred Pit:

Čovek se vratio sa egzotičnog putovanja bolestan. Otišao u bolnicu da mu doktor uradi neke analize i utvrdili su da boluje od kombinacije više zaraznih bolesti nazvanih M.S.D.H. (morbile, sida, difterija i herpes). – „I šta ću sad?“, upita bolesnik. – „Ne brinite, stavićemo Vas na posebnu dijetu. Ješćete samo picu, palačinke i pita hleb“, reče doktor. – „Hoće li mi to pomoći“, upita ovaj zbunjeno. – „Ne, ali to je jedino što možemo da Vam proturimo ispod vrata“, mudro odgovori doktor.

Ça Va 

Nekoliko bisera, anegdota, zgoda i nezgoda na temu: „Ko zna arapski, zna sve jezike“

1

– Ideš na more u Tursku? Super, taman ćeš moći da vežbaš taj tvoj jezik!

– Ali tamo se ne govori arapski, nego turski!

– Zar to nije isto?

– Pa nije, sasvim su različiti. Arapski je semitski jezik, dok turski spada u altajsku porodicu jezika. Arapski je flektivni, a turski aglutintivni. Arapski se piše arapskim pismom, a turski latinicom. Jedina sličnost je to što je turski preuzeo mnogo arapskih re…

– E, aj ćao! I lepo se provedi tamo među svojima.

2

Dobijam na poklon knjigu o Avganistanu, uz posvetu u kojoj piše „zemlja i narod koje toliko voliš“. Neću ništa da kažem, jer poklonu se u zube ne gleda…

3

– Jel možeš da mi prevedeš avganistansku himnu?

– Ne, jer to nije arapski jezik već dari/paštu, šta god… Avganistan nije arapska zemlja!

– A, jel?! Meni sve to isto.

4

– Dođi da upoznaš jednog momka. On je iz Arapije!

– Iz Saudijske Arabije?

– Ne, Irana. Možeš s njim da pričaš na tom tvom jeziku…

– Pa, Iran nije arapska zemlja. Oni govore persijski a to je indoevropski jezik, dok je arapski semitski jez…

– Što je rano ozelenelo ove godineee…

5

Dobijam na poklon knjigu sa nekim čudnim slovima: „Želimo da ti poklonimo jednu arapsku knjigu“. –Hvala, ali ovo je hindi.

– Ti to ne znaš?

6

– Oduvek sam želela da učim sanskrit!

– Ali, ovo je čas arapskog.

– Pa, da. To i kažem – sanskrit!

7

– Jel ti možeš da predaješ i japanski?

– Da, da, ja sam ekspert za sve jezike sa čudnim slovima! Konićiva!

+ dve zgode na temu: „To nas niste učili“ (razumeće samo arabisti)

8

Učenik na kursu arapskog u knjizi vidi ligaturu dva slova i besno upire prstom u to: „Ovo slovo nas niste učili!“

9

– Ja sam u Tunisu naučila samo jednu arapsku reč, a to je „ça va“.

– Ali to je francuska reč, odnosno dve reči! Oni u Tunisu koriste dosta pozajmljenica iz francuskog…

– Ali moj dečko, Arapin, kaže suprotno!

– Ništa.. potražićemo u Muftićevom rečniku. Koji beše koren?

Xhosa

Ono što mi je najzanimljivije u jezicima Afrike je definitivno jezik klikova zvani Xhosa, kojim govore plemena u Južnoj Africi. To je redak slučaj jezika u kojima se pri produkciji nekih glasova vazdušna struja uvlači (zovu se inspiratorni glasovi tj. klikovi). Xhosa ima tri takva glasa: c (zvuk coktanja, kao „c“), x (opet coktanje, ali više vuče na „t“) i q (zvuk konjskog kasa). Ako hoćete da čujete, ukucajte na YouTube-u pojmove: „The Click Language“ ili „Xhosa“ (može i „Xosa“), pa poslušajte. Zvuči kao „normalan govor, dok u pozadini neko udara u bubanj i udaraljke“. Afrička pevačica, Miriam Makeba, snimala je pesme na tom jeziku, što takođe preporučujem da poslušate (ukucajte: „Qongqothwane“). I na kraju, pokušajte da izgovorite naziv ovog jezika – Xhosa (prvo coktanje, pa „hosa“). Pa, sad vi recite da je arapski izgovor težak!

Literatura: Dejvid Kristal, Kembrička enciklopedija jezika