Hofstede

Kada sam, pre izvesnog vremena, pisala rad o poslovnom ponašanju u arapskom svetu, koristila sam teorije Gerta Hofstedea. Ovaj holandski psiholog opisuje Arape kao kolektivističko društvo, u kom se vrednuju ciljevi i vrednosti grupe, a poslovni odnosi temelje na izgrađenom poverenju i ličnim vezama. U takvim kulturama, ljudi nisu skloni da posluju s nekim koga nisu dobro upoznali, jer poslovanje shvataju kao nastavak međuljudskih odnosa.

Kao ilustraciju, Hofstede navodi primer švedskog inženjera kojeg je firma poslala u Rijad (Saudijska Arabija), s ciljem da sklopi posao s Arapima. Došavši u Rijad, inženjer je prisustvovao seriji sastanaka tokom kojih se pričalo o svemu osim o poslu. Umesto da se fokusiraju na glavni razlog sastanka, Arapi su vodili diskusije o Šekspiru i sličnim sporednim temama. To je za inženjera bilo neobično, jer je očekivao direktan pristup poslovnim pregovorima. Dodatno ga je zbunjivalo prisustvo nekih posrednika, koje su Saudijci angažovali da sede na svakom sastanku. 

Posle dve godine sastančenja i šest odlazaka u Rijad, švedska firma je počela da gubi strpljenje i razmišljala da digne ruke od svega. Iznenada, stigla je sjajna vest – Saudijci su bili spremni da potpišu višemilionski ugovor. Njihov stav prema švedskom inženjeru odjednom se promenio. Postali su srdačni i više im nisu bili potrebni posrednici. I tako su Šveđani i Arapi ostvarili uspešnu saradnju… 

Međutim, kada je posle izvesnog vremena inženjer unapređen, a na njegovo meto došao novi, Saudijci stadoše pretiti raskidom ugovora. Ne može se tako lako zameniti onaj kom su bile potrebne dve godine da postane deo njihovog poverljivog kruga. Za arapske biznismene, poslovanje nije samo stvar formalnosti i ugovora, već to je odnos sa osobom kojoj veruju…

Literatura: Hofstede, Geert, Gert Jan Hofstede, & Michael Minkov. Cultures and Organizations: Software of the Mind. New York: Mc Graw Hill, 2010.

Era i kadija

Nedavno sam na mrežama objavila jedan tekst, gde sam citirala izvesnu rečenicu koje se sećam iz čitanke za osnovnu školu: „Stani da pogledam u ćitab“. Isprva nisam znala odakle dolazi ova rečenica, dok me jedan čitalac moje objave nije podsetio. On je prepoznao da je reč o priči „Era i kadija“, koju je zabeležio i nama u amanet ostavio veliki filolog, Vuk Karadžić.

Čitajući ovu duhovitu priču, sita sam se ismejala i istinski uživala. Šteta je zaboraviti i ne negovati ovakve mudrosti našeg naroda, koji se u teškim trenucima ropstva pod Turcima održao svojim vedrim duhom.

Zato želim da i vas ja podsetim ovo blago srpske književnosti, uz mali glosar arhaizama i manje poznatih reči koje se u priči javljaju:

„Ćitap“, može i „ćitab“ (arapski: „kitab“, كتاب – knjiga)

„Kadija“ (arapski: „al-qadi“, القاضي – sudija)

„Vala“ (arapski: „wa Allah“, والله – tako mi Boga)

„Efendija“ (turcizam, ali ima i u arapskom – gospodin)…

A priča ide ovako:

Era je čuvao kadijina goveda, a među njima je imao i jednu svoju kravu koja je išla s kadijinom stokom. Jednog dana, kadijina i Erina krava se pobodu, i Erina krava usmrti kadijinu. Brzo otrči Era kod kadije:

– Poštovani efendija! Tvoja krava je ubola moju!

Kadija odgovori:

– Pa, ko je kriv? Je li ih neko naterao?

– Nije niko, same su se pobole!

– E, vala! Marvi nema suda!

Na to će Era:

– Ali, efendija, čuješ li ti mene: moja krava je ubola tvoju!

– Ah, ah! Sačekaj da pogledam u ćitap – reče kadija, pa posegne za knjigom, ali ga Era uhvati za ruku:

– E, nećeš! Kad nisi gledao u ćitap za moju kravu, nećeš ni za tvoju!

Preuzeto iz sledećeg izvora.

Zlatni pehar

Znate onaj osećaj kad počnete da čitate tekst, a na prvoj strani usred teksta stoji poduža fusnota koja prelazi i na drugu stranu. Posle toga se vraćate na glavni tekst, iščitavate prvu, drugu i treću stranu, a posle nje ide nova fusnota koja vas baca na četvrtu, petu i šestu. Kad ovo iščitate, vraćate se na glavni tekst na četvrtoj, pa čitate do devete, sve skačući pogledom čas gore čas dole, u iščitavanju raznih fusnota i napomena. Na desetoj vas opet čeka jedna poveća fusnota, koja vas vuče da iščitavate do 12. strane. Umesto da se posle vratite na glavni tekst, vi krećete da listate knjigu unapred i shvatate da je ostatak teksta takođe prožet fusnotama. Shvatate da će vas, ako nastavite da čitate na ovaj način, fusnote bacati tamo-vamo, kao talas što baca davljenika na uzburkanom moru, pa nećete više znati ni gde ste stali stali ni šta ste pročitali. Tada uviđate da fusnote treba čitati zasebno, a ne unakrsno sa glavnim tekstom.

Koliko god ovo zvučalo komplikovano, lepo je čitati knjigu koja ima fusnote, jer su one dokaz da se pisac/prevodilac svojski potrudio da vam približi delo na najbolji mogući način. Takva je i ova knjiga koju sam juče pazarila na Sajmu. „Zlatni pehar“, glavom i bradom! Srpko Leštarić me je ponovo oduševio prevodom kratkih narodnih priča pisanih na arapskom dijalektu. Ovoga puta, reč je o pričama iz Jerusalima, koje su do njega došle posredstvom jednog kolege što je u nekoj lajdenskoj antikvarnici slučajno nabasao na arapsku knjigu od koje nije razumeo ni reči…

Ja obično Srpkove prevode kupujem prvo zbog njegovih fusnota i pogovora, pa tek onda zbog prevedenog teksta. Uvek se tu nađu neke korisne crtice o arapskom jeziku i književnosti, uzbudljive priče o potrazi i putevima koji su ga vodili do retkih arapskih rukopisa, prevodilačke poteškoće i kako ih je prenebregao, te sjajna prevodilačka rešenja do kojih je došao. Recimo, demonsko biće iz arapske mitologije, zvano „Gul“ na srpski je prevedeno kao „karakondžula“. Sjajno, zar ne?!

Sa ovakvim knjigama ne možete pogrešiti, a ne možete se ni oteti utisku da je svaka fusnota i napomena pravi zlatni pehar saznanja. Stoga se čak usuđujem reći i ovo: Izeš knjigu koja fusnote nema!

Ćitab

Ne sećam se više koji je to bio razred osnovne škole, ni koji tekst iz čitanke smo čitali, ali dobro se sećam jedne rečenice iz njega: „Stani da pogledam u ćitab“. Učitelj nam je tada objasnio da ova neobična reč dolazi iz turskog jezika i da znači „knjiga“.

Godinama kasnije, sa njom sam se susrela po drugi put. Bilo je to na prvoj godini studija arabistike, kada smo učili da se na arapskom jeziku knjiga kaže „kitab“ (كتاب). Odmah mi je bilo jasno da je „kitab“ ustvari onaj „ćitab“, koji mi je ostao urezan u pamćenje.

Postoji više reči arapskog porekla koje su u srpski ušle preko turskog, a u kojima je glas K postao Ć. Mislim da je to zato što se u osmanskom turskom glas K izgovarao kao KJ, što je na kraju prešlo u Ć.

Evo male liste takvih reči iz rečnika turcizama Abudulaha Škaljića:

ćef – volja, prohtev (od arapske reči „keyf“, كيف )

ćevap – od arapske reči „kebab“ (كباب)

ćata – pisar (od arapske reči „katib“, كاتب)

Ćaba – Kaba (u Meki), الكعبة

ćafir – nevernik (od arapskog „kafir“, كافر)

Većina ovakvih reči kod nas zvuči zastarelo i arhaično, osim ćevapa koji je i dalje aktuealan.

Jezička tipologija

Nova školska godina je počela, a sa njom i moja predavanja studentima prve godine, na predmetu Uvod u istoriju semitskih jezika. Kao ljubitelj lingvistike, koristim priliku da ih prvo upoznam sa nekim pojmovima iz opšte lingvistike, koji su nam potrebni da bismo uopšte govorili o mestu semitskih jezika među jezicima sveta.

Da bismo naučili da su semitski jezici flektivni, prvo smo morali da napravimo razliku između flektivnog i drugih jezičkih tipova, a to se najbolje objašnjava na primeru morfema (najmanjih jezičkih jedinica koje imaju značenje)…

Kod korenskog tipa jezika, jedna morfema je jedna reč na koju se ne mogu dodavati druge morfeme. Takvi su, recimo, kineski i vijetnamski jezik. Primer: „Kupio sam pomorandže da jedem” na pekinškom kineskom bi bilo: „Uo mai čengdži či” (bukvalno: Ja kupiti pomorandža jesti). 

Kod aglutinativnog tipa, na jednu morfemu se može „zalepiti” mnoštvo drugih, pa reči mogu biti poprilično dugačke. Takvi jezici su: turski, japanski,  mađarski, finski, svahili, bantu… Primer iz turskog: „evlerimden” (ev+ler+im+den, „iz mojih kuća”).

Flektivni tip isto dozvoljava lepljenje morfema jednih na druge, samo što granica između ovih morfema nije tako jasno vidljiva kao kod aglutinativnog tipa.Takvi su arapski i srpski. Primer na arapskom: KaTaBa, yaKTuBu, KiTaB, maKTuB, KaTiB…

I na kraju imamo polisintetički tip, gde se morfeme toliko lepe jedne na druge, da na kraju nema jasne razlike između reči i rečenice. Takvi su jezici Indijanaca, Eskima i Aboridžina. Primer na aboridžinskom: „ngirruunthingapukani” („Nastavio sam da jedem”).

Jezička tipologija je nešto što me je oduvek zanimalo, pa mi je zadovoljstvo što među studentima mogu da nađem svoje sagovornike. Zaista je divno predavati ovim mladim ljudima čija radoznalost i volja za učenjem me dodatno inspirišu, čineći da kroz svako predavanje zajedno otkrivamo nove aspekte jezika i uživamo u bogatstvu lingvistike.

Izvor: Dejvid Kristal, Kembrička enciklopedija jezika

Arapski za biznis

Ova godine uvodim novu knjigu u nastavu na predmetu Poslovni arapski jezik. Ona će dopuniti postojeći materijal po kom radimo i osvežiti ga novim temama iz oblasti biznisa. Biće tu raznih tekstova iz oblasti ekonomije, zapošljavanja, međunarodne trgovine, menadžmenta, organizacije firmi, prozvodnje, logistike, kvaliteta, potom finansija, (islamskog) bankarstva, marketinga, brendiranja, oglašavanja, e-trgovine… Ima dosta toga za studente, da biraju oblasti koje ih interesuju i u kojima vide svoju dalju karijeru.

Knjiga je korisna i zbog toga što razmatra neke od osnovnih pojmova prevodilačke struke: ekvivalencija, doslovno prevođenje, kalkovi, pozajmljivanje… Posebno mi se sviđa to što se pominju i prevodilačke tehnologije, kao što su CAT alati (tj. alati za računarski potpomognuto prevođenje). Već godinama unazad, rad u ovim alatima je nešto što me zanima i što volim da prenosim studentima.

Ovaj arapsko-englesko-arapski Kurs poslovnog prevođenja napisao je Mahmud Altarabin, docent na Islamskom univerzitetu u Gazi, a objavio ga je čuveni izdavač Routledge koji uvek ima neke zanimljive publikacije za mene…

Nadam se da će ova knjiga biti od koristi mojim studentima 4. godine, koji tek treba da se oprobaju u arabističkoj struci i pronađu svoje mesto u svetu biznisa.

Dvojina

Ako pitate studente arapskog koju lekciju iz gramatike baš i ne vole, odgovor će verovatno biti: dvojina! Ova gramatička kategorija komplikuje svaku rečenicu u kojoj se govori o nečemu što dolazi u paru, jer zahteva da se i glagoli i imenice i pridevi i brojevi i zamenice tome prilagođavaju. Mi smo navikli da za jednu osobu koristimo jedninu, a za dve i više množinu. U arapskom je malo komplikovanije – za jednu osobu se koristi jednina, za tri i više množina, a za dve postoji poseban oblik – dvojina! Studenti obično to vide kao nepotrebnu komplikaciju, zbog koje moraju da lome jezik, kidaju živce i bubaju napamet razne gramatičke oblike.

Ovaj problem najbolje možemo objasniti na primeru arapskih ličnih zamenica. Tu pored oblika za jedninu i množinu (ja, ti, on, mi, vi, oni…) imamo i posebne zamenice za 2. i 3. lice dvojine (“antuma” znači “vas dvojica”, “vas dve” ili “vas dvoje”, a “huma” znači “njih dvojica”, “njih dve” ili “njih dvoje”).

Objektivno, bez dvojine se može. Mnogi arapski dijalekti su izbacili ovaj oblik iz upotrebe, pa opet ljudi lepo komuniciraju. Kada govore o dve osobe, oni jednostavno upotrebe oblik množine (vi, oni) … i mirna Bačka!

I taman kad naši studenti nauče dijalekte i pomisle da su se rešili dvojine, dolaze nam novi jezički trendovi i fluidni rodovi… Znate ono kad se neko ne oseća ni kao muško ni kao žensko, pa traži da u jeziku imamo odgovarajuću ličnu zamenicu kojom ćemo ga/je oslovljavati. Danas se mnogi lingvisti sveta dovijaju kako će ove ljude nazvati, a da to bude jezički korektno…

Nedavno sam čitala jedan članak o tome kako se na arapski prevode filmovi i serije gde se pojavljuju osobe fluidnog pola i saznala da se za ovu svrhu koristi upravo dvojina! Pomenute lične zamenice, “antuma” i “huma”, ovde su sjajno poslužile svrsi, jer se mogu shvatiti kao oba pola ili njedan od njih… pa neka svako tumači kako mu je ćef.

I tako nam se, dragi moji, dvojina vraća u arapski jezik na mala vrata, najavljujući da će tu ostati još dugo, dugo…

Kilma Hilwa

Kao nastavnik arapskog jezika za strance, Baha el Din Osama je primetio da njegovi učenici vole arapske pesme, ali da im je ponekad teško da ih razumeju. Zato je došao na ideju da napravi dva udžbenika arapskog jezika u kojima se uči kroz tekstove popularnih pesama. Oba udžbenika sadrže pesme egipatskih izvođača koji pevaju na književnom jeziku ili egipatskom dijalektu. 

Odranije imam njegovu knjigu Musiqa al Kalimat (موسيقى الكلمات), gde se nalaze pesme na književnom arapskom. Sada mi je stigla i druga knjiga – Kilma Hilwa (كلمة حلوة) koja obrađuje pesme na egipatskom dijalektu, uz komentare, gramatička objašnjenja, nepoznate reči, beleške o autoru i duhovite ilustracije.

Budući da je Egipat jedan od važnih centara arapske kulture i zemlja koja ima bogatu muzičku produkciju, ovakav jedan udžbenik u mojoj biblioteci dolazi kao šlag na torti. Kroz pesme se može naučiti ne samo jezik, već i mnogo toga o kulturi i tradiciji zemlje iz koje pesma dolazi…

Američki univerzitet u Kairu (AUC) me uvek iznenadi nekim dobrim izdanjima, pa ne sumnjam da ću i ovog puta uživati, pevajući omiljene egipatske hitove.

Misir

Pozdrav iz daleke zemlje, Misira!

Ako se pitate koja je to zemlja, znajte da reč „Misir” dolazi od arapske reči „Misr” مصر (na egipatskom dijalektu: „Masr”), kojom današnji Egipćani nazivaju svoju zemlju. Misr je semitska reč koja znači „zemlja”, a ovaj naziv za državu Egipat postoji i u nekim drugim orijentalnim jezicima: turski (Mısır), azerbejdžanski (Misir), persijski (مصر Mesr), hebrejski (מִצְרַיִם, Mitzrayim), tatarski (Мисы́р), urdu, paštunski, kurdski… U evropskim jezicima kolaju neki drugi nazivi, koji vode poreklo od grčke reči Aígyptos: Egypt, Egipat, Égypte, Ägypten i slično.

Naviknuti na ove nazive, ljudi me često pitaju otkud to da Arapi Egipat zovu – Misr? I tako započne priča o endonimima i egzonimima…

Endonimi su imena koja dajemo svom narodu, zemlji i jeziku, dok su egzonimi imena koja nam daju drugi. Iako mogu biti isti, nekada se endomini i egzonimi bitno razlikuju. Austrijanci svoj glavni grad zovu Wien, dok ga mi zovemo Beč. Grci svoju zemlju zovu Elada, a mi Grčka. Nemci govore nemački jezik, koji oni nazivaju Deutsch.

U lingvistici je poznata činjenica da jedan narod svoj jezik naziva: pravi, domaći, govoreći, ovaj, naški…, a narode koji govore drugim jezicima naziva imenima kao: mucavci, mumlavci, nemušti, nemci, stranci, dušmani… Antropolozi i geografi daju svoja imena narodima koje otkriju: Jajoglavi, Prašumski, Ostrvski, Indijanci… a ova imena nemaju nikakve veze sa onim kako dotični narodi sami sebe zovu.

Zbog svega toga, nije iznenađujuće što Arapi svoju zemlju nazivaju Misir…

U srpskim rečnicima sam potražila reč „Misir” i pronašla primere iz književnosti gde se ona javlja: „Bolje je domaće proso, nego misirski pirinač”, „Čak daleko Misiru b’jelome”, „Doveli ih Misir zemlji ravnoj”. Reč „misir” kod nas može da označava kukuruz, „misirača” označava vrstu bundeve, „misirka” vrstu kokoške ili ćurke, a „misirlija” konja dresiranog na egipatski način: „on odape misirliju đogu…”Meni je najzanimljiviji izraz „misirska baba” ili „misirbaba”, koji se odnosi na „onoga kome ne rastu dlake po licu, ko je ćosav (znak impotencije)”

Izvori: Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom”, Klajn i Šipka, „Veliki rečnik stranih reči i izraza”

Tanura

U životu sam više puta gledala tradicionalni orijentalni ples u kojem se igrači vrte oko svoje ose beskonačno mnogo puta, noseći široke suknje koje se okreću zajedno s njima. Najpre vrte suknje oko struka, zatim ih podižu iznad glave i vrte rukama, a neke su čak napravljene da sijaju u mraku, stvarajući čudesan efekat.

Uvežbanim pokretima glave, fokusirajući se na jednu tačku, izvođači uspevaju da izdrže ples do kraja, a da im se ne zavrti u glavi. Ovaj ples je povezan sa sufizmom i izvodi se na sufijskim festivalima, ali u Egiptu se takođe izvodi kao deo egipatskog folklora. Egipćani ga nazivaju „tanura“ (التنورة), što na arapskom znači „suknja“.

Kao što rekoh, više puta sam gledala ovaj ples, ali nikada nisam bila tako oduševljena kao poslednji put kada sam bila u Egiptu. Izvođač je svojim izgledom, facom, gestikulacijom i šarmom izveo ples na fantastičan način, a muzika koja je pratila ples me je posebno oduševila. Kasnije sam pronašla tekst pesme i ovako ga prevela:

„Okreći se, okreći se, o mistična zemljo,

Ispričaj nam svoju priču ispisanu kanom!

“Mi smo deca Egipta,

Nosimo ime svojih slavnih predaka!” 

دوري بينا دوري بينا يا أرض الراوندا

واحكي لينا حكاية كحكة منقوشة بالحنة

 إحنا ولاد أرض البلاد مصراييم عاددنا

جلجامش سمانا بإسمه واحنا احفاد جدودنا