Category: Afrika

Misir

Pozdrav iz daleke zemlje, Misira!

Ako se pitate koja je to zemlja, znajte da reč „Misir” dolazi od arapske reči „Misr” مصر (na egipatskom dijalektu: „Masr”), kojom današnji Egipćani nazivaju svoju zemlju. Misr je semitska reč koja znači „zemlja”, a ovaj naziv za državu Egipat postoji i u nekim drugim orijentalnim jezicima: turski (Mısır), azerbejdžanski (Misir), persijski (مصر Mesr), hebrejski (מִצְרַיִם, Mitzrayim), tatarski (Мисы́р), urdu, paštunski, kurdski… U evropskim jezicima kolaju neki drugi nazivi, koji vode poreklo od grčke reči Aígyptos: Egypt, Egipat, Égypte, Ägypten i slično.

Naviknuti na ove nazive, ljudi me često pitaju otkud to da Arapi Egipat zovu – Misr? I tako započne priča o endonimima i egzonimima…

Endonimi su imena koja dajemo svom narodu, zemlji i jeziku, dok su egzonimi imena koja nam daju drugi. Iako mogu biti isti, nekada se endomini i egzonimi bitno razlikuju. Austrijanci svoj glavni grad zovu Wien, dok ga mi zovemo Beč. Grci svoju zemlju zovu Elada, a mi Grčka. Nemci govore nemački jezik, koji oni nazivaju Deutsch.

U lingvistici je poznata činjenica da jedan narod svoj jezik naziva: pravi, domaći, govoreći, ovaj, naški…, a narode koji govore drugim jezicima naziva imenima kao: mucavci, mumlavci, nemušti, nemci, stranci, dušmani… Antropolozi i geografi daju svoja imena narodima koje otkriju: Jajoglavi, Prašumski, Ostrvski, Indijanci… a ova imena nemaju nikakve veze sa onim kako dotični narodi sami sebe zovu.

Zbog svega toga, nije iznenađujuće što Arapi svoju zemlju nazivaju Misir…

U srpskim rečnicima sam potražila reč „Misir” i pronašla primere iz književnosti gde se ona javlja: „Bolje je domaće proso, nego misirski pirinač”, „Čak daleko Misiru b’jelome”, „Doveli ih Misir zemlji ravnoj”. Reč „misir” kod nas može da označava kukuruz, „misirača” označava vrstu bundeve, „misirka” vrstu kokoške ili ćurke, a „misirlija” konja dresiranog na egipatski način: „on odape misirliju đogu…”Meni je najzanimljiviji izraz „misirska baba” ili „misirbaba”, koji se odnosi na „onoga kome ne rastu dlake po licu, ko je ćosav (znak impotencije)”

Izvori: Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom”, Klajn i Šipka, „Veliki rečnik stranih reči i izraza”

Student arapskog u Tunisu

Jedna od najtežih stvari arapske gramatike jesu brojevi i zato svaki student koji njih dobro nauči samouvereno odlazi u arapsku zemlju da se cenka: – Dobar dan, jel imate majice sa natpisom „Tunis“? Treba mi za mamu, tatu, brata, sestričinu, strinu, ujnu.

I dok mu prodavac oduševljeno pokazuje različite brojeve i modele, dok zajedno diskutuju o cenama u evrima i tuniskim dinarima, student raste od sreće jer je ovladao tajnama arapskih brojeva. Da biste razumeli to ushićenje, moram da vam ispričam kako ovi brojevi funkcionišu:

U arapskom broj mora biti suprotnog roda od imenice koja se broji. Ali to ne važi za sve brojeve, već samo za one od 3-10 i 13-99. Broj 1 iza sebe zahteva jedninu, 2 dvojinu, a oni od 3-10 genitiv množine. Brojevi od 11-99 traže da se iza njih stavi akuzativ, a oni preko 100 genitiv jednine. U dvocifrenim brojevima prvo se izgovara jedinica pa desetica. Brojevi od 13-19 imaju antipolaritet, što znači da im je jedinica u muškom a desetica u ženskom rodu – to ako je ceo broj muškog roda. A ako je ceo broj ženskog roda, onda obrnuto! Ako brojite do 10 apstraktno, 1 i 2 biće u ženskom rodu, ostali brojevi u muškom… I da ne dužim. 

Vratimo se na našeg studenta…. U nekom trenutku razgledanja robe, prodavac je spontano prešao na tuniski dijelakat, u kom se izgovor brojeva malkice razlikuje od književnog arapskog. Ali ipak, student je mogao da razume i da se snađe, pa zadovoljno reši da kupi i više robe nego što je u početku planirao.

Sav srećan zbog dobre pogodbe, prodavac uze da računa one cene i ushićeno izgovara ukupan iznos koji student treba da plati: quatre-vingt-quinze! Ovde se desilo ono što je uobičajeno za Tunišane u razgovoru sa strancima, a to je da se automatski i potpuno nesvesno prebace na francuski. Zbunjeni student stade da se presabira: „Quatre-vingt-quinze je u prevodu: četiri-dvadeset-petnaest“. O, muke! Da li da odustane od kupovine? Priseća se časova francuskog iz srednje: četiri-dvadeset je 80, četiri-dvadeset-deset je 90, to znači da je četiri-dvadeset-petnaest — 95! Zadovoljno je pružio novac.

U hotel se vratio s punim kesama i zaključkom da to što se upisali Filološki nikako ne znači da ste pobegli od – matematike.

Pidžin iz Krnjače

Godinama se družimo i pričamo o lingvistici Olga Zdravković i ja. Dugo već planiramo da zajedno napišemo neki rad, ali nikako da nađemo neku zanimljivu temu.

A onda… njen posao u Centru za azil Krnjača doneo nam je ideju! Ljudi koji tamo borave govore arapski, persijski, paštu, dari, urdu, kurdski, hausa, svahili, rundi, engleski, pomalo srpski i mnoge druge jezike. Ima ih iz svih krajeva sveta, nemaju zajednički jezik, a žele da komuniciraju.

Radeći 7 godina u Centru, Olga je mogla da vidi kako među izbeglicama nastaje zajednički jezik, koji predstavlja mešavinu različitih jezika, a služi za zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba: hrana, odeća, higijena, dokumenta, lekovi… pa i odlazak na „gejm“ (u ovom jeziku „gejm“ označava organizovani pokušaj ilegalnog prelaska granice, kako bi se domogli EU).

Kao lingvista, Olga je prepoznala da je ovde u pitanju pidžin – kontaktni jezik koji se javlja kod ljudi koji govore različite jezike, a žele da komuniciraju (a koji je ime verovatno dobio po kineskom izgovoru engleske reči „biznis“).

I tako je, zahvaljujući Olginom prikupljanju građe i mom iskustvu u pisanju radova, nastao rad neobičnog naslova: Mi Baguađa piniš, mi go gejm“ (Bukvalno: „Završio sam sa Bogovađom i sada idem na granicu“. Pravo značenje: „Idem dalje. Idem na granicu“). U radu su obrađene i mnoge druge reči i izrazi pidžina iz Krnjače: maj prend, musakin, alibaba, but, rum, šipiš, haraš, pićkori… A park Luke Ćelovića kod Ekonomskog faksa, gde su se okupljale izbeglice, dobio je naziv „Avgani park“ (iako mi ovde za njega imamo i jedan drugi naziv šaljivog karaktera)!

Sve ovo ne bi bilo moguće bez kolega koje su nam uradile latiničnu transkripciju reči iz persijskog, dari i paštu jezika, Miloša Delića i Marije Marjanović, kojima se ovom prilikom zahvaljujem! Veliko hvala i prevodiocima iz CRPC-a, koji su nam mnogo pomogli u prikupljanju građe!

A najviše hvala Olgi što je podelila sa mnom svoju ideju i što smo tako ostvarile dugogodišnju želju da napišemo rad i obradimo ovaj lingvistički fenomen. S ponosom vas obaveštavamo da o njemu možete čitati u najnovijem broju Anala Filološkog fakulteta.

Čapati

Niko ne zna sa sigurnošću kako je indijski hleb „čapati“ dospeo do Tunisa i postao omiljena nacionalna brza hrana. Jedan indijski ambasador u Tunisu se čudom čudio – otkud to da je u ovoj afričkoj zemlji čapati popularan kao nacionalno jelo…

Čapati je vrsta hleba koja podseća na somun, a potiče sa indijskog potkontinenta. Popularan je u Indiji, Nepalu, Bangladešu, Pakistanu, Šri Lanki, istočnoj Africi i na Arabijskom poluostrvu

Način pravljenja ovog hleba sam videla od jedne Indijke. Oni ga mese, spljeskaju oklagijom, stavljaju na neku plotnu ispod koje je otvoren plamen. Čapati tada naraste, a unutra bude skroz šupalj. Kada ga skinete sa vatre, on splasne i spreman je za jelo. To je ona vrsta hleba koje vam nikad nije dosta – mekan, topao, rastegljiv, pufnast, zasitan… U indijskim restoranima se može naći komercijalna varijanta, koji se pravi od brašna koje nije integralno, dok se u Indiji (kako su mi objasnili) pravi od integralnog brašna, pa onda nema griže savesti kad se pretera s jelom. Kao ljubitelj egzotične hrane Orijenta, počela sam da ga pravim i kod kuće…

Ovog leta kad sam bila u Tunisu, videla sam da peku i prodaju jelo sličnog naziva – „šabeti“ . Pa, da! Ja sam bila skroz zaboravila na ovo jelo, koje sam jela u studentskim danima! Šabeti me vratio u vreme kada smo bili na razmeni studenata u Tunisu i kada smo, budući ograničenog budžeta, često kupovali za ručak baš ovo jelo, na nekom od uličnih kioska. A to jelo u Tunisu nije običan hleb, već sendvič koji može imati punjenje po izboru, tunjevina, jaja, meso, povrće, harisa…

Etimološki gledano, reč „čapati“ potiče iz sanskrita, od reči „charpaṭī“, što znači „tanak hleb“. Imajući u vidu lingvističko pravilo da kada neki narod preuzme određeni pojam od drugog naroda, obično uz njega pozajmi i reč, možemo zaključiti odakle ovo jelo dolazi i koji je pravac njegovog uticaja…

Bilo mi je baš zanimljivo kad sam shvatila da čapati koji pravim kod kuće i moj omiljeni fast food iz studentskih dana imaju neke veze. Ali ujedno mi nije bilo jasno kako je ovo poznato indijsko jelo došlo do severne Afrike i tu se, uz određene modifikacije, odomaćilo – toliko da se njegovo strano poreklo ni ne oseća…

Čad

U nekim afričkim zemljama, koje se ne smatraju arapskim zemljama, arapski je jedan od zvaničnih jezika. Na primer, u Čadu su zvanični jezici arapski i francuski, a u upotrebi je još 120 autohtonih jezika.

U Čadu postoji jedna zanimljiva pojava, za koju mislim da postoji u još nekim jezicima Afrike, a tiče se plaćanja i novca. Naime, na valutu i iznos novca utiče jezik kojim se govori. U zavisnosti od toga da li govorite na francuskom ili arapskom, koristićete različite monetarne sisteme. To praktično znači da količina novca koju imate zavisi od jezika kojim govorite!

Da imenuju valutu koja je tamo u opticaju (centralnoafrički franak), govornici arapskog koriste reč „rijal“, a jedan rijal iznosi 5 franaka. To znači da se novčanica od 1000 franaka na arapskom zove „200 rijala“. Za arabiste je, pored ovladavanja arapskim brojevima, ovde važno da znaju dobro računaju – potrebno je da sumu u francima podele sa 5, i toliko rijala imaju!

Dakle, ako prodavac traži 200, vi mu dajete novčanicu od 1000 i nećete se prevariti. Platićete tačno onoliko koliko je potrebno.

Pozdrav iz zemlje maslina

Pozdrav iz zemlje maslina i jednog od najvećih proizvođača maslinovog ulja na svetu! Pozdrav iz jedine zemlje arapskog sveta gde je poligamija zakonom zabranjena. Pozdrav iz zemlje gde su se snimali Ratovi zvezda. Pozdrav iz zemlje gde su, po povlačenju preko Albanije, našli utočište mnogi srpski vojnici i gde su mnogi od njih svoje kosti ostavili. Aslema!


Dugo me nije bilo ovde. Poslednji put kada sam bila, predsednik je bio Ben Ali, a njegova slika visila je na svakom zidu. Prilikom moje zadnje posete, u susednoj zemlji predsednik je bio Gadafi, naš veliki prijatelj i zakleti fan Nede Ukraden…
Turistički vodič tada nam je pričao kako Libija drastično subvencioniše cenu maslinovog ulja, do te mere da se Tunišanima više isplati da svoje maslinovo ulje izvezu u Libiju, pa ga ponovo uvezu – i onda bude jeftinije nego na početku!
U međuvremenu, u zemlji i regionu su se izdešavale velike promene…


Vreme je prošlo i više ne znamo,
ko je predsednik ovde, a ni tamo.
Al’ sigurno nisu k’o ona dva lika,
od kojih više nije ostala ni slika.


Vremena su došla nova,
samo su ostala ista arapska slova.
Na svakom mestu ispisano njim’:
„Bismillahi rahmani rahim…“


Tunis je prošao kroz veliku krizu
– pa nam je možda zato i uveo vizu 😉
Dvadeset evra sad se mora dati,
da se u pasoš lupe neki pečati.
Al’ navikli smo mi na to…


Glavno smo došli do ovog raja,
i našoj sreći neće biti kraja!

Burkini

Opet se javljam iz Egipta i imam dobru vest. Ako pođete u Hurgadu i zaboravite kupaći, ne brinite – ovde ima veliki izbor burkinija, kupaćih kostima za muslimanke koji pokrivaju od glave do pete. Ne morate da brinete o depilaciji, celulitu, stomaku i zaštitnom faktoru. I što je najbolje, ovde vas niko neće čudno gledati, jer to je ovde najnormalnija stvar. Ima ovde poznatih kairskih faca koje ih nose, a čak i žensku decu oblače u malo pokrivenije modele, gde se ne vide butine i nadlaktice. Nema šanse da puste dete samo u peleni za kupanje ili, ne daj Bože, bez nje.

Ako vam je to čudno, da vam kažem da ima i kod nas čudnih kupaćih kostima i čudnih žena. Videla sam jednu što umesto tračica na donjem delu kupaćeg ima neke lance, pa sve mislim da će da potone kad krene da pliva. Videla sam i jednu što je ugradila „er begove“ veličine XXXL, pa ne može da potone, sve i da hoće…

Kako kaže naš narod – sto ljudi, sto ćudi.

Sam naziv „burkini“ ovde se ne koristi, jer je to zapadna izmišljotina. Za kupaći se u arapskom koristi francuska reč maillot („majo“), bilo koji model da je u pitanju. Naziv „burkini“ je nastao po pogrešnoj logici, jer „burka“ nema veze sa tim. Burka je onaj plavi „čaršav“ što nose žene u Avganistanu, gde su pokrivene cele, a gledaju kroz gusto tkanu mrežicu (ponavljam, Avganistan nije arapska zemlja)! Nešto drugo je „nikab“, pokrivka crne boje, gde se ženi vide samo oči, što se nosi u arapskom svetu. Ima i ovde u hotelu takvih žena i da vam kažem, one se slikaju za Instagram, kupaju, vode biznise, žive život punim plućima. Mnogo je više onih čija je kosa pokrivena hidžabom. „Hidžab“ to je marama koja dozvoljava da se ženi potpuno vidi lice, dok su kosa i vrat pokriveni. Takozvani burkini, dakle, najviše podseća na hidžab.

Burkini je nije samo kulturološki, već i lingvistički fenomen. Nastao spajanjem dve reči u jednu: burka + bikini = burkini. Za ovaj način tvorbe reči koristi se u lingvisitici francuski termin: „portmanteau“; engleski: „blending”, sprski: „slaganje“/„kompozicija“, arapski تركيب مزجي / النحت… Bikini je dobio naziv po istoimenom Maršalskom ostrvu, gde su vršene probe atomske bombe, jer je uvođenje dvodelnog kupaćeg polovinom 90-ih zaista napravilo „bum“! A zanimljivo je da je potom odbačen „prefiks“ bi-, da bi „osnova“ kini dobila i druge prefikse, pa tako imamo naziv „monokini“ za jednodelni kupaći, „trikini“ za model gde su gornji i donji deo spojeni komadom tkanine i na kraju „burkini“. Imamo i veliki derivacioni potencijal za sve buduće kovanice, kojima ćemo imenovati nove modele na tržištu. Jer, kao što rekoh, sto ljudi – sto ćudi.

Pozdrav iz zemlje Tahe Huseina

Pozdrav iz zemlje Tahe Huseina (طه حسين 1889-1973), moje omiljene ličnosti iz arapskog sveta, mog omiljenog pisca stare generacije savremenih arapskih pisaca! Rođen u malom egipatskom selu, u ranom detinjstvu je ostao bez vida „zahvaljujući“ neadekvatnom lečenju. U to vreme mnoga su egipatska deca imala problem sa očima, a svest ljudi na egipatskom selu o potrebi za lekarom nije bila dovoljno razvijena. Umesto toga, oni su zvali nekakve vračeve, nadrilekare i sl. Jedan takav je sipao Tahi neke kapi u oči, od kojih mu je samo bilo još gore. Iako je rano oslepeo, to ga nije sprečilo da prvo studira na čuvenom verskom univerzitetu el Azharu, pa potom i na sekularnom, Kairskom univerzitetu. Dirljiva je njegova priča o odrastanju i školovanju, koju je do tančina opisao u svom autobiografskom delu „Dani“ (الأيام) – što preporučujem da pročitate

Studije je potom nastavio u Monpeljeu u Francuskoj, pa onda i na Sorboni, gde je doktorirao… Posle toga se vratio u Egipat, da stečena znanja prenese u svoju zemlju. Neko vreme bio je ministar prosvete, kada je uveo besplatno osnovno i srednje obrazovanje u Egiptu. Govorio je da obrazovanje treba da bude kao vazduh i voda – potpuno besplatno i dostupno svima. Danas milioni Egipćana duguju svoje obrazovanje ovom čoveku.

Pošto je njegova autobiografija na mene ostavila snažan utisak, na studijama sam pisala seminarski o Tahi Huseinu. Nedavno mi je objavljen jedan rad posvećen njemu u Književnoj istoriji. Tu je osvetljen jedan važan aspekt njegove književnosti – zalaganje za prava žena, osvrt na njihov položaj u egipatskom društvu toga doba. U radu spominjem i jedan njegov „novootkriveni“ roman –Šejhova prosidba, koji je bio objavljivan u brojevima časopisa el Sufur, a koji je potom mikorčipovan i zaboravljen, tako da proučavaoci arapske književnosti dugo nisu imali uvid u ovo Huseinovo delo. Pre par godina je slučajno „otkriven“, što je izazvalo razne polemike među egipatskim intelektulacima, dokazujući da je Taha Husein ostao kontroverzna ličnost, iako je od njegove smrti prošlo skoro pola veka.

Mogla bih još dosta pisati o Tahi, ali eto vam link pa čitajte, a ja odoh da se bućnem u Crvenom moru

Xhosa

Ono što mi je najzanimljivije u jezicima Afrike je definitivno jezik klikova zvani Xhosa, kojim govore plemena u Južnoj Africi. To je redak slučaj jezika u kojima se pri produkciji nekih glasova vazdušna struja uvlači (zovu se inspiratorni glasovi tj. klikovi). Xhosa ima tri takva glasa: c (zvuk coktanja, kao „c“), x (opet coktanje, ali više vuče na „t“) i q (zvuk konjskog kasa). Ako hoćete da čujete, ukucajte na YouTube-u pojmove: „The Click Language“ ili „Xhosa“ (može i „Xosa“), pa poslušajte. Zvuči kao „normalan govor, dok u pozadini neko udara u bubanj i udaraljke“. Afrička pevačica, Miriam Makeba, snimala je pesme na tom jeziku, što takođe preporučujem da poslušate (ukucajte: „Qongqothwane“). I na kraju, pokušajte da izgovorite naziv ovog jezika – Xhosa (prvo coktanje, pa „hosa“). Pa, sad vi recite da je arapski izgovor težak!

Literatura: Dejvid Kristal, Kembrička enciklopedija jezika