srpski jezik – Page 2 – Arapski prevod

Taftaf

Da me neko pita šta najviše volim od arapske književnosti na srpskom jeziku, moj odgovor bi bio: „Pogovore Srpka Leštarića”. Čitajući tekstove koje je ovaj izvrsni arabista i književni prevodilac pisao iza svojih prevoda, došla sam do zaključka da svako vredno književno delo koje je prevedeno na strani jezik treba da ima predgovor ili pogovor – naročito ako je u pitanju prevod sa nekog egzotičnog jezika, o čijim govornicima i zemljama malo znamo. U tom bi pogovoru prevodilac trebalo nam približi društvene, istorijske, kulturne i druge prilike vezane za radnju i razumevanje dela, jer prosečan čitalac o tome verovatno nema pojma. Sigurna sam da bi svaki čitalac kom se svidi neko strano delo želeo da pročita i reč prevodioca, tj. njegovo tumačenje kao verbalizaciju sopstvenih misli i zaključaka o delu.

Čitala sam nekoliko sjajnih romana Perl Bak koji govore o sudaru kineske i japanske kulture sa Zapadom, ali na kraju mi je uvek nekako delovalo nedorečeno to što ova izdanja nisu imala pogovor. Kada su u pitanju prevodi arapske književnosti, gde god je bilo pogovora, čitala sam ih jer to mi je struka. A ako se ograničim samo na ono što je prevodio Srpko Leštarić, to je uvek bilo i uživanje. Kod njega u pogovorima nema dosadnih i suvoparnih delova koji čitaoci redovno preskaču, već je sve sočno i pitko. Čitajući tako nešto, čovek može da obogati svoj rečnik na najbolji mogući način.

Na slici vidite njegov prevod arapskih narodnih priča sa područja Iraka, koje su dugo usmeno prenošene, a potom i zapisane u jednoj zbirci, što je decenijama skrivana od rata u podzemnim bunkerima iračkog muzeja. On ovde piše pogovor u 1. licu, opisujući kako je tragao i kojim putevima došao do ovog vrednog dela, o kom se kod nas nije ništa znalo (iako je, kako kaže, ono dosta uticalo na usmenu tradiciju Srba).

Kao i mnoge narodne priče, i ove su pune erotike, a Srpko na tu temu kaže: „U Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno“.

Srpski za strance

Učila sam jednog Arapina srpski. Čovek učio, jer je oženjen ovde. Takoreći – srpski zet. Mislila sam da će biti lako, jer samo treba da pratim knjigu. Lekciju po lekciju, i to će ìći kao podmazano.

Al’ šipak. Već na prvoj lekciji sačekalo nas iznenađenje. Kada se predstavljamo, na srpskom možemo reći: „Ja sam“ ili „Zovem se“. Ali to nije sve! Može i „Ja se zovem“, „Moje ime je“ ili „Ime mi je“. Pa onda upitni oblik: „Da li se zovem“, „Da li se ja zovem“, „Zovem li se“, „Zovem li se ja“

Arapin se tu već hvata za glavu.
– Šta je ovo bokte?! – reče na arapskom.
– Polako, kažem ja, srpski jezik je lak. Videćeš.

Drugi dan. Učimo kako se izražava posedovanje. Možemo koristiti reči „njegov”, ili „njen”. Ali, čekaj – ako je ono što muškarac poseduje ženskog roda, onda nije „njegov”, već „njegova”, a ako žena poseduje nešto ženskog roda, ne kažemo „njen“ već „njena“. Ako muškarac poseduje nesto srednjeg roda, nije ni „njegov“ ni „njegova“ nego „njegovo“. A žena, ako poseduje nešto srednjeg roda, onda ne kažemo ni „njen“, ni „njena“ — već „njeno“. Pa onda množina: njihov, njihovi, njihova, njihove, njihovo

Sada se za glavu hvatam ja. Mislim da ću ovaj posao prepustiti nekom ko je završio srpski – i to ako je specijalizovao nastavu srpskog za strance.

A meni dajte nekoga kome mogu da predajem arapski, jer to dobro znam. Znam tačno kojim utabanim stazama da idemo, da bih mu približila sve zavrzlame arapskog jezika. Znam kako da mu prenesem to znanje, jer sam i sama tako učila. Poznajem metodologiju rada i znam kako da predupredim tipične greške koje učenici prave.

Zabluda je misliti da je neko kvalifikovan da predaje jezik samo zato što mu je to maternji. Moramo poznavati metodiku nastave tog jezika kao stranog. I nije dovoljno samo da nekome govorimo polako i gledamo ga u oči, kako bi razabrao šta zborimo na našem maternjem jeziku, za koji verujemo da je najlakši i najlogičniji na svetu.

A onaj Arapin, kada je video kako baratam arapskom gramatikom i poznajem čak i neke izuzetke za koje ni on nije siguran kako se pišu, reče: – Pa, ti znaš arapski bolje od mene! Ja se nasmejah. – Sigurna sam da ne znam, ali sam isto tako sigurna da bolje od tebe znam da ga predajem.

Ne možemo voziti poršeA

Pre izvesnog vremena nestao mi miš, kog nosim sa laptopom na sva predavanja. Posle nekoliko dana, videla sam ga u jednoj od slušaonica dok sam držala čas, i rekla oduševljeno: „Našla sam svoj miš!“ A recite mi vi – šta bi se desilo da sam slučajno upotrebila izraz „Našla sam svog mišA“? Ja mislim da bi pola studentkinja poskakalo na stolice vrišteći, jer bi pomislile da je u slušaonici pravi miš. Samo to jedno slovo A dodato na kraju, bi potpuno promenilo smisao rečenice.

U srpskom jeziku, ako je imenica muškog roda neživa, njen akuzativ je isti nominativu (u oba padeža glasi „miš”), a ako je imenica muškog roda živa, onda je akuzativ isti genitivu (koga/čega; koga/šta – „miša“). To praktično znači da mi možemo promeniti muža i nacrtati druga, ali ne možemo promeniti ružA i nacrtati krugA. Možemo jesti puž (sa sirom) u pekari ili (morskog) pužA na žaru.

Sve ova tajne srpskog jezika nama dolaze spontano, pa o njima ni ne razmišljamo, ali ima jedna stvar gde uvek grešimo. Izjave tipa: „Vozim novog džipA“, „Kupio je novog mercedesA“ ili „Prodao sam svog poršeA“ su dokaz da naš čovek svoj automobil voli kao rođenog brata, pa o njemu govori kao o živom biću. Sve ove izjave bile bi tačne kada bi se sa njih skinulo zadnje slovo A. Jer, kao što ne kažemo da smo pili viskijA, nosili šanelA, pušili marlboroA i jeli hamburgerA, tako ne możemo da vozimo ni poršeA. Možemo da vozimo samo porše — i to ako imamo para.

Derviš i smrt

Kada sam u srednjoj školi čitala roman „Derviš i smrt“ najviše mi se dopao njegov početak, odnosno stihovi koji stoje pre prvog poglavlja. Iako tada nisam znala ništa o Kuranu i o arapskom, oni su na mene ostavili snažan utisak, jer izražavaju jednu od velikih istina ovoga sveta i navode na razmišljanje o svrsi i prolaznosti:
„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru kad zablijedi;
Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.
Svaki je čovek uvek na gubitku… Dugo vremena nisam znala odakle je Selimović uzeo ove stihove. Jasno je da je iz Kurana, ali koja *sura i koji *ajet?! Rešim ja, nedavno, da to i saznam, pa stanem da kopam po internetu i otkrijem da Meša Selimović ustvari nije bukvalno citirao Kuran. Ustvari, on je ove stihove sam stilizovao, koristeći delove nekih kuranskih sura i ajeta. Prenosim vam ih u originalu, a nakon toga i u prevodu Besima Korkuta.
نٓ ۚ وَٱلْقَلَمِ وَمَا يَسْطُرُونَ
فَلَآ أُقْسِمُ بِٱلشَّفَقِ وَٱلَّيْلِ وَمَا وَسَقَ
وَٱلشَّمْسِ وَضُحَىٰهَا وَٱلْقَمَرِ إِذَا تَلَىٰهَا وَٱلنَّهَارِ إِذَا جَلَّىٰهَا
لَآ أُقْسِمُ بِيَوْمِ ٱلْقِيَـٰمَةِ وَلَآ أُقْسِمُ بِٱلنَّفْسِ ٱللَّوَّامَةِ
وَٱلْعَصْرِ إِنَّ ٱلْإِنسَـٰنَ لَفِى خُسْرٍ إِلَّا ٱلَّذِينَ ءَامَنُوا۟ وَعَمِلُوا۟ ٱلصَّـٰلِحَـٰتِ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلْحَقِّ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلصَّبْرِ
Nūn. Tako Mi kalema i onoga što oni pišu (68:1)
I kunem se rumenilom večernjim i noći, i onim što ona tamom obavije (84:16-17)
Tako Mi Sunca i svjetla njegova, i Mjeseca kada ga prati, i dana kada ga vidljivim učini (91:1-3)
Kunem se Danom kada Smak svijeta nastupi i kunem se dušom koja sebe kori (75: 1-2)
Tako mi vremena – čovjek, doista, gubi, samo ne oni koji vjeruju i dobra djela čine, i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje (103: 1-3)

„sura“ (سورة) – poglavlje Kurana; „ajet“ (آية) – stih Oznake u zagradama iza citata u Kuranu označavaju koja je sura i koji ajet preuzet.

Slovo iže

Malo je reći da sam se iznenadila kada sam saznala da je reč „gibanica“ arapskog porekla. Ovo tradicionalno srpsko jelo je nešto u šta nisam imala sumnju da je autentično, da je naše, srpsko… sve dok nisam saznala za ovaj podatak.

Kako navodi srpska istoričarka i stručnjak za orijentalistiku, Olga Zirojević, reč „gibanica“ dolazi iz egipatskog arapskog, budući da se upravo na ovom dijalektu arapskog jezika „sir“ kaže „gibna“, sa množinom „giban“ (ar. جبن).

I to mi je nekako dobro došlo kao uvod, da vam ispričam nešto što već duže vreme planiram. Reč je o anegdoti koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koju sam mnogo puta slušala dok je u društvu prepričavala moja tetka, smejući se uvek njenom duhovitom završetku.

Ali pre same priče, moram da vam objasnim nešto, da biste je bolje razumeli. U priči se pominje slovo „iže“, a to je slovo kojim se u glagoljici, i ćirilici pre Vukove reforme, beležio glas /i/. Slovo iže je bilo poznato kao teško za pisanje i svi su učenici muku mučili dok nisu naučili lepo da ga ispisuju.

Priča ode ovako…

Imao jedan kaluđer poveći kotur sira, pa povremeno sekao od njega malo po malo i jeo. A njegovi đaci, kad videše kakav sir ima, stadoše i oni da seku tanke kriške i jedu kradom da ovaj ne vidi. Primetio kaluđer da mu jedu sir, pa uze onaj kotur i na mestu gde su sekli ureza slovo iže. Ako bi se đaci usudili da odseku parče, slovo iže bi nestalo, pa bi bili otkriveni u krađi… Doseti je jedan đak, pa stade da vežba da piše slovo iže. A kad ga usavrši, on ti ode i uze onaj sir i odseče sebi parče, pa napisa novo slovo iže. Sutradan opet dođe, iseče novo parče i napisa novo slovo iže…

Trajalo to nekoliko dana, a kaluđer prvo mislio da niko njegov sir nije ni takao. Ali kad prođe neko vreme, beše mu nešto čudno, pa uze onaj sir, zagleda u njega i reče: „Jeste slovo iže, al’ sirca sve niže“.

Eto, to je zapisao Vuk, moja tetka prepričala, a ja svojim rečima vama ispričala!

Srećna nova ’24!

Kao dete bejbi-bumera, rođena u generaciji milenijalaca (poznatoj još i kao generacija Y), koja na poslu kontaktira sa studentima iz generacije Z, često razmišljam o tome kako se jezik menja u vremenu…

Mi smo uvek govorili da smo rođeni npr. „osamdeset i druge“ ili „devedeset i četvrte“, izostavljajući ono „hiljadu devetsto“, jer se to podrazumeva. Kada je počeo novi milenijum, odjednom smo počeli da izgovaramo cele godine i to se ustalilo. Tako da sada moramo da lomatamo jezik da kažemo da je neko rođen „dve hiljade dvadeset i prve“ ili da se nešto desilo „dve hiljade četrnaeste“. Jer, kada bismo skratili, pa rekli samo „četrnaeste“, to bi nas neodoljivo podsetilo na prošli vek i početak Prvog svetskog rata.

A moji studenti rade obrnuto – za događaje koji su se desili u prošlom veku oni izgovaraju cele brojeve. Recimo, kažu da se nešto desilo „hiljadu devetsto sedamdeset i pete“. Ali kada ih pitate koje su godište, oni kažu: „prvo“, „drugo“, „treće“ ili „četvrto“. Oni rođeni „dvehiljadite“ neće bespotrebno da troše glasne žice na izgovaranje ove nezgrapne reči, pa zato samo kažu „nulto“.

Ljudi, stavimo i mi malo jezičke ekonomije u praksu! Ne moramo izgovarati ono što se podrazumeva iz konteksta. Neki jezici koji se drugačije zovu, a u principu su isti k’o srpski, već odavno skraćuju godine samo na desetice i jedinice. Veliki pozdrav svima i srećna vam nova dvadeset i četvrta godina!

Borislav Pekić

„Bio je prvi Sabbath u suvom, vrelom tamuzu (julu) jedne godine od Stvaranja sveta, po jevrejskom kalendaru, neke druge po Hedžiri ili muslimanskom računanju, sasvim treće za hrišćane, ko zna koje od Satanailovog pada za sve što u boga ne veruju, a nijedne za srećnike za koje vreme više nije postojalo“.

Ovo je početak možda i najboljeg romana koji sam pročitala u životu. U pitanju je „Besnilo“ Borislava Pekića. Onomad kada je počela kovid kriza i kada smo odjednom svi zaglavili u karantinu, cela situacija me je neodoljivo podsetila na ovaj roman.

Pekić ovde govori o virusu besnila, tačnije o visokozaraznom supervirusu koji dospeva na londonski aerodrom Hitrou, preko jedne zaražene putnice koje je doletela avionom Alitalije, a koju je ujeo zaraženi pas. Virus se širi nezaustavljivom brzinom i ubrzo ceo aerodrom postaje karantin. Ovaj napeti roman-triler prati više paralelnih priča, koje na početku nemaju nikakve veze, da bi se kasnije ispostavilo da ipak imaju… Roman je pun aluzija i metafora, pa je za razumevanje svih njegovih slojeva potrebno imati široko opšte obrazovanje. Treba poznavati Bibliju, izraelsko-palestinski sukob i još mnogo toga… Možemo ga čitati više puta u životu i sigurna sam da ćemo ga svaki put drugačije razumeti.

Dok sam živela na Cvetnom trgu, našla sam se tamo sa jednim drugom kome je bio u rođendan i seli smo u kafić. Za poklon sam mu odabrala svoj omiljeni roman, Pekićevo „Besnilo“ – uz napomenu da mu nisam napisala posvetu, jer nisam vešta u pisanju istih. Posle izvesnog vremena, osoba koja je sedela za susednim stolom videla je knjigu, ustala i rekla: „Ko to čita roman moga oca?!“ Ispostavilo se da to lično Pekićeva ćerka! I onda mu je ona napisala posvetu u knjizi…

Prošlo je neko vreme i ja sam se odselila sa Cvetnog trga. Ubrzo posle toga, trg je počeo da se renovira i dobija novo ruho. Uklonjene su zimske bašte kafića, popločano je i doterano.. a postavljena i je jedna nova statua, posvećena nikom drugom – do Borislavu Pekiću!

Pravda za slovo „O“

Nekada se zvalo:

Vido, Zoro, Daro!

A, danas nam čudno:

Zaro, Nevo, Luno!

Zašto je to tako,

reći nije lako.

Možda smo zaboravili

gramatiku malko.

Dvosložna imena

sa akcentom dugim,

na drugome slogu,

samo sa „o“ mogu.

Upamtite tako,

zaista je lako:

Ivo, Nedo, Leno,

Loro, Jano, Seno!

Neću više da mi

dete u parkiću

pogrešnim padežom

dozivaju, viču.

Izuzeci jesu:

Nina, Tara, Ema,

jer to su sa kratkim

akcentom imena

Ali ona druga,

što akcenat duže,

vokativ sa „o“

dobijaju, druže.

I k’o što su zvali

našu baba Maru,

tako i mi zovimo

devojčicu Laru!

Jezičko ostrvo

Pre neki dan sam tražila po intermetu pojam „jezičko ostrvo“, jer mi treba za predavanje, kad naiđoh na ovu zanimljivu pesmu (autor je Vojislav Gledić). Pročitajte, možda i na vas ostavi utisak…

Измислише језик у старом облику
И са њиме нове абецедне знаке;
Све школске програме
Круто усмјерише
Да таквом поуком образују ђаке.

Отворише они школску установу
Високога ранга средствима буџета:
Да силом остваре
Језичко острво
У своме науму партијског полета.

Зацрташе плански присилну наставу
Под званичним велом свога поимања,
Како би стварили
Нова покољења –
Користећи систем селективног знања.

Sezame, otvori se!

„Sezame, otvori se!“ (ar. افتح يا سمسم). Ako ste gledali ili čitali priču o Ali Babi i 40 razbojnika iz čuvene arapske zbirke „1001 noć“, verovatno ste čuli za ovu čarobnu formulu, koja otvara vrata pećine pune blaga. Izraz je nastao po biljci susam, koju neki zovu i „sezam“ (lat. Sesamum indicum).

Priča kaže da je Ali Baba (ar. علي بابا) bio siromašni drvoseča, koji je jednog dana, idući šumom da seče drva, slučajno video neke razbojnike kako pred pećinom izgovaraju rečenicu: „Sezame, otvori se!“ Video je da se nakon toga otvorio ulaz u pećinu, a oni su ušli i za njima se odmah ponovo zatvorio. Kada su razbojnici otišli, radoznali Ali Baba je uradio isto to. Izgovorio je „Sezame, otvori se!“, ušao i video nepregledne gomile blaga – zlatnika, rubina, dijamanata i bisera – od čega je pokupio samo mali deo. Kada je njegov brat, Kasim, saznao za to, i sam je odlučio da pokuša. Otišao je i rekao: „Sezame, otvori se!“. Pećina s pred njim otvorila, a on ušao i zadržao se duuugo, puneći halapljivo vreću za vrećom. Ali, ne lezi vraže – kada je hteo da izađe, nije mogao da se seti šta treba da kaže! Znao je da se radi o nekoj biljci, pa je nagađao: „Otvori se rižo!“, „Otvori se zobi!“, „Otvori se pšenico!“, „Otvori se kukuruzu!“. Ništa nije vredelo. Ostao je zarobljen u pećini i možete samo misliti šta se sa njim desilo i kako je platio cenu svoje gramzivosti.

Susam je čudesna biljka. Ne samo da otvara vrata pećine, već otvara i apetit – naročito kada se samelje i pomeša sa maslinovim uljem i malo soli. Tako dobijamo preukusan umak, zvani „tahini“ ili „taan“ (ar. طحينة), bez koga ljubitelji arapske kuhinje ne mogu ni da zamisle dobru klopu. Uz pržene falafele i maslinke se odlično slaže, a ja sam preko posula i malo kumina, da egzotika bude veća.