srpski jezik – Page 2 – Arapski prevod

Šah-mat

Jedna od prvih stvari koju smo naučili na Fakultetu je bio podatak da je izraz „šah-mat“ arapskog porekla i da znači „Kralj je mrtav“ (الشاه مات). Kasnije sam saznala da reč „šah“ nije izvorno arapska, već dolazi iz persijskog, dok je „mat“ nastalo od arapskog glagola „māta“, što znači „umreti“. Mi u srpskom imamo i pridev „mat“ (bez sjaja, taman, zagasit), koji smo uzeli iz francuske reči, а koja opet dolazi od arapskog glagola „māta“.

Izraz šah-mat me uvek podseti na jednu knjigu koju sam čitala u detinjstvu, a zvala se „Zanimljiva matematika“. Pored brojnih matematičko-logičkih zavrzlama, ova knjiga imala je i jednu legendu o tome kako je nastao šah. Priča ukratko ide ovako:

Kada je indijski car naučio da igra šah, bio je ushićen lepotom te igre, pa je pozvao svog podanika koji ju je izmislio, s namerom da ga bogato nagradi.

– Kaži šta želiš!

– Gospodaru, neka mi se za prvo polje šahovske table da jedno pšenično zrno. Za drugo polje naredite da mi daju 2 zrna, za treće – 4, za četvrto – 8, za peto – 16, za šesto – 32…

– Dosta! Dobićeś zrna za sva 64 polja šahovske table. Ali znaj da tvoja molba nije dostojna moje darežljivosti, jer tražeći takvu ništavnu nagradu ti omalovažavaš moju milostivost. Idi sad i čekaj da ti moji podanici donesu vreću sa pšenicom!

Za vreme ručka car se interesovao da li je ovaj dobio željenu nagradu. – „Nije gospodaru. Dvorski matematičari još broje zrna“. Uveče pre spavanja, car se još jednom interesovao za nagradu. – „Gospodaru, matematičari rade bez prestanka“. Ujutru se car opet interesovao, kada su mu podanici najavili da žele nešto da mu saopšte.

– Gospodaru, izračunali smo količinu zrna koje treba da isporučite kao nagradu i taj broj je toliko velik da u svim Vašim ambarima nema toliko zrna. Nema ga dovoljno ni u žitnicama celoga carstva. Ne može se naći ni na svim prostranstvima zemlje. Pretvorite sva carstva u oranice, naredite da se isuše sva mora i okeani, naredite da se otopi sav sneg i led, pa posadite pšenicu na svu tu zemlju – i tek onda ćete moći da isporučite svoju nagradu!

Car je bio zapanjen:

– „Kažite mi taj čudovišni broj“.

– “Taj broj iznosi 18 kvadriliona 446 triliona 744 biliona 073 milijarde 709 miliona 551 hiljadu i 615”, reče mu podanik.

Treba li nam pomoć kod glagola „trebati”?

Dok sam čekala red u jednoj instituciji, pažnju mi je privukao plakat na zidu i njegov slogan koji kaže: „Da li vidite one koji trebaju pomoć?“ Nešto mi je bilo čudno u ovoj konstrukciji, pa sam se zapitala na kom je jeziku napisana…

Gledam kontakt telefon u dnu plakata – piše +381, gledam domen veb-sajta – piše .rs. Gledam slogan – liči mi na hrvatski jezik! Jeli to neka kopirajterska caka, pitam se ja. Ili se možda kopirajter napio kad je ovo sastavljao? Ili jednostavno ne poznaje dobro pravila srpskoga jezika? A nije da nisam i ranije viđala kopirajtere koji prave istu grešku. I ne samo kopirajtere… Sa glagolom „trebati“ grešimo svi, pa nam on nekako dođe kao crna ovca srpske gramatike.

Pravopis kaže: kada se koristi u značenju „valjati“, koristi se bezlično („treba da odu”, „trebalo bi da odemo”), a ako se koristi u značenju „biti potreban“, onda se menja u licu i broju („trebaš mi”, „trebaju nam”). To znači da ne treba da govorimo „trebaM da idem“, već bi trebalo reći „treba da idem“. Ponekad čujem ljude da kažu i nešto tipa: „trebam ići“. Kontrukcija „treba + infinitiv“ je mnogo češća u hrvatskom jeziku, dok je kod nas uobičajeno „treba + da + prezent“.

S druge strane, mi možemo reći da nam „trebaju nove patike” ili da nam je „trebala nečija pomoć” jer u ovom slučaju glagol „trebati” znači „biti potreban“ i menja se po licu i broju. Ali opet ne ide da kažemo „ja trebam tebe“ i „mi trebamo pomoć“ nego „trebaš mi“ i „nama treba pomoć“.

Negde sam izguglala da se oblici tipa „trebam pomoć“ i „trebam ići“, koji su karakteristični za hrvatski, ni kod nas ne smatraju nepravilnim. Oni su, naime, retki u spskom, ali se mogu javiti u odgovarajućem stilu i kontekstu. Verovatno su oni kod nas zaostavština srpskohratskog jezika…

Moram priznati da me je sve ovo iznenadilo, jer sam mislila da su skroz nepravilni. Ja ipak preferiram da kažem „treba mi pomoć“ „treba da idem“ i slično, tako da sam na to što sam izguglala vrlo brzo i – oguglala.

Meka

Da li ste nekada u hotelu u muslimanskoj zemlji videli ovaj znak? Reč je o znaku sa slikom Kabe (ar. الكعبة), poznatog svetilišta koje se nalazi u Meki (ar. مكة). Tu je i strelica koja pokazuje Kiblu (ar. القبلة), tačku prema kojoj se muslimani okreću pri molitvi, a ona je određena baš prema položaju ovog svetog grada u Saudijskoj Arabiji.

Meka nije samo mesto kojem se muslimani okreću dok se mole, već i mesto koje svake godine pohode milioni pripadnika ove vere. Svakom muslimanu je obaveza, ako mu to dozvoljavaju finansije i zdravlje, da bar jednom u životu poseti ovaj grad. Zbog toga se Meka smatra jednim od najposećenijih gradova na planeti…

Kad smo već kod Meke, ne mogu a da ne spomenem jednu pojavu koja se iz engleskog jezika prenela kod nas. U pitanju je korišćenje reči „Meka“ u prenesenom značenju, kao metafore za „mesto gde odlazi mnogo ljudi“. Sigurno ste nekada čuli da kažu kako je Pariz turistička Meka, Dubai meka gradnje i potražnje, Beograd balkanska hedonistička Meka, Beč meka za srpske gastarbajtere, a Singapur Meka za superbogate. Pa onda naslovi: „To i to ostrvo je prava meka za ljude koji žele nešto više od odmora“, „Taj i taj restoran je gastro Meka za ljubitelje ribljih specijaliteta“, „Neki tamo tržni centar je šoping Meka za one sa dubokim džepom“, „Dotični univerzitet je postao meka za masovno nostrifikovanje diploma“ i tako dalje.

Pored simpatičnih konstrukcija „šoping meke“ i „gastro meke“, skoro sam pronašla i jednu novu, kojom se pojačava iskaz, i to tako što se uz Meku dodaje i drugi sveti grad u Saudijskoj Arabiji – Medina. Pazite sad naslove: „Nećemo mi da budemo meka i medina za krimose“, „To mesto je Meka i Medina nerada i stranačko-rođačkog zapošljavanja”, „Splavovi su Meka i Medina za dotičnu populaciju…“ i mnogi drugi.

Ovako upotrebljene, Meka i Medina se u našim medijima nekada pišu malim, a nekada velikim početnim slovom. Ja mislim da je bolje malim, jer ih ne treba povezivati sa dva sveta grada u Saudijskoj Arabiji, već shvatiti kao okamenjene konstrukcije koje su se uveliko odvojile od svog osnovnog značenja i postale novi metaforički izrazi srpskoga jezika.

Pidžin iz Krnjače

Godinama se družimo i pričamo o lingvistici Olga Zdravković i ja. Dugo već planiramo da zajedno napišemo neki rad, ali nikako da nađemo neku zanimljivu temu.

A onda… njen posao u Centru za azil Krnjača doneo nam je ideju! Ljudi koji tamo borave govore arapski, persijski, paštu, dari, urdu, kurdski, hausa, svahili, rundi, engleski, pomalo srpski i mnoge druge jezike. Ima ih iz svih krajeva sveta, nemaju zajednički jezik, a žele da komuniciraju.

Radeći 7 godina u Centru, Olga je mogla da vidi kako među izbeglicama nastaje zajednički jezik, koji predstavlja mešavinu različitih jezika, a služi za zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba: hrana, odeća, higijena, dokumenta, lekovi… pa i odlazak na „gejm“ (u ovom jeziku „gejm“ označava organizovani pokušaj ilegalnog prelaska granice, kako bi se domogli EU).

Kao lingvista, Olga je prepoznala da je ovde u pitanju pidžin – kontaktni jezik koji se javlja kod ljudi koji govore različite jezike, a žele da komuniciraju (a koji je ime verovatno dobio po kineskom izgovoru engleske reči „biznis“).

I tako je, zahvaljujući Olginom prikupljanju građe i mom iskustvu u pisanju radova, nastao rad neobičnog naslova: Mi Baguađa piniš, mi go gejm“ (Bukvalno: „Završio sam sa Bogovađom i sada idem na granicu“. Pravo značenje: „Idem dalje. Idem na granicu“). U radu su obrađene i mnoge druge reči i izrazi pidžina iz Krnjače: maj prend, musakin, alibaba, but, rum, šipiš, haraš, pićkori… A park Luke Ćelovića kod Ekonomskog faksa, gde su se okupljale izbeglice, dobio je naziv „Avgani park“ (iako mi ovde za njega imamo i jedan drugi naziv šaljivog karaktera)!

Sve ovo ne bi bilo moguće bez kolega koje su nam uradile latiničnu transkripciju reči iz persijskog, dari i paštu jezika, Miloša Delića i Marije Marjanović, kojima se ovom prilikom zahvaljujem! Veliko hvala i prevodiocima iz CRPC-a, koji su nam mnogo pomogli u prikupljanju građe!

A najviše hvala Olgi što je podelila sa mnom svoju ideju i što smo tako ostvarile dugogodišnju želju da napišemo rad i obradimo ovaj lingvistički fenomen. S ponosom vas obaveštavamo da o njemu možete čitati u najnovijem broju Anala Filološkog fakulteta.

Avanture jednog prevodioca

U teoriji – teorija i praksa su iste, dok u praksi to nije tako. Zato se na predavanjima trudim da, koliko god je to moguće, ono što učimo povežem sa realnim situacijama koje mogu da se dese i da sve obogatim zanimljivijim primerima iz poslovne prakse. A to najbolje postižem kada u goste pozovem nekoga ko ima veliko iskustvo rada u struci…

Prekjuče smo na Fakultetu ugostili Tamaru Videnović, moju dragu koleginicu koja već više od 10 godina radi kao prevodilac za arapski jezik. Prvobitno je moja ideja bila da ona govori o prevođenju stručne terminologije, ali njeno predavanje je bilo mnogo više od toga. Začinjene raznim dogodovštinama, uz Tamaru su priče o terminološkoj polisemiji, sinonimiji, kalkovima i pozajmljenicama postale zanimljivije. Imali smo priliku da čujemo brojne anegdote, nedoumice i avanture jednog prevodioca, a sve to je potkrepljeno i nekim sjajnim savetima za naše studente, koji tek treba da se otisnu u prevodilačke vode.

Da li ste znali da za „helikopter“ u arapskom imamo čak pet naziva? Da se stručni termini na arapskom razlikuju od zemlje do zemlje? Da nazivi za neke vojne činove imaju drugačija značenja u opštem jeziku? Da li ste znali da Saudijci najviše vode računa o izražavanju, dok Egipćani nemaju svest o tome da sagovornik ne zna njihov dijalekat? Kako izgleda prevoditi u Iraku dok padaju bombe, a kako kada prevodimo sastanak zvaničnika na visokom nivou… i još mnogo toga.

Drago mi je što sam zvala Tamaru u goste, jer je približila mojim studentima mnoge aspekte prevodilačkog posla – od konsekutivnog i simultanog do pismenog prevođenja, od književnog do govornog arapskog jezika, od stručne terminologije do razgovorne frazeologije. Sigurna sam da će ovo predavanje dati studentima motivaciju za dalji rad i usmeriti ih u planiranju karijere, a nadam se da će im pomoći i da bolje razumeju moj predmet i uspešno polože ispit.

Još jednom, hvala studentima na velikom interesovanju, Tamari na sjajnom predavanju i svima na dobroj energiji koja je ovog četvrtka vladala u Multimedijalnom centru Filološkog fakulteta!

Cvrc, Milojka

Pitali mene da prevedem na arapski neku brošuru o voćnim čajevima, koje žele da prodaju na arapskom tržištu. Tražila ja da vidim tekst i shvatila da ovaj posao nije samo prevodilački, već zahteva i neke druge veštine – što će naravno uticati i na cenu.

Jedna od grešaka koju neiskusni prevodioci prave je da brzopleto kažu nisku cenu, računajući da će oni to očas posla prevesti, a posle bude „cvrc, Milojka”. Treba prvo pažljivo pogledati, razgovarati sa klijentom i analizirati ciljnu grupu. Ja sam tako uradila i ustanovila da bi prost jezički transfer ovog teksta bio potpuno beskoristan bez kopirajtinga, transkreacije i saradnje sa grafičkim dizajnerom…

Kopirajting je ovde vrlo važan, jer to je veština pisanja prodajnog teksta. Ako izvorni tekst nije napisan kopirajterski, onda prevodilac mora da bude vešt kopirajter, da bi svojim tekstom potrefio pravu žicu arapskom kupcu.
Svaki prodajni tekst ima i neki slogan, a za to je potrebna veština transkreacije. Treba pročitati izvorni slogan, a potom ga zaboraviti i osmisliti novi, koji će biti efektan kod arapske ciljne grupe.

Pitala sam klijenta u kojoj arapskoj zemlji planira da prodaje te čajeve, da bih se odlučila između arapskih cifara (0123456789), ili onih hindu (٠١٢٣٤٥٦٧٨٩), što se koriste u nekim arapskim zemljama.

Od arapske ciljne grupe zavisi i izbor termina, a to su u ovom slučaju nazivi voća. U arapskom se nazivi nekih voćki razlikuju od zemlje do zemlje, pa treba biti oprezan (u to sam se lično uverila kada sam u tuniskom restoranu naručila lubenicu, a dobila dinju).

I na kraju, pitala sam klijenta u kom formatu želi da mu pošaljem tekst. Reče: „U Wordu, a mi ćemo to dati grafičkom dizajneru da ubaci u brošuru”. Odmah sam znala da će to biti problem! Dizajner ne zna arapski, pa neće videti ako se tekst poremeti, ako brojke, zagrade i procenti odu na pogrešno mesto, a neke reči se pretvore u nečitljivu hrpu slova. Čim on ispravi jedno, poremeti se nešto drugo, pa daj „share screen”, pa objašnjašavaj plastično… Lakše mi da sama naučim grafički dizajn i uzmem stvar u svoje ruke!

I tako sam shvatila koliko je važno ceniti svoje vreme i energiju, a svoje konsultantske usluge umeti dobro naplatiti

Taftaf

Da me neko pita šta najviše volim od arapske književnosti na srpskom jeziku, moj odgovor bi bio: „Pogovore Srpka Leštarića”. Čitajući tekstove koje je ovaj izvrsni arabista i književni prevodilac pisao iza svojih prevoda, došla sam do zaključka da svako vredno književno delo koje je prevedeno na strani jezik treba da ima predgovor ili pogovor – naročito ako je u pitanju prevod sa nekog egzotičnog jezika, o čijim govornicima i zemljama malo znamo. U tom bi pogovoru prevodilac trebalo nam približi društvene, istorijske, kulturne i druge prilike vezane za radnju i razumevanje dela, jer prosečan čitalac o tome verovatno nema pojma. Sigurna sam da bi svaki čitalac kom se svidi neko strano delo želeo da pročita i reč prevodioca, tj. njegovo tumačenje kao verbalizaciju sopstvenih misli i zaključaka o delu.

Čitala sam nekoliko sjajnih romana Perl Bak koji govore o sudaru kineske i japanske kulture sa Zapadom, ali na kraju mi je uvek nekako delovalo nedorečeno to što ova izdanja nisu imala pogovor. Kada su u pitanju prevodi arapske književnosti, gde god je bilo pogovora, čitala sam ih jer to mi je struka. A ako se ograničim samo na ono što je prevodio Srpko Leštarić, to je uvek bilo i uživanje. Kod njega u pogovorima nema dosadnih i suvoparnih delova koji čitaoci redovno preskaču, već je sve sočno i pitko. Čitajući tako nešto, čovek može da obogati svoj rečnik na najbolji mogući način.

Na slici vidite njegov prevod arapskih narodnih priča sa područja Iraka, koje su dugo usmeno prenošene, a potom i zapisane u jednoj zbirci, što je decenijama skrivana od rata u podzemnim bunkerima iračkog muzeja. On ovde piše pogovor u 1. licu, opisujući kako je tragao i kojim putevima došao do ovog vrednog dela, o kom se kod nas nije ništa znalo (iako je, kako kaže, ono dosta uticalo na usmenu tradiciju Srba).

Kao i mnoge narodne priče, i ove su pune erotike, a Srpko na tu temu kaže: „U Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno“.

Srpski za strance

Učila sam jednog Arapina srpski. Čovek učio, jer je oženjen ovde. Takoreći – srpski zet. Mislila sam da će biti lako, jer samo treba da pratim knjigu. Lekciju po lekciju, i to će ìći kao podmazano.

Al’ šipak. Već na prvoj lekciji sačekalo nas iznenađenje. Kada se predstavljamo, na srpskom možemo reći: „Ja sam“ ili „Zovem se“. Ali to nije sve! Može i „Ja se zovem“, „Moje ime je“ ili „Ime mi je“. Pa onda upitni oblik: „Da li se zovem“, „Da li se ja zovem“, „Zovem li se“, „Zovem li se ja“

Arapin se tu već hvata za glavu.
– Šta je ovo bokte?! – reče na arapskom.
– Polako, kažem ja, srpski jezik je lak. Videćeš.

Drugi dan. Učimo kako se izražava posedovanje. Možemo koristiti reči „njegov”, ili „njen”. Ali, čekaj – ako je ono što muškarac poseduje ženskog roda, onda nije „njegov”, već „njegova”, a ako žena poseduje nešto ženskog roda, ne kažemo „njen“ već „njena“. Ako muškarac poseduje nesto srednjeg roda, nije ni „njegov“ ni „njegova“ nego „njegovo“. A žena, ako poseduje nešto srednjeg roda, onda ne kažemo ni „njen“, ni „njena“ — već „njeno“. Pa onda množina: njihov, njihovi, njihova, njihove, njihovo

Sada se za glavu hvatam ja. Mislim da ću ovaj posao prepustiti nekom ko je završio srpski – i to ako je specijalizovao nastavu srpskog za strance.

A meni dajte nekoga kome mogu da predajem arapski, jer to dobro znam. Znam tačno kojim utabanim stazama da idemo, da bih mu približila sve zavrzlame arapskog jezika. Znam kako da mu prenesem to znanje, jer sam i sama tako učila. Poznajem metodologiju rada i znam kako da predupredim tipične greške koje učenici prave.

Zabluda je misliti da je neko kvalifikovan da predaje jezik samo zato što mu je to maternji. Moramo poznavati metodiku nastave tog jezika kao stranog. I nije dovoljno samo da nekome govorimo polako i gledamo ga u oči, kako bi razabrao šta zborimo na našem maternjem jeziku, za koji verujemo da je najlakši i najlogičniji na svetu.

A onaj Arapin, kada je video kako baratam arapskom gramatikom i poznajem čak i neke izuzetke za koje ni on nije siguran kako se pišu, reče: – Pa, ti znaš arapski bolje od mene! Ja se nasmejah. – Sigurna sam da ne znam, ali sam isto tako sigurna da bolje od tebe znam da ga predajem.

Ne možemo voziti poršeA

Pre izvesnog vremena nestao mi miš, kog nosim sa laptopom na sva predavanja. Posle nekoliko dana, videla sam ga u jednoj od slušaonica dok sam držala čas, i rekla oduševljeno: „Našla sam svoj miš!“ A recite mi vi – šta bi se desilo da sam slučajno upotrebila izraz „Našla sam svog mišA“? Ja mislim da bi pola studentkinja poskakalo na stolice vrišteći, jer bi pomislile da je u slušaonici pravi miš. Samo to jedno slovo A dodato na kraju, bi potpuno promenilo smisao rečenice.

U srpskom jeziku, ako je imenica muškog roda neživa, njen akuzativ je isti nominativu (u oba padeža glasi „miš”), a ako je imenica muškog roda živa, onda je akuzativ isti genitivu (koga/čega; koga/šta – „miša“). To praktično znači da mi možemo promeniti muža i nacrtati druga, ali ne možemo promeniti ružA i nacrtati krugA. Možemo jesti puž (sa sirom) u pekari ili (morskog) pužA na žaru.

Sve ova tajne srpskog jezika nama dolaze spontano, pa o njima ni ne razmišljamo, ali ima jedna stvar gde uvek grešimo. Izjave tipa: „Vozim novog džipA“, „Kupio je novog mercedesA“ ili „Prodao sam svog poršeA“ su dokaz da naš čovek svoj automobil voli kao rođenog brata, pa o njemu govori kao o živom biću. Sve ove izjave bile bi tačne kada bi se sa njih skinulo zadnje slovo A. Jer, kao što ne kažemo da smo pili viskijA, nosili šanelA, pušili marlboroA i jeli hamburgerA, tako ne możemo da vozimo ni poršeA. Možemo da vozimo samo porše — i to ako imamo para.

Derviš i smrt

Kada sam u srednjoj školi čitala roman „Derviš i smrt“ najviše mi se dopao njegov početak, odnosno stihovi koji stoje pre prvog poglavlja. Iako tada nisam znala ništa o Kuranu i o arapskom, oni su na mene ostavili snažan utisak, jer izražavaju jednu od velikih istina ovoga sveta i navode na razmišljanje o svrsi i prolaznosti:
„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru kad zablijedi;
Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.
Svaki je čovek uvek na gubitku… Dugo vremena nisam znala odakle je Selimović uzeo ove stihove. Jasno je da je iz Kurana, ali koja *sura i koji *ajet?! Rešim ja, nedavno, da to i saznam, pa stanem da kopam po internetu i otkrijem da Meša Selimović ustvari nije bukvalno citirao Kuran. Ustvari, on je ove stihove sam stilizovao, koristeći delove nekih kuranskih sura i ajeta. Prenosim vam ih u originalu, a nakon toga i u prevodu Besima Korkuta.
نٓ ۚ وَٱلْقَلَمِ وَمَا يَسْطُرُونَ
فَلَآ أُقْسِمُ بِٱلشَّفَقِ وَٱلَّيْلِ وَمَا وَسَقَ
وَٱلشَّمْسِ وَضُحَىٰهَا وَٱلْقَمَرِ إِذَا تَلَىٰهَا وَٱلنَّهَارِ إِذَا جَلَّىٰهَا
لَآ أُقْسِمُ بِيَوْمِ ٱلْقِيَـٰمَةِ وَلَآ أُقْسِمُ بِٱلنَّفْسِ ٱللَّوَّامَةِ
وَٱلْعَصْرِ إِنَّ ٱلْإِنسَـٰنَ لَفِى خُسْرٍ إِلَّا ٱلَّذِينَ ءَامَنُوا۟ وَعَمِلُوا۟ ٱلصَّـٰلِحَـٰتِ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلْحَقِّ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلصَّبْرِ
Nūn. Tako Mi kalema i onoga što oni pišu (68:1)
I kunem se rumenilom večernjim i noći, i onim što ona tamom obavije (84:16-17)
Tako Mi Sunca i svjetla njegova, i Mjeseca kada ga prati, i dana kada ga vidljivim učini (91:1-3)
Kunem se Danom kada Smak svijeta nastupi i kunem se dušom koja sebe kori (75: 1-2)
Tako mi vremena – čovjek, doista, gubi, samo ne oni koji vjeruju i dobra djela čine, i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje (103: 1-3)

„sura“ (سورة) – poglavlje Kurana; „ajet“ (آية) – stih Oznake u zagradama iza citata u Kuranu označavaju koja je sura i koji ajet preuzet.