Category: srpski jezik

Pita hleb

Krišom napravljena fotografija, dok čekam da mi spreme falafel sa humusom u pita hlebu. Pre neki dan sam na drugom mestu tražila falafel, a oni ga ugrejali u mikrotalasnoj i uvili u tortilju iz Maksija, što mi se nije dopalo… Zato sam sada došla ovde u Hanan, gde prže falafel na licu mesta i koriste pravi pita hleb – bude onako baš tanak i ukusan… Ovde je sve „taze“, da upotrebim tu persijsku reč koja je ušla u i arapski (طازج) i u turski, a preko njega i u srpski. Nije „bajato“, da se izrazim ovom arapskom rečju (u originalu: bait; بائت – ono što je prenoćilo, ostalo preko noći, pa se, jelte, ubajatilo). Turski: bayat.

Inače naziv „pita“ za arapski hleb (خبز البيتا) mi je uvek bio zanimljiv. Nije slučajnost to što asocira na našu pitu. Obe su reči iste etimologije i potiču iz starogrčkog. Reč „pita“ postoji u mnogim indoevropskim i semitskim jezicima, u ovom ili sličnom obliku i označava razne vrste hlebova ili drugih peciva. Ima i u turskom, kao „pide“.

Kad smo kod pite, ispričaću vam vic o pita hlebu, jedan od retkih viceva na tu temu u kom se ne spominje Bred Pit:

Čovek se vratio sa egzotičnog putovanja bolestan. Otišao u bolnicu da mu doktor uradi neke analize i utvrdili su da boluje od kombinacije više zaraznih bolesti nazvanih M.S.D.H. (morbile, sida, difterija i herpes). – „I šta ću sad?“, upita bolesnik. – „Ne brinite, stavićemo Vas na posebnu dijetu. Ješćete samo picu, palačinke i pita hleb“, reče doktor. – „Hoće li mi to pomoći“, upita ovaj zbunjeno. – „Ne, ali to je jedino što možemo da Vam proturimo ispod vrata“, mudro odgovori doktor.

Ça Va 

Nekoliko bisera, anegdota, zgoda i nezgoda na temu: „Ko zna arapski, zna sve jezike“

1

– Ideš na more u Tursku? Super, taman ćeš moći da vežbaš taj tvoj jezik!

– Ali tamo se ne govori arapski, nego turski!

– Zar to nije isto?

– Pa nije, sasvim su različiti. Arapski je semitski jezik, dok turski spada u altajsku porodicu jezika. Arapski je flektivni, a turski aglutintivni. Arapski se piše arapskim pismom, a turski latinicom. Jedina sličnost je to što je turski preuzeo mnogo arapskih re…

– E, aj ćao! I lepo se provedi tamo među svojima.

2

Dobijam na poklon knjigu o Avganistanu, uz posvetu u kojoj piše „zemlja i narod koje toliko voliš“. Neću ništa da kažem, jer poklonu se u zube ne gleda…

3

– Jel možeš da mi prevedeš avganistansku himnu?

– Ne, jer to nije arapski jezik već dari/paštu, šta god… Avganistan nije arapska zemlja!

– A, jel?! Meni sve to isto.

4

– Dođi da upoznaš jednog momka. On je iz Arapije!

– Iz Saudijske Arabije?

– Ne, Irana. Možeš s njim da pričaš na tom tvom jeziku…

– Pa, Iran nije arapska zemlja. Oni govore persijski a to je indoevropski jezik, dok je arapski semitski jez…

– Što je rano ozelenelo ove godineee…

5

Dobijam na poklon knjigu sa nekim čudnim slovima: „Želimo da ti poklonimo jednu arapsku knjigu“. –Hvala, ali ovo je hindi.

– Ti to ne znaš?

6

– Oduvek sam želela da učim sanskrit!

– Ali, ovo je čas arapskog.

– Pa, da. To i kažem – sanskrit!

7

– Jel ti možeš da predaješ i japanski?

– Da, da, ja sam ekspert za sve jezike sa čudnim slovima! Konićiva!

+ dve zgode na temu: „To nas niste učili“ (razumeće samo arabisti)

8

Učenik na kursu arapskog u knjizi vidi ligaturu dva slova i besno upire prstom u to: „Ovo slovo nas niste učili!“

9

– Ja sam u Tunisu naučila samo jednu arapsku reč, a to je „ça va“.

– Ali to je francuska reč, odnosno dve reči! Oni u Tunisu koriste dosta pozajmljenica iz francuskog…

– Ali moj dečko, Arapin, kaže suprotno!

– Ništa.. potražićemo u Muftićevom rečniku. Koji beše koren?

Jugoslovenka

Svojevremeno sam zajedno sa kolegama s faksa prevela Breninu „Jugoslovenku“ na arapski (prvu strofu), za naše arapske prijatelje. Pošto su prvo oni nama preveli pesmu Nensi Adžram sa dijalekta na književni arapski, tražili su da i mi njima prevedemo neku našu popularnu pesmu. Odabrali smo baš ovu u kojoj se veliča lepota naše zemlje i naše žene, jer mi smo o njima znali mnogo, a oni o nama – skoro ništa.

„Jugoslovenka“ – jer mi smo Filološki fakultet upisali u SR Jugoslaviji (a završili smo ga u Srbiji i Crnoj Gori!) Uvek spominjem kao anegdotu da sam studirala u tri različite države – na osnovne studije sam se upisala u SRJ, na magistarske u SCG, a na doktorske u RS. Živa istina.

U znak arapsko-srpskog prijateljstva, nadam se da će vam se dopasti ova pesma, kao što se onomad dopala i našim arapskim prijateljima:

من أين أنت يا بنت جميلة،

من أعطاك العينين الزرقاوين،

من أهداك الشعر الذهبي،

من خلقك في كل هذا الجمال؟

عيناي كالبحر الأدرياتيكي،

شعري سنابل بانونية،

أختي روح سلافية،

أنا يوغوسلافية!

Šakšuka

Već neko vreme planiram da spremim šakšuku (ar. شكشوكة), jelo koje je veoma popularno na Bliskom istoku i u severnoj Africi, a za koje sam mislila da ima neki komplikovan recept. Ime ovog jela znači „mešavina“, a navodno je u arapski ušlo iz berberskog jezika.
Danas sam konačno rešila da ga spremim za doručak. Pročitavši recept sa interneta, videla sam da su mi potrebne samo dve stvari – Mešavina za sataraš i jaja. Kažem „sataraš“, jer tako piše na kesi koju sam kupila u Maksiju, ali mi iz Vojvodine to jelo zovemo „bećar paprikaš, bećar sos ili bećarac“. Literatura navodi da je „sataraš“ mađarski naziv za jelo od povrća, a reč „bećar“ turcizam (u značenju: neženja, momak, samac bez porodice), koji vodi poreklo iz arapskog. Navodno, u turskom reč glasi „bekâr“, a u arapskom imamo reč „bikr“ (بكر. što označava prvorođenog sina; mladu devojku). U našim izvorima nije svugde jasno naznačeno da li je reč došla iz arapskog ili persijskog. U Turskom etimološkom rečniku online stoji da se reč „bekâr“ često meša sa persijskom rečju „bikar“ (nezaposlen).
Da, da… to je još jedan dokaz da je naša kuhinja sva preplavljena orijentalnim uticajima. Šta god uzmemo da jedemo, ne možemo a da ne naiđemo na orijentalizme.
I tako sam shvatila da je egzotična šakšuka zapravo običan bećar paprikaš – samo što po našem receptu jaja ne ostaju cela, nego se izmešaju sa ostalom sadržinom. Ono što šakšuku malkice razlikuje od našeg paprikaša je prstohvat kumina koji se dodaje pred kraj kuvanja – taj miris vas automatski vodi na neki od arapskih bazara, gde vlada opšte šarenilo, sve vrvi od kupaca, a tezge su pune začina opojnih mirisa.
Pošto volim baš ljuto, ja sam dodala i ljute aleve paprike (u receptu piše kajenske paprike).
Prijatno!
Izvori: Ivan Klajn i Milan Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza
Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku
Teufik Muftić, Arapsko-bosanski rječnik
Türkçe Etimolojik Sözlük (online)

Čuvar lavova

Ponekad me ljudi, kada čuju čime se bavim, pitaju da li znam da pišem arapska slova. Valjda misle da je to toliko teško, da čak ni nastavnik arapskog jezika koji radi na fakultetu to ne zna!
Jedna od najvećih zabluda u vezi arapskog pisma jeste da je ono preteško i da ima mnogo slova – a zapravo ih ima samo 28. Pisanje deluje teško, jer se većina slova piše spojeno, ali verujte da to nije ništa teže nego naša pisana ćirilica ili latinica, gde se slova takođe spajaju. Inače, olakšavajuća okolnost je to što arapski ne pravi razliku između pisanih i štampanih slova. Sigurna sam da je arapskoj deci lakše da nauče jedno arapsko pismo, nego našoj da nauče i štampana i pisana slova, i ćirilicu i latinicu…
Još jedna specifičnost arapskog pisma je to da nema velika slova, pa se tako imena ljudi (antroponimi), geografskih pojmova (toponimi) i sl. pišu malim početnim slovima. Mislim da je to više mana, nego prednost – naročito kada se uzme u obzir to da u arapskom neke zajedničke imenice mogu biti i vlastite. Pa, kako će onda neiskusni student arapskog jezika znati kako te reči da prevede?!
Još od mojih studentskih dana, po Fakultetu kruži anegdota kako je neki student preveo ime bivšeg sirijskog predsednika Hafiza al-Asada (sina današnjeg predsednika Bašara al-Asada), kao „čuvar lavova“ – jer „hafiz“ zaista znači „čuvar“, a „asad“, jelte, znači „lav“.
Sreća pa se sa malo iskustva ovaj problem može prevazići… al’ ako neko od vas zna sličan primer, neka podeli – jer na greškama se najbolje uči…

Maslinovo ulje

Za doručak – umakanje hleba u maslinovo ulje. Kada sam ovo prvi put videla da jedu u severnoj Africi, delovalo mi je čudno: „Zar TO da jedem?!“ Zamislila sam kako mi u Srbiji umačemo hleb u suncokretovo ulje (tj. zejtin) i doručkujemo. Svašta… Vremenom sam spoznala da grešim i da je ovaj obrok vrlo zdrav i ukusan, pa ga i sama često konzumiram. Setila sam se da i mi imamo nešto slično, samo sa životinjskom masnoćom – ’leba, masti i aleve paprike. Možda je i to nekome čudno…
Kad smo kod „zejtina“, ako niste znali to je reč arapskog porekla. Na arapskom „zejt“ (زيت) znači „ulje“. Zanimljivo je da je reč „masline“ na arapskom – „zejtun“ (زيتون), pa se „maslinovo ulje“ kaže „zejt al-zejtun“ (زيت الزيتون). Do nas je reč „zejtin“ došla preko turskog, kao jezika-posrednika, samo što na turskom „zeytin“ znači „maslina“… Pozajmljenice lakše menjaju svoje značenje nego oblik, pa nemojte da vas čudi što ova reč kod nas ne označava maslinu, već (bilo koje jestivo) ulje.
Izvori:
Teufuk Muftić, „Arapsko-bosanski rječnik“;
Ivan Klajn i Milan Šipka, „Veliki rečnik stranih reči i izraza“;
Abdulah Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku“.

Alep(o)

Tema današnje objave je grad „Alepo“…

Oduvek se znalo da se sirijski grad „Ḥalab“ (حلب) na srpskom zove Alep. Kao velik i poznat grad, on ima ustaljen srpski naziv koji je poznat ne samo poznavaocima arapskog sveta, nego spada i u domen opšte informisanosti… Ovih dana, dok se govorilo o zemljotresu u Siriji, stalno su na televiziji spominjali grad „Alepo“. Kako to da je Alep odjednom postao Alepo?! Izgleda da su naši mediji vesti o zemljotresu prevodili sa engleskog jezika, preuzimajući reč Aleppo u tom obliku…

To me je podsetilo na događaj iz 2016, kada su intervjuisali jednog kandidata za američkog predsednika i pitali ga nešto o situaciji u Alepu (a još tada je bila aktuelna sirijska izbeglička kriza i sirijski građanski rat je bio u punom jeku). Onda je predsednički kandidat zbunjeno upitao novinara: „What is Aleppo?“ Pa, čovek uopšte nije znao šta je to!

Izgleda da taj Alep stalno izaziva neke nedoumice…

Sirup, šerbet i čorba

Počeo je drugi semestar i na pauzi od posla sam svratila na ručak u orijentalni restoran – da jedem arapski falafel i humus. Uz to, probala sam po prvi put ovo crno u činijici – u pitanju je sirup od nara! Dosta se koristi u turskoj i azerbejdžanskoj kuhinji i preukusan je. Odlično se slaže sa ukusom arapskih jela od leblebije i daje im neku slatkastu notu… Inače, jeste li znali da je reč „sirup“ arapskog porekla? Nastala je od korena *šrb (شرب), od reči „šarab“ (شراب), odakle se i prenela na mnoge svetske jezike. Od istog arapskog korena imamo i reč „šerbet“ (شربة), koja je iz arapskog ušla u persijski i turski, pa tako došla i do nas. Dugo sam mislila da i reč „čorba“ potiče od istog tog korena, ali sad sam pročitala da ipak nije. Ona vodi poreklo iz persijskog jezika, od reči شوربا (šōrbā – neka me ispravi neko od iranista, ako nisam dobro transkribovala). Sličnost je velika, pa verujem da to ima neke veze i sa arapskim korenom *šrb. Persijski je indoevropski jezik, a arapski semitski – međutim postoje neke teorije o davnoj srodnosti ove dve jezičke porodice, za koje ja verujem da su tačne…

Arapska poslovna etikecija

Kao i obično, predmet Poslovni arapski jezik (i korespondencija) sam započela uvodnim predavanjem o arapskoj poslovnoj etikeciji – ponašanju, običajima, bontonu… Arapsko poimanje vremena i privatnog prostora je drugačije nego naše, što nekim ljudima može izgledati kao kulturni šok. Bitno je razumeti i ulogu konteksta u komunikaciji sa arapskim poslovnim partnerima, shvatiti kako funkcioniše društvo u kom se cene međuljudski odnosi, u kom je bitan obraz i čast, gde se vrednosti i ciljevi grupe cene više nego vrednosti i ciljevi pojedinca… shvatiti društvo u kom postoji strogo utvrđen hijerarhijski sistem koji se poštuje, u kom se sve kupuje i prodaje uz cenkanje, gde je jako bitno imati veze i poznanstva… Na ovaj način mogu se preduprediti neke od grešaka koje su naši ljudi pravili u poslovanju s Arapima, kako bi ubuduće međusobna saradnja bila bolja i uspešnija. Na Zapadu uveliko uče ovakve stvari na fakultetima za ekonomiju, menadžment i sl., pripremajući svoje studente za uspešnu internacionalnu karijeru. Iskreno, ja mislim da mi nismo toliko drugačiji od Arapa, koliko se razlikuje zapadna Evropa ili Amerika. Po poslovnom ponašanju, mi smo negde između Istoka i Zapada. Šta mislite? Radila sam jedno istraživanje na ovu temu, uz pomoć naše dijaspore u zalivskim zemljama. Kad bude objavljeno, podeliću s vama zanimljive rezultate…
P. S. Danas kad sam dolazila na ovo predavanje, procenila sam da ću zakasniti 5-10 minuta, zbog čega sam se unervozila i odmah obavestila studente o tome. Što znači da ja vreme shvatam kao ljudi na Zapadu, a ne kao ovi na Istoka. Mada, nisam ja tipičan primer – znam mnoge Srbe koji kasne skoro kao Arapi i ne vide problem u tome. Zakasnila sam i više od očekivanog, ali danas imam opravdanje – morala sam da pokažem studentima šta ih čeka kad počnu da sarađuju s Arapima 🙂

Crkva Svetog Petra u Antiohiji

Na tlu grada koji je sada sravljen sa zemljom…
Crkva Svetog Petra u Antiohiji – današnja Antakija (Hataj) u Turskoj. Smatra se jednom od najstarijih pravoslavnih crkava na svetu. Sagrađena je u 1. veku, a unutra se nalazi pećina, u kojoj su se okupljali prvi hrišćani.
U Bibliji, u Delima apostolskim kaže se da je Antiohija bio grad gde su se Isusovi učenici najpre prozvali hrišćanima. Slede citati iz Biblije na srpskom i arapskom (11:19-26):
A oni što se rasejaše od nevolje koja posta za Stefana, prođoše tja do Finikije i Kipra i Antiohije, nikom ne govoreći reči do samim Jevrejima. A neki od njih behu Kiprani i Kirinci, koji ušavši u Antiohiju govorahu Grcima propovedajući jevanđelje o Gospodu Isusu. I beše ruka Božija s njima; i mnogo ih verovaše i obratiše se ka Gospodu. A dođe reč o njima do ušiju crkve koja beše u Jerusalimu; i poslaše Varnavu da ide tja do Antiohije; Koji došavši i videvši blagodat Božju, obradova se, i moljaše sve da tvrdim srcem ostanu u Gospodu;
Jer beše čovek blag i pun Duha Svetog i vere. I obrati se mnogi narod ka Gospodu. Varnava, pak, iziđe u Tars da traži Savla; i kad ga nađe, dovede ga u Antiohiju. I oni se celu godinu sastajaše onde s crkvom, i učiše mnogi narod; i najpre u Antiohiji nazvaše učenike hrišćanima.
أما الذين تشتتوا من جراء الضيق الذي حصل بسبب استفانوس فاجتازوا إلى فينيقية وقبرس وأنطاكية وهم لا يكلمون أحدا بالكلمة إلا اليهود فقط. ‎ولكن كان منهم قوم وهم رجال قبرسيون وقيروانيون الذين لما دخلوا انطاكية كانوا يخاطبون اليونانيين مبشرين بالرب يسوع‎. وكانت يد الرب معهم فآمن عدد كثير ورجعوا الى الرب. فسمع الخبر عنهم في آذان الكنيسة التي في أورشليم، فأرسلوا برنابا لكي يجتاز إلى أنطاكية. الذي لما أتى ورأى نعمة الله فرح، ووعظ الجميع أن يثبتوا في الرب بعزم القلب. لأنه كان رجلا صالحا وممتلئا من الروح القدس والإيمان. فانضم إلى الرب جمع غفير. ثم خرج برنابا إلى طرسوس ليطلب شاول. ولما وجده جاء به إلى أنطاكية. فحدث أنهما اجتمعا في الكنيسة سنة كاملة وعلما جمعا غفيرا. ودعي التلاميذ «مسيحيين» في أنطاكية أولا.