Ivana Gligorijević – Page 2

Savremeni glasovi arapskog sveta

Knjiga „Aswat Mu’asira‟ (sr. Savremeni glasovi; ar. أصوات معاصرة) je najobuhvatnija zbirka arapskih kratkih priča koju sam videla. U njoj se nalaze dela istaknutih autora iz čak 20 arapskih zemalja: Jordana, UAE, Bahreina, Alžira, Saudijske Arabije, Sudana, Somalije, Iraka, Kuvajta, Maroka, Jemena, Tunisa, Sirije, Omana, Palestine, Katara, Libana, Libije, Egipta i Mauritanije.

Iznenadila sam se što je Somalija uključena, s obzirom na to da se obično ne svrstava u arapske zemlje. Iako je somalski prvi i zvanični jezik, zemlja ima značajnu arapsku populaciju, a arapski jezik je takođe službeni, što objašnjava njeno uključivanje u ovu zbirku. S druge strane, izostavljanje Komorskih ostrva i Džibutija je zanimljivo, s obzirom na to da su obe zemlje deo Arapske lige i da arapski jezik igra značajnu ulogu u njihovim kulturama.

U ovoj knjizi mogu se čitati dela slavnog egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza, libanskog majstora pisane reči Mihaila Nuajme, sirijskog pisca Zekerije Tamira, poznate emiratske autorke Lejle Osman, kao i dela pedesetak drugih autora. Mahfuzova priča donosi autentičan prikaz života u Kairu, dok Nuajma svojim filozofskim pristupom istražuje ljudsku prirodu i moral. Tamirove priče su poznate po svom minimalističkom stilu i snažnoj društvenoj kritici, dok Lejla Osman vešto opisuje izazove modernog života u arapskim zalivskim zemljama.

Knjiga je namenjena studentima arapskog jezika na naprednom nivou. Svako poglavlje posvećeno je jednoj zemlji i sadrži kratak uvod o autoru, njegovu kratku priču, spisak manje poznatih reči, vežbe diskusije, leksike, konverzacije, prevođenja, pisanja i slično.

Ova knjiga je odlična za sve one koji žele da prodube znanje arapskog jezika kroz bogatu i raznovrsnu književnost. Ne samo da pruža uvid u različite književne stilove i teme iz celog arapskog sveta, već i omogućava čitaocu da na jedinstven način uroni u različite aspekte arapskog života. Bilo da se koristi u akademskom okruženju ili za lično usavršavanje, ova knjiga je pravi most između jezika, kulture i književnosti.

Jakobijanova zgrada

Ovog avgusta moj izbor za čitanje na odmoru u Egiptu bila je knjiga „Imara Yaqubiyan“ (عمارة يعقوبيان), koju je napisao egipatski pisac Ala el Asvani (علاء الأسواني), a koja je svojevremeno bila veliki bestseler, po kom je čak snimljen i film. Knjigu sam dobila na poklon još odavno i dugo je stajala na polici čekajući da je pročitam… Naslov knjige se može prevesti kao „Jakobijanova zgrada“, a takva zgrada zaista postoji u Kairu i nazvana je po prezimenu nekog bogatog egipatskog Jermena.

U međuvremenu sam slučajno uzela da čitam roman „Zgrada izgubljenih snova“, čija se radnja odvija u Kairu, a na srpski je preveden s engleskog jezika. Kada sam videla da je naslov originala „The Yacoubian Building“, shvatila sam da je u pitanju ista ova knjiga, koju je sa arapskog na engleski preveo neki Dejvis Hamfri, a s engleskog na srpski Milica Vilotić.

Iako se prevođenjem s jezika-posrednika mnogo gubi, odmah sam shvatila zašto je knjiga doživela toliki uspeh. Jakobijanova zgrada je Kairo u malom: tu se prepliću priče bogatih slojeva koji žive u prostranim stanovima Zgrade i onih siromašnih što žive u skučenim, sklepanim sobicama na njenom vrhu.

Kroz životne priče stanovnika Zgrade obrađuju se brojne teme egipatskog društva s polovine prošlog veka: ekstremizam, podmićivanje, seks, prostitucija, droga, homoseksualnost – neke od ovih tema su toliko šokantne da nije ni čudo što je roman doživeo brojna ponovljena izdanja.

Na arapskom je napisan pitkim i čitljivim stilom, na knjževnom jeziku, uz manju upotrebu egipatskog dijalekta u dijalozima, što daje autentičnost likovima…

Ovog avgusta sam uživala u dobroj knjizi koja je očigledno morala da se vrati u zemlju svog porekla da bih je konačno pročitala.

Ranko Bugarski

Malopre sam saznala tužnu vest da nas je juče napustio Ranko Bugarski (1933-2024), jedan od naših najvećih lingvista, profesor Filološkog fakulteta u penziji i cenjeni predavač na mnogim svetskim univerzitetima. Na njegovim knjigama su stasavale generacije filologa, a u njima su uživali i mnogi drugi ljubitelji nauke o jeziku. Retko koji lingvista je imao dar da govori o jeziku na tako zanimljiv način, približavajući njegove tajne običnom čitaocu uz egzotične primere koje čitalac prosto upija i koji mu dugo ostaju urezani u pamćenje – od polisintetičkih jezika Eskima, preko klikova Zulu plemena, do govora Hopi Indijanaca…

Imala sam tu sreću da slušam njegova predavanja na postdiplomskim studijama, i to samo godinu dana pre nego što će otići u penziju. Dajući nam slikovite primere za mnoge jezičke pojave, na svojim predavanjima se više puta dotakao Arapa i njihovog jezika. Jednom prilikom je ispričao anegdotu o Arapinu i Šveđaninu. Kaže: „Zašto Arapin i Šveđanin kruže po sobi dok razgovaraju? – Zato što tokom razgovora Arapin nastoji da se što više približi sagovorniku, dok se Šveđanin stalno izmiče unazad u pokušaju da napravi veću distancu. I tako se, u konstantnom približavanju i udaljavanju, oni kroz sobu kreću u krug“. Ova priča objašnjava razlike u proksemičkom ponašanju kod različitih naroda – dok je nekima prirodno da komuniciraju stojeći vrlo blizu sagovornika, drugi su navikli da tokom razgovora stoje na većoj udaljenosti. Zbog toga mi, koji držimo neku „srednju“ distancu, stalno imamo utisak da su Arapi napadni, a Šveđani hladni.

Proksemičke razlike među narodima uvek su povezane i sa taktilnim razlikama. Za ove što stoje blizu, normalno je da ljube i grle svog sagovornika. U arapskom svetu nije čudno videti dva muškarca kako se drže za ruke… Drugu krajnost predstavljaju narodi kod kojh nema takvih izliva prisnosti – oni bi se sigurno šokirali kada bi neki Srbin uzeo da ih izljubi tri puta!

Iako je ispit kod Bugarskog važio za najteži, drago mi je što sam ga polagala, jer sve što sam tada naučila ja i dan-danas koristim! Lekcija iz opšte lingvistike još uvek se dobro sećam, a sigurna sam i u to da sećanje na Profesora neće izbledeti još dugo, dugo…

Nemi jezik

Čitajući knjigu Edvarda Hola „Nemi jezik“ (The Silent Language) da bih uzela beleške za neki rad, zabeležila sam i neke citate koji mi tada nisu bili potrebni, ali su mi bili zanimljivi. Ovaj američki antropolog napisao je „Nemi jezik“ kao svojevrsni priručnik Amerikancima koji su u okviru „tehničke pomoći“ odlazili u druge zemlje i tamo doživljavali „kulturni šok“. Evo kako je Hol u svojoj knjizi opisivao Arape, ističući neophodnost razumevanja i prihvatanja njihovog formalnog sistema, kako se s njima moglo uspešno sarađivati:

„Jedan američki stručnjak je otišao u Egipat da bi egipatske seljake poučio novim metodama u poljoprivredi. On jednog dana zamoli prevodioca da upita nekog seljaka koliki prinos sa svog imanja očekuje te godine. Seljak nešto uzvrati veoma uzbuđeno i ljutito. Amerikanac shvati da nešto nije u redu, ali nije imao načina da ustanovi šta. Kasnije sam saznao da Arapi smatraju suludim svakog ko pokuša da predvidi budućnost. Kod Arapa je budućnost samo bogu znana, pa je bogohulno čak i govoriti o njoj“ (Hol, 1976, str. 7-8).

„Afif Tanus, američki sociolog libanskog porekla, iznosi slučaj arapskih seljaka koji nisu dopustili strancima da očiste izvor vode zaražene tifusom i da instaliraju pumpu. Čitalac se možda pita šta li je to moglo da bude u higijenskom snabdevanju vodom što je narušilo formalne norme arapskih seljaka. Koliko god izgledalo čudno, arapskim seljacima se dopada ukus vode koju piju, pošto ona jako miriše na kamile. Za njih je voda skoro svetinja i veruju da, ako su ljudi iz nekog sela jaki, hrabri, plodni ili pametni, to duguju vodi koju piju. U nekim delovima arapskog sveta smatra se da samo slabići piju čistu vodu. Tanusovi seljaci, dakle, nisu videli nikakvu vezu između bolesti i vode koja je muškarcima davala snagu. Odojčad je umirala zato što je Alah tako hteo, a nije na njima da se suprotstavljaju božijoj volji“ (Hol, 1976, str. 81).

Eto kako su arapski seljaci opisani u Holovoj knjizi. Kada razmišljate o tome, svakako uzmite u obzir činjenicu da podaci datiraju iz prošlog veka i da su pisani iz ugla – jednog Amerikanca…

Višnjić

Ovih dana svi uživamo u Noletovim pobedama na Olimpijskim igrama, pa smo već i zaboravili skorašnji događaj na terenu Vimbldona, kada je ubedljivo poražen od svog žestokog rivala, Karlosa Alkaraza. Kao Noletov verni fan, i ja bih volela da zaboravim ovaj događaj, ali sećam ga se po upečatiljivom prezimenu dotičnog španskog tenisera – Alkaraz. Ovo prezime mi je odmah zazvučalo arapski, jer u španskom ima mnogo reči koji počinju sa „al“, a arapskog su porekla.

Naime, kao posledica arapskog osvajanja Španije i viševekovnog prisustva Arapa na tlu ove zemlje, mnoge reči su u španski ušle iz arapskog, zajedno sa arapskim određenim članom „al“ (ألـ). Takva je čuvena Alhambra od arapskog الحمراء, što u prevodu znači „crvena“, Zatim gradovi: Almerija (ألمرية), Alikante (اللقنت‎), Albasete (البسيط), Alhesiras (الجزيرة)… Ima u Španiji i onih toponima arapskog porekla koji nemaju “al” na početku, kao što je Valjadolid (بلد الوليد), Gibraltar (جبل طارق) ili Gvadalahara (وادي الحجارة).

U španskom jeziku ima dosta zajedničkih imenica arapskog porekla, kao što je „algodon“ (pamuk) od arapskog al-quṭn (القطن), „azúcar“ (šećer) od al-sukar (السكر), „almohada“ (jastuk) od al-mihadda (المخدة) i mnoge druge.

Što se tiče prezimena, tu je Alkazar od القصر („dvorac“), Almodovar od المدور („okrugao“), Alkala od القلعة (tvrđava) – i već pomenuti Alkaraz, čije je prezime nastalo arapske reči al-karaz (الكرز) što znači „višnje“.

Ako se poslužimo metodom kalkiranja (a to je ono kada neki strani naziv „prekrstimo“ po naški), ovaj bi se čovek u Srbiji prezivao – Višnjić.

Student arapskog u Tunisu

Jedna od najtežih stvari arapske gramatike jesu brojevi i zato svaki student koji njih dobro nauči samouvereno odlazi u arapsku zemlju da se cenka: – Dobar dan, jel imate majice sa natpisom „Tunis“? Treba mi za mamu, tatu, brata, sestričinu, strinu, ujnu.

I dok mu prodavac oduševljeno pokazuje različite brojeve i modele, dok zajedno diskutuju o cenama u evrima i tuniskim dinarima, student raste od sreće jer je ovladao tajnama arapskih brojeva. Da biste razumeli to ushićenje, moram da vam ispričam kako ovi brojevi funkcionišu:

U arapskom broj mora biti suprotnog roda od imenice koja se broji. Ali to ne važi za sve brojeve, već samo za one od 3-10 i 13-99. Broj 1 iza sebe zahteva jedninu, 2 dvojinu, a oni od 3-10 genitiv množine. Brojevi od 11-99 traže da se iza njih stavi akuzativ, a oni preko 100 genitiv jednine. U dvocifrenim brojevima prvo se izgovara jedinica pa desetica. Brojevi od 13-19 imaju antipolaritet, što znači da im je jedinica u muškom a desetica u ženskom rodu – to ako je ceo broj muškog roda. A ako je ceo broj ženskog roda, onda obrnuto! Ako brojite do 10 apstraktno, 1 i 2 biće u ženskom rodu, ostali brojevi u muškom… I da ne dužim.

Vratimo se na našeg studenta…. U nekom trenutku razgledanja robe, prodavac je spontano prešao na tuniski dijelakat, u kom se izgovor brojeva malkice razlikuje od književnog arapskog. Ali ipak, student je mogao da razume i da se snađe, pa zadovoljno reši da kupi i više robe nego što je u početku planirao.

Sav srećan zbog dobre pogodbe, prodavac uze da računa one cene i ushićeno izgovara ukupan iznos koji student treba da plati: quatre-vingt-quinze! Ovde se desilo ono što je uobičajeno za Tunišane u razgovoru sa strancima, a to je da se automatski i potpuno nesvesno prebace na francuski. Zbunjeni student stade da se presabira: „Quatre-vingt-quinze je u prevodu: četiri-dvadeset-petnaest“. O, muke! Da li da odustane od kupovine? Priseća se časova francuskog iz srednje: četiri-dvadeset je 80, četiri-dvadeset-deset je 90, to znači da je četiri-dvadeset-petnaest — 95! Zadovoljno je pružio novac.

U hotel se vratio s punim kesama i zaključkom da to što se upisali Filološki nikako ne znači da ste pobegli od – matematike.

Šah-mat

Jedna od prvih stvari koju smo naučili na Fakultetu je bio podatak da je izraz „šah-mat“ arapskog porekla i da znači „Kralj je mrtav“ (الشاه مات). Kasnije sam saznala da reč „šah“ nije izvorno arapska, već dolazi iz persijskog, dok je „mat“ nastalo od arapskog glagola „māta“, što znači „umreti“. Mi u srpskom imamo i pridev „mat“ (bez sjaja, taman, zagasit), koji smo uzeli iz francuske reči, а koja opet dolazi od arapskog glagola „māta“.

Izraz šah-mat me uvek podseti na jednu knjigu koju sam čitala u detinjstvu, a zvala se „Zanimljiva matematika“. Pored brojnih matematičko-logičkih zavrzlama, ova knjiga imala je i jednu legendu o tome kako je nastao šah. Priča ukratko ide ovako:

Kada je indijski car naučio da igra šah, bio je ushićen lepotom te igre, pa je pozvao svog podanika koji ju je izmislio, s namerom da ga bogato nagradi.

– Kaži šta želiš!

– Gospodaru, neka mi se za prvo polje šahovske table da jedno pšenično zrno. Za drugo polje naredite da mi daju 2 zrna, za treće – 4, za četvrto – 8, za peto – 16, za šesto – 32…

– Dosta! Dobićeś zrna za sva 64 polja šahovske table. Ali znaj da tvoja molba nije dostojna moje darežljivosti, jer tražeći takvu ništavnu nagradu ti omalovažavaš moju milostivost. Idi sad i čekaj da ti moji podanici donesu vreću sa pšenicom!

Za vreme ručka car se interesovao da li je ovaj dobio željenu nagradu. – „Nije gospodaru. Dvorski matematičari još broje zrna“. Uveče pre spavanja, car se još jednom interesovao za nagradu. – „Gospodaru, matematičari rade bez prestanka“. Ujutru se car opet interesovao, kada su mu podanici najavili da žele nešto da mu saopšte.

– Gospodaru, izračunali smo količinu zrna koje treba da isporučite kao nagradu i taj broj je toliko velik da u svim Vašim ambarima nema toliko zrna. Nema ga dovoljno ni u žitnicama celoga carstva. Ne može se naći ni na svim prostranstvima zemlje. Pretvorite sva carstva u oranice, naredite da se isuše sva mora i okeani, naredite da se otopi sav sneg i led, pa posadite pšenicu na svu tu zemlju – i tek onda ćete moći da isporučite svoju nagradu!

Car je bio zapanjen:

– „Kažite mi taj čudovišni broj“.

– “Taj broj iznosi 18 kvadriliona 446 triliona 744 biliona 073 milijarde 709 miliona 551 hiljadu i 615”, reče mu podanik.

Treba li nam pomoć kod glagola „trebati”?

Dok sam čekala red u jednoj instituciji, pažnju mi je privukao plakat na zidu i njegov slogan koji kaže: „Da li vidite one koji trebaju pomoć?“ Nešto mi je bilo čudno u ovoj konstrukciji, pa sam se zapitala na kom je jeziku napisana…

Gledam kontakt telefon u dnu plakata – piše +381, gledam domen veb-sajta – piše .rs. Gledam slogan – liči mi na hrvatski jezik! Jeli to neka kopirajterska caka, pitam se ja. Ili se možda kopirajter napio kad je ovo sastavljao? Ili jednostavno ne poznaje dobro pravila srpskoga jezika? A nije da nisam i ranije viđala kopirajtere koji prave istu grešku. I ne samo kopirajtere… Sa glagolom „trebati“ grešimo svi, pa nam on nekako dođe kao crna ovca srpske gramatike.

Pravopis kaže: kada se koristi u značenju „valjati“, koristi se bezlično („treba da odu”, „trebalo bi da odemo”), a ako se koristi u značenju „biti potreban“, onda se menja u licu i broju („trebaš mi”, „trebaju nam”). To znači da ne treba da govorimo „trebaM da idem“, već bi trebalo reći „treba da idem“. Ponekad čujem ljude da kažu i nešto tipa: „trebam ići“. Kontrukcija „treba + infinitiv“ je mnogo češća u hrvatskom jeziku, dok je kod nas uobičajeno „treba + da + prezent“.

S druge strane, mi možemo reći da nam „trebaju nove patike” ili da nam je „trebala nečija pomoć” jer u ovom slučaju glagol „trebati” znači „biti potreban“ i menja se po licu i broju. Ali opet ne ide da kažemo „ja trebam tebe“ i „mi trebamo pomoć“ nego „trebaš mi“ i „nama treba pomoć“.

Negde sam izguglala da se oblici tipa „trebam pomoć“ i „trebam ići“, koji su karakteristični za hrvatski, ni kod nas ne smatraju nepravilnim. Oni su, naime, retki u spskom, ali se mogu javiti u odgovarajućem stilu i kontekstu. Verovatno su oni kod nas zaostavština srpskohratskog jezika…

Moram priznati da me je sve ovo iznenadilo, jer sam mislila da su skroz nepravilni. Ja ipak preferiram da kažem „treba mi pomoć“ „treba da idem“ i slično, tako da sam na to što sam izguglala vrlo brzo i – oguglala.

Meka

Da li ste nekada u hotelu u muslimanskoj zemlji videli ovaj znak? Reč je o znaku sa slikom Kabe (ar. الكعبة), poznatog svetilišta koje se nalazi u Meki (ar. مكة). Tu je i strelica koja pokazuje Kiblu (ar. القبلة), tačku prema kojoj se muslimani okreću pri molitvi, a ona je određena baš prema položaju ovog svetog grada u Saudijskoj Arabiji.

Meka nije samo mesto kojem se muslimani okreću dok se mole, već i mesto koje svake godine pohode milioni pripadnika ove vere. Svakom muslimanu je obaveza, ako mu to dozvoljavaju finansije i zdravlje, da bar jednom u životu poseti ovaj grad. Zbog toga se Meka smatra jednim od najposećenijih gradova na planeti…

Kad smo već kod Meke, ne mogu a da ne spomenem jednu pojavu koja se iz engleskog jezika prenela kod nas. U pitanju je korišćenje reči „Meka“ u prenesenom značenju, kao metafore za „mesto gde odlazi mnogo ljudi“. Sigurno ste nekada čuli da kažu kako je Pariz turistička Meka, Dubai meka gradnje i potražnje, Beograd balkanska hedonistička Meka, Beč meka za srpske gastarbajtere, a Singapur Meka za superbogate. Pa onda naslovi: „To i to ostrvo je prava meka za ljude koji žele nešto više od odmora“, „Taj i taj restoran je gastro Meka za ljubitelje ribljih specijaliteta“, „Neki tamo tržni centar je šoping Meka za one sa dubokim džepom“, „Dotični univerzitet je postao meka za masovno nostrifikovanje diploma“ i tako dalje.

Pored simpatičnih konstrukcija „šoping meke“ i „gastro meke“, skoro sam pronašla i jednu novu, kojom se pojačava iskaz, i to tako što se uz Meku dodaje i drugi sveti grad u Saudijskoj Arabiji – Medina. Pazite sad naslove: „Nećemo mi da budemo meka i medina za krimose“, „To mesto je Meka i Medina nerada i stranačko-rođačkog zapošljavanja”, „Splavovi su Meka i Medina za dotičnu populaciju…“ i mnogi drugi.

Ovako upotrebljene, Meka i Medina se u našim medijima nekada pišu malim, a nekada velikim početnim slovom. Ja mislim da je bolje malim, jer ih ne treba povezivati sa dva sveta grada u Saudijskoj Arabiji, već shvatiti kao okamenjene konstrukcije koje su se uveliko odvojile od svog osnovnog značenja i postale novi metaforički izrazi srpskoga jezika.

Pidžin iz Krnjače

Godinama se družimo i pričamo o lingvistici Olga Zdravković i ja. Dugo već planiramo da zajedno napišemo neki rad, ali nikako da nađemo neku zanimljivu temu.

A onda… njen posao u Centru za azil Krnjača doneo nam je ideju! Ljudi koji tamo borave govore arapski, persijski, paštu, dari, urdu, kurdski, hausa, svahili, rundi, engleski, pomalo srpski i mnoge druge jezike. Ima ih iz svih krajeva sveta, nemaju zajednički jezik, a žele da komuniciraju.

Radeći 7 godina u Centru, Olga je mogla da vidi kako među izbeglicama nastaje zajednički jezik, koji predstavlja mešavinu različitih jezika, a služi za zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba: hrana, odeća, higijena, dokumenta, lekovi… pa i odlazak na „gejm“ (u ovom jeziku „gejm“ označava organizovani pokušaj ilegalnog prelaska granice, kako bi se domogli EU).

Kao lingvista, Olga je prepoznala da je ovde u pitanju pidžin – kontaktni jezik koji se javlja kod ljudi koji govore različite jezike, a žele da komuniciraju (a koji je ime verovatno dobio po kineskom izgovoru engleske reči „biznis“).

I tako je, zahvaljujući Olginom prikupljanju građe i mom iskustvu u pisanju radova, nastao rad neobičnog naslova: Mi Baguađa piniš, mi go gejm“ (Bukvalno: „Završio sam sa Bogovađom i sada idem na granicu“. Pravo značenje: „Idem dalje. Idem na granicu“). U radu su obrađene i mnoge druge reči i izrazi pidžina iz Krnjače: maj prend, musakin, alibaba, but, rum, šipiš, haraš, pićkori… A park Luke Ćelovića kod Ekonomskog faksa, gde su se okupljale izbeglice, dobio je naziv „Avgani park“ (iako mi ovde za njega imamo i jedan drugi naziv šaljivog karaktera)!

Sve ovo ne bi bilo moguće bez kolega koje su nam uradile latiničnu transkripciju reči iz persijskog, dari i paštu jezika, Miloša Delića i Marije Marjanović, kojima se ovom prilikom zahvaljujem! Veliko hvala i prevodiocima iz CRPC-a, koji su nam mnogo pomogli u prikupljanju građe!

A najviše hvala Olgi što je podelila sa mnom svoju ideju i što smo tako ostvarile dugogodišnju želju da napišemo rad i obradimo ovaj lingvistički fenomen. S ponosom vas obaveštavamo da o njemu možete čitati u najnovijem broju Anala Filološkog fakulteta.