– Kako ljudi reaguju kad im, predstavljajući se, saopštite da ste arabista, profesor arapskog? Ima li onih koji vas pogledaju s podozrenjem?
– Dok sam studirala arapski, bilo je onih koji su reagovali neobičnim pitanjima, poput: „Šta će ti to?” Sada, mnogo godina kasnije, moj odgovor njima bi glasio: „Bolje učiti, nego ne učiti.” Učim zato što verujem u znanje. Mislim da kod nas ima dosta ljudi koji ne veruju u znanje, već samo u diplome. Ja sam učila zbog znanja, a diploma je došla pride. Od znanja uvek ima koristi. Znanje jezika ja vidim kao – zanat. Ako imate zanat u rukama, vi ste na konju.
Ceo intervju koji sam dala za Politiku možete pročitati u današnjem broju novina ili online
Uvek mi izmami osmeh kada sretnem nekog ko mi je bio student u prvim godinama rada na Fakultetu. Tada sam držala arapski kao izborni predmet, koji su pohađali studenti s različitih smerova. Najviše ih je bilo s anglistike i turkologije, ali su dolazili i s lingvistike, književnosti, hispanistike, italijanistike, slavistike, romanistike… i svi su oni učili arapski, kao drugi jezik.
Jedne godine odlučila sam da se malo „reklamiram“, pa sam brucošima podelila letke s pozivom da uzmu arapski za izborni predmet i da dođu na prvo predavanje, zakazano u Biblioteci za orijentalistiku. Marketing se ispostavio kao pun pogodak – kada sam ušla u salu, biblioteka je bila prepuna. Tako je počela naša zajednička priča – naučili smo slova, savladali osnove gramatike i prošli kroz celu knjigu Arapski jezik 1.
Iako 4 semestra 2x nedeljno, koliko traju izborni jezici, nije dovoljno vremena za egzotičan jezik poput arapskog, studenti koji su dobro savladali gradivo su mogli uspešno da vode konverzaciju.
Razlika u godinama između mene i studenata tada je bila mala, pa smo se često družili i van nastave. Neke od njih i danas srećem, ili mi se jave online – i uvek se obradujem kada čujem da ne samo da pamte arapska slova, već se sećaju i celih lekcija koje smo zajedno prolazili, iako im arapski nije profesionalno opredeljenje. Kad nešto učiš iz ljubavi, to se teško zaboravlja.
Tako je bilo i sa mojom dragom Danijelom Stanić, koja je te „dve hiljade i neke“ išla na moja predavanja, a koju sam, spletom zanimljivih okolnosti, juče ponovo srela. Danijela nije samo jedna od onih koji su završili fakultet i stekli diplomu ( tj. „imaju ćagu u rukama“), već osoba koja aktivno živi književnost, širi znanje i kulturu, promoviše prave vrednosti i sprovodi svoju filološku misiju na najbolji mogući način. Kada sledeći put dođem u Arilje, volela bih da moja deca pohađaju njenu radionicu čitanja i pisanja – mesto na kojem se uči da ekran telefona nikada ne može zameniti miris knjige i onaj poseban osećaj zadovoljstva koji ona pruža.
Hvala Danijeli na lepom druženju, i što je sinoć ponovo zavladala ista atmosfera i energija, kao nekada u Biblioteci za orijentalistiku Filološkog fakulteta.
Nekada je postojao samo “telefon” i svaka kuća imala je jedan. Onda su se pojavili “mobilni telefoni” koji su bili retkost. Vremenom su mobilni telefoni postali toliko uobičajeni, da se javila potreba da napravimo jasnu razliku – tako smo uveli naziv “fiksni telefon” za ono što smo ranije zvali samo “telefon”.
Kako je vreme prolazilo, mobilni telefon je postajao sve prisutniji u našim životima, pa smo shvatili da nema potrebe da ga zovemo “mobilni telefon”, kad možemo reći samo “telefon” (starije generacije ga zovu “mobilni”, iako više ni oni ne koriste “fiksni”).
I tako je reč “telefon” u našem, a verujem i u mnogim drugim jezicima, promenila značenje. Od sprave koja je bila vezana kablom i koja je služila za telefoniranje, do ove skalamerije koju ne ispuštamo iz ruku, a koja nam menja i foto-aparat i kameru i kalkulator i platnu karticu i rokovnik i časovnik i adresar i kalendar i goluba pismonošu i još mnogo toga, a koju ponekad koristimo i za telefoniranje.
Pre neki dan sam čula dobru foru. Kaže jedna drugarica drugoj: “Ispraznila mi se baterija. Jel možeš da mi pozajmiš svoj telefon?”, a ova će u čudu: “Ja nemam telefon, nego Ajfon!”
Nedavno mi je stigla molba da prevedem jedan tekst. U pitanju je bio arapski rukopis na starom, požutelom papiru, iz ko zna kog veka. Rukopis je bio tako napisan, da je na prvi pogled delovalo nemoguće raščitati ga. Zaključila sam da bi ga prvo trebalo “dešifrovati”, pa tek onda prevoditi. Ali, ako bi se dokazalo da su moje pretpostavke tačne i da je u pitanju Kuran, onda ne bi bilo potrebe da se prevodi – jer Kuran je već preveden
Za većinu rukopisa koje dobijam, obično se ispostavi da su delovi Kurana. I za ovaj tekst se tako ispostavilo… Nakon prepoznavanja niza od nekoliko reči iz datog rukopisa, i njihove pretrage na Guglu, istraživanje me dovodi do kuranske sure Žene (al- Nisa’, النساء). Potom sam se služila metodom uporednog teksta, gde se Kuran poredi sa starim rukopisom – rečenica po rečenica, ajet po ajet. Kada imate uporedni tekst, lako je dešifrovati bilo šta. Ako nemate s čim da uporedite, onda to ide malo teže
Sura Žene je četvrta po redu kuranska sura, sa čak 176 ajeta. U prevodu Besima Korkuta, počinje ovako:
U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog!
1. O ljudi, bojte se Gospodara svoga, koji vas od jednog čovjeka stvara, a od njega je i drugu njegovu stvorio, i od njih dvoje mnoge muškarce i žene rasijao. I Allaha se bojte – s imenom čijim jedni druge molite – i rodbinske veze ne kidajte, jer Allah, zaista, stalno nad vama bdi.
2. I siročadi imanja njihova uručite, hrđavo za dobro ne podmećite i imetke njihove s imecima vašim ne trošite – to bi, zaista, bio vrlo veliki grijeh.
3. Ako se bojite da prema ženama sirotama nećete biti pravedni, onda se ženite onim ženama koje su vam dopuštene, sa po dvije, sa po tri i sa po četiri. A ako strahujete da nećete pravedni biti, onda samo sa jednom; ili – eto vam onih koje posjedujete. Tako ćete se najlakše nepravde sačuvati.
4. I draga srca ženama vjenčane darove njihove podajte; a ako vam one od svoje volje od toga šta poklone, to s prijatnošću i ugodnošću uživajte.
5. I rasipnicima imetke, koje vam je Allah povjerio na upravljanje, ne uručujte, a njihov imetak za njihovu ishranu i odijevanje trošite; i prijatne riječi im govorite.
Moje učenje arapskih dijalekata nikada nije bilo motivisano isključivo željom za konverzacijom, već i težnjom da ove govore razumem kao sisteme — da se udubim u njihovu strukturu i pristupim im sa naučnom pažnjom.
Knjiga koju sam pozajmila iz biblioteke savršeno se uklapa u tu moju potrebu. U njoj sam naišla na jednu zanimljivu priču, ispričanu paralelno na standardnom arapskom i egipatskom dijalektu.
Priča glasi:
Jedan učitelj matematike vozio se čamcem po moru. Dok su plovili, upita on čamdžiju:
— Čamdžijo, znaš li matematiku?
— Šta je to? — upita ga čamdžija.
— To ti je nauka koja obuhvata sva druga znanja — navigaciju, poljoprivredu, geografiju, astronomiju, pisanje, računanje…
— Ništa od toga ne znam — odgovori čamdžija.
Učitelj odmahnu glavom i reče:
— Šteta, propalo ti je pola života.
Čamdžija zaćuta, a čamac nastavi da plovi nepoznatim pravcem. Ni sam čamdžija nije primetio da su skrenuli, sve dok se nije podigao vetar i čamac počeo da tone. Tada on upita učitelja:
Pre nekoliko godina sam radila istraživanje gde sam pomoću asocijativnog testa pokušala da utvrdim šta ljudi misle o orijentalnim jezicima, narodima i zemljama, odnosno šta im prvo padne na pamet kada čuju ove pojmove. Asocijativni test funkcioniše tako što pročitate/čujete neku reč („stimulus“), a potom napišete/izgovorite prvu reč koja vam padne na pamet („reakcija“). Evo nekih zanimljivih delova tog istraživanja, u kojem je učestvovalo 654 ispitanika:
Stimulus „arapski jezik“ moje ispitanike najčešće je asocirao na arapsko pismo, koje su opisali čitavim nizom piktoresknih reči i izraza: piśmo 28, arapsko piśmo 19, hijeroglifi 19; hieroglifi 3; heroglifi; hieroglifi; hijeloglifi; “hijeroglifi”, znakovi 4; kukice; simboli; švrljopis; škrabotine 2; gomila tačkica; žvrljotina; interesantne šare (zapravo su slova); kvake; kodovi; kriva slova; krive linije; kuke i kvake; “kukičava” slova; lepe šare; neobični simboli; pismo u krivim linijama; slikanje; slike; sličice; talasi; ukras; crtanje; crteži; crtice; čudni znakovi; šifre; škrabopis.
Pažnju im je privuklo i to što se araspko pismo piše zdesna nalevo, pa neke od reakcija glase: s desna na levo 8; pisanje s desna na levo 6; pisanje sa desna na levo 3; desno na levo…itd. Jedan broj ispitanika je, verovatno slučajno, u svojim reakcijama naveo pogrešan smer pisanja: s leva na desno 5; sa leva na desno 2…i slično tome.
Od arapskih reči, ispitanici su navodili sledeće: merhaban 2, marhaba i merhaba; inšala i išnu-alah, salamalejkum i salem alejkum; salam i selam; habibi; šukran; alkohol; mahala; medresa.
Jedan ispitanik je naveo da arapski „verovatno nije isto što i turski“.
Sudeći po mnogim reakcijama, arapski jezik važi za milozvučan, ali ima i onih ispitanika kojima ne zvuči lepo – opisan je kao grleni, grub jezik, koji liči na kašalj, kreštanje, mumlanje i svađanje, a verovatno i na čudno lomljenje jezika.
Pažnju ispitanika privlači i frekventna upotreba glasa H, kog, po njihovoj oceni, u arapskom ima previše. Ovaj jezik našim ispitanicima zvuči kao neka od sledećih onomatopeja: hađibađi, jahfahf lafḥ, rghmrgh ili hhhhhhh.
Izvor: Heterostereotipi o orijentalnim jezicima u mreži verbalnih asocijacija
Kada sam počela da studiram arapski, nisam znala da je nekadašnji frontmen jednog od mojih omiljenih bendova, Zabranjenog pušenja, dr Nele Karajlić ustvari sin jednog arabiste! Pravo ime ovog odveć duhovitog muzičara i pisca je Nenad Janković, a njegov otac bio je čuveni sarajevski arabista, orijentalista i univerzitetski profesor Srđan Janković. Knjiga koju držim u ruci, „Arapski izgovor s osnovama arapskog pisma“ je Jankovićevo delo koje sam dosta koristila na studijama, a ni danas ne mogu da ga zaobiđem kada spremam nastavu. On na tako prijemčiv i jednostavan način objašnjava neke pojave u arapskom jeziku, da ga uvek preporučujem učenicima kao referencu za sticanje nekih osnovnih znanja. Inače, zanimljivo je da je i sam Nele studirao orijentalistiku u Sarajevu, pred rat.
Zbog svog sarajevskog porekla i orijentalnog miljea u kom su nastajali, tekstovi pesama Zabranjenog pušenja puni su arabizama i stoga zanimljivi za proučavanje filolozima, lingvistima i ljubiteljima etimologije. Pomenuću samo neke od njih:
– U našoj ulici nema „fukare“ – Dok čekaš „sabah“ sa „šejtanom“ – Murga ide sredinom „džade“ – Fatma, bona, pusti „hajvana“ – Sjedoh negdje u gužvu, u „raju“ – Kaz’o je da će se vratit kad mu bude „ćeif“ – Zbog tebe sam zakasnio dajdži na „dženazu“ – Kada počne dernek i kad on zasvira, ne bi stig’o reći ni „Bismillah“ – Koji nikad ne prave „belaja“, koji nikad ne psuju Alaha
A evo i objašnjenja:
Fukara – فقراء sirotinja Sabah – صباح jutro Šejtan – شيطان đavo Džada – جادة cesta, put Hajvan – حيوان životinja Raja – رعايا stado, podanici Ćeif – كيف volja Dženaza – جنازة sahrana Bismillah – باسم الله U ime Allaha… Belaj – بلاء nesreća
Izvori: Teufik Muftić, „Arapsko-bosanski rječnik“ Abdulah Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom“
Nedavno sam sebi poklonila ovu knjigu – podebelu gramatiku arapskog jezika. Već na koricama se može videti da je gramatika nesvakidašnja, tj. drugačija od onih na koje smo tradicionalno navikli. Na njoj su ispisane reči iz raznih dijalekata arapskog jezika, što govori da je ovo gramatika koja se ne bavi samo književnim jezikom, već takođe proučava i poredi različite arapske dijalekte. U njoj za mene ima mnogo zanimljivih stvari, koje se mogu čitati pred spavanje, kao roman. Sve te peripetije i zapleti u koje stupaju reči i rečce, sintagme i rečenice, pružaju novi uvid u svu kompleksnost jezika na arapskom govornom području.
Na kraju knjige – što je meni posebno zanimljivo – nalazi se nekoliko priloga. Reč je o tekstovima različite tematike, koji su detaljno analizirani iz ligvističkog ugla. Ima tu političkih govora, spontanih konverzacija, fragmenata iz romana i eseja, analize čuvene pesme Imrul Kajsa, znamenitog pesnika predslamske Arabije…
Među tim prilozima sam pronašla i jedan vic. Glavni junak u vicu je Džumani, seoska budala ruralnog Maroka. Džumani je čuveni lik iz marokanskih viceva, čiji pomen kod Marokanaca izaziva salve smeha. Ovaj komični lik nastao je po pravoj istorijskoj ličnosti, marokanskom političaru poreklom sa juga zemlje, Saidu el Džumaniju el Sahraviju.
Vic ide ovako:
Zaposlio se Džumani kao policajac, pa krenuo da hapsi ljude noću. Proveravao ko ima ličnu kartu, a ko nema. Jednog dana uhapsio nekog lika koji nema ličnu. Ovaj mu reče: „Pusti me samo da kupim cigarete, pa se vraćam“. Džumani ga pusti, a ovaj se ne vrati. Drugi dan, uhapsi on drugog lika, koji takođe nije imao nikakvu identifikaciju. Ovaj mu takođe reče: „Jel mogu samo da skoknem po cigare, pa se vraćam?“ Ali Džumani se ne da opet prevariti!!! Ovoga puta lukavo reče: „Ne, ti ostani ovde, a ja idem po cigare!“
Da li ste čuli ovaj vic i kod nas, u Srbiji? Ja jesam. Izgleda da sa Marokom imamo dosta toga zajedničkog.
Ja sam bila ona generacija studenata Filološkog fakulteta koja nije imala priliku da uči arapske dijalekte. U vreme kada se na fakultetu izučavao samo književni arapski jezik, usvajanje arapskih dijalekata bilo je prepušteno nama samima – da se snalazimo uz pomoć štapa i kanapa.
Moji prvi pokušaji da savladam neki od arapskih dijalekata uz pomoć privatnih nastavnika pokazali su se kao totalni neuspeh.
Prvi pokušaj bio je s nastavnikom koji mi je održao jedan probni čas, gde je video da već imam neko znanje i da ne može sa mnom da radi onako kako je on planirao. Kada sam uplatila ceo kurs, drsko mi je rekao da neće da radi sa mnom i da će mi vratiti pare.
Drugi pokušaj bio je online čas sa učiteljem koji nikada nije hteo da uključi kameru. Knjigu mi je pokazivao preko Share Screen-a, uporno izbegavajući da mi je pošalje u PDF-u. Časovi su tekli bez ikakvog plana – jedan dan knjiga, drugi dan menjamo strategiju i učimo kroz serije, treći dan je njemu nestalo struje, četvrti dan je zaboravio da uopšte imamo čas…
Treći nastavnik bi na svako moje pitanje „Zašto se to tako kaže?“ jednostavno odgovarao: „Nemam pojma.“ Testovi koje mi je davao bili su toliko loše sastavljeni da sam imala utisak da ja treba da ispravljam njega, a ne on mene. Njegova „metoda“ svodila se na: „Čitaj nešto, pričaj nešto, snađi se kako znaš – ja ću da sedim i klimam glavom.“ Takođe je imao običaj da mi da spisak dužih izraza koje treba da bubam napamet, bez ikakvog gramatičkog objašnjenja. To je bio prvi put da sam na svojoj koži osetila kako je to kada te podučava neko ko nije profesionalni nastavnik. To što je neko rođen u arapskoj zemlji ne kvalifikuje ga da se bavi nastavničkim poslom.
Jedina dobra stvar kod sve trojice bila je cena. Bili su baš jeftini – a, znate kako se kaže: koliko para, toliko i muzike.
