Era i kadija

Nedavno sam na mrežama objavila jedan tekst, gde sam citirala izvesnu rečenicu koje se sećam iz čitanke za osnovnu školu: „Stani da pogledam u ćitab“. Isprva nisam znala odakle dolazi ova rečenica, dok me jedan čitalac moje objave nije podsetio. On je prepoznao da je reč o priči „Era i kadija“, koju je zabeležio i nama u amanet ostavio veliki filolog, Vuk Karadžić.

Čitajući ovu duhovitu priču, sita sam se ismejala i istinski uživala. Šteta je zaboraviti i ne negovati ovakve mudrosti našeg naroda, koji se u teškim trenucima ropstva pod Turcima održao svojim vedrim duhom.

Zato želim da i vas ja podsetim ovo blago srpske književnosti, uz mali glosar arhaizama i manje poznatih reči koje se u priči javljaju:

„Ćitap“, može i „ćitab“ (arapski: „kitab“, كتاب – knjiga)

„Kadija“ (arapski: „al-qadi“, القاضي – sudija)

„Vala“ (arapski: „wa Allah“, والله – tako mi Boga)

„Efendija“ (turcizam, ali ima i u arapskom – gospodin)…

A priča ide ovako:

Era je čuvao kadijina goveda, a među njima je imao i jednu svoju kravu koja je išla s kadijinom stokom. Jednog dana, kadijina i Erina krava se pobodu, i Erina krava usmrti kadijinu. Brzo otrči Era kod kadije:

– Poštovani efendija! Tvoja krava je ubola moju!

Kadija odgovori:

– Pa, ko je kriv? Je li ih neko naterao?

– Nije niko, same su se pobole!

– E, vala! Marvi nema suda!

Na to će Era:

– Ali, efendija, čuješ li ti mene: moja krava je ubola tvoju!

– Ah, ah! Sačekaj da pogledam u ćitap – reče kadija, pa posegne za knjigom, ali ga Era uhvati za ruku:

– E, nećeš! Kad nisi gledao u ćitap za moju kravu, nećeš ni za tvoju!

Preuzeto iz sledećeg izvora.

Ćitab

Ne sećam se više koji je to bio razred osnovne škole, ni koji tekst iz čitanke smo čitali, ali dobro se sećam jedne rečenice iz njega: „Stani da pogledam u ćitab“. Učitelj nam je tada objasnio da ova neobična reč dolazi iz turskog jezika i da znači „knjiga“.

Godinama kasnije, sa njom sam se susrela po drugi put. Bilo je to na prvoj godini studija arabistike, kada smo učili da se na arapskom jeziku knjiga kaže „kitab“ (كتاب). Odmah mi je bilo jasno da je „kitab“ ustvari onaj „ćitab“, koji mi je ostao urezan u pamćenje.

Postoji više reči arapskog porekla koje su u srpski ušle preko turskog, a u kojima je glas K postao Ć. Mislim da je to zato što se u osmanskom turskom glas K izgovarao kao KJ, što je na kraju prešlo u Ć.

Evo male liste takvih reči iz rečnika turcizama Abudulaha Škaljića:

ćef – volja, prohtev (od arapske reči „keyf“, كيف )

ćevap – od arapske reči „kebab“ (كباب)

ćata – pisar (od arapske reči „katib“, كاتب)

Ćaba – Kaba (u Meki), الكعبة

ćafir – nevernik (od arapskog „kafir“, كافر)

Većina ovakvih reči kod nas zvuči zastarelo i arhaično, osim ćevapa koji je i dalje aktuealan.

Pidžin iz Krnjače

Godinama se družimo i pričamo o lingvistici Olga Zdravković i ja. Dugo već planiramo da zajedno napišemo neki rad, ali nikako da nađemo neku zanimljivu temu.

A onda… njen posao u Centru za azil Krnjača doneo nam je ideju! Ljudi koji tamo borave govore arapski, persijski, paštu, dari, urdu, kurdski, hausa, svahili, rundi, engleski, pomalo srpski i mnoge druge jezike. Ima ih iz svih krajeva sveta, nemaju zajednički jezik, a žele da komuniciraju.

Radeći 7 godina u Centru, Olga je mogla da vidi kako među izbeglicama nastaje zajednički jezik, koji predstavlja mešavinu različitih jezika, a služi za zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba: hrana, odeća, higijena, dokumenta, lekovi… pa i odlazak na „gejm“ (u ovom jeziku „gejm“ označava organizovani pokušaj ilegalnog prelaska granice, kako bi se domogli EU).

Kao lingvista, Olga je prepoznala da je ovde u pitanju pidžin – kontaktni jezik koji se javlja kod ljudi koji govore različite jezike, a žele da komuniciraju (a koji je ime verovatno dobio po kineskom izgovoru engleske reči „biznis“).

I tako je, zahvaljujući Olginom prikupljanju građe i mom iskustvu u pisanju radova, nastao rad neobičnog naslova: Mi Baguađa piniš, mi go gejm“ (Bukvalno: „Završio sam sa Bogovađom i sada idem na granicu“. Pravo značenje: „Idem dalje. Idem na granicu“). U radu su obrađene i mnoge druge reči i izrazi pidžina iz Krnjače: maj prend, musakin, alibaba, but, rum, šipiš, haraš, pićkori… A park Luke Ćelovića kod Ekonomskog faksa, gde su se okupljale izbeglice, dobio je naziv „Avgani park“ (iako mi ovde za njega imamo i jedan drugi naziv šaljivog karaktera)!

Sve ovo ne bi bilo moguće bez kolega koje su nam uradile latiničnu transkripciju reči iz persijskog, dari i paštu jezika, Miloša Delića i Marije Marjanović, kojima se ovom prilikom zahvaljujem! Veliko hvala i prevodiocima iz CRPC-a, koji su nam mnogo pomogli u prikupljanju građe!

A najviše hvala Olgi što je podelila sa mnom svoju ideju i što smo tako ostvarile dugogodišnju želju da napišemo rad i obradimo ovaj lingvistički fenomen. S ponosom vas obaveštavamo da o njemu možete čitati u najnovijem broju Anala Filološkog fakulteta.

Dr. Nele Karajlić

Kada sam počela da studiram arapski, nisam znala da je nekadašnji frontmen jednog od mojih omiljenih bendova, Zabranjenog pušenja, dr Nele Karajlić ustvari sin jednog arabiste! Pravo ime ovog odveć duhovitog muzičara i pisca je Nenad Janković, a njegov otac bio je čuveni sarajevski arabista i univerzitetski profesor Srđan Janković. Knjiga koju držim u ruci, „Arapski izgovor s osnovama arapskog pisma“ je Jankovićevo delo koje sam dosta koristila na studijama, a ni danas ne mogu da ga zaobiđem kada spremam nastavu. On na tako prijemčiv i jednostavan način objašnjava neke pojave u arapskom jeziku, da ga uvek preporučujem studentima kao referencu za sticanje nekih osnovnih znanja. Inače, zanimljivo je da je i njegov drugi sin, mlađi brat Dr. Neleta Karajlića, Dražen Janković takođe bio član Zabranjenog pušenja i autor mnogih pesama ovog benda.

Zbog svog sarajevskog porekla i orijentalnog miljea u kom su nastajali, tekstovi pesama Zabranjenog pušenja puni su arabizama i stoga zanimljivi za proučavanje filolozima, lingvistima i ljubiteljima etimologije. Pomenuću samo neke od njih:

– U našoj ulici nema „fukare“
– Dok čekaš „sabah“ sa „šejtanom“
– Murga ide sredinom „džade“
– Fatma, bona, pusti „hajvana“
– Sjedoh negdje u gužvu, u „raju“
– Kaz’o je da će se vratit kad mu bude „ćeif“
– Zbog tebe sam zakasnio dajdži na „dženazu“
– Kada počne dernek i kad on zasvira, ne bi stig’o reći ni „Bismillah“

A evo i objašnjenja:
Fukara – فقراء sirotinja
Sabah – صباح jutro
Šejtan – شيطان đavo
Džada – جادة cesta, put
Hajvan – حيوان životinja
Raja – رعايا stado, podanici
Ćeif – كيف volja
Dženaza – جنازة sahrana
Bismillah – باسم الله U ime Allaha…

Izvori:
Teufik Muftić, „Arapsko-bosanski rječnik“
Abdulah Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom“

Istorija srednjeg istoka

Ove godine Sajam knjiga vam želi dobrodošlicu i na arapskom jeziku – Merhaban bikum (مرحبا بكم)… dobro došli!

Moram da vam se pohvalim novom knjižicom, koju sam kupila na štandu izdavačke kuće Clio: „Istorija srednjeg istoka (1798-2006)“ proslavljenog italijanskog islamologa Masima Kampaninija (1954-2020), nekadašnjeg profesora na univerzitetima u Napulju i Milanu. Pored ove knjige, čiji je originalni naslov „Storia del Medio Oriente“, iz pera istog autora izašle su i knjige „Islam e politica“, „Il pensiero islamico contemporaneo“ i „Ideologia e politica nell’Islam“…

Izdavačka kuća Clio je u okviru svoje Biblioteke Polis objavljivala i prevode mnogih drugih istorijskih dela. Ja imam njihovu „Oksfordsku istoriju islama“ Džona L. Espozita i „Istoriju arapskih naroda“ Alberta Huranija. Obadve knjige, kao i ova koju vidite na slici, imaju sjajno uređene korice, što još više privlači kupca i čitaoca. Ovde na slici vidimo prikaz arabeske – dekorativne šare geometrijskih formi koja je nastala u islamskoj umetnosti.

Ova „Istorija srednjeg istoka“ se bavi savremenom istorijom prostora koji često nazivamo i Bliskim istokom, a obuhvata prostrane teritorije od Maroka do Irana. Od Muhameda Alija, preko Nasera i Sadama Huseina, od islamske revolucije, preko partije Baas do arapsko-izraelskog sukoba, knjiga doprinosi „potpunijem poznavanju jedne u strategijskom pogledu istorijski i geopolitički značajne oblasti“, pri čemu su mnoge njene teme aktuelne i danas.

Kada kupujem sebi stručnu literaturu u prevodu sa nekih stranih jezika, uvek gledam ko je recenzent, a kada kupujem beletristiku gledam s kog je jezika prevedena i ko je prevodilac. Mnoge od tih recenzenata i prevodilaca znam, pa onda na osnovu toga procenjujem kakva je knjiga i da li vredi kupovati. Ovde je recenzent naš dragi profesor Darko Tanasković, pa ne sumnjam da će mi knjiga biti višestruko korisna – kako za učenje novih stvari tako i za pisanje radova i navođenje citata.

Sigurna sam u to da neće čamiti na polici i skupljati prašinu, što znači da sam ove godine u moru sajamskih knjiga imala dobar ulov!

Inat

Stara srpska poslovica kaže: „Od inata nema goreg zanata”. Zato, dragi moji, nemojte se inatiti, već probajte ovo zanatsko pivo koje, uzgred budi rečeno, nosi ime arapskog porekla.


Vala, istina je! Naša reč „inat“ je arapskog porekla. Nastala od arapske reči „inad“ (عناد), kod nas je ušla preko turskog, gde kažu „inat“, isto kao mi. Postoji čak i udruženje srpsko-turskog prijateljstva koje se zove „Inat“, što ne mora da ima nužno negativno značenje. Reč „inat“ ne znači samo prkos i tvrdoglavost, već i upornost…


Inat je jedna od cca. 8000 turcizama kod nas, a mnogi od njih su zapravo arabizmi – reči koje su u turski ušle iz arapskog jezika.


Meni je uvek bilo zanimljivo to što smo zajedno sa turcizmima usvojili i neke turske sufikse. Recimo, sufiks -džija. Imamo ga baš u reči „inadžija“ (može i „inačija“), ali i u drugim turcizmima/arabizmima, kao što su „sajdžija“, „provodadžija“ ili „buregdžija“. Ovaj sufiks se kod nas odomaćio, pa smo počeli da ga lepimo i na neke reči koje nisu orijentalnog porekla: „sladoledžija“, „filmadžija“, „kursadžija“, „kamiondžija“, „tupadžija“ … a može i „pivdžija“.


I zato za kraj (iako ovo verovatno nije halal), nazdravimo za početak nove školske godine! – i u inat svima!


Literatura:
Teufik Muftić – Arapsko-bosanski rječnik
Abdulah Škaljić – Turcizmi u srpskohrvatskom
Klaljn & Šipka – Veliki reliki rečnik stranih reči i izraza

Pita hleb

Krišom napravljena fotografija, dok čekam da mi spreme falafel sa humusom u pita hlebu. Pre neki dan sam na drugom mestu tražila falafel, a oni ga ugrejali u mikrotalasnoj i uvili u tortilju iz Maksija, što mi se nije dopalo… Zato sam sada došla ovde u Hanan, gde prže falafel na licu mesta i koriste pravi pita hleb – bude onako baš tanak i ukusan… Ovde je sve „taze“, da upotrebim tu persijsku reč koja je ušla u i arapski (طازج) i u turski, a preko njega i u srpski. Nije „bajato“, da se izrazim ovom arapskom rečju (u originalu: bait; بائت – ono što je prenoćilo, ostalo preko noći, pa se, jelte, ubajatilo). Turski: bayat.

Inače naziv „pita“ za arapski hleb (خبز البيتا) mi je uvek bio zanimljiv. Nije slučajnost to što asocira na našu pitu. Obe su reči iste etimologije i potiču iz starogrčkog. Reč „pita“ postoji u mnogim indoevropskim i semitskim jezicima, u ovom ili sličnom obliku i označava razne vrste hlebova ili drugih peciva. Ima i u turskom, kao „pide“.

Kad smo kod pite, ispričaću vam vic o pita hlebu, jedan od retkih viceva na tu temu u kom se ne spominje Bred Pit:

Čovek se vratio sa egzotičnog putovanja bolestan. Otišao u bolnicu da mu doktor uradi neke analize i utvrdili su da boluje od kombinacije više zaraznih bolesti nazvanih M.S.D.H. (morbile, sida, difterija i herpes). – „I šta ću sad?“, upita bolesnik. – „Ne brinite, stavićemo Vas na posebnu dijetu. Ješćete samo picu, palačinke i pita hleb“, reče doktor. – „Hoće li mi to pomoći“, upita ovaj zbunjeno. – „Ne, ali to je jedino što možemo da Vam proturimo ispod vrata“, mudro odgovori doktor.

Ça Va 

Nekoliko bisera, anegdota, zgoda i nezgoda na temu: „Ko zna arapski, zna sve jezike“

1

– Ideš na more u Tursku? Super, taman ćeš moći da vežbaš taj tvoj jezik!

– Ali tamo se ne govori arapski, nego turski!

Zar to nije isto?

– Pa nije, sasvim su različiti. Arapski je semitski jezik, dok turski spada u altajsku porodicu jezika. Arapski je flektivni, a turski aglutintivni. Arapski se piše arapskim pismom, a turski latinicom. Jedina sličnost je to što je turski preuzeo mnogo arapskih re…

– E, aj ćao! I lepo se provedi tamo među svojima.

2

Dobijam na poklon knjigu o Avganistanu, uz posvetu u kojoj piše „zemlja i narod koje toliko voliš“. Neću ništa da kažem, jer poklonu se u zube ne gleda…

3

– Jel možeš da mi prevedeš avganistansku himnu?

– Ne, jer to nije arapski jezik već dari/paštu, šta god… Avganistan nije arapska zemlja!

– A, jel?! Meni sve to isto.

4

– Dođi da upoznaš jednog momka. On je iz Arapije!

– Iz Saudijske Arabije?

– Ne, Irana. Možeš s njim da pričaš na tom tvom jeziku…

– Pa, Iran nije arapska zemlja. Oni govore persijski a to je indoevropski jezik, dok je arapski semitski jez…

– Što je rano ozelenelo ove godineee…

5

Dobijam na poklon knjigu sa nekim čudnim slovima: „Želimo da ti poklonimo jednu arapsku knjigu“. –Hvala, ali ovo je hindi.

– Ti to ne znaš?

6

– Oduvek sam želela da učim sanskrit!

– Ali, ovo je čas arapskog.

– Pa, da. To i kažem – sanskrit!

7

– Jel ti možeš da predaješ i japanski?

– Da, da, ja sam ekspert za sve jezike sa čudnim slovima! Konićiva!

+ dve zgode na temu: „To nas niste učili“ (razumeće samo arabisti)

8

Učenik na kursu arapskog u knjizi vidi ligaturu dva slova i besno upire prstom u to: „Ovo slovo nas niste učili!“

9

– Ja sam u Tunisu naučila samo jednu arapsku reč, a to je „ça va“.

– Ali to je francuska reč, odnosno dve reči! Oni u Tunisu koriste dosta pozajmljenica iz francuskog…

– Ali moj dečko, Arapin, kaže suprotno!

– Ništa.. potražićemo u Muftićevom rečniku. Koji beše koren?

Šakšuka

Već neko vreme planiram da spremim šakšuku (ar. شكشوكة), jelo koje je veoma popularno na Bliskom istoku i u severnoj Africi, a za koje sam mislila da ima neki komplikovan recept. Ime ovog jela znači „mešavina“, a navodno je u arapski ušlo iz berberskog jezika.
Danas sam konačno rešila da ga spremim za doručak. Pročitavši recept sa interneta, videla sam da su mi potrebne samo dve stvari – Mešavina za sataraš i jaja. Kažem „sataraš“, jer tako piše na kesi koju sam kupila u Maksiju, ali mi iz Vojvodine to jelo zovemo „bećar paprikaš, bećar sos ili bećarac“. Literatura navodi da je „sataraš“ mađarski naziv za jelo od povrća, a reč „bećar“ turcizam (u značenju: neženja, momak, samac bez porodice), koji vodi poreklo iz arapskog. Navodno, u turskom reč glasi „bekâr“, a u arapskom imamo reč „bikr“ (بكر. što označava prvorođenog sina; mladu devojku). U našim izvorima nije svugde jasno naznačeno da li je reč došla iz arapskog ili persijskog. U Turskom etimološkom rečniku online stoji da se reč „bekâr“ često meša sa persijskom rečju „bikar“ (nezaposlen).
Da, da… to je još jedan dokaz da je naša kuhinja sva preplavljena orijentalnim uticajima. Šta god uzmemo da jedemo, ne možemo a da ne naiđemo na orijentalizme.
I tako sam shvatila da je egzotična šakšuka zapravo običan bećar paprikaš – samo što po našem receptu jaja ne ostaju cela, nego se izmešaju sa ostalom sadržinom. Ono što šakšuku malkice razlikuje od našeg paprikaša je prstohvat kumina koji se dodaje pred kraj kuvanja – taj miris vas automatski vodi na neki od arapskih bazara, gde vlada opšte šarenilo, sve vrvi od kupaca, a tezge su pune začina opojnih mirisa.
Pošto volim baš ljuto, ja sam dodala i ljute aleve paprike (u receptu piše kajenske paprike).
Prijatno!
Izvori: Ivan Klajn i Milan Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza
Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku
Teufik Muftić, Arapsko-bosanski rječnik
Türkçe Etimolojik Sözlük (online)

Maslinovo ulje

Za doručak – umakanje hleba u maslinovo ulje. Kada sam ovo prvi put videla da jedu u severnoj Africi, delovalo mi je čudno: „Zar TO da jedem?!“ Zamislila sam kako mi u Srbiji umačemo hleb u suncokretovo ulje (tj. zejtin) i doručkujemo. Svašta… Vremenom sam spoznala da grešim i da je ovaj obrok vrlo zdrav i ukusan, pa ga i sama često konzumiram. Setila sam se da i mi imamo nešto slično, samo sa životinjskom masnoćom – ’leba, masti i aleve paprike. Možda je i to nekome čudno…
Kad smo kod „zejtina“, ako niste znali to je reč arapskog porekla. Na arapskom „zejt“ (زيت) znači „ulje“. Zanimljivo je da je reč „masline“ na arapskom – „zejtun“ (زيتون), pa se „maslinovo ulje“ kaže „zejt al-zejtun“ (زيت الزيتون). Do nas je reč „zejtin“ došla preko turskog, kao jezika-posrednika, samo što na turskom „zeytin“ znači „maslina“… Pozajmljenice lakše menjaju svoje značenje nego oblik, pa nemojte da vas čudi što ova reč kod nas ne označava maslinu, već (bilo koje jestivo) ulje.
Izvori:
Teufuk Muftić, „Arapsko-bosanski rječnik“;
Ivan Klajn i Milan Šipka, „Veliki rečnik stranih reči i izraza“;
Abdulah Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku“.