Danas sam naišla na neku anketu u kojoj su građane pitali koja je najčešće korišćena reč na svetu. Ispitanici su imali različita mišljenja o tome, a neki su rekli isto što mislim i ja – da je najčešće korišćena reč „mama”.
Ovo me je podsetilo na knjigu ruskog lingviste Romana Jakobsona „Why ‘Mama’ and ‘Papa’?”, koja me je oduvek fascinirala. Jakobson tvrdi da sva deca sveta progovaraju na sličan način – koristeći najotvorenije samoglasnike i najzatvorenije suglasnike koje je čovek u stanju da izgovori. Taj spoj glasova najlakši je za artikulaciju onima koji tek uče da govore, a ujedno se ti glasovi i najjasnije razlikuju jedni od drugih.
Prve reči beba često zvuče kao: „mama”, „baba”, „dada”… Većina beba najpre izgovori „mama”, pa su žene koje su ih rodile s pravom sebi pripisale ovaj naziv. Ostali zvuci iz dečjeg gukanja, po istoj logici, postali su nazivi članova uže bebine porodice: baba, tata, dada, papa, nana… I nije to karakteristično samo za naš jezik – bucmaste američke bebe guču „mama” (engl. momma), one kovrdžave arapske takođe „mama” (ar. مامة), preslatki kineski bepci prvo progovaraju „mama” (kin. 妈妈), mali podsaharski Afrikanci na jeziku hausa dozivaju „mama”, a budući japanski sumo rvači, dok su još u pelenama, takođe kažu „mama” (jap. ママ).
Neke bebe prvo progovore reči „baba” ili „tata”, ali zbog toga mame ne treba da budu tužne – bebe ne znaju šta to znači, već samo eksperimentišu sa glasovima ljudskog jezika. A, pazite ovo: na arapskom se „tata“ kaže „baba”. Negde sam pročitala da se na gruzijskom „tata“ kaže „mama”, a „mama“ „deda”
Ponekad u razgovoru s ljudima pomenem knjigu Romana Jakobsona, u čiju teoriju čvrsto verujem. Neki ljudi se sa njom ne slažu, smatrajući da se reč „mama” ipak razlikuje od jezika do jezika. A da li je to baš tako? Tačno je da na srpskom imamo reč „majka”, na engleskom „mother”, na arapskom „umm”, na španskom „madre”… (nastavite niz), ali sve su one nastale od najčešće korišćene reči na svetu – a to je upravo reč „mama”.
Genijalni i neponovoljivi Matija Bećković, u zbirci pesama Kad budem još mlađi:
Kad budem još mlađi predložiću ministru prosvete da ukine srpski jezik. Ako ne ukine unazad, ono unapred.. Ako ne nepismenima, ono bar đacima. Ako ne vikendom, ono radnim danima. Ako pređemo na evro, moramo na engleski. Ne može i evro i srpski. Kome se u vreme tranzicije omakne neka srpska reč, ne treba mu odmah skidati glavu. Bar ne prvi put. Dovoljno je da kaže: Sorry! Zašto da gubimo dragoceno vreme učeći jezik koji ničemu ne služi i niko ga ne razume osim Srba?! Nećemo na srpskom tražiti posao ili pomoć kad se zaglavimo u liftu, u Abu Dabiju…. ili u Tivtu.
Čemu jezik koji ničemu ne služi? Sve što je imalo da se kaže na srpskom, davno je rečeno, a bolje da nije. Sve što je preostalo da se kaže, može se reći ćutanjem. Srpski jezik je jedini s kojim se bolje komunicira ako ćutiš, nego ako govoriš. Ako govoriš, možeš dobiti batine, što se događa čak i Bugarima. Pa im se posle izvinjavaju, jer im se učinilo da govore srpski!
Da srpski nešto vredi, govorio bi ga još neki narod – Nemci, Englezi, Francuzi… ili bar Crnogorci. Da je Njegoš znao crnogorski, kako li bi tek onda napisao Gorski vijenac, kad ga je na srpskom ovako napisao!
Oduvek sam volela da čitam našu epsku narodnu poeziju i rado se sećam nekih pesama koje smo učili u osnovnoj školi:
– Šenluk čini aga Bećir-aga, uhvatio Malog Radojicu, pa ga meće na dno u tavnicu….
– More Marko, ne ori drumova! „More Turci, ne gaz’te oranja!
– Zeman doš’o valja vojevati, za krst časni krvcu proljevati
– Ne može se carstvo zadobiti, na dušeku sve duvan pušeći
– Ne odajte vi jatake naše, kod kojih smo zime zimovali…
– Al’ je rada sirotinja raja, koja globa davati ne može, ni trpiti turskoga zuluma…
Čitajući te pesme iz čitanke za osnovnu školu, nisam se mogla otrgnuti utisku da su svi Turci – negativci. Taj utisak me je toliko snažno držao, da sam se dugo čudila zašto neko uopšte želi da studira turski jezik… Posle sam saznala da turska deca u školi uče kako je to što smo bili pod Turcima za nas bila mnogo dobra stvar. Sada shvatam da svaki narod istoriju vidi na svoj način, događaje posmatra iz svog ugla i tumači onako kako mu je ćef…
Prošlo je neko vreme, a ja sam počela i sama da učim turski. Za nekog ko je završio arapski, a maternji mu je srpski, jako je zanimljivo da zna i turski, jer tako može da proučava poreklo reči u našem jeziku i otikrije mnoge stvari. Što sam više učila turskih reči, sve sam više shvatala koliko ih mnogo ima u našem jeziku. Takođe mi je bilo zanimljivo da otkrijem kako su mnoge od tih reči ustvari arapskog porekla.
O tome koliko je turski pun arabizama najbolje govori sledeći podatak: kada je Ataturk svojevremeno želeo da očisti turski od arapskih reči, shvatio je da je to nemoguće, jer onda Turci ne bi mogli govoriti…
Ni mi ne bismo mogli govoriti da nemamo reči kao što su:
dušek (tur. döşek),
jorgan (tur. yorgan),
jastuk (tur. yastık),
tepsija (tur. tepsi),
duvan (ar. دخان),
sokak (ar. زقاق),
kapija (tur. kapı) i ono što dobro znamo mi Vojvođani: kapidžik (tur. kapıcık) – mala vrata, vratanca.
Ima i onih turcizama, bez kojih ne bismo mogli razumeti našu narodnu poeziju, kao što su:
Naš jezik je pun narodnih umotvorina, duhovitih izreka, lepih poslovica i šaljivih doskočica. Izdvojila sam za vas nekoliko takvih primera, koji sadrže turcizme (reči arapskog, persijskog ili turskog porekla), koje su u naš jezik ušle preko turskog:
1. Sjaši Kurta za uzjaši Murta.
Kaže se kada smena ličnosti na položaju ne predstavlja suštinsku promenu.
Kurta – lično ime, od turske reči „kurt“ (vuk)
Murta – od turskog imena Murat, koje je arapskog porekla (مراد)
2. Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji.
Znači da će te posledice tvojih dela kad-tad stići.
Ćuprija – od turske reči „köprü“ (most)
3. Gde svi Turci, tu i mali Mujo.
Kaže se kad neko podržava odluku većine.
Mujo – nadimak od arapskog imena Muhamed (محمد).
4. Inat je najgori zanat.
Znači da ne treba biti tvrdoglav.
Inat – od arapske reči عناد
Zanat – od arapske reči صنعة
5. Kad sultan nazebe, raja kija.
Koristi se kada zbog delovanja moćnika običan narod trpi.
Sultan – od arapske reči سلطان (ime za vladara u nekim islamskim zemljama).
Raja – od arapske reči رعايا (stado)
6. Ko ti drma kavez?
Kaže se osobama koje su stalno besne i spremne na svađu.
Kavez – reč arapskog porekla, do nas došla preko turskog „kafes“.
7. Ni kod babe nema džabe.
Znači da u životu ništa nije besplatno.
Džabe – od turske reči „caba“ (besplatno)
8. Para vrti gde burgija neće.
Znači da se novcem može završiti svaki posao.
Para – reč persijskog porekla, preko turskog „para“ (novac)
Burgija – od turske reči „burgu“ (zavojna, spiralna alatka za bušenje)
9. Obrao si bostan!
Kažemo za čoveka koji je nagrabusio.
Bostan – na persijskom „vrt“, „bašta“
10. Doterao cara do duvara
Znači dovesti nekog u bezizlazan položaj.
Duvar – na persijskom “zid”
11. Kadija te tuži, kadija ti sudi.
Znači da pravda zavisi od onog ko ima moć.
Kadija – turski: Kadı, od arapskog: قاضي (naziv za islamskog sudiju koji donosi odluke u skladu sa šerijatskim pravom).
Izvori:
RSANU
Škaljić – Turcizmi u srpskohrvatskom
Klajn & Šipka – Veliki rečnih stranih reči i izraza
Kada sam videla ovu Antologiju u prodaji, požurila sam da je nabavim i vidim šta donosi od iračke književnosti. Danas su veoma popularne ovakve dvojezične čitanke, koje omogućavaju paralelno praćenje arapskog teksta i njegovog engleskog prevoda, što olakšava razumevanje i učenje jezika. Nažalost, kada je knjiga stigla, mnogo me je razočarala. Engleski prevod štampan je nekim sitnim fontom, potpuno neprimerenim za knjigu, dok je arapski tekst odštampan toliko krupnim slovima da je neprijatan za čitanje. Stiče se utisak da je tehničko uređenje povereno nekome ko ne poznaje dobro arapsko pismo. Šteta što je ovako vredna knjiga loše tehnički doterana, jer sadrži izuzetne kratke priče iračkih autora, kao što su: Muhamed Hudajr, Samira el Mania, Alija Mamduh, Mej Muzafar, Fuad el Tekerli, Dikra Muhamed Nadir, Hedija Husein, Džuma el Lami, Muhamed el Hadad i Ahmed Sadavi.
Ono što je dobro u ovoj knjizi je to što svaka priča sadrži napomene o autoru i razna objašnjenja razbacana po fusnotama, koja nearapskom čitaocu približavaju egzotične pojmove iz iračkog sveta. Iz ove knjige saznajemo da je „gutra“ (غترة) marama koju nose muškarci preko glave u nekim arapskim zemljama, „abaja“ (عباءة) crni komad odeće koji pokriva ženu od glave to pete, a „Kalar“ (كلار) grad u planinskim kurdskim oblastima severnog Iraka. Pa onda„ da je Džumhurija“ (الجمهورية) naziv mosta preko reke Tigar, kao i nekadašnja marka cigareta u Iraku, da je „arak“ (عرق) jeftino i jako iračko alkoholno piće, „kohl“ (كحل) istočnjačka šminka za oči, a „kajmar“ (قيمر) mlečni proizvod od bivoljeg mleka…
Neki od ovih pojmova su srpskom čitaocu vrlo bliski, jer slične reči koristimo i u našem jeziku. „Arak“ je arapska reč od koje vodi poreklo naša „rakija“ (ar. araq = znoj), a „kajmar“ je isto ono što mi zovemo „kajmak“ (u nekim arapskim zemljama se zaista kaže „qajmaq“), a vodi poreklo od turske reči „kaymak“.
Što se tiče „kohl“, od nje je nastala svetski poznata reč „alkohol“ (ar. al-kohl), a nama ženama je poznata i kao kozmetički termin, jer je često viđamo na olovkama za oči, koje daju onaj efekat „smokey eyes“, kakve su nekad imale arapske lepotice…
– Radiš? Kako to, kada ti je fakultet blokiran?! Ti to držiš nastavu onlajn? – upita zabezeknuto.
– Ne. Mi na fakultetima se ne bavimo samo nastavom, već i naučnim radom.
– Ne razumem.
– Pa, čitamo stručnu literaturu i pišemo radove.
– Ne razumem baš. Jel vi to morate da radite?
– Pa da. To nam spada u opis posla.
– Auuuu, jadni vi. Baš mi vas žao. – reče tugaljivo.
– Nema razloga da ti bude žao, jer ja volim da čitam, pišem i da se usavršavam
– Ti nisi usavršila arapski, jel? Moraš još da se usavršavaš? – procedi kiselo.
– Jezik je nešto što se uči ceo život.
– Kukuuu.
– Pa da. Prvo učiš da čitaš i pišeš, pa da govoriš i razumeš, pa onda učiš kako da to predaješ studentima, pa kako da prevodiš, pa onda kako da se time baviš u nauci, pa onda sve to proučavaš iz drugog ugla, sa novim pristupom, drugačijom metodologijom…
– Ala je poskupeo benzin, bokte! – reče on, vidno se dosađujući.
– … i to ne važi samo za jezik! Danas u svim oblastima stručnjaci moraju da budu spremni na celoživotno učenje.
– Nije tačno. Imam ja u familiji jednog stručljaka. Neki dr mr. Taj nije pipn’o knjigu posle diplome, a vala ni pre nje. A, eno post’o direktor!
– Šta da se radi. Nekom je život majka, a nekom maćeha.
– A reci mi, šta sad konkretno radiš?
– Pišem knjigu.
– Knjigu? Bravo, svaka čast!!! A jel ima u njoj neko ubistvo, teorija zavere ili ljubavna afera?
– Nema.
– E, pa izeš takav pos’o. Da izvineš, to niko neće da ti čita. Aj’, vidimo se! Odoh ja malo da provozam svog novog poršea…
„Nudi mo sniženje majci za 50%. Majce iz stare kolekcije i do 70%!!! Pultevi za presvlačenje beba povoljno! Dođi te i uveri te se!” „Butik neradi od 5-tog do 8 mog zbog Božića. Počinje mo sa radom 9 og. Hristo se rodi!“
– Šta napisa, bre? Kakvoj majci? Otkud ti znaš moju majku? Druškane, moraš malo da poradiš na pravopisu!
– Štaće mi to? Džaba tebi što znaš pravopis, kad imaš karjeru profesora u Srbiji.
– Kao prvo ne kaže se „karJera“, nego „karijera“. Tebi bi dobro došao jedan profesor srpskog.
– Ama, ne hvale meni časovi srpskog. Kome to još treba?!
– Pa, eto, da naučiš da se ne kaze „hvali“ nego „fali”. Glagol „hvaliti“ znači izraziti pohvalu, a „faliti“ znači nedostajati. To su dva sasvim različita glagola!
– Ajde profesore, iskuliraj malo, a ja odoh da provozam mog novog poršea!
Nedavno sam na mrežama objavila jedan tekst, gde sam citirala izvesnu rečenicu koje se sećam iz čitanke za osnovnu školu: „Stani da pogledam u ćitab“. Isprva nisam znala odakle dolazi ova rečenica, dok me jedan čitalac moje objave nije podsetio. On je prepoznao da je reč o priči „Era i kadija“, koju je zabeležio i nama u amanet ostavio veliki filolog, Vuk Karadžić.
Čitajući ovu duhovitu priču, sita sam se ismejala i istinski uživala. Šteta je zaboraviti i ne negovati ovakve mudrosti našeg naroda, koji se u teškim trenucima ropstva pod Turcima održao svojim vedrim duhom.
Zato želim da i vas ja podsetim ovo blago srpske književnosti, uz mali glosar arhaizama i manje poznatih reči koje se u priči javljaju:
„Ćitap“, može i „ćitab“ (arapski: „kitab“, كتاب – knjiga)
„Kadija“ (arapski: „al-qadi“, القاضي – sudija)
„Vala“ (arapski: „wa Allah“, والله – tako mi Boga)
„Efendija“ (turcizam, ali ima i u arapskom – gospodin)…
A priča ide ovako:
Era je čuvao kadijina goveda, a među njima je imao i jednu svoju kravu koja je išla s kadijinom stokom. Jednog dana, kadijina i Erina krava se pobodu, i Erina krava usmrti kadijinu. Brzo otrči Era kod kadije:
– Poštovani efendija! Tvoja krava je ubola moju!
Kadija odgovori:
– Pa, ko je kriv? Je li ih neko naterao?
– Nije niko, same su se pobole!
– E, vala! Marvi nema suda!
Na to će Era:
– Ali, efendija, čuješ li ti mene: moja krava je ubola tvoju!
– Ah, ah! Sačekaj da pogledam u ćitap – reče kadija, pa posegne za knjigom, ali ga Era uhvati za ruku:
– E, nećeš! Kad nisi gledao u ćitap za moju kravu, nećeš ni za tvoju!
Znate onaj osećaj kad počnete da čitate tekst, a na prvoj strani usred teksta stoji poduža fusnota koja prelazi i na drugu stranu. Posle toga se vraćate na glavni tekst, iščitavate prvu, drugu i treću stranu, a posle nje ide nova fusnota koja vas baca na četvrtu, petu i šestu. Kad ovo iščitate, vraćate se na glavni tekst na četvrtoj, pa čitate do devete, sve skačući pogledom čas gore čas dole, u iščitavanju raznih fusnota i napomena. Na desetoj vas opet čeka jedna poveća fusnota, koja vas vuče da iščitavate do 12. strane. Umesto da se posle vratite na glavni tekst, vi krećete da listate knjigu unapred i shvatate da je ostatak teksta takođe prožet fusnotama. Shvatate da će vas, ako nastavite da čitate na ovaj način, fusnote bacati tamo-vamo, kao talas što baca davljenika na uzburkanom moru, pa nećete više znati ni gde ste stali stali ni šta ste pročitali. Tada uviđate da fusnote treba čitati zasebno, a ne unakrsno sa glavnim tekstom.
Koliko god ovo zvučalo komplikovano, lepo je čitati knjigu koja ima fusnote, jer su one dokaz da se pisac/prevodilac svojski potrudio da vam približi delo na najbolji mogući način. Takva je i ova knjiga koju sam juče pazarila na Sajmu. „Zlatni pehar“, glavom i bradom! Srpko Leštarić me je ponovo oduševio prevodom kratkih narodnih priča pisanih na arapskom dijalektu. Ovoga puta, reč je o pričama iz Jerusalima, koje su do njega došle posredstvom jednog kolege što je u nekoj lajdenskoj antikvarnici slučajno nabasao na arapsku knjigu od koje nije razumeo ni reči…
Ja obično Srpkove prevode kupujem prvo zbog njegovih fusnota i pogovora, pa tek onda zbog prevedenog teksta. Uvek se tu nađu neke korisne crtice o arapskom jeziku i književnosti, uzbudljive priče o potrazi i putevima koji su ga vodili do retkih arapskih rukopisa, prevodilačke poteškoće i kako ih je prenebregao, te sjajna prevodilačka rešenja do kojih je došao. Recimo, demonsko biće iz arapske mitologije, zvano „Gul“ na srpski je prevedeno kao „karakondžula“. Sjajno, zar ne?!
Sa ovakvim knjigama ne možete pogrešiti, a ne možete se ni oteti utisku da je svaka fusnota i napomena pravi zlatni pehar saznanja. Stoga se čak usuđujem reći i ovo: Izeš knjigu koja fusnote nema!
