Pre neki dan sam tražila po intermetu pojam „jezičko ostrvo“, jer mi treba za predavanje, kad naiđoh na ovu zanimljivu pesmu (autor je Vojislav Gledić). Pročitajte, možda i na vas ostavi utisak…
Измислише језик у старом облику И са њиме нове абецедне знаке; Све школске програме Круто усмјерише Да таквом поуком образују ђаке.
Отворише они школску установу Високога ранга средствима буџета: Да силом остваре Језичко острво У своме науму партијског полета.
Зацрташе плански присилну наставу Под званичним велом свога поимања, Како би стварили Нова покољења – Користећи систем селективног знања.
„Sezame, otvori se!“ (ar. افتح يا سمسم). Ako ste gledali ili čitali priču o Ali Babi i 40 razbojnika iz čuvene arapske zbirke „1001 noć“, verovatno ste čuli za ovu čarobnu formulu, koja otvara vrata pećine pune blaga. Izraz je nastao po biljci susam, koju neki zovu i „sezam“ (lat. Sesamum indicum).
Priča kaže da je Ali Baba (ar. علي بابا) bio siromašni drvoseča, koji je jednog dana, idući šumom da seče drva, slučajno video neke razbojnike kako pred pećinom izgovaraju rečenicu: „Sezame, otvori se!“ Video je da se nakon toga otvorio ulaz u pećinu, a oni su ušli i za njima se odmah ponovo zatvorio. Kada su razbojnici otišli, radoznali Ali Baba je uradio isto to. Izgovorio je „Sezame, otvori se!“, ušao i video nepregledne gomile blaga – zlatnika, rubina, dijamanata i bisera – od čega je pokupio samo mali deo. Kada je njegov brat, Kasim, saznao za to, i sam je odlučio da pokuša. Otišao je i rekao: „Sezame, otvori se!“. Pećina s pred njim otvorila, a on ušao i zadržao se duuugo, puneći halapljivo vreću za vrećom. Ali, ne lezi vraže – kada je hteo da izađe, nije mogao da se seti šta treba da kaže! Znao je da se radi o nekoj biljci, pa je nagađao: „Otvori se rižo!“, „Otvori se zobi!“, „Otvori se pšenico!“, „Otvori se kukuruzu!“. Ništa nije vredelo. Ostao je zarobljen u pećini i možete samo misliti šta se sa njim desilo i kako je platio cenu svoje gramzivosti.
Susam je čudesna biljka. Ne samo da otvara vrata pećine, već otvara i apetit – naročito kada se samelje i pomeša sa maslinovim uljem i malo soli. Tako dobijamo preukusan umak, zvani „tahini“ ili „taan“ (ar. طحينة), bez koga ljubitelji arapske kuhinje ne mogu ni da zamisle dobru klopu. Uz pržene falafele i maslinke se odlično slaže, a ja sam preko posula i malo kumina, da egzotika bude veća.
Volim da pišem i govorim na maternjem jeziku, jer tako mogu najbolje da se izrazim. Najbolje u maternjem jeziku poznajem frazeologizme, retke i neobične konstrukcije, pa onda mogu sve to da koristim, da moj izraz bude bogatiji, zanimljiviji i živopisniji. Volim da kažem kako neko „lupa k’o Maksim po diviziji“, blene „k’o tele u šarena vrata“ ili se drži nečeg „k’o pijan plota“. Onda, da neku šućmurastu boju nazovem „miš prdi farba”, pa da se našalim onim „ni kod babe nema džabe”. Ponekad ubacim i poneki arhaizam, redak sinomim, da bi mi govor bio lišen monotonije i dosadnih ponavljanja. Ponekad kažem „astal“, a ne uvek „sto“, jer to mi je tako dosadno. „Amrel“, a ne „kišobran“, jer je tako lepše. Volim da kažem „velosiped“ – jer me mrzi da lomim jezik na reč „bicikl“, koja na kraju ima taj nezgodan slog, zbog kog su nastale razne adaptacije, kao: bickli, bicikla i biciklo. Ponekad mi izleti i ono: „Koji ti je andrak?!”
A kad me pitaju šta je to andrak, ja odgovorim: To vam je, ljudi moji, bogatstvo srpskog jezika.
Od egzotičnih stvari koje se mogu probati u arapskom svetu, izdvojila bih sveže urme, koje su pune vode, pa su zato i bile glavna namirnica beduinima u pustinji (i njihovim kamilama). Ova slatka voćka je najbolji prirodni zaslađivač mnogih kolača i veoma je zdrava. Kod nas se najviše prodaju one sušene, ali mnogo su lepše sveže, tek ubrane. U arapskom jeziku sveže se zovu „balah“ (بلح), dok se one sušene urme zovu „tamr“ (تمر). Kod nas su i jedne i druge jednostavno – urme. Ne pravimo razliku između svežih i sušenih, jer one su za nas egzotičan pojam, nešto što nije svojstveno za naše podneblje, pa nemamo više reči za različite vrste urmi (ne računaju se, naravno, potpuni sinonimi).
Isto tako, nama je svaka kamila – kamila. I muška i ženska, i mlada i stara, i mala i velika i… uvek se isto zove. Dok u arapskom imamo par stotina naziva za razne vrste kamila, mnogo glagola čije značenje je vezano za neku radnju, stanje ili zbivanje u vezi s kamilom. Kamila, zvana pustinjska lađa, vrlo je bila bitna za preživljavanje beduina u surovim pustinjiskim uslovima. Dovoljno je otvoriti Muftićev rečnik na bilo kojoj strani i sigurno će tu biti neka reč koju se odnosi na kamilu (ili kako on kaže, devu), kao na primer: džamal (جمل), naqa (ناقة), ibil (إيل), džammaal (جمال)…i mnoge druge.
Tokom studija prevodili smo neki tekst na času (a prethodno smo „izvadili“ reči kod kuće), kad jedna koleginica prasnu u smeh. Kaže, ona je tekst shvatila sasvim drugačije, kao da se radi o nekim kamilama (a uopšte se ne radi). To je zato što su neke arhaične reči koje su označavale kamile, u savremenom jeziku dobile nova značenja, a Muftić u svom rečniku navodi i jedna i druga, pa je teško razaznati koje značenje uzeti. Bez obzira na sve to, Muftićev rečnik je neprikosnoven.
I tako naša percepcija utiče na naš jezik… Kao što Eskimi imaju mnogo naziva za sneg i led, a Turci za vrste ribe…svaki narod poseduje leksiku kojom imenuje ono što ga okružuje, dok drugi narodi tu leksiku pozajmljuju kada se po prvi put sretnu sa novim i egzotičnim pojmovima.
Moram da vam kažem da sam se baš iznenadila što se u Egiptu na plaži pušta naša pesma, atraktivnog naslova – „Žena od sultana“. Ko je išao po beogradskim kafanama, zna je da je svojevremeno bila veoma popularna. Kičasto stihoklepanje, praćeno zaraznim orijentalnim prizvukom sa zurlama, avionima, kamiomima i silikonima, kod nas ne može da omane, a vidim da je postalo i internacionalni hit!
Onomad kad sam prvi put čula za nju, odmah sam rekla da ima gramatičku grešku. I zaista, nepravilno je reći „žena OD sultana“, nego treba „žena sultana“ ili „sultanova žena“. U pesmi se spominje i sintagma „gnezdo OD zmaja“, a trebalo bi valjda reći „zmajevo gnezdo“ ili „gnezdo zmaja“.
Naše gramatike kažu: pravilno je „devojka mog druga“, a ne „devojka od mog druga“. Ali možemo reći „sok od višanja“ i „tašna od zmijske kože“. Prisvojni genitiv (označava pripadnost) ne zahteva nikakav predlog, dok genitiv sa predlogom OD može da označi materiju od koje je nešto napravljeno. Tako da, sa aspekta srpske gramatike, naslov pesme jeste nepravilan.
Ipak, sa aspekta metrike/versifikacije (nauke o stihu), naslov je skroz pravilan, jer to je takozvana „pesnička sloboda“. Predlog OD dodaje stihu još jedan slog, koji je potreban ovoj pesmi, u kojoj je drugi stih refrena uvek pisan u trinaestercu. Pesnik može, radi rime ili broja slogova u stihu, da prekrši gramatička i druga pravila, da izmisli reč, skrati je, produži ili izmeni…
Pesnička sloboda je sjajna stvar i kad prevodite poeziju. Ako ne znate kako nešto da prenesete na strani jezik, vi možete prepevati kako god hoćete i reći da je to pesnička sloboda. Za pesmu je važno da prenese ideju, osećaj, emociju, rimu… bez obzira koja jezička sredstva birate da to postignete.
Budući da sam je čula u zemlji OD (nekadašnjih) sultana, ništa mi drugo ne preostaje nego da je prevedem na arapski, koristeći se, naravno, i pesničkom slobodom (malo zbog rime, a malo i kao vid cenzure).
Opet se javljam iz zemlje faraona, koja turistima nudi možda i najpovoljniji „all inclusive“ na svetu. Pošto ovde nemam mnogo dodira sa novcem, zamolila sam jednog Egipćanina da mi da egipatske funte da slikam, kako bih vam ispričala priču o etimologiji arapskog naziva za ovu valutu…
Na književnom arapskom (egipatska) funta se zove „džunejh“ (جنيه), dok se ista reč na egipatskom dijalektu izgovara sasvim drugačije. Egipćani glas /dž/ izgovaraju kao /g/, a i ono /h/ na kraju se ne čuje, pa ispadne „gni“. Ranije sam se pitala otkud „džunejh“ odnosno „gni“ da bude naziv za funtu i kakve to ima veze jedno s drugim. Posle sam saznala da ovaj naziv vodi poreklo od engleske reči za gvineju, valute koja je bila u opticaju između 17. i 19. veka, a ime je dobila po oblasti iz koje su Britanci donosili zlato da kuju ove novčiće, afričkoj Gvineji: „guinea“ – izgovara se: „gini“… Funta je u Egiptu uvedena u 19. veku i tada je zamenila staru valutu, egipatski pjaster (od italijanske reči „piastra“). Pjaster je i dalje ostao u opticaju kao sitno od funte (100 pjastera = 1 funta). Što se tiče arapskog naziva za pjaster, on glasi „kirš“ (قرش) sa množinom „kuruš“ (قروش). Ovu reč imamo i u turskom jeziku, kao naziv za sitno od turske lire („kuruş“). Inače, sve je to iste etimologije kao naša reč „groš”, a nastalo je od italijanske reči „grosso“.
Nekada se sitniš u Egiptu zvao „para”, što to je očigledno turcizam, koji i mi koristimo za sitan novac i generalno za novac. Egipćani su kasnije paru ukinuli i uveli naziv „milim“ (مليم), od francuske reči „millieme”, a jedan milim je hiljaditi deo funte.
Čitava zbrka sa nazivima, kao što vidite. Zato dobro pazite da vas ne prevare kada se cenkate ili menjate novac. Ne bih želela da platite nešto „tri za groš“.
Opet se javljam iz Egipta i imam dobru vest. Ako pođete u Hurgadu i zaboravite kupaći, ne brinite – ovde ima veliki izbor burkinija, kupaćih kostima za muslimanke koji pokrivaju od glave do pete. Ne morate da brinete o depilaciji, celulitu, stomaku i zaštitnom faktoru. I što je najbolje, ovde vas niko neće čudno gledati, jer to je ovde najnormalnija stvar. Ima ovde poznatih kairskih faca koje ih nose, a čak i žensku decu oblače u malo pokrivenije modele, gde se ne vide butine i nadlaktice. Nema šanse da puste dete samo u peleni za kupanje ili, ne daj Bože, bez nje.
Ako vam je to čudno, da vam kažem da ima i kod nas čudnih kupaćih kostima i čudnih žena. Videla sam jednu što umesto tračica na donjem delu kupaćeg ima neke lance, pa sve mislim da će da potone kad krene da pliva. Videla sam i jednu što je ugradila „er begove“ veličine XXXL, pa ne može da potone, sve i da hoće…
Kako kaže naš narod – sto ljudi, sto ćudi.
Sam naziv „burkini“ ovde se ne koristi, jer je to zapadna izmišljotina. Za kupaći se u arapskom koristi francuska reč maillot („majo“), bilo koji model da je u pitanju. Naziv „burkini“ je nastao po pogrešnoj logici, jer „burka“ nema veze sa tim. Burka je onaj plavi „čaršav“ što nose žene u Avganistanu, gde su pokrivene cele, a gledaju kroz gusto tkanu mrežicu (ponavljam, Avganistan nije arapska zemlja)! Nešto drugo je „nikab“, pokrivka crne boje, gde se ženi vide samo oči, što se nosi u arapskom svetu. Ima i ovde u hotelu takvih žena i da vam kažem, one se slikaju za Instagram, kupaju, vode biznise, žive život punim plućima. Mnogo je više onih čija je kosa pokrivena hidžabom. „Hidžab“ to je marama koja dozvoljava da se ženi potpuno vidi lice, dok su kosa i vrat pokriveni. Takozvani burkini, dakle, najviše podseća na hidžab.
Burkini je nije samo kulturološki, već i lingvistički fenomen. Nastao spajanjem dve reči u jednu: burka + bikini = burkini. Za ovaj način tvorbe reči koristi se u lingvisitici francuski termin: „portmanteau“; engleski: „blending”, sprski: „slaganje“/„kompozicija“, arapski تركيب مزجي / النحت… Bikini je dobio naziv po istoimenom Maršalskom ostrvu, gde su vršene probe atomske bombe, jer je uvođenje dvodelnog kupaćeg polovinom 90-ih zaista napravilo „bum“! A zanimljivo je da je potom odbačen „prefiks“ bi-, da bi „osnova“ kini dobila i druge prefikse, pa tako imamo naziv „monokini“ za jednodelni kupaći, „trikini“ za model gde su gornji i donji deo spojeni komadom tkanine i na kraju „burkini“. Imamo i veliki derivacioni potencijal za sve buduće kovanice, kojima ćemo imenovati nove modele na tržištu. Jer, kao što rekoh, sto ljudi – sto ćudi.
Krišom napravljena fotografija, dok čekam da mi spreme falafel sa humusom u pita hlebu. Pre neki dan sam na drugom mestu tražila falafel, a oni ga ugrejali u mikrotalasnoj i uvili u tortilju iz Maksija, što mi se nije dopalo… Zato sam sada došla ovde u Hanan, gde prže falafel na licu mesta i koriste pravi pita hleb – bude onako baš tanak i ukusan… Ovde je sve „taze“, da upotrebim tu persijsku reč koja je ušla u i arapski (طازج) i u turski, a preko njega i u srpski. Nije „bajato“, da se izrazim ovom arapskom rečju (u originalu: bait; بائت – ono što je prenoćilo, ostalo preko noći, pa se, jelte, ubajatilo). Turski: bayat.
Inače naziv „pita“ za arapski hleb (خبز البيتا) mi je uvek bio zanimljiv. Nije slučajnost to što asocira na našu pitu. Obe su reči iste etimologije i potiču iz starogrčkog. Reč „pita“ postoji u mnogim indoevropskim i semitskim jezicima, u ovom ili sličnom obliku i označava razne vrste hlebova ili drugih peciva. Ima i u turskom, kao „pide“.
Kad smo kod pite, ispričaću vam vic o pita hlebu, jedan od retkih viceva na tu temu u kom se ne spominje Bred Pit:
Čovek se vratio sa egzotičnog putovanja bolestan. Otišao u bolnicu da mu doktor uradi neke analize i utvrdili su da boluje od kombinacije više zaraznih bolesti nazvanih M.S.D.H. (morbile, sida, difterija i herpes). – „I šta ću sad?“, upita bolesnik. – „Ne brinite, stavićemo Vas na posebnu dijetu. Ješćete samo picu, palačinke i pita hleb“, reče doktor. – „Hoće li mi to pomoći“, upita ovaj zbunjeno. – „Ne, ali to je jedino što možemo da Vam proturimo ispod vrata“, mudro odgovori doktor.
Nekoliko bisera, anegdota, zgoda i nezgoda na temu: „Ko zna arapski, zna sve jezike“
1
– Ideš na more u Tursku? Super, taman ćeš moći da vežbaš taj tvoj jezik!
– Ali tamo se ne govori arapski, nego turski!
– Zar to nije isto?
– Pa nije, sasvim su različiti. Arapski je semitski jezik, dok turski spada u altajsku porodicu jezika. Arapski je flektivni, a turski aglutintivni. Arapski se piše arapskim pismom, a turski latinicom. Jedina sličnost je to što je turski preuzeo mnogo arapskih re…
– E, aj ćao! I lepo se provedi tamo među svojima.
2
Dobijam na poklon knjigu o Avganistanu, uz posvetu u kojoj piše „zemlja i narod koje toliko voliš“. Neću ništa da kažem, jer poklonu se u zube ne gleda…
3
– Jel možeš da mi prevedeš avganistansku himnu?
– Ne, jer to nije arapski jezik već dari/paštu, šta god… Avganistan nije arapska zemlja!
– A, jel?! Meni sve to isto.
4
– Dođi da upoznaš jednog momka. On je iz Arapije!
– Iz Saudijske Arabije?
– Ne, Irana. Možeš s njim da pričaš na tom tvom jeziku…
– Pa, Iran nije arapska zemlja. Oni govore persijski a to je indoevropski jezik, dok je arapski semitski jez…
– Što je rano ozelenelo ove godineee…
5
Dobijam na poklon knjigu sa nekim čudnim slovima: „Želimo da ti poklonimo jednu arapsku knjigu“. –Hvala, ali ovo je hindi.
– Ti to ne znaš?
6
– Oduvek sam želela da učim sanskrit!
– Ali, ovo je čas arapskog.
– Pa, da. To i kažem – sanskrit!
7
– Jel ti možeš da predaješ i japanski?
– Da, da, ja sam ekspert za sve jezike sa čudnim slovima! Konićiva!
+ dve zgode na temu: „To nas niste učili“ (razumeće samo arabisti)
8
Učenik na kursu arapskog u knjizi vidi ligaturu dva slova i besno upire prstom u to: „Ovo slovo nas niste učili!“
9
– Ja sam u Tunisu naučila samo jednu arapsku reč, a to je „ça va“.
– Ali to je francuska reč, odnosno dve reči! Oni u Tunisu koriste dosta pozajmljenica iz francuskog…
– Ali moj dečko, Arapin, kaže suprotno!
– Ništa.. potražićemo u Muftićevom rečniku. Koji beše koren?
Svojevremeno sam zajedno sa kolegama s faksa prevela Breninu „Jugoslovenku“ na arapski (prvu strofu), za naše arapske prijatelje. Pošto su prvo oni nama preveli pesmu Nensi Adžram sa dijalekta na književni arapski, tražili su da i mi njima prevedemo neku našu popularnu pesmu. Odabrali smo baš ovu u kojoj se veliča lepota naše zemlje i naše žene, jer mi smo o njima znali mnogo, a oni o nama – skoro ništa.
„Jugoslovenka“ – jer mi smo Filološki fakultet upisali u SR Jugoslaviji (a završili smo ga u Srbiji i Crnoj Gori!) Uvek spominjem kao anegdotu da sam studirala u tri različite države – na osnovne studije sam se upisala u SRJ, na magistarske u SCG, a na doktorske u RS. Živa istina.
U znak arapsko-srpskog prijateljstva, nadam se da će vam se dopasti ova pesma, kao što se onomad dopala i našim arapskim prijateljima:
