Category: arapska kultura

Hofstede

Kada sam, pre izvesnog vremena, pisala rad o poslovnom ponašanju u arapskom svetu, koristila sam teorije Gerta Hofstedea. Ovaj holandski psiholog opisuje Arape kao kolektivističko društvo, u kom se vrednuju ciljevi i vrednosti grupe, a poslovni odnosi temelje na izgrađenom poverenju i ličnim vezama. U takvim kulturama, ljudi nisu skloni da posluju s nekim koga nisu dobro upoznali, jer poslovanje shvataju kao nastavak međuljudskih odnosa.

Kao ilustraciju, Hofstede navodi primer švedskog inženjera kojeg je firma poslala u Rijad (Saudijska Arabija), s ciljem da sklopi posao s Arapima. Došavši u Rijad, inženjer je prisustvovao seriji sastanaka tokom kojih se pričalo o svemu osim o poslu. Umesto da se fokusiraju na glavni razlog sastanka, Arapi su vodili diskusije o Šekspiru i sličnim sporednim temama. To je za inženjera bilo neobično, jer je očekivao direktan pristup poslovnim pregovorima. Dodatno ga je zbunjivalo prisustvo nekih posrednika, koje su Saudijci angažovali da sede na svakom sastanku. 

Posle dve godine sastančenja i šest odlazaka u Rijad, švedska firma je počela da gubi strpljenje i razmišljala da digne ruke od svega. Iznenada, stigla je sjajna vest – Saudijci su bili spremni da potpišu višemilionski ugovor. Njihov stav prema švedskom inženjeru odjednom se promenio. Postali su srdačni i više im nisu bili potrebni posrednici. I tako su Šveđani i Arapi ostvarili uspešnu saradnju… 

Međutim, kada je posle izvesnog vremena inženjer unapređen, a na njegovo meto došao novi, Saudijci stadoše pretiti raskidom ugovora. Ne može se tako lako zameniti onaj kom su bile potrebne dve godine da postane deo njihovog poverljivog kruga. Za arapske biznismene, poslovanje nije samo stvar formalnosti i ugovora, već to je odnos sa osobom kojoj veruju…

Literatura: Hofstede, Geert, Gert Jan Hofstede, & Michael Minkov. Cultures and Organizations: Software of the Mind. New York: Mc Graw Hill, 2010.

Ćitab

Ne sećam se više koji je to bio razred osnovne škole, ni koji tekst iz čitanke smo čitali, ali dobro se sećam jedne rečenice iz njega: „Stani da pogledam u ćitab“. Učitelj nam je tada objasnio da ova neobična reč dolazi iz turskog jezika i da znači „knjiga“.

Godinama kasnije, sa njom sam se susrela po drugi put. Bilo je to na prvoj godini studija arabistike, kada smo učili da se na arapskom jeziku knjiga kaže „kitab“ (كتاب). Odmah mi je bilo jasno da je „kitab“ ustvari onaj „ćitab“, koji mi je ostao urezan u pamćenje.

Postoji više reči arapskog porekla koje su u srpski ušle preko turskog, a u kojima je glas K postao Ć. Mislim da je to zato što se u osmanskom turskom glas K izgovarao kao KJ, što je na kraju prešlo u Ć.

Evo male liste takvih reči iz rečnika turcizama Abudulaha Škaljića:

ćef – volja, prohtev (od arapske reči „keyf“, كيف )

ćevap – od arapske reči „kebab“ (كباب)

ćata – pisar (od arapske reči „katib“, كاتب)

Ćaba – Kaba (u Meki), الكعبة

ćafir – nevernik (od arapskog „kafir“, كافر)

Većina ovakvih reči kod nas zvuči zastarelo i arhaično, osim ćevapa koji je i dalje aktuealan.

Kilma Hilwa

Kao nastavnik arapskog jezika za strance, Baha el Din Osama je primetio da njegovi učenici vole arapske pesme, ali da im je ponekad teško da ih razumeju. Zato je došao na ideju da napravi dva udžbenika arapskog jezika u kojima se uči kroz tekstove popularnih pesama. Oba udžbenika sadrže pesme egipatskih izvođača koji pevaju na književnom jeziku ili egipatskom dijalektu. 

Odranije imam njegovu knjigu Musiqa al Kalimat (موسيقى الكلمات), gde se nalaze pesme na književnom arapskom. Sada mi je stigla i druga knjiga – Kilma Hilwa (كلمة حلوة) koja obrađuje pesme na egipatskom dijalektu, uz komentare, gramatička objašnjenja, nepoznate reči, beleške o autoru i duhovite ilustracije.

Budući da je Egipat jedan od važnih centara arapske kulture i zemlja koja ima bogatu muzičku produkciju, ovakav jedan udžbenik u mojoj biblioteci dolazi kao šlag na torti. Kroz pesme se može naučiti ne samo jezik, već i mnogo toga o kulturi i tradiciji zemlje iz koje pesma dolazi…

Američki univerzitet u Kairu (AUC) me uvek iznenadi nekim dobrim izdanjima, pa ne sumnjam da ću i ovog puta uživati, pevajući omiljene egipatske hitove.

Misir

Pozdrav iz daleke zemlje, Misira!

Ako se pitate koja je to zemlja, znajte da reč „Misir” dolazi od arapske reči „Misr” مصر (na egipatskom dijalektu: „Masr”), kojom današnji Egipćani nazivaju svoju zemlju. Misr je semitska reč koja znači „zemlja”, a ovaj naziv za državu Egipat postoji i u nekim drugim orijentalnim jezicima: turski (Mısır), azerbejdžanski (Misir), persijski (مصر Mesr), hebrejski (מִצְרַיִם, Mitzrayim), tatarski (Мисы́р), urdu, paštunski, kurdski… U evropskim jezicima kolaju neki drugi nazivi, koji vode poreklo od grčke reči Aígyptos: Egypt, Egipat, Égypte, Ägypten i slično.

Naviknuti na ove nazive, ljudi me često pitaju otkud to da Arapi Egipat zovu – Misr? I tako započne priča o endonimima i egzonimima…

Endonimi su imena koja dajemo svom narodu, zemlji i jeziku, dok su egzonimi imena koja nam daju drugi. Iako mogu biti isti, nekada se endomini i egzonimi bitno razlikuju. Austrijanci svoj glavni grad zovu Wien, dok ga mi zovemo Beč. Grci svoju zemlju zovu Elada, a mi Grčka. Nemci govore nemački jezik, koji oni nazivaju Deutsch.

U lingvistici je poznata činjenica da jedan narod svoj jezik naziva: pravi, domaći, govoreći, ovaj, naški…, a narode koji govore drugim jezicima naziva imenima kao: mucavci, mumlavci, nemušti, nemci, stranci, dušmani… Antropolozi i geografi daju svoja imena narodima koje otkriju: Jajoglavi, Prašumski, Ostrvski, Indijanci… a ova imena nemaju nikakve veze sa onim kako dotični narodi sami sebe zovu.

Zbog svega toga, nije iznenađujuće što Arapi svoju zemlju nazivaju Misir…

U srpskim rečnicima sam potražila reč „Misir” i pronašla primere iz književnosti gde se ona javlja: „Bolje je domaće proso, nego misirski pirinač”, „Čak daleko Misiru b’jelome”, „Doveli ih Misir zemlji ravnoj”. Reč „misir” kod nas može da označava kukuruz, „misirača” označava vrstu bundeve, „misirka” vrstu kokoške ili ćurke, a „misirlija” konja dresiranog na egipatski način: „on odape misirliju đogu…”Meni je najzanimljiviji izraz „misirska baba” ili „misirbaba”, koji se odnosi na „onoga kome ne rastu dlake po licu, ko je ćosav (znak impotencije)”

Izvori: Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom”, Klajn i Šipka, „Veliki rečnik stranih reči i izraza”

Tanura

U životu sam više puta gledala tradicionalni orijentalni ples u kojem se igrači vrte oko svoje ose beskonačno mnogo puta, noseći široke suknje koje se okreću zajedno s njima. Najpre vrte suknje oko struka, zatim ih podižu iznad glave i vrte rukama, a neke su čak napravljene da sijaju u mraku, stvarajući čudesan efekat.

Uvežbanim pokretima glave, fokusirajući se na jednu tačku, izvođači uspevaju da izdrže ples do kraja, a da im se ne zavrti u glavi. Ovaj ples je povezan sa sufizmom i izvodi se na sufijskim festivalima, ali u Egiptu se takođe izvodi kao deo egipatskog folklora. Egipćani ga nazivaju „tanura“ (التنورة), što na arapskom znači „suknja“.

Kao što rekoh, više puta sam gledala ovaj ples, ali nikada nisam bila tako oduševljena kao poslednji put kada sam bila u Egiptu. Izvođač je svojim izgledom, facom, gestikulacijom i šarmom izveo ples na fantastičan način, a muzika koja je pratila ples me je posebno oduševila. Kasnije sam pronašla tekst pesme i ovako ga prevela:

„Okreći se, okreći se, o mistična zemljo,

Ispričaj nam svoju priču ispisanu kanom!

“Mi smo deca Egipta,

Nosimo ime svojih slavnih predaka!” 

دوري بينا دوري بينا يا أرض الراوندا

واحكي لينا حكاية كحكة منقوشة بالحنة

 إحنا ولاد أرض البلاد مصراييم عاددنا

جلجامش سمانا بإسمه واحنا احفاد جدودنا

Savremeni glasovi arapskog sveta

Knjiga „Aswat Mu’asira‟  (sr. Savremeni glasovi; ar. أصوات معاصرة) je najobuhvatnija zbirka arapskih kratkih priča koju sam videla. U njoj se nalaze dela istaknutih autora iz čak 20 arapskih zemalja: Jordana, UAE, Bahreina, Alžira, Saudijske Arabije, Sudana, Somalije, Iraka, Kuvajta, Maroka, Jemena, Tunisa, Sirije, Omana, Palestine, Katara, Libana, Libije, Egipta i Mauritanije.

Iznenadila sam se što je Somalija uključena, s obzirom na to da se obično ne svrstava u arapske zemlje. Iako je somalski prvi i zvanični jezik, zemlja ima značajnu arapsku populaciju, a arapski jezik je takođe službeni, što objašnjava njeno uključivanje u ovu zbirku. S druge strane, izostavljanje Komorskih ostrva i Džibutija je zanimljivo, s obzirom na to da su obe zemlje deo Arapske lige i da arapski jezik igra značajnu ulogu u njihovim kulturama.

U ovoj knjizi mogu se čitati dela slavnog egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza, libanskog majstora pisane reči Mihaila Nuajme, sirijskog pisca Zekerije Tamira, poznate emiratske autorke Lejle Osman, kao i dela pedesetak drugih autora. Mahfuzova priča donosi autentičan prikaz života u Kairu, dok Nuajma svojim filozofskim pristupom istražuje ljudsku prirodu i moral. Tamirove priče su poznate po svom minimalističkom stilu i snažnoj društvenoj kritici, dok Lejla Osman vešto opisuje izazove modernog života u arapskim zalivskim zemljama.

Knjiga je namenjena studentima arapskog jezika na naprednom nivou. Svako poglavlje posvećeno je jednoj zemlji i sadrži kratak uvod o autoru, njegovu kratku priču, spisak manje poznatih reči, vežbe diskusije, leksike, konverzacije, prevođenja, pisanja i slično.

Ova knjiga je odlična za sve one koji žele da prodube znanje arapskog jezika kroz bogatu i raznovrsnu književnost. Ne samo da pruža uvid u različite književne stilove i teme iz celog arapskog sveta, već i omogućava čitaocu da na jedinstven način uroni u različite aspekte arapskog života. Bilo da se koristi u akademskom okruženju ili za lično usavršavanje, ova knjiga je pravi most između jezika, kulture i književnosti.

Ranko Bugarski

Malopre sam saznala tužnu vest da nas je juče napustio Ranko Bugarski (1933-2024), jedan od naših najvećih lingvista, profesor Filološkog fakulteta u penziji i cenjeni predavač na mnogim svetskim univerzitetima. Na njegovim knjigama su stasavale generacije filologa, a u njima su uživali i mnogi drugi ljubitelji nauke o jeziku. Retko koji lingvista je imao dar da govori o jeziku na tako zanimljiv način, približavajući njegove tajne običnom čitaocu uz egzotične primere koje čitalac prosto upija i koji mu dugo ostaju urezani u pamćenje – od polisintetičkih jezika Eskima, preko klikova Zulu plemena, do govora Hopi Indijanaca…

Imala sam tu sreću da slušam njegova predavanja na postdiplomskim studijama, i to samo godinu dana pre nego što će otići u penziju. Dajući nam slikovite primere za mnoge jezičke pojave, na svojim predavanjima se više puta dotakao Arapa i njihovog jezika. Jednom prilikom je ispričao anegdotu o Arapinu i Šveđaninu. Kaže: „Zašto Arapin i Šveđanin kruže po sobi dok razgovaraju? – Zato što tokom razgovora Arapin nastoji da se što više približi sagovorniku, dok se Šveđanin stalno izmiče unazad u pokušaju da napravi veću distancu. I tako se, u konstantnom približavanju i udaljavanju, oni kroz sobu kreću u krug“. Ova priča objašnjava razlike u proksemičkom ponašanju kod različitih naroda – dok je nekima prirodno da komuniciraju stojeći vrlo blizu sagovornika, drugi su navikli da tokom razgovora stoje na većoj udaljenosti. Zbog toga mi, koji držimo neku „srednju“ distancu, stalno imamo utisak da su Arapi napadni, a Šveđani hladni.

Proksemičke razlike među narodima uvek su povezane i sa taktilnim razlikama. Za ove što stoje blizu, normalno je da ljube i grle svog sagovornika. U arapskom svetu nije čudno videti dva muškarca kako se drže za ruke… Drugu krajnost predstavljaju narodi kod kojh nema takvih izliva prisnosti – oni bi se sigurno šokirali kada bi neki Srbin uzeo da ih izljubi tri puta!

Iako je ispit kod Bugarskog važio za najteži, drago mi je što sam ga polagala, jer sve što sam tada naučila ja i dan-danas koristim! Lekcija iz opšte lingvistike još uvek se dobro sećam, a sigurna sam i u to da sećanje na Profesora neće izbledeti još dugo, dugo…

Nemi jezik

Čitajući knjigu Edvarda Hola „Nemi jezik“ (The Silent Language) da bih uzela beleške za neki rad, zabeležila sam i neke citate koji mi tada nisu bili potrebni, ali su mi bili zanimljivi. Ovaj američki antropolog napisao je „Nemi jezik“ kao svojevrsni priručnik Amerikancima koji su u okviru „tehničke pomoći“ odlazili u druge zemlje i tamo doživljavali „kulturni šok“. Evo kako je Hol u svojoj knjizi opisivao Arape, ističući neophodnost razumevanja i prihvatanja njihovog formalnog sistema, kako se s njima moglo uspešno sarađivati:

„Jedan američki stručnjak je otišao u Egipat da bi egipatske seljake poučio novim metodama u poljoprivredi. On jednog dana zamoli prevodioca da upita nekog seljaka koliki prinos sa svog imanja očekuje te godine. Seljak nešto uzvrati veoma uzbuđeno i ljutito. Amerikanac shvati da nešto nije u redu, ali nije imao načina da ustanovi šta. Kasnije sam saznao da Arapi smatraju suludim svakog ko pokuša da predvidi budućnost. Kod Arapa je budućnost samo bogu znana, pa je bogohulno čak i govoriti o njoj“ (Hol, 1976, str. 7-8).

„Afif Tanus, američki sociolog libanskog porekla, iznosi slučaj arapskih seljaka koji nisu dopustili strancima da očiste izvor vode zaražene tifusom i da instaliraju pumpu. Čitalac se možda pita šta li je to moglo da bude u higijenskom snabdevanju vodom što je narušilo formalne norme arapskih seljaka. Koliko god izgledalo čudno, arapskim seljacima se dopada ukus vode koju piju, pošto ona jako miriše na kamile. Za njih je voda skoro svetinja i veruju da, ako su ljudi iz nekog sela jaki, hrabri, plodni ili pametni, to duguju vodi koju piju. U nekim delovima arapskog sveta smatra se da samo slabići piju čistu vodu. Tanusovi seljaci, dakle, nisu videli nikakvu vezu između bolesti i vode koja je muškarcima davala snagu. Odojčad je umirala zato što je Alah tako hteo, a nije na njima da se suprotstavljaju božijoj volji“ (Hol, 1976, str. 81).

Eto kako su arapski seljaci opisani u Holovoj knjizi. Kada razmišljate o tome, svakako uzmite u obzir činjenicu da podaci datiraju iz prošlog veka i da su pisani iz ugla – jednog Amerikanca…

Meka

Da li ste nekada u hotelu u muslimanskoj zemlji videli ovaj znak? Reč je o znaku sa slikom Kabe (ar. الكعبة), poznatog svetilišta koje se nalazi u Meki (ar. مكة). Tu je i strelica koja pokazuje Kiblu (ar. القبلة), tačku prema kojoj se muslimani okreću pri molitvi, a ona je određena baš prema položaju ovog svetog grada u Saudijskoj Arabiji. 

Meka nije samo mesto kojem se muslimani okreću dok se mole, već i mesto koje svake godine pohode milioni pripadnika ove vere. Svakom muslimanu je obaveza, ako mu to dozvoljavaju finansije i zdravlje, da bar jednom u životu poseti ovaj grad. Zbog toga se Meka smatra jednim od najposećenijih gradova na planeti…

Kad smo već kod Meke, ne mogu a da ne spomenem jednu pojavu koja se iz engleskog jezika prenela kod nas. U pitanju je korišćenje reči „Meka“ u prenesenom značenju, kao metafore za „mesto gde odlazi mnogo ljudi“. Sigurno ste nekada čuli da kažu kako je Pariz turistička Meka, Dubai meka gradnje i potražnje, Beograd balkanska hedonistička Meka, Beč meka za srpske gastarbajtere, a Singapur Meka za superbogate. Pa onda naslovi: „To i to ostrvo je prava meka za ljude koji žele nešto više od odmora“, „Taj i taj restoran je gastro Meka za ljubitelje ribljih specijaliteta“, „Neki tamo tržni centar je šoping Meka za one sa dubokim džepom“, „Dotični univerzitet je postao meka za masovno nostrifikovanje diploma“ i tako dalje. 

Pored simpatičnih konstrukcija „šoping meke“ i „gastro meke“, skoro sam pronašla i jednu novu, kojom se pojačava iskaz, i to tako što se uz Meku dodaje i drugi sveti grad u Saudijskoj Arabiji – Medina. Pazite sad naslove: „Nećemo mi da budemo meka i medina za krimose“, „To mesto je Meka i Medina nerada i stranačko-rođačkog zapošljavanja”, „Splavovi su Meka i Medina za dotičnu populaciju…“ i mnogi drugi.

Ovako upotrebljene, Meka i Medina se u našim medijima nekada pišu malim, a nekada velikim početnim slovom. Ja mislim da je bolje malim, jer ih ne treba povezivati sa dva sveta grada u Saudijskoj Arabiji, već shvatiti kao okamenjene konstrukcije koje su se uveliko odvojile od svog osnovnog značenja i postale novi metaforički izrazi srpskoga jezika.

Pidžin iz Krnjače

Godinama se družimo i pričamo o lingvistici Olga Zdravković i ja. Dugo već planiramo da zajedno napišemo neki rad, ali nikako da nađemo neku zanimljivu temu.

A onda… njen posao u Centru za azil Krnjača doneo nam je ideju! Ljudi koji tamo borave govore arapski, persijski, paštu, dari, urdu, kurdski, hausa, svahili, rundi, engleski, pomalo srpski i mnoge druge jezike. Ima ih iz svih krajeva sveta, nemaju zajednički jezik, a žele da komuniciraju.

Radeći 7 godina u Centru, Olga je mogla da vidi kako među izbeglicama nastaje zajednički jezik, koji predstavlja mešavinu različitih jezika, a služi za zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba: hrana, odeća, higijena, dokumenta, lekovi… pa i odlazak na „gejm“ (u ovom jeziku „gejm“ označava organizovani pokušaj ilegalnog prelaska granice, kako bi se domogli EU).

Kao lingvista, Olga je prepoznala da je ovde u pitanju pidžin – kontaktni jezik koji se javlja kod ljudi koji govore različite jezike, a žele da komuniciraju (a koji je ime verovatno dobio po kineskom izgovoru engleske reči „biznis“).

I tako je, zahvaljujući Olginom prikupljanju građe i mom iskustvu u pisanju radova, nastao rad neobičnog naslova: Mi Baguađa piniš, mi go gejm“ (Bukvalno: „Završio sam sa Bogovađom i sada idem na granicu“. Pravo značenje: „Idem dalje. Idem na granicu“). U radu su obrađene i mnoge druge reči i izrazi pidžina iz Krnjače: maj prend, musakin, alibaba, but, rum, šipiš, haraš, pićkori… A park Luke Ćelovića kod Ekonomskog faksa, gde su se okupljale izbeglice, dobio je naziv „Avgani park“ (iako mi ovde za njega imamo i jedan drugi naziv šaljivog karaktera)!

Sve ovo ne bi bilo moguće bez kolega koje su nam uradile latiničnu transkripciju reči iz persijskog, dari i paštu jezika, Miloša Delića i Marije Marjanović, kojima se ovom prilikom zahvaljujem! Veliko hvala i prevodiocima iz CRPC-a, koji su nam mnogo pomogli u prikupljanju građe!

A najviše hvala Olgi što je podelila sa mnom svoju ideju i što smo tako ostvarile dugogodišnju želju da napišemo rad i obradimo ovaj lingvistički fenomen. S ponosom vas obaveštavamo da o njemu možete čitati u najnovijem broju Anala Filološkog fakulteta.