Author: Ivana Gligorijević

Arapski za biznis

Ova godine uvodim novu knjigu u nastavu na predmetu Poslovni arapski jezik. Ona će dopuniti postojeći materijal po kom radimo i osvežiti ga novim temama iz oblasti biznisa. Biće tu raznih tekstova iz oblasti ekonomije, zapošljavanja, međunarodne trgovine, menadžmenta, organizacije firmi, prozvodnje, logistike, kvaliteta, potom finansija, (islamskog) bankarstva, marketinga, brendiranja, oglašavanja, e-trgovine… Ima dosta toga za studente, da biraju oblasti koje ih interesuju i u kojima vide svoju dalju karijeru.

Knjiga je korisna i zbog toga što razmatra neke od osnovnih pojmova prevodilačke struke: ekvivalencija, doslovno prevođenje, kalkovi, pozajmljivanje… Posebno mi se sviđa to što se pominju i prevodilačke tehnologije, kao što su CAT alati (tj. alati za računarski potpomognuto prevođenje). Već godinama unazad, rad u ovim alatima je nešto što me zanima i što volim da prenosim studentima.

Ovaj arapsko-englesko-arapski Kurs poslovnog prevođenja napisao je Mahmud Altarabin, docent na Islamskom univerzitetu u Gazi, a objavio ga je čuveni izdavač Routledge koji uvek ima neke zanimljive publikacije za mene…

Nadam se da će ova knjiga biti od koristi mojim studentima 4. godine, koji tek treba da se oprobaju u arabističkoj struci i pronađu svoje mesto u svetu biznisa.

Dvojina

Ako pitate studente arapskog koju lekciju iz gramatike baš i ne vole, odgovor će verovatno biti: dvojina! Ova gramatička kategorija komplikuje svaku rečenicu u kojoj se govori o nečemu što dolazi u paru, jer zahteva da se i glagoli i imenice i pridevi i brojevi i zamenice tome prilagođavaju. Mi smo navikli da za jednu osobu koristimo jedninu, a za dve i više množinu. U arapskom je malo komplikovanije – za jednu osobu se koristi jednina, za tri i više množina, a za dve postoji poseban oblik – dvojina! Studenti obično to vide kao nepotrebnu komplikaciju, zbog koje moraju da lome jezik, kidaju živce i bubaju napamet razne gramatičke oblike.

Ovaj problem najbolje možemo objasniti na primeru arapskih ličnih zamenica. Tu pored oblika za jedninu i množinu (ja, ti, on, mi, vi, oni…) imamo i posebne zamenice za 2. i 3. lice dvojine (“antuma” znači “vas dvojica”, “vas dve” ili “vas dvoje”, a “huma” znači “njih dvojica”, “njih dve” ili “njih dvoje”).

Objektivno, bez dvojine se može. Mnogi arapski dijalekti su izbacili ovaj oblik iz upotrebe, pa opet ljudi lepo komuniciraju. Kada govore o dve osobe, oni jednostavno upotrebe oblik množine (vi, oni) … i mirna Bačka!

I taman kad naši studenti nauče dijalekte i pomisle da su se rešili dvojine, dolaze nam novi jezički trendovi i fluidni rodovi… Znate ono kad se neko ne oseća ni kao muško ni kao žensko, pa traži da u jeziku imamo odgovarajuću ličnu zamenicu kojom ćemo ga/je oslovljavati. Danas se mnogi lingvisti sveta dovijaju kako će ove ljude nazvati, a da to bude jezički korektno…

Nedavno sam čitala jedan članak o tome kako se na arapski prevode filmovi i serije gde se pojavljuju osobe fluidnog pola i saznala da se za ovu svrhu koristi upravo dvojina! Pomenute lične zamenice, “antuma” i “huma”, ovde su sjajno poslužile svrsi, jer se mogu shvatiti kao oba pola ili njedan od njih… pa neka svako tumači kako mu je ćef.

I tako nam se, dragi moji, dvojina vraća u arapski jezik na mala vrata, najavljujući da će tu ostati još dugo, dugo…

Kilma Hilwa

Kao nastavnik arapskog jezika za strance, Baha el Din Osama je primetio da njegovi učenici vole arapske pesme, ali da im je ponekad teško da ih razumeju. Zato je došao na ideju da napravi dva udžbenika arapskog jezika u kojima se uči kroz tekstove popularnih pesama. Oba udžbenika sadrže pesme egipatskih izvođača koji pevaju na književnom jeziku ili egipatskom dijalektu. 

Odranije imam njegovu knjigu Musiqa al Kalimat (موسيقى الكلمات), gde se nalaze pesme na književnom arapskom. Sada mi je stigla i druga knjiga – Kilma Hilwa (كلمة حلوة) koja obrađuje pesme na egipatskom dijalektu, uz komentare, gramatička objašnjenja, nepoznate reči, beleške o autoru i duhovite ilustracije.

Budući da je Egipat jedan od važnih centara arapske kulture i zemlja koja ima bogatu muzičku produkciju, ovakav jedan udžbenik u mojoj biblioteci dolazi kao šlag na torti. Kroz pesme se može naučiti ne samo jezik, već i mnogo toga o kulturi i tradiciji zemlje iz koje pesma dolazi…

Američki univerzitet u Kairu (AUC) me uvek iznenadi nekim dobrim izdanjima, pa ne sumnjam da ću i ovog puta uživati, pevajući omiljene egipatske hitove.

Misir

Pozdrav iz daleke zemlje, Misira!

Ako se pitate koja je to zemlja, znajte da reč „Misir” dolazi od arapske reči „Misr” مصر (na egipatskom dijalektu: „Masr”), kojom današnji Egipćani nazivaju svoju zemlju. Misr je semitska reč koja znači „zemlja”, a ovaj naziv za državu Egipat postoji i u nekim drugim orijentalnim jezicima: turski (Mısır), azerbejdžanski (Misir), persijski (مصر Mesr), hebrejski (מִצְרַיִם, Mitzrayim), tatarski (Мисы́р), urdu, paštunski, kurdski… U evropskim jezicima kolaju neki drugi nazivi, koji vode poreklo od grčke reči Aígyptos: Egypt, Egipat, Égypte, Ägypten i slično.

Naviknuti na ove nazive, ljudi me često pitaju otkud to da Arapi Egipat zovu – Misr? I tako započne priča o endonimima i egzonimima…

Endonimi su imena koja dajemo svom narodu, zemlji i jeziku, dok su egzonimi imena koja nam daju drugi. Iako mogu biti isti, nekada se endomini i egzonimi bitno razlikuju. Austrijanci svoj glavni grad zovu Wien, dok ga mi zovemo Beč. Grci svoju zemlju zovu Elada, a mi Grčka. Nemci govore nemački jezik, koji oni nazivaju Deutsch.

U lingvistici je poznata činjenica da jedan narod svoj jezik naziva: pravi, domaći, govoreći, ovaj, naški…, a narode koji govore drugim jezicima naziva imenima kao: mucavci, mumlavci, nemušti, nemci, stranci, dušmani… Antropolozi i geografi daju svoja imena narodima koje otkriju: Jajoglavi, Prašumski, Ostrvski, Indijanci… a ova imena nemaju nikakve veze sa onim kako dotični narodi sami sebe zovu.

Zbog svega toga, nije iznenađujuće što Arapi svoju zemlju nazivaju Misir…

U srpskim rečnicima sam potražila reč „Misir” i pronašla primere iz književnosti gde se ona javlja: „Bolje je domaće proso, nego misirski pirinač”, „Čak daleko Misiru b’jelome”, „Doveli ih Misir zemlji ravnoj”. Reč „misir” kod nas može da označava kukuruz, „misirača” označava vrstu bundeve, „misirka” vrstu kokoške ili ćurke, a „misirlija” konja dresiranog na egipatski način: „on odape misirliju đogu…”Meni je najzanimljiviji izraz „misirska baba” ili „misirbaba”, koji se odnosi na „onoga kome ne rastu dlake po licu, ko je ćosav (znak impotencije)”

Izvori: Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom”, Klajn i Šipka, „Veliki rečnik stranih reči i izraza”

Tanura

U životu sam više puta gledala tradicionalni orijentalni ples u kojem se igrači vrte oko svoje ose beskonačno mnogo puta, noseći široke suknje koje se okreću zajedno s njima. Najpre vrte suknje oko struka, zatim ih podižu iznad glave i vrte rukama, a neke su čak napravljene da sijaju u mraku, stvarajući čudesan efekat.

Uvežbanim pokretima glave, fokusirajući se na jednu tačku, izvođači uspevaju da izdrže ples do kraja, a da im se ne zavrti u glavi. Ovaj ples je povezan sa sufizmom i izvodi se na sufijskim festivalima, ali u Egiptu se takođe izvodi kao deo egipatskog folklora. Egipćani ga nazivaju „tanura“ (التنورة), što na arapskom znači „suknja“.

Kao što rekoh, više puta sam gledala ovaj ples, ali nikada nisam bila tako oduševljena kao poslednji put kada sam bila u Egiptu. Izvođač je svojim izgledom, facom, gestikulacijom i šarmom izveo ples na fantastičan način, a muzika koja je pratila ples me je posebno oduševila. Kasnije sam pronašla tekst pesme i ovako ga prevela:

„Okreći se, okreći se, o mistična zemljo,

Ispričaj nam svoju priču ispisanu kanom!

“Mi smo deca Egipta,

Nosimo ime svojih slavnih predaka!” 

دوري بينا دوري بينا يا أرض الراوندا

واحكي لينا حكاية كحكة منقوشة بالحنة

 إحنا ولاد أرض البلاد مصراييم عاددنا

جلجامش سمانا بإسمه واحنا احفاد جدودنا

Savremeni glasovi arapskog sveta

Knjiga „Aswat Mu’asira‟  (sr. Savremeni glasovi; ar. أصوات معاصرة) je najobuhvatnija zbirka arapskih kratkih priča koju sam videla. U njoj se nalaze dela istaknutih autora iz čak 20 arapskih zemalja: Jordana, UAE, Bahreina, Alžira, Saudijske Arabije, Sudana, Somalije, Iraka, Kuvajta, Maroka, Jemena, Tunisa, Sirije, Omana, Palestine, Katara, Libana, Libije, Egipta i Mauritanije.

Iznenadila sam se što je Somalija uključena, s obzirom na to da se obično ne svrstava u arapske zemlje. Iako je somalski prvi i zvanični jezik, zemlja ima značajnu arapsku populaciju, a arapski jezik je takođe službeni, što objašnjava njeno uključivanje u ovu zbirku. S druge strane, izostavljanje Komorskih ostrva i Džibutija je zanimljivo, s obzirom na to da su obe zemlje deo Arapske lige i da arapski jezik igra značajnu ulogu u njihovim kulturama.

U ovoj knjizi mogu se čitati dela slavnog egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza, libanskog majstora pisane reči Mihaila Nuajme, sirijskog pisca Zekerije Tamira, poznate emiratske autorke Lejle Osman, kao i dela pedesetak drugih autora. Mahfuzova priča donosi autentičan prikaz života u Kairu, dok Nuajma svojim filozofskim pristupom istražuje ljudsku prirodu i moral. Tamirove priče su poznate po svom minimalističkom stilu i snažnoj društvenoj kritici, dok Lejla Osman vešto opisuje izazove modernog života u arapskim zalivskim zemljama.

Knjiga je namenjena studentima arapskog jezika na naprednom nivou. Svako poglavlje posvećeno je jednoj zemlji i sadrži kratak uvod o autoru, njegovu kratku priču, spisak manje poznatih reči, vežbe diskusije, leksike, konverzacije, prevođenja, pisanja i slično.

Ova knjiga je odlična za sve one koji žele da prodube znanje arapskog jezika kroz bogatu i raznovrsnu književnost. Ne samo da pruža uvid u različite književne stilove i teme iz celog arapskog sveta, već i omogućava čitaocu da na jedinstven način uroni u različite aspekte arapskog života. Bilo da se koristi u akademskom okruženju ili za lično usavršavanje, ova knjiga je pravi most između jezika, kulture i književnosti.

Jakobijanova zgrada

Ovog avgusta moj izbor za čitanje na odmoru u Egiptu bila je knjiga „Imara Yaqubiyan“ (عمارة يعقوبيان), koju je napisao egipatski pisac Ala el Asvani (علاء الأسواني), a koja je svojevremeno bila veliki bestseler, po kom je čak snimljen i film. Knjigu sam dobila na poklon još odavno i dugo je stajala na polici čekajući da je pročitam… Naslov knjige se može prevesti kao „Jakobijanova zgrada“, a takva zgrada zaista postoji u Kairu i nazvana je po prezimenu nekog bogatog egipatskog Jermena.

U međuvremenu sam slučajno uzela da čitam roman „Zgrada izgubljenih snova“, čija se radnja odvija u Kairu, a na srpski je preveden s engleskog jezika. Kada sam videla da je naslov originala „The Yacoubian Building“, shvatila sam da je u pitanju ista ova knjiga, koju je sa arapskog na engleski preveo neki Dejvis Hamfri, a s engleskog na srpski Milica Vilotić.

Iako se prevođenjem s jezika-posrednika mnogo gubi, odmah sam shvatila zašto je knjiga doživela toliki uspeh. Jakobijanova zgrada je Kairo u malom: tu se prepliću priče bogatih slojeva koji žive u prostranim stanovima Zgrade i onih siromašnih što žive u skučenim, sklepanim sobicama na njenom vrhu.

Kroz životne priče stanovnika Zgrade obrađuju se brojne teme egipatskog društva s polovine prošlog veka: ekstremizam, podmićivanje, seks, prostitucija, droga, homoseksualnost – neke od ovih tema su toliko šokantne da nije ni čudo što je roman doživeo brojna ponovljena izdanja.

Na arapskom je napisan pitkim i čitljivim stilom, na knjževnom jeziku, uz manju upotrebu egipatskog dijalekta u dijalozima, što daje autentičnost likovima…

Ovog avgusta sam uživala u dobroj knjizi koja je očigledno morala da se vrati u zemlju svog porekla da bih je konačno pročitala.

Ranko Bugarski

Malopre sam saznala tužnu vest da nas je juče napustio Ranko Bugarski (1933-2024), jedan od naših najvećih lingvista, profesor Filološkog fakulteta u penziji i cenjeni predavač na mnogim svetskim univerzitetima. Na njegovim knjigama su stasavale generacije filologa, a u njima su uživali i mnogi drugi ljubitelji nauke o jeziku. Retko koji lingvista je imao dar da govori o jeziku na tako zanimljiv način, približavajući njegove tajne običnom čitaocu uz egzotične primere koje čitalac prosto upija i koji mu dugo ostaju urezani u pamćenje – od polisintetičkih jezika Eskima, preko klikova Zulu plemena, do govora Hopi Indijanaca…

Imala sam tu sreću da slušam njegova predavanja na postdiplomskim studijama, i to samo godinu dana pre nego što će otići u penziju. Dajući nam slikovite primere za mnoge jezičke pojave, na svojim predavanjima se više puta dotakao Arapa i njihovog jezika. Jednom prilikom je ispričao anegdotu o Arapinu i Šveđaninu. Kaže: „Zašto Arapin i Šveđanin kruže po sobi dok razgovaraju? – Zato što tokom razgovora Arapin nastoji da se što više približi sagovorniku, dok se Šveđanin stalno izmiče unazad u pokušaju da napravi veću distancu. I tako se, u konstantnom približavanju i udaljavanju, oni kroz sobu kreću u krug“. Ova priča objašnjava razlike u proksemičkom ponašanju kod različitih naroda – dok je nekima prirodno da komuniciraju stojeći vrlo blizu sagovornika, drugi su navikli da tokom razgovora stoje na većoj udaljenosti. Zbog toga mi, koji držimo neku „srednju“ distancu, stalno imamo utisak da su Arapi napadni, a Šveđani hladni.

Proksemičke razlike među narodima uvek su povezane i sa taktilnim razlikama. Za ove što stoje blizu, normalno je da ljube i grle svog sagovornika. U arapskom svetu nije čudno videti dva muškarca kako se drže za ruke… Drugu krajnost predstavljaju narodi kod kojh nema takvih izliva prisnosti – oni bi se sigurno šokirali kada bi neki Srbin uzeo da ih izljubi tri puta!

Iako je ispit kod Bugarskog važio za najteži, drago mi je što sam ga polagala, jer sve što sam tada naučila ja i dan-danas koristim! Lekcija iz opšte lingvistike još uvek se dobro sećam, a sigurna sam i u to da sećanje na Profesora neće izbledeti još dugo, dugo…

Nemi jezik

Čitajući knjigu Edvarda Hola „Nemi jezik“ (The Silent Language) da bih uzela beleške za neki rad, zabeležila sam i neke citate koji mi tada nisu bili potrebni, ali su mi bili zanimljivi. Ovaj američki antropolog napisao je „Nemi jezik“ kao svojevrsni priručnik Amerikancima koji su u okviru „tehničke pomoći“ odlazili u druge zemlje i tamo doživljavali „kulturni šok“. Evo kako je Hol u svojoj knjizi opisivao Arape, ističući neophodnost razumevanja i prihvatanja njihovog formalnog sistema, kako se s njima moglo uspešno sarađivati:

„Jedan američki stručnjak je otišao u Egipat da bi egipatske seljake poučio novim metodama u poljoprivredi. On jednog dana zamoli prevodioca da upita nekog seljaka koliki prinos sa svog imanja očekuje te godine. Seljak nešto uzvrati veoma uzbuđeno i ljutito. Amerikanac shvati da nešto nije u redu, ali nije imao načina da ustanovi šta. Kasnije sam saznao da Arapi smatraju suludim svakog ko pokuša da predvidi budućnost. Kod Arapa je budućnost samo bogu znana, pa je bogohulno čak i govoriti o njoj“ (Hol, 1976, str. 7-8).

„Afif Tanus, američki sociolog libanskog porekla, iznosi slučaj arapskih seljaka koji nisu dopustili strancima da očiste izvor vode zaražene tifusom i da instaliraju pumpu. Čitalac se možda pita šta li je to moglo da bude u higijenskom snabdevanju vodom što je narušilo formalne norme arapskih seljaka. Koliko god izgledalo čudno, arapskim seljacima se dopada ukus vode koju piju, pošto ona jako miriše na kamile. Za njih je voda skoro svetinja i veruju da, ako su ljudi iz nekog sela jaki, hrabri, plodni ili pametni, to duguju vodi koju piju. U nekim delovima arapskog sveta smatra se da samo slabići piju čistu vodu. Tanusovi seljaci, dakle, nisu videli nikakvu vezu između bolesti i vode koja je muškarcima davala snagu. Odojčad je umirala zato što je Alah tako hteo, a nije na njima da se suprotstavljaju božijoj volji“ (Hol, 1976, str. 81).

Eto kako su arapski seljaci opisani u Holovoj knjizi. Kada razmišljate o tome, svakako uzmite u obzir činjenicu da podaci datiraju iz prošlog veka i da su pisani iz ugla – jednog Amerikanca…

Višnjić

Ovih dana svi uživamo u Noletovim pobedama na Olimpijskim igrama, pa smo već i zaboravili skorašnji događaj na terenu Vimbldona, kada je ubedljivo poražen od svog žestokog rivala, Karlosa Alkaraza. Kao Noletov verni fan, i ja bih volela da zaboravim ovaj događaj, ali sećam ga se po upečatiljivom prezimenu dotičnog španskog tenisera – Alkaraz. Ovo prezime mi je odmah zazvučalo arapski, jer u španskom ima mnogo reči koji počinju sa „al“, a arapskog su porekla.

Naime, kao posledica arapskog osvajanja Španije i viševekovnog prisustva Arapa na tlu ove zemlje, mnoge reči su u španski ušle iz arapskog, zajedno sa arapskim određenim članom „al“ (ألـ). Takva je čuvena Alhambra od arapskog الحمراء, što u prevodu znači „crvena“, Zatim gradovi: Almerija (ألمرية), Alikante (اللقنت‎), Albasete (البسيط), Alhesiras (الجزيرة)… Ima u Španiji i onih toponima arapskog porekla koji nemaju “al” na početku, kao što je Valjadolid (بلد الوليد), Gibraltar (جبل طارق) ili Gvadalahara (وادي الحجارة).

U španskom jeziku ima dosta zajedničkih imenica arapskog porekla, kao što je „algodon“ (pamuk) od arapskog al-quṭn (القطن), „azúcar“ (šećer) od al-sukar (السكر), „almohada“ (jastuk) od al-mihadda (المخدة) i mnoge druge.

Što se tiče prezimena, tu je Alkazar od القصر („dvorac“), Almodovar od المدور („okrugao“), Alkala od القلعة (tvrđava) – i već pomenuti Alkaraz, čije je prezime nastalo arapske reči al-karaz (الكرز) što znači „višnje“.

Ako se poslužimo metodom kalkiranja (a to je ono kada neki strani naziv „prekrstimo“ po naški), ovaj bi se čovek u Srbiji prezivao – Višnjić.