Jedini roman koji sam pročitala za jedno veče je „Ispovest iz harema“ i to je bilo davno. Videla sam ga i sad na Sajmu knjiga – još uvek doživljava ponovljena izdanja. Ono što je primamljivo kod ove knjige jeste pitko napisana, istinita priča jedne Beograđanke o tome kako je dospela u harem! Poverovavši nekim ljudima da će biti manekenka u Italiji, pošla je sa njima avionom, ali avion nije išao u tom pravcu… Sledećeg jutra probudila se u haremu nekog arapskog bogataša, sa još mnogo lepih žena iz celog sveta. Roman govori o njenom boravku u haremu i pokušajima da se dokopa slobode. Sećam se poglavlja u kom je sa svojim gospodarom izašla na poslovnu večeru, kada je čula da njegovi prijatelji za stolom govore srpski. Nije smela ništa da kaže i razotrkije svoje poreklo, iz straha šta bi moglo da se desi.
Harem je uvek bio tema neiscrpne inspiracije za ispredanje raznih priča, a ako su one zasnovane na istinitim događajima, to ih čini još zanimljivijim…
Pošto je vezana za život muslimana, reč harem je arapskog porekla. Prema „Velikom rečniku stranih reči i izraza“, harem je “ženski deo kuće u koji je strogo zabranjen pristup muškarcima”, a ovaj termin odnosi se i na “zajednički naziv za žene u muslimanskoj kući (supruge, ljubavnice, robinje, posluga)”. Na arapskom ova reč glasi harim (حريم), a izvedena je iz korena *hrm, koji nosi značenje zabrane. Od istog korena imamo i reč haram (حرام) – „zabranjen“.
Kada govorimo o istinitim haremskim pričama koje privlače, sigurno ste čuli za popularnu tursku seriju Sulejman Veličanstveni. Na arapski je ona prevedena kao “Sultanov harem”, „Harim el sultan“ (حريم السلطان). Za ovu seriju Erdoğan je svojevremeno rekao da je dosta izmenjena u odnosu na stvarne događaje – naravno zbog gledanosti. Ljudi vole da gledaju te haremske spletke iza kojih stoji sultanija Hurem… Njeno ime, inače, etimološki nema veze sa haremom, već dolazi iz persijskog jezika i znači „radosna“.
Ovo sam ja u haremu gde je živela dotična Hurem, u Istanbulu u Palati Topkapi koja je bila glavna rezidencija osmanskih sultana. Pošto je ovo sada muzej, onda je ulaz dozvoljen i muškarcima, što vidite po ovom liku, koji mi je slučajno upao u sliku…
Kada sam počela da studiram arapski, nisam znala da je nekadašnji frontmen jednog od mojih omiljenih bendova, Zabranjenog pušenja, dr Nele Karajlić ustvari sin jednog arabiste! Pravo ime ovog odveć duhovitog muzičara i pisca je Nenad Janković, a njegov otac bio je čuveni sarajevski arabista i univerzitetski profesor Srđan Janković. Knjiga koju držim u ruci, „Arapski izgovor s osnovama arapskog pisma“ je Jankovićevo delo koje sam dosta koristila na studijama, a ni danas ne mogu da ga zaobiđem kada spremam nastavu. On na tako prijemčiv i jednostavan način objašnjava neke pojave u arapskom jeziku, da ga uvek preporučujem studentima kao referencu za sticanje nekih osnovnih znanja. Inače, zanimljivo je da je i njegov drugi sin, mlađi brat Dr. Neleta Karajlića, Dražen Janković takođe bio član Zabranjenog pušenja i autor mnogih pesama ovog benda.
Zbog svog sarajevskog porekla i orijentalnog miljea u kom su nastajali, tekstovi pesama Zabranjenog pušenja puni su arabizama i stoga zanimljivi za proučavanje filolozima, lingvistima i ljubiteljima etimologije. Pomenuću samo neke od njih:
– U našoj ulici nema „fukare“ – Dok čekaš „sabah“ sa „šejtanom“ – Murga ide sredinom „džade“ – Fatma, bona, pusti „hajvana“ – Sjedoh negdje u gužvu, u „raju“ – Kaz’o je da će se vratit kad mu bude „ćeif“ – Zbog tebe sam zakasnio dajdži na „dženazu“ – Kada počne dernek i kad on zasvira, ne bi stig’o reći ni „Bismillah“
A evo i objašnjenja: Fukara – فقراء sirotinja Sabah – صباح jutro Šejtan – شيطان đavo Džada – جادة cesta, put Hajvan – حيوان životinja Raja – رعايا stado, podanici Ćeif – كيف volja Dženaza – جنازة sahrana Bismillah – باسم الله U ime Allaha…
Izvori: Teufik Muftić, „Arapsko-bosanski rječnik“ Abdulah Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom“
Kada sam svojevremeno slala CV u jednu prevodilačku agenciju, radi pronalaženja posla, dobila sam od njih neki formular da popunim. Trebalo je tamo da navedem jezike s kojih i na koje prevodim, napišem neke podatke o sebi i da čekiram koje tehnologije koristim u prevođenju. To se odnosilo na takozvane CAT alate, što je skraćeno od Computer-Assisted Translation (na srpskom: alati za računarski potpomognuto prevođenje). Tada o njima nisam ništa znala i mogla sam samo da konstatujem da imam još mnogo toga da naučim…
Prošlo je neko vreme i ja sam se upoznala sa ovim alatima. Dopale su mi se njihove sjajne opcije koje olakšavaju i automatizuju prevodilački proces, štedeći tako prevodiocu silno vreme i energiju… Shvatila sam da se uloga prevodioca danas znatno promenila, u odnosu na ono što je bilo nekad, pa se u skladu s tim mora menjati i školovanje ovih jezičkih stručnjaka…
Zahvaljujući saradnji sa jednim od najvećih svetskih proizvođača CAT alata, firmom memoQ, danas njihov proizvod koristim u nastavi Lokalizacije na master studijama. I uvek s nestrpljenjem čekam novi semestar i onaj čas na kom ću studentima pokazivati sjajne mogućnosti koje ima memoQ Translator Pro: prevodnu memoriju i mogućnost pravljenja iste od starih prevoda, terminološke baze, mašinsko i audiovizuelno prevođenje, automatsku proveru kvaliteta prevoda… pa onda kako se lokalizuju HTML fajlovi, oznake (en. tags), URL adrese i još mnogo toga…
Na kraju časa nikad ne ostane dovoljno vremena za sve, jer o tome se može govoriti dugo, ali mi je drago što sam svoje studente zainteresovala za dalje usavršavanje i što će, kada dobiju da popune neki formular od poslodavca, moći da u njemu čekiraju prave stvari.
Već duže vreme čekam trenutak da napišem ovu objavu i saopštim da mi je konačno objavljen rad sa naučnog skupa iz 2019! Reč je međunarodnom skupu “CLIMB – Kulture, reči, religije”, koji je održan na Filološkom fakultetu, a na kom sam učestovala sa radom “Bukrā, in šā’a Allāh: Arapska poslovna kultura iz srpskog ugla”. Ni kod nas, a ni u svetu nije redak slučaj to da radovi dugo čekaju na objavljivanje. Iako sam toga svesna, ipak sam uvek nestrpljiva u iščekivanju da moj rad i trud ugleda svetlost dana. Zato se radujem što mogu danas s vama da podelim rezultate ovog istraživanja, u kom mi je svesrdno pomogla naša dijaspora u arapskim zemljama.
Polazeći od teorija E. Hola i G. Hofstedea o potrebi razumevanja specifičnosti različitih kultura, da bismo s njima ostvarili uspešnu komunikaciju, zapitala sam se koliko ove teorije danas važe za posmatranje arapske kulture iz našeg ugla. Inspirisana ključnim pitanjima kojima se bave ova dvojica, sastavila sam anketu gde sam uključila sledeće teme: shvatanje vremena i prostora, uloga konteksta u komunikaciji, odnos prema autoritetima i hijerarhiji, individualizam nasuprot kolektivizmu i odnos prema neizvesnosti/nepoznatom. Anketa je podeljena na Fejsbuk grupama naših ljudi iz dijaspore: Srbi u UAE, Srbi u Omanu i sl. Ljudi koji su doživeli kulturološki šok života u tuđini i poslovanja u jednom sasvim drugačijem okruženju, imali su šta da kažu na ove teme! Njihovi živopisni komentari i duhovita iskustva o tome kako se posluje s Arapima, šta treba znati i kako se ponašati sa arapskim poslovnim partnerima su uključeni u ovaj rad, koji možete pronaći na sledećem linku.
Mnogo materijala iz ove ankete je ostalo neobrađeno, a to su oni najsočniji komentari koji nisu bili za publikovanje (barem ne u tom neprerađenom obliku). Sada kada je rad izašao, moći ću da ih pustim u etar u nekoj od narednih objava. Hvala svima koji su učestvovali u istraživanju! Do nekog sledećeg istraživanja, veliki pozdrav za vas…
Niko ne zna sa sigurnošću kako je indijski hleb „čapati“ dospeo do Tunisa i postao omiljena nacionalna brza hrana. Jedan indijski ambasador u Tunisu se čudom čudio – otkud to da je u ovoj afričkoj zemlji čapati popularan kao nacionalno jelo…
Čapati je vrsta hleba koja podseća na somun, a potiče sa indijskog potkontinenta. Popularan je u Indiji, Nepalu, Bangladešu, Pakistanu, Šri Lanki, istočnoj Africi i na Arabijskom poluostrvu
Način pravljenja ovog hleba sam videla od jedne Indijke. Oni ga mese, spljeskaju oklagijom, stavljaju na neku plotnu ispod koje je otvoren plamen. Čapati tada naraste, a unutra bude skroz šupalj. Kada ga skinete sa vatre, on splasne i spreman je za jelo. To je ona vrsta hleba koje vam nikad nije dosta – mekan, topao, rastegljiv, pufnast, zasitan… U indijskim restoranima se može naći komercijalna varijanta, koji se pravi od brašna koje nije integralno, dok se u Indiji (kako su mi objasnili) pravi od integralnog brašna, pa onda nema griže savesti kad se pretera s jelom. Kao ljubitelj egzotične hrane Orijenta, počela sam da ga pravim i kod kuće…
Ovog leta kad sam bila u Tunisu, videla sam da peku i prodaju jelo sličnog naziva – „šabeti“ . Pa, da! Ja sam bila skroz zaboravila na ovo jelo, koje sam jela u studentskim danima! Šabeti me vratio u vreme kada smo bili na razmeni studenata u Tunisu i kada smo, budući ograničenog budžeta, često kupovali za ručak baš ovo jelo, na nekom od uličnih kioska. A to jelo u Tunisu nije običan hleb, već sendvič koji može imati punjenje po izboru, tunjevina, jaja, meso, povrće, harisa…
Etimološki gledano, reč „čapati“ potiče iz sanskrita, od reči „charpaṭī“, što znači „tanak hleb“. Imajući u vidu lingvističko pravilo da kada neki narod preuzme određeni pojam od drugog naroda, obično uz njega pozajmi i reč, možemo zaključiti odakle ovo jelo dolazi i koji je pravac njegovog uticaja…
Bilo mi je baš zanimljivo kad sam shvatila da čapati koji pravim kod kuće i moj omiljeni fast food iz studentskih dana imaju neke veze. Ali ujedno mi nije bilo jasno kako je ovo poznato indijsko jelo došlo do severne Afrike i tu se, uz određene modifikacije, odomaćilo – toliko da se njegovo strano poreklo ni ne oseća…
Juče sam imala to zadovoljstvo da držim predavanje iz Uvoda u istoriju semitskih jezika u taze renoviranoj slušaonici 329 Filološkog fakulteta. Zahvaljujući investiciji Turske agencije za međunarodnu saradnju i koordinaciju – TIKA, ovo mesto gde studenti arabistike i turkologije najčešće imaju predavanja sada je opremljeno modernim nameštajem i najsavremenijom tehnologijom, koja uključuje i ovaj veliki monitor na zidu.
Juče smo se, u ovoj slušaonici iz 21. veka, vratili malkice unazad – sve do 3. milenijuma p.n.e. Da bismo započeli povest o najstarijem semitskom jeziku, akadskom, morali smo da odemo u samu kolevku svetske civilizacije. Oni koji su pažljivo slušali lekcije iz istorije u školi, znaju da to drevna Mesopotamija – oblast između Tigra i Eufrata, plodno međurečje na kom su svoje gradove podigli Sumeri i Akadi.
Od mnogih tekovina koje su Sumeri ostavili svetu, najznačajniji je izum pisma, a to svoje umeće oni su preneli i na druge narode. Akadi, Vavilonci, Asirci, Ugariti, Elamiti, Hetiti, Persijanci i drugi stari narodi tog područja pisali su svoje jezike nekom varijantom sumerskog pisma.
Utiskivani u glinene tablice, koje su se potom pekle ili sušile na suncu, sumerski klinovi su omogućili ovim narodima da pohrane bogate plodove svoga uma i sačuvaju ih za sledeće generacije. Zahvaljujući timovima arheologa, filologa i drugih stručnjaka koji su iskopavali, datirali i dešifrovali ove klinove, mi danas imamo fascinantna saznanja o drevnim carstvima staroga sveta.
Akadsko carstvo je jedno od njih, a akadski je semitski jezik koji ima veoma dugu zabeleženu istoriju i deli se na asirski i vavilonski.
I upravo je vavilonski jezik taj na kom imamo napisan najznačajniji pravni spomenik toga doba, Hamurabijev zakonik. Uklesan u kameni stub, njegov tekst govori o zakonima koje su sprovode po principu „oko za oko, zub za zub“.
Baš na istom tom jeziku imamo sačuvan i najstariji ep na svetu – Ep o Giglamešu, sumerskom kralju koji je vladao gradom Urukom oko 2700. god. p.n.e. Inspirisana magijom ovog epa, prenosim vam nekoliko njegovih stihova:
„Gilgameš, pobedonosni junak, sagradio je zid oko Uruka. Visoko kao breg diže se sveti hram u utvrđenom gradu […] Samo jedna trećina Gilgameša je čovek, a dve trećine bog. S divljenjem i strahom gledaju građani njegov lik, po lepoti i snazi nikada mu nisu videli ravnog…”
Ove godine Sajam knjiga vam želi dobrodošlicu i na arapskom jeziku – Merhaban bikum (مرحبا بكم)… dobro došli!
Moram da vam se pohvalim novom knjižicom, koju sam kupila na štandu izdavačke kuće Clio: „Istorija srednjeg istoka (1798-2006)“ proslavljenog italijanskog islamologa Masima Kampaninija (1954-2020), nekadašnjeg profesora na univerzitetima u Napulju i Milanu. Pored ove knjige, čiji je originalni naslov „Storia del Medio Oriente“, iz pera istog autora izašle su i knjige „Islam e politica“, „Il pensiero islamico contemporaneo“ i „Ideologia e politica nell’Islam“…
Izdavačka kuća Clio je u okviru svoje Biblioteke Polis objavljivala i prevode mnogih drugih istorijskih dela. Ja imam njihovu „Oksfordsku istoriju islama“ Džona L. Espozita i „Istoriju arapskih naroda“ Alberta Huranija. Obadve knjige, kao i ova koju vidite na slici, imaju sjajno uređene korice, što još više privlači kupca i čitaoca. Ovde na slici vidimo prikaz arabeske – dekorativne šare geometrijskih formi koja je nastala u islamskoj umetnosti.
Ova „Istorija srednjeg istoka“ se bavi savremenom istorijom prostora koji često nazivamo i Bliskim istokom, a obuhvata prostrane teritorije od Maroka do Irana. Od Muhameda Alija, preko Nasera i Sadama Huseina, od islamske revolucije, preko partije Baas do arapsko-izraelskog sukoba, knjiga doprinosi „potpunijem poznavanju jedne u strategijskom pogledu istorijski i geopolitički značajne oblasti“, pri čemu su mnoge njene teme aktuelne i danas.
Kada kupujem sebi stručnu literaturu u prevodu sa nekih stranih jezika, uvek gledam ko je recenzent, a kada kupujem beletristiku gledam s kog je jezika prevedena i ko je prevodilac. Mnoge od tih recenzenata i prevodilaca znam, pa onda na osnovu toga procenjujem kakva je knjiga i da li vredi kupovati. Ovde je recenzent naš dragi profesor Darko Tanasković, pa ne sumnjam da će mi knjiga biti višestruko korisna – kako za učenje novih stvari tako i za pisanje radova i navođenje citata.
Sigurna sam u to da neće čamiti na polici i skupljati prašinu, što znači da sam ove godine u moru sajamskih knjiga imala dobar ulov!
Ovu maramu sam davno dobila na poklon na nekom prijemu u ambasadi. Nosim je na sva putovanja. U avionu se njome pokrivam kada mi smeta klima, na plaži je ogrnem kada je jako sunce, uveče njome pokrijem dete dok spava u kolicima… U pitanju je palestinska kefija (ar. كوفية), koja se u arapskim zemljama obično nosi oko vrata ili glave.
Ova crno-bela marama je postala simbol palestinskog nacionalizma, još od Arapske pobune u Palestini 1936-1939. Izvan Bliskog istoka i Severne Afrike, kefija je prvo stekla popularnost među aktivistima koji podržavaju Palestince u sukobu s Izraelom i simbol je solidarnosti s Palestincima.
Nedavno sam saznala za značenje njenih šara. Linije na ivicama marame predstavljaju trgovačke puteve koji prolaze kroz Palestinu, što simbolizuje dugu i bogatu istoriju trgovine, putovanja i kulturne razmene. Središnji deo marame predstavlja ribarsku mrežu, odnosno vezu između palestinskog moreplovca i Sredozemnog mora. Šara između pruga na ivicama marame predstavlja lišće masline, što je simbol snage, otpora i istrajnosti.
Ko je bio na arapskoj svadbi, možda je primetio da njihove mlade imaju dosta svetao ten. Kod njih nije moderno da se ide u solarijum pred stajanje na ludi kamen. Kao što Kineskinje nose one velike kačkete da ne pocrne, kao što se japanske gejše tradicionalno šminkaju u belo, tako i Arapkinje za svoj svečani dan biraju puder svetlije nijanse od svoga tena.
O ukusima se ne da raspravljati. Još je Nagib Mahfuz (1911-2006), egipatski nobelovac, u svojoj čuvenoj trilogiji pisao o glavnom junaku – kairskom ocu, suprugu i glavi porodice, čija je ljubavnica bila izrazito bela žena. Ona je još bila krupna i punije građe, tako da „ispuni ceo krevet“. Za njegove pojmove, ona je bila prava lepotica.
Kod nas bi se verovatno bolje kotirala neka „mala garava, crna kao braća Arapi“.
Plavuša u arapskom svetu obavezno dobije i nadimak Šakira. Sumnjam da to ima veze sa poznatom pevačicom Šakirom, čije ime na arapskom znači „zahvalna“. Pre će biti da je od reči „šaQra“ (شقراء) što znači „plavuša“.
Kad naša plavuša ode put Orijenta, po povratku je obično pitaju koliko su kamila nudili za nju bogati šeici. Jedna mi se plavuša hvalila na aerodoromu kako odlično prolazi zahvaljujući svojoj svetloj puti. Navodno, zbog toga što je plava, Arapi joj stalno nude neke popuste i sniženja. Kao dokaz, videla sam njen kofer koji se skoro raspao od pretrpanih stvari… I sve to uz moto: „Hej Šeki Šeki tako ti Alaha, dovešću te Šeki do prosjačkog štapa“ ♬ ♪ ♩ ♫ „Šeki“ je ovde, jelte, „šeik“. Hipokoristik imenice šeik.
I pazite, nemojte mešati reč „šeik“ (množina: „šeici“) sa rečju „šeih“/„šejh“ (množina: „šeihovi“/„šejhovi“). Iako su nastale od iste arapske reči (شيخ), ove dve lekseme u srpskom imaju različita značenja. Klajn i Šipka u svom „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ navode njihova značenja: šeik – 1. poglavar arapskog plemena; vladar šeikata; šeih – 2. poglavar verske zajednice kod muslimana; starešina tekije. 3. titula učenog čoveka ili čuvenog govornika“
