Category: semitski jezici

Jezička tipologija

Nova školska godina je počela, a sa njom i moja predavanja studentima prve godine, na predmetu Uvod u istoriju semitskih jezika. Kao ljubitelj lingvistike, koristim priliku da ih prvo upoznam sa nekim pojmovima iz opšte lingvistike, koji su nam potrebni da bismo uopšte govorili o mestu semitskih jezika među jezicima sveta.

Da bismo naučili da su semitski jezici flektivni, prvo smo morali da napravimo razliku između flektivnog i drugih jezičkih tipova, a to se najbolje objašnjava na primeru morfema (najmanjih jezičkih jedinica koje imaju značenje)…

Kod korenskog tipa jezika, jedna morfema je jedna reč na koju se ne mogu dodavati druge morfeme. Takvi su, recimo, kineski i vijetnamski jezik. Primer: „Kupio sam pomorandže da jedem” na pekinškom kineskom bi bilo: „Uo mai čengdži či” (bukvalno: Ja kupiti pomorandža jesti). 

Kod aglutinativnog tipa, na jednu morfemu se može „zalepiti” mnoštvo drugih, pa reči mogu biti poprilično dugačke. Takvi jezici su: turski, japanski,  mađarski, finski, svahili, bantu… Primer iz turskog: „evlerimden” (ev+ler+im+den, „iz mojih kuća”).

Flektivni tip isto dozvoljava lepljenje morfema jednih na druge, samo što granica između ovih morfema nije tako jasno vidljiva kao kod aglutinativnog tipa.Takvi su arapski i srpski. Primer na arapskom: KaTaBa, yaKTuBu, KiTaB, maKTuB, KaTiB…

I na kraju imamo polisintetički tip, gde se morfeme toliko lepe jedne na druge, da na kraju nema jasne razlike između reči i rečenice. Takvi su jezici Indijanaca, Eskima i Aboridžina. Primer na aboridžinskom: „ngirruunthingapukani” („Nastavio sam da jedem”).

Jezička tipologija je nešto što me je oduvek zanimalo, pa mi je zadovoljstvo što među studentima mogu da nađem svoje sagovornike. Zaista je divno predavati ovim mladim ljudima čija radoznalost i volja za učenjem me dodatno inspirišu, čineći da kroz svako predavanje zajedno otkrivamo nove aspekte jezika i uživamo u bogatstvu lingvistike.

Izvor: Dejvid Kristal, Kembrička enciklopedija jezika

Pidžin iz Krnjače

Godinama se družimo i pričamo o lingvistici Olga Zdravković i ja. Dugo već planiramo da zajedno napišemo neki rad, ali nikako da nađemo neku zanimljivu temu.

A onda… njen posao u Centru za azil Krnjača doneo nam je ideju! Ljudi koji tamo borave govore arapski, persijski, paštu, dari, urdu, kurdski, hausa, svahili, rundi, engleski, pomalo srpski i mnoge druge jezike. Ima ih iz svih krajeva sveta, nemaju zajednički jezik, a žele da komuniciraju.

Radeći 7 godina u Centru, Olga je mogla da vidi kako među izbeglicama nastaje zajednički jezik, koji predstavlja mešavinu različitih jezika, a služi za zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba: hrana, odeća, higijena, dokumenta, lekovi… pa i odlazak na „gejm“ (u ovom jeziku „gejm“ označava organizovani pokušaj ilegalnog prelaska granice, kako bi se domogli EU).

Kao lingvista, Olga je prepoznala da je ovde u pitanju pidžin – kontaktni jezik koji se javlja kod ljudi koji govore različite jezike, a žele da komuniciraju (a koji je ime verovatno dobio po kineskom izgovoru engleske reči „biznis“).

I tako je, zahvaljujući Olginom prikupljanju građe i mom iskustvu u pisanju radova, nastao rad neobičnog naslova: Mi Baguađa piniš, mi go gejm“ (Bukvalno: „Završio sam sa Bogovađom i sada idem na granicu“. Pravo značenje: „Idem dalje. Idem na granicu“). U radu su obrađene i mnoge druge reči i izrazi pidžina iz Krnjače: maj prend, musakin, alibaba, but, rum, šipiš, haraš, pićkori… A park Luke Ćelovića kod Ekonomskog faksa, gde su se okupljale izbeglice, dobio je naziv „Avgani park“ (iako mi ovde za njega imamo i jedan drugi naziv šaljivog karaktera)!

Sve ovo ne bi bilo moguće bez kolega koje su nam uradile latiničnu transkripciju reči iz persijskog, dari i paštu jezika, Miloša Delića i Marije Marjanović, kojima se ovom prilikom zahvaljujem! Veliko hvala i prevodiocima iz CRPC-a, koji su nam mnogo pomogli u prikupljanju građe!

A najviše hvala Olgi što je podelila sa mnom svoju ideju i što smo tako ostvarile dugogodišnju želju da napišemo rad i obradimo ovaj lingvistički fenomen. S ponosom vas obaveštavamo da o njemu možete čitati u najnovijem broju Anala Filološkog fakulteta.

Mesopotamija

Juče sam imala to zadovoljstvo da držim predavanje iz Uvoda u istoriju semitskih jezika u taze renoviranoj slušaonici 329 Filološkog fakulteta. Zahvaljujući investiciji Turske agencije za međunarodnu saradnju i koordinaciju – TIKA, ovo mesto gde studenti arabistike i turkologije najčešće imaju predavanja sada je opremljeno modernim nameštajem i najsavremenijom tehnologijom, koja uključuje i ovaj veliki monitor na zidu.

Juče smo se, u ovoj slušaonici iz 21. veka, vratili malkice unazad – sve do 3. milenijuma p.n.e. Da bismo započeli povest o najstarijem semitskom jeziku, akadskom, morali smo da odemo u samu kolevku svetske civilizacije. Oni koji su pažljivo slušali lekcije iz istorije u školi, znaju da to drevna Mesopotamija – oblast između Tigra i Eufrata, plodno međurečje na kom su svoje gradove podigli Sumeri i Akadi.

Od mnogih tekovina koje su Sumeri ostavili svetu, najznačajniji je izum pisma, a to svoje umeće oni su preneli i na druge narode. Akadi, Vavilonci, Asirci, Ugariti, Elamiti, Hetiti, Persijanci i drugi stari narodi tog područja pisali su svoje jezike nekom varijantom sumerskog pisma.

Utiskivani u glinene tablice, koje su se potom pekle ili sušile na suncu, sumerski klinovi su omogućili ovim narodima da pohrane bogate plodove svoga uma i sačuvaju ih za sledeće generacije. Zahvaljujući timovima arheologa, filologa i drugih stručnjaka koji su iskopavali, datirali i dešifrovali ove klinove, mi danas imamo fascinantna saznanja o drevnim carstvima staroga sveta.

Akadsko carstvo je jedno od njih, a akadski je semitski jezik koji ima veoma dugu zabeleženu istoriju i deli se na asirski i vavilonski.

I upravo je vavilonski jezik taj na kom imamo napisan najznačajniji pravni spomenik toga doba, Hamurabijev zakonik. Uklesan u kameni stub, njegov tekst govori o zakonima koje su sprovode po principu „oko za oko, zub za zub“.

Baš na istom tom jeziku imamo sačuvan i najstariji ep na svetu – Ep o Giglamešu, sumerskom kralju koji je vladao gradom Urukom oko 2700. god. p.n.e. Inspirisana magijom ovog epa, prenosim vam nekoliko njegovih stihova:

„Gilgameš, pobedonosni junak, sagradio je zid oko Uruka. Visoko kao breg diže se sveti hram u utvrđenom gradu […] Samo jedna trećina Gilgameša je čovek, a dve trećine bog. S divljenjem i strahom gledaju građani njegov lik, po lepoti i snazi nikada mu nisu videli ravnog…”