Nova školska godina je počela, a sa njom i moja predavanja studentima prve godine, na predmetu Uvod u istoriju semitskih jezika. Kao ljubitelj lingvistike, koristim priliku da ih prvo upoznam sa nekim pojmovima iz opšte lingvistike, koji su nam potrebni da bismo uopšte govorili o mestu semitskih jezika među jezicima sveta.
Da bismo naučili da su semitski jezici flektivni, prvo smo morali da napravimo razliku između flektivnog i drugih jezičkih tipova, a to se najbolje objašnjava na primeru morfema (najmanjih jezičkih jedinica koje imaju značenje)…
Kod korenskog tipa jezika, jedna morfema je jedna reč na koju se ne mogu dodavati druge morfeme. Takvi su, recimo, kineski i vijetnamski jezik. Primer: „Kupio sam pomorandže da jedem” na pekinškom kineskom bi bilo: „Uo mai čengdži či” (bukvalno: Ja kupiti pomorandža jesti).
Kod aglutinativnog tipa, na jednu morfemu se može „zalepiti” mnoštvo drugih, pa reči mogu biti poprilično dugačke. Takvi jezici su: turski, japanski, mađarski, finski, svahili, bantu… Primer iz turskog: „evlerimden” (ev+ler+im+den, „iz mojih kuća”).
Flektivni tip isto dozvoljava lepljenje morfema jednih na druge, samo što granica između ovih morfema nije tako jasno vidljiva kao kod aglutinativnog tipa.Takvi su arapski i srpski. Primer na arapskom: KaTaBa, yaKTuBu, KiTaB, maKTuB, KaTiB…
I na kraju imamo polisintetički tip, gde se morfeme toliko lepe jedne na druge, da na kraju nema jasne razlike između reči i rečenice. Takvi su jezici Indijanaca, Eskima i Aboridžina. Primer na aboridžinskom: „ngirruunthingapukani” („Nastavio sam da jedem”).
Jezička tipologija je nešto što me je oduvek zanimalo, pa mi je zadovoljstvo što među studentima mogu da nađem svoje sagovornike. Zaista je divno predavati ovim mladim ljudima čija radoznalost i volja za učenjem me dodatno inspirišu, čineći da kroz svako predavanje zajedno otkrivamo nove aspekte jezika i uživamo u bogatstvu lingvistike.
Izvor: Dejvid Kristal, Kembrička enciklopedija jezika
