arapska književnost – Arapski prevod

Lokalizacija softvera, video-igara i veb-sajtova za arapsko govorno područje

Narode, izašla mi je knjiga! Nastala je iz mog pera, kao rezultat višegodišnjeg interesovanja za lokalizaciju softvera, video-igara i veb-sajtova namenjenih arapskom govornom području.

Iz mojih istraživanja je prvo nastao predmet Lokalizacija za arabiste, koji predajem na master studijama na Filološkom fakultetu, a čije je uvođenje finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u okviru programske aktivnosti „Razvoj visokog obrazovanja“. Naknadno je razvijen i predmet Lokalizacija, koji držim na master studijama Prevođenje, a koji je osmišljen tako da odgovara studentima različitih profila na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Iskustvo koje sam stekla kroz nastavu na ova dva predmeta pomoglo mi je da uočim nedostatke, popravim nesavršenosti, prikupljenu građu bolje sistematizujem i analiziram, a potom sve to predstavim u knjizi koja je pred vama. Verujem da će biti korisna ne samo mojim sadašnjim studentima, već i drugim filolozima koji žele da se bave lokalizacijom, bilo teorijski ili praktično.

U knjizi objašnjavam zašto je arapsko govorno područje posebno zanimljivo i posebno teško za lokalizaciju. S jezičke strane, bavila sam se specifičnostima arapskog jezika i pisma koje dolaze do izražaja tokom lokalizacije, a važan deo knjige zauzima i uticaj arapsko-islamske kulture na lokalizaciju različitih vrsta digitalnih sadržaja.

Na više mesta u knjizi osvrćem se na savremene filološke profesije u digitalnoj industriji, od kojih su neke toliko mlade da još nemaju ustaljene srpske nazive. Cilj mi je bio da ohrabrim studente da svoje znanje jezika i kultura povežu sa veštinama koje se danas traže i tako pronađu svoj profesionalni put – u lokalizaciji ili srodnim oblastima digitalne jezičke industrije.

Želja mi je da ovom knjigom doprinesem smanjenju raskoraka između filološkog obrazovanja i potreba tržišta rada, smeštajući u akademske okvire neka znanja i veštine koje su se do skora sticale uglavnom neformalno, a koje su filolozima neophodne za poslove 21. veka.

Klikni ovde da vidiš knjigu

Sura Žene

Nedavno mi je stigla molba da prevedem jedan tekst. U pitanju je bio arapski rukopis na starom, požutelom papiru, iz ko zna kog veka. Rukopis je bio tako napisan, da je na prvi pogled delovalo nemoguće raščitati ga. Zaključila sam da bi ga prvo trebalo “dešifrovati”, pa tek onda prevoditi. Ali, ako bi se dokazalo da su moje pretpostavke tačne i da je u pitanju Kuran, onda ne bi bilo potrebe da se prevodi – jer Kuran je već preveden

Za većinu rukopisa koje dobijam, obično se ispostavi da su delovi Kurana. I za ovaj tekst se tako ispostavilo… Nakon prepoznavanja niza od nekoliko reči iz datog rukopisa, i njihove pretrage na Guglu, istraživanje me dovodi do kuranske sure Žene (al- Nisa’, النساء). Potom sam se služila metodom uporednog teksta, gde se Kuran poredi sa starim rukopisom – rečenica po rečenica, ajet po ajet. Kada imate uporedni tekst, lako je dešifrovati bilo šta. Ako nemate s čim da uporedite, onda to ide malo teže

Sura Žene je četvrta po redu kuranska sura, sa čak 176 ajeta. U prevodu Besima Korkuta, počinje ovako:

U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog!

1. O ljudi, bojte se Gospodara svoga, koji vas od jednog čovjeka stvara, a od njega je i drugu njegovu stvorio, i od njih dvoje mnoge muškarce i žene rasijao. I Allaha se bojte – s imenom čijim jedni druge molite – i rodbinske veze ne kidajte, jer Allah, zaista, stalno nad vama bdi.

2. I siročadi imanja njihova uručite, hrđavo za dobro ne podmećite i imetke njihove s imecima vašim ne trošite – to bi, zaista, bio vrlo veliki grijeh.

3. Ako se bojite da prema ženama sirotama nećete biti pravedni, onda se ženite onim ženama koje su vam dopuštene, sa po dvije, sa po tri i sa po četiri. A ako strahujete da nećete pravedni biti, onda samo sa jednom; ili – eto vam onih koje posjedujete. Tako ćete se najlakše nepravde sačuvati.

4. I draga srca ženama vjenčane darove njihove podajte; a ako vam one od svoje volje od toga šta poklone, to s prijatnošću i ugodnošću uživajte.

5. I rasipnicima imetke, koje vam je Allah povjerio na upravljanje, ne uručujte, a njihov imetak za njihovu ishranu i odijevanje trošite; i prijatne riječi im govorite.

The Modern Egyptian Dialect of Arabic

Moje učenje arapskih dijalekata nikada nije bilo motivisano isključivo željom za konverzacijom, već i težnjom da ove govore razumem kao sisteme — da se udubim u njihovu strukturu i pristupim im sa naučnom pažnjom.

Knjiga koju sam pozajmila iz biblioteke savršeno se uklapa u tu moju potrebu. U njoj sam naišla na jednu zanimljivu priču, ispričanu paralelno na standardnom arapskom i egipatskom dijalektu.

Priča glasi:

Jedan učitelj matematike vozio se čamcem po moru. Dok su plovili, upita on čamdžiju:

— Čamdžijo, znaš li matematiku?

— Šta je to? — upita ga čamdžija.

— To ti je nauka koja obuhvata sva druga znanja — navigaciju, poljoprivredu, geografiju, astronomiju, pisanje, računanje…

— Ništa od toga ne znam — odgovori čamdžija.

Učitelj odmahnu glavom i reče:

— Šteta, propalo ti je pola života.

Čamdžija zaćuta, a čamac nastavi da plovi nepoznatim pravcem. Ni sam čamdžija nije primetio da su skrenuli, sve dok se nije podigao vetar i čamac počeo da tone. Tada on upita učitelja:

— Znaš li da plivaš?

— Ne znam — odgovori učitelj.

Na to će čamdžija:

— Šteta, propade ti ceo život.

Džumani

Nedavno sam sebi poklonila ovu knjigu – podebelu gramatiku arapskog jezika. Već na koricama se može videti da je gramatika nesvakidašnja, tj. drugačija od onih na koje smo tradicionalno navikli. Na njoj su ispisane reči iz raznih dijalekata arapskog jezika, što govori da je ovo gramatika koja se ne bavi samo književnim jezikom, već takođe proučava i poredi različite arapske dijalekte. U njoj za mene ima mnogo zanimljivih stvari, koje se mogu čitati pred spavanje, kao roman. Sve te peripetije i zapleti u koje stupaju reči i rečce, sintagme i rečenice, pružaju novi uvid u svu kompleksnost jezika na arapskom govornom području.

Na kraju knjige – što je meni posebno zanimljivo – nalazi se nekoliko priloga. Reč je o tekstovima različite tematike, koji su detaljno analizirani iz ligvističkog ugla. Ima tu političkih govora, spontanih konverzacija, fragmenata iz romana i eseja, analize čuvene pesme Imrul Kajsa, znamenitog pesnika predslamske Arabije…

Među tim prilozima sam pronašla i jedan vic. Glavni junak u vicu je Džumani, seoska budala ruralnog Maroka. Džumani je čuveni lik iz marokanskih viceva, čiji pomen kod Marokanaca izaziva salve smeha. Ovaj komični lik nastao je po pravoj istorijskoj ličnosti, marokanskom političaru poreklom sa juga zemlje, Saidu el Džumaniju el Sahraviju.

Vic ide ovako:

Zaposlio se Džumani kao policajac, pa krenuo da hapsi ljude noću. Proveravao ko ima ličnu kartu, a ko nema. Jednog dana uhapsio nekog lika koji nema ličnu. Ovaj mu reče: „Pusti me samo da kupim cigarete, pa se vraćam“. Džumani ga pusti, a ovaj se ne vrati. Drugi dan, uhapsi on drugog lika, koji takođe nije imao nikakvu identifikaciju. Ovaj mu takođe reče: „Jel mogu samo da skoknem po cigare, pa se vraćam?“ Ali Džumani se ne da opet prevariti!!! Ovoga puta lukavo reče: „Ne, ti ostani ovde, a ja idem po cigare!“

Da li ste čuli ovaj vic i kod nas, u Srbiji? Ja jesam. Izgleda da sa Marokom imamo dosta toga zajedničkog.

Same same, but different

Jedan od arapskih romana koje je na mene ostavio snažan utisak je roman kuvajtskog pisca Sauda el Sanusija, „Bambusova stabljika“ (ساق البامبو). Smešten manjim delom na postkolonijalne Filipine, a većim delom u naftaški Kuvajt, ovaj roman govori o mladiću rođenom u braku filipinske sluškinje i muškarca iz bogate kuvajtske porodice. Zaplet u romanu počinje tako što se Džozefin Mendoza zaljubljuje u Rašida Tarufa, jedinog muškog naslednika ugledne kuvajtske porodice, kod koje je radila kao kućna pomoćnica. Nakon kraćeg udvaranja, Džozefin i Rašid sklapaju tzv. običajni brak, a potom i zakonitu bračnu zajednicu u kojoj se rađa Isa, sin azijatskih crta lica.

Pod pritiskom svoje majke, koja nije želela da prihvati dete filipinske sluškinje, plašeći se za ugled i budućnost porodice, Rašid šalje Džozefin i Isu na Filipine. Isa, kome je majka nadenula ime Hoze, je odrastao ubeđen da mesto na kom živi nije njegova prava domovina. Slušajući priče svoje majke o zemlji svog oca kao obećanom raju, živeo je u iščekivanju dana kada će ga otac, kako je obećao, odvesti u Kuvajt. Pošto je Rašid poginuo u Drugom zalivskom ratu, njegovo obećanje ispunjava prijatelj Gasan.

Po dolasku u Kuvajt, Hoze se suočava sa nizom razočarenja u zemlju i narod koji je idealizovao. Članovi porodice Taruf mu nedvosmisleno stavljaju do znanja da se stide rođaka Filipinca, predstavljajući ga u javnosti kao slugu: „Ako te pitaju komšije ili posluga… ti si novi kuvar… To je samo privremeno… dok ne nađemo rešenje za ovaj problem“.

Hozeove azijatske crte lica uvek su bile prepreka njegovom kuvajtskom identitetu: „Bog te nije stvorio da budeš ovde. Ti pripadaš Filipinima. Kuvajćanin, ali „Made in Philippines“ – tako su ga zvali njegovi kuvajtski prijatelji. Jednom je bio uhapšen i proveo nekoliko dana u zatvoru, jer nije imao kod sebe dokument da dokaže da nije ilegalni filipinski radnik. Nakon brojnih neprijatnosti koje je doživeo, odbačen od porodice svoga oca, Hoze se vraća na Filipine. Tamo je pronašao svoj mir, prigrlivši obe strane sopstvenog identiteta.

Izvor: Arapski roman alijenacije: Bambusova stabljika Sauda Sanusija / Ivana R. Gligorijević // Nasleđe. – Broj 52, 2022. – Str. 193-206.

Antologija iračke kratke priče

Kada sam videla ovu Antologiju u prodaji, požurila sam da je nabavim i vidim šta donosi od iračke književnosti. Danas su veoma popularne ovakve dvojezične čitanke, koje omogućavaju paralelno praćenje arapskog teksta i njegovog engleskog prevoda, što olakšava razumevanje i učenje jezika. Nažalost, kada je knjiga stigla, mnogo me je razočarala. Engleski prevod štampan je nekim sitnim fontom, potpuno neprimerenim za knjigu, dok je arapski tekst odštampan toliko krupnim slovima da je neprijatan za čitanje. Stiče se utisak da je tehničko uređenje povereno nekome ko ne poznaje dobro arapsko pismo. Šteta što je ovako vredna knjiga loše tehnički doterana, jer sadrži izuzetne kratke priče iračkih autora, kao što su: Muhamed Hudajr, Samira el Mania, Alija Mamduh, Mej Muzafar, Fuad el Tekerli, Dikra Muhamed Nadir, Hedija Husein, Džuma el Lami, Muhamed el Hadad i Ahmed Sadavi.

Ono što je dobro u ovoj knjizi je to što svaka priča sadrži napomene o autoru i razna objašnjenja razbacana po fusnotama, koja nearapskom čitaocu približavaju egzotične pojmove iz iračkog sveta. Iz ove knjige saznajemo da je „gutra“ (غترة) marama koju nose muškarci preko glave u nekim arapskim zemljama, „abaja“ (عباءة) crni komad odeće koji pokriva ženu od glave to pete, a „Kalar“ (كلار) grad u planinskim kurdskim oblastima severnog Iraka. Pa onda„ da je Džumhurija“ (الجمهورية) naziv mosta preko reke Tigar, kao i nekadašnja marka cigareta u Iraku, da je „arak“ (عرق) jeftino i jako iračko alkoholno piće, „kohl“ (كحل) istočnjačka šminka za oči, a „kajmar“ (قيمر) mlečni proizvod od bivoljeg mleka…

Neki od ovih pojmova su srpskom čitaocu vrlo bliski, jer slične reči koristimo i u našem jeziku. „Arak“ je arapska reč od koje vodi poreklo naša „rakija“ (ar. araq = znoj), a „kajmar“ je isto ono što mi zovemo „kajmak“ (u nekim arapskim zemljama se zaista kaže „qajmaq“), a vodi poreklo od turske reči „kaymak“.

Što se tiče „kohl“, od nje je nastala svetski poznata reč „alkohol“ (ar. al-kohl), a nama ženama je poznata i kao kozmetički termin, jer je često viđamo na olovkama za oči, koje daju onaj efekat „smokey eyes“, kakve su nekad imale arapske lepotice…

Sura Ljudi

Stigla mi je molba da „dešifrujem“ jedan arapski tekst, napisan na duguljastom komadu papira. Na prvi pogled je izgledalo kao nemoguća misija, jer je tekst napisan jako nečitko, a rezolucija slike kada se uveća bila je loša.

Nakon pažljivije analize, uočila sam reč „Allah“, što je potrvdilo moju sumnju da je u pitanju tekst iz Kurana. Ono što sledi ličilo je na reči „rahman“ i „rahim“, a iza toga prepoznala sam i nešto što liči na „šejtan“ i „radžim“. Onda mi je bilo jasno da u prvom redu imamo muslimansku formulu „Bismillahi rahmani rahim, euzu billahi mina šejtani radžim“

(بسم الله الرحمن الرحيم أعوذ بالله من الشيطان الرجيم),

što se prevodi rečima „U ime Allaha, milostivog samilosnog, tražim od Allaha zaštitu od šejtana prokletog”.

U daljem tekstu sam prepoznala da se ponavlja reč koja najviše liči na „An-Nas“ („Ljudi“), a to je naziv jedne sure iz Kurana. Otvorila sam ovu suru i uporedila njene stihove sa mojim tekstom. Moje sumnje su se tada potrvdile. Na ovom papiriću se ponavljaju stihovi iz poslednje sure Kurana, sure „Ljudi“. Na arapskom ovi stihovi zaista lepo zvuče:

قُلْ أَعُوذُ بِرَبِّ ٱلنَّاسِ

مَلِكِ ٱلنَّاسِ

إِلَـٰهِ ٱلنَّاسِ

مِن شَرِّ ٱلْوَسْوَاسِ ٱلْخَنَّاسِ

ٱلَّذِى يُوَسْوِسُ فِى صُدُورِ ٱلنَّاسِ

مِنَ ٱلْجِنَّةِ وَٱلنَّاسِ

Ovo je prevod Besima Korkuta na naš jezik:

Reci: “Tražim zaštitu Gospodara ljudi,

Vladara ljudi,

Boga ljudi,

od zla šejtana napasnika,

koji zle misli unosi u srca ljudi

– od džina i od ljudi!”

Iznenadna smrt Salaha Abdulsabura

Knjiga “Savremene arapske kratke priče” sadrži deset zanimljivih priča proslavljenih arapskih autora iz različitih zemalja. Tu je Zekerija Tamir iz Sirije, Ibrahim Darguti iz Tunisa, Jusuf Idris iz Egipta, Ahmed el Fakih iz Libije, Gasan Kanafani iz Palestine, Zaid M. Damadž iz Jemena, Lejla el Osman iz Kuvajta, Abdulhamid el Garbavi iz Maroka, Hasan Dabal iz Saudijske Arabije i Džamal el Hajat iz Bahreina.

Prvi put kad sam otvorila knjigu, bilo je to baš na onoj stranici gde počinje priča libijskog pisca Ahmeda el Fakiha. Privukao me je njen neobičan naslov – Salah Abdulsabur umro pre svoje smrti.

Priča govori o tome kako je egipatski pesnik Salah Abdulsabur posetio svog prijatelja u Londonu, a ovaj ga odveo u neki arapski kafić. I dok su tamo sedeli, konobar im donese najnoviji broj egipatskih novina el Ahram koje su izašle toga jutra. Pesnikov prijatelj je prvi primetio da se na naslovnoj strani ovih novina nalazi upravo slika Salaha Abdulsabura, pa reče: ” Prijatelju, vidi! Izašao si na naslovnoj strani novina. Čekaj da ti pročitam!”

I stade da čita oduševljeno, ali ubrzo se njegovo oduševljenje pretvorilo u šok: “Veliki pesnik Salah Abdulsabur preminuo je danas od srčanog udara”. Čovek nije mogao da veruje šta je pročitao, dok svojim očima gleda kako Salah Abdulsabur sedi ispred njega živ i zdrav!

Sam Salah se nije mnogo iznenadio: “Biće da je to zbog vremenske zone” rekao je. ” Vreme u Kairu je 4 sata ispred Londona. Tamo se moja smrt već desila, a ako stignem sledećim avionom u Kairo moći ću lično da joj prisustvujem…”

Zlatni pehar

Znate onaj osećaj kad počnete da čitate tekst, a na prvoj strani usred teksta stoji poduža fusnota koja prelazi i na drugu stranu. Posle toga se vraćate na glavni tekst, iščitavate prvu, drugu i treću stranu, a posle nje ide nova fusnota koja vas baca na četvrtu, petu i šestu. Kad ovo iščitate, vraćate se na glavni tekst na četvrtoj, pa čitate do devete, sve skačući pogledom čas gore čas dole, u iščitavanju raznih fusnota i napomena. Na desetoj vas opet čeka jedna poveća fusnota, koja vas vuče da iščitavate do 12. strane. Umesto da se posle vratite na glavni tekst, vi krećete da listate knjigu unapred i shvatate da je ostatak teksta takođe prožet fusnotama. Shvatate da će vas, ako nastavite da čitate na ovaj način, fusnote bacati tamo-vamo, kao talas što baca davljenika na uzburkanom moru, pa nećete više znati ni gde ste stali stali ni šta ste pročitali. Tada uviđate da fusnote treba čitati zasebno, a ne unakrsno sa glavnim tekstom.

Koliko god ovo zvučalo komplikovano, lepo je čitati knjigu koja ima fusnote, jer su one dokaz da se pisac/prevodilac svojski potrudio da vam približi delo na najbolji mogući način. Takva je i ova knjiga koju sam juče pazarila na Sajmu. „Zlatni pehar“, glavom i bradom! Srpko Leštarić me je ponovo oduševio prevodom kratkih narodnih priča pisanih na arapskom dijalektu. Ovoga puta, reč je o pričama iz Jerusalima, koje su do njega došle posredstvom jednog kolege što je u nekoj lajdenskoj antikvarnici slučajno nabasao na arapsku knjigu od koje nije razumeo ni reči…

Ja obično Srpkove prevode kupujem prvo zbog njegovih fusnota i pogovora, pa tek onda zbog prevedenog teksta. Uvek se tu nađu neke korisne crtice o arapskom jeziku i književnosti, uzbudljive priče o potrazi i putevima koji su ga vodili do retkih arapskih rukopisa, prevodilačke poteškoće i kako ih je prenebregao, te sjajna prevodilačka rešenja do kojih je došao. Recimo, demonsko biće iz arapske mitologije, zvano „Gul“ na srpski je prevedeno kao „karakondžula“. Sjajno, zar ne?!

Sa ovakvim knjigama ne možete pogrešiti, a ne možete se ni oteti utisku da je svaka fusnota i napomena pravi zlatni pehar saznanja. Stoga se čak usuđujem reći i ovo: Izeš knjigu koja fusnote nema!

Kilma Hilwa

Kao nastavnik arapskog jezika za strance, Baha el Din Osama je primetio da njegovi učenici vole arapske pesme, ali da im je ponekad teško da ih razumeju. Zato je došao na ideju da napravi dva udžbenika arapskog jezika u kojima se uči kroz tekstove popularnih pesama. Oba udžbenika sadrže pesme egipatskih izvođača koji pevaju na književnom jeziku ili egipatskom dijalektu.

Odranije imam njegovu knjigu Musiqa al Kalimat (موسيقى الكلمات), gde se nalaze pesme na književnom arapskom. Sada mi je stigla i druga knjiga – Kilma Hilwa (كلمة حلوة) koja obrađuje pesme na egipatskom dijalektu, uz komentare, gramatička objašnjenja, nepoznate reči, beleške o autoru i duhovite ilustracije.

Budući da je Egipat jedan od važnih centara arapske kulture i zemlja koja ima bogatu muzičku produkciju, ovakav jedan udžbenik u mojoj biblioteci dolazi kao šlag na torti. Kroz pesme se može naučiti ne samo jezik, već i mnogo toga o kulturi i tradiciji zemlje iz koje pesma dolazi…

Američki univerzitet u Kairu (AUC) me uvek iznenadi nekim dobrim izdanjima, pa ne sumnjam da ću i ovog puta uživati, pevajući omiljene egipatske hitove.