arapska književnost – Arapski prevod

Zlatni pehar

Znate onaj osećaj kad počnete da čitate tekst, a na prvoj strani usred teksta stoji poduža fusnota koja prelazi i na drugu stranu. Posle toga se vraćate na glavni tekst, iščitavate prvu, drugu i treću stranu, a posle nje ide nova fusnota koja vas baca na četvrtu, petu i šestu. Kad ovo iščitate, vraćate se na glavni tekst na četvrtoj, pa čitate do devete, sve skačući pogledom čas gore čas dole, u iščitavanju raznih fusnota i napomena. Na desetoj vas opet čeka jedna poveća fusnota, koja vas vuče da iščitavate do 12. strane. Umesto da se posle vratite na glavni tekst, vi krećete da listate knjigu unapred i shvatate da je ostatak teksta takođe prožet fusnotama. Shvatate da će vas, ako nastavite da čitate na ovaj način, fusnote bacati tamo-vamo, kao talas što baca davljenika na uzburkanom moru, pa nećete više znati ni gde ste stali stali ni šta ste pročitali. Tada uviđate da fusnote treba čitati zasebno, a ne unakrsno sa glavnim tekstom.

Koliko god ovo zvučalo komplikovano, lepo je čitati knjigu koja ima fusnote, jer su one dokaz da se pisac/prevodilac svojski potrudio da vam približi delo na najbolji mogući način. Takva je i ova knjiga koju sam juče pazarila na Sajmu. „Zlatni pehar“, glavom i bradom! Srpko Leštarić me je ponovo oduševio prevodom kratkih narodnih priča pisanih na arapskom dijalektu. Ovoga puta, reč je o pričama iz Jerusalima, koje su do njega došle posredstvom jednog kolege što je u nekoj lajdenskoj antikvarnici slučajno nabasao na arapsku knjigu od koje nije razumeo ni reči…

Ja obično Srpkove prevode kupujem prvo zbog njegovih fusnota i pogovora, pa tek onda zbog prevedenog teksta. Uvek se tu nađu neke korisne crtice o arapskom jeziku i književnosti, uzbudljive priče o potrazi i putevima koji su ga vodili do retkih arapskih rukopisa, prevodilačke poteškoće i kako ih je prenebregao, te sjajna prevodilačka rešenja do kojih je došao. Recimo, demonsko biće iz arapske mitologije, zvano „Gul“ na srpski je prevedeno kao „karakondžula“. Sjajno, zar ne?!

Sa ovakvim knjigama ne možete pogrešiti, a ne možete se ni oteti utisku da je svaka fusnota i napomena pravi zlatni pehar saznanja. Stoga se čak usuđujem reći i ovo: Izeš knjigu koja fusnote nema!

Kilma Hilwa

Kao nastavnik arapskog jezika za strance, Baha el Din Osama je primetio da njegovi učenici vole arapske pesme, ali da im je ponekad teško da ih razumeju. Zato je došao na ideju da napravi dva udžbenika arapskog jezika u kojima se uči kroz tekstove popularnih pesama. Oba udžbenika sadrže pesme egipatskih izvođača koji pevaju na književnom jeziku ili egipatskom dijalektu.

Odranije imam njegovu knjigu Musiqa al Kalimat (موسيقى الكلمات), gde se nalaze pesme na književnom arapskom. Sada mi je stigla i druga knjiga – Kilma Hilwa (كلمة حلوة) koja obrađuje pesme na egipatskom dijalektu, uz komentare, gramatička objašnjenja, nepoznate reči, beleške o autoru i duhovite ilustracije.

Budući da je Egipat jedan od važnih centara arapske kulture i zemlja koja ima bogatu muzičku produkciju, ovakav jedan udžbenik u mojoj biblioteci dolazi kao šlag na torti. Kroz pesme se može naučiti ne samo jezik, već i mnogo toga o kulturi i tradiciji zemlje iz koje pesma dolazi…

Američki univerzitet u Kairu (AUC) me uvek iznenadi nekim dobrim izdanjima, pa ne sumnjam da ću i ovog puta uživati, pevajući omiljene egipatske hitove.

Savremeni glasovi arapskog sveta

Knjiga „Aswat Mu’asira‟ (sr. Savremeni glasovi; ar. أصوات معاصرة) je najobuhvatnija zbirka arapskih kratkih priča koju sam videla. U njoj se nalaze dela istaknutih autora iz čak 20 arapskih zemalja: Jordana, UAE, Bahreina, Alžira, Saudijske Arabije, Sudana, Somalije, Iraka, Kuvajta, Maroka, Jemena, Tunisa, Sirije, Omana, Palestine, Katara, Libana, Libije, Egipta i Mauritanije.

Iznenadila sam se što je Somalija uključena, s obzirom na to da se obično ne svrstava u arapske zemlje. Iako je somalski prvi i zvanični jezik, zemlja ima značajnu arapsku populaciju, a arapski jezik je takođe službeni, što objašnjava njeno uključivanje u ovu zbirku. S druge strane, izostavljanje Komorskih ostrva i Džibutija je zanimljivo, s obzirom na to da su obe zemlje deo Arapske lige i da arapski jezik igra značajnu ulogu u njihovim kulturama.

U ovoj knjizi mogu se čitati dela slavnog egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza, libanskog majstora pisane reči Mihaila Nuajme, sirijskog pisca Zekerije Tamira, poznate emiratske autorke Lejle Osman, kao i dela pedesetak drugih autora. Mahfuzova priča donosi autentičan prikaz života u Kairu, dok Nuajma svojim filozofskim pristupom istražuje ljudsku prirodu i moral. Tamirove priče su poznate po svom minimalističkom stilu i snažnoj društvenoj kritici, dok Lejla Osman vešto opisuje izazove modernog života u arapskim zalivskim zemljama.

Knjiga je namenjena studentima arapskog jezika na naprednom nivou. Svako poglavlje posvećeno je jednoj zemlji i sadrži kratak uvod o autoru, njegovu kratku priču, spisak manje poznatih reči, vežbe diskusije, leksike, konverzacije, prevođenja, pisanja i slično.

Ova knjiga je odlična za sve one koji žele da prodube znanje arapskog jezika kroz bogatu i raznovrsnu književnost. Ne samo da pruža uvid u različite književne stilove i teme iz celog arapskog sveta, već i omogućava čitaocu da na jedinstven način uroni u različite aspekte arapskog života. Bilo da se koristi u akademskom okruženju ili za lično usavršavanje, ova knjiga je pravi most između jezika, kulture i književnosti.

Jakobijanova zgrada

Ovog avgusta moj izbor za čitanje na odmoru u Egiptu bila je knjiga „Imara Yaqubiyan“ (عمارة يعقوبيان), koju je napisao egipatski pisac Ala el Asvani (علاء الأسواني), a koja je svojevremeno bila veliki bestseler, po kom je čak snimljen i film. Knjigu sam dobila na poklon još odavno i dugo je stajala na polici čekajući da je pročitam… Naslov knjige se može prevesti kao „Jakobijanova zgrada“, a takva zgrada zaista postoji u Kairu i nazvana je po prezimenu nekog bogatog egipatskog Jermena.

U međuvremenu sam slučajno uzela da čitam roman „Zgrada izgubljenih snova“, čija se radnja odvija u Kairu, a na srpski je preveden s engleskog jezika. Kada sam videla da je naslov originala „The Yacoubian Building“, shvatila sam da je u pitanju ista ova knjiga, koju je sa arapskog na engleski preveo neki Dejvis Hamfri, a s engleskog na srpski Milica Vilotić.

Iako se prevođenjem s jezika-posrednika mnogo gubi, odmah sam shvatila zašto je knjiga doživela toliki uspeh. Jakobijanova zgrada je Kairo u malom: tu se prepliću priče bogatih slojeva koji žive u prostranim stanovima Zgrade i onih siromašnih što žive u skučenim, sklepanim sobicama na njenom vrhu.

Kroz životne priče stanovnika Zgrade obrađuju se brojne teme egipatskog društva s polovine prošlog veka: ekstremizam, podmićivanje, seks, prostitucija, droga, homoseksualnost – neke od ovih tema su toliko šokantne da nije ni čudo što je roman doživeo brojna ponovljena izdanja.

Na arapskom je napisan pitkim i čitljivim stilom, na knjževnom jeziku, uz manju upotrebu egipatskog dijalekta u dijalozima, što daje autentičnost likovima…

Ovog avgusta sam uživala u dobroj knjizi koja je očigledno morala da se vrati u zemlju svog porekla da bih je konačno pročitala.

I bogati plaču

Dobila sam nedavno poklon iz Abu Dabija – knjigu “Misli o sreći i pozitivnosti (تأملات في السعادة والإيجابية)”, knjiga šeika Muhameda Bin Rašida el Maktuma, milijardera, vladara Dubaija i potpredsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Ovaj šeik, koji je postao slavan po tome što je predvodio transformaciju Dubaija u vrhunsku poslovnu i turističku destinaciju, u svojoj knjizi kaže: “Pozitivnost je način razmišljanja, a sreća stil života. Neće te ućiniti srećnim ono što imaš i ono što radiš, već način na koji razmišljaš o svemu tome”

الإيجابية هي طريقة تفكير، والسعادة هي أسلوب حياة. ليس ما تملكه، أو ما تفعله هو ما يجعلك سعيداً، بل كيفية تفكيرك بكل ذلك.

Vojislav Simić

Juče nas je napustio jedan od mojih omiljenih profesora koji nas je tokom studija beskrajno inspirisao, motivisao i nasmejavao, veliki poznavalac arapskog jezika, Vojislav Simić (1940-2024).

U vreme kada je moja generacija bila na pola studija, baš kada je trebalo da krenemo na predavanja kod Voje, stariji studenti su nas upozoravali da će to biti jako teško. Kod Voje se, rekli su nam, prevode politički tekstovi, a to je ozbiljna stvar!

Došli smo na prvi čas uplašeni, a Voja nam je zadao da prevedemo na arapski neki tekst o republici Burundi. Samo pominjanje ove države, za koju jedva da smo i čuli, predstavljalo je za nas veliki bauk. Pomislili smo: „teško nama, kako ćemo se izboriti sa ovim političkim tekstovima!?“

A onda, malo po malo, videli smo da to i nije tako strašno. Voja je strpljivo objašnjavao sve zavrzlame prevođenja jezika štampe i publicistike, deleći sa nama svoje bogato iskustvo. On, za razliku od drugih profesora, nije pisao po tabli. Morali smo da hvatamo beleške brzo i po sluhu, a posle kod kuće da „sređujemo“ tekstove, kopamo po rečniku i ispravljamo pogrešno zapisane reči. Do kraja studija bili smo toliko uvežbani u prevođenju vesti, da nam je dok slušamo Dnevnik na srpskom, već u glavi odzvanjao prevod rečenica na arapski: „Dve zemlje su uspostavile bilateralne odnose“, „Stanje u Gazi je tempirana bomba“, „Srušio se avion marke Cesna“

Imala sam sreće da slušam Vojina predavanja do kraja 4. godine, jer baš kad smo mi postali apsolventi, on je otišao u penziju. Za odlazak smo mu poklonili knjigu Umberta Eka, „Istorija lepote“.

Prošle su od tada neke godine i nisam imala vesti o njemu, sve dok nisam čula da je juče preminuo. Kao arabista, Voja je ostao je upamćen po sjajnim prevodima arapske poezije. Podeliću sam vama nekoliko stihova koje je preveo s arapskog. Reč je o stihovima Abu Firasa el Hamdanija, pesnika iz 10. veka:

Kćeri moja nemoj tužna biti

svi ljudi jednom u zemlji će gniti.

Od tvog lica što ga krije feredža i zar

meni uzdah tvoj i tuga neka budu dar.

I reci kada na dozive tvoje

odgovori moji svi nemoćmo stoje

O Abu Firas lepota mladosti

od mladosti nije videla koristi.

إنا لله وإنا إليه راجعون

Rade Božović

Ovih dana sam dosta koristila „Udžbenik savremenog arapskog jezika“ Radeta Božovića, čuvenog arabiste, poznatog i cenjenog u arapskom svetu, profesora čija sam predavanja iz književnosti imala sreću da slušam neposredno pre nego što je otišao u penziju. Reč je o knjizi koja mi je posebno draga, jer je to prvi komad stručne literature koji sam sebi kupila. Bilo je to na početku studija arabistike, kada je ovo izdanje tek bilo izašlo i kada je profesor Božović bio dekan Filološkog fakulteta. I dan danas se divim tome kako nadahnuto profesor piše i kako u svaki tekst i objašnjenje unosi emocije. Vala (ar. والله), upravo je emocija ta koja pravi razliku između čoveka i veštačke inteligencije!

Recimo, Božović u uvodu svoje knjige ističe kako Arapi veoma drže do svog jezika, do njegove lepote, uglađenosti, rečitosti i muzike i navodi jednu arapsku izreku koja kaže: „Mudrost Rimljana je u pameti, Indijaca u fantaziji, Grka u duši, a Arapa u njihovom jeziku.“ Nisam uspela da nađem njen arapski original (ako neko zna, neka mi javi!), ali sam našla mnogo sličnih izreka koje veličaju arapski jezik naporedo sa mudrostima drugih naroda. Jedna od njih kaže: نزلت الحكمة على رؤوس الروم وألسن العرب وقلوب الفرس وأيدي الصين (Mudrost je sišla u glave Rimljana, jezike Arapa, srca Persijanaca i ruke Kineza).

Božović u uvodu još navodi i jednu lepu izreku koja se pripisuje Aliju, jednom od četvorice halifa: „Moj dragi Božji poslanik ispriča mi jednom prilikom kako mu je (melek Džebrail) sišao s neba i rekao: O, Muhamede, znaj da sve stvari imaju svog gospodara! Adem je gospodar ljudi, ti si gospodar njegovih potomaka, Suhejb gospodar Rimljana, Selman Persijanaca, Bilal Etiopljana, lotos biljaka, orao ptica, ramadan gospodar mjeseci, petak dana, a gospodar jezika je arapski“.

Nju sam uspela da nađem u originalu, i kaže:

يا محمد، إن لكل شيء سيدا، فسيد البشر آدم، وسيد ولد آدم أنت، وسيد الروم صهيب، وسيد فارس سلمان، وسيد الحبش بلال، وسيد الشجر السدر، وسيد الطير النسر، وسيد الشهور رمضان وسيد الأيام يوم الجمعة وسيد الكلام العربية وسيد العربية القرآن وسيد القرآن سورة البقرة.

Sezona seobe na Sever

Juče me iznenadio poštar jednom pošiljkom od koje sam već digla ruke i za koju sam mislila da neće stići, pa su mi pošiljaoci (Blackwell’s) čak i refundirali novac. U pitanju je knjiga koja prati čitanje romana „Sezona seobe na sever“ (موسم الهجرة إلى الشمال) sudanskog pisca Tajiba Saliha (الطيب صالح).

Ovaj roman, koji spada u remek dela savremene arapske književnosti, opisuje Sudanca koji se posle života u Engleskoj vraća kući, burno proživljava krizu identiteta i na kraju tragično završava život. Za ovo delo mnogi smatraju da je uticalo na razvoj modernog arapskog romana više nego ijedno drugo arapsko delo. Odlazak Arapina na Zapad, sudar arapske sa zapadnom kulturom i nepremostivi kulturoški jaz često su obrađivane teme arapskih pisaca, u čijim delima je kraj obično kruinisan „zaključkom o etičkoj superiornosti Istoka nad tehnološki naprednijim, ali moralno dekadentnim Zapadom“ (Leštarić 2013: 112). Sigurno se pitate: šta onda u naslovu romana radi reč Sever?! Ono što je nama Zapad, za Sudance jeste Sever. Severno od Sudana nalaze se te zemlje koje mi zovemo Zapadnom Evropom, a u koje su arapski junaci često odlazili i vraćali se pomešanih osećanja i uzdrmanog identiteta, rastrzani između iskušenja koja nudi zapadna kultura i pokušaja da im se odupru… I sam Tajib Salih je išao na Sever… studirao je i radio u Londonu, a posle bio i u Parizu, pa otuda njegova inspiracija za ovaj roman.

„Sezona seobe na sever“ je obavezna lektira studenata arabistike. Naši studenti mogu da je čitaju u prevodu Srpka Leštarića, a mogu i na arapskom originalu, pri čemu će im knjiga sa slike sigurno biti od pomoći. Knjiga je podeljena na 55 lekcija i svaka obrađuje jedan deo romana, daje spisak manje poznatih reči, pitanja za razumevanje teksta, jezičke vežbe i diskusiju. Uz nju postoje i online resursi za učenje, koji se nalaze na sledećem linku: https://tinyurl.com/dt787j8m

I tako… mnogo sam srećna što mi je ova pošiljka ipak stigla, posle tri meseca njenog putešestvija od Engleske do Srbije. Ko zna – možda su je greškom prvo poslali negde na sever.

Musiqa al-Kalimat

Neki od vas se sigurno sećaju onog vremena kada smo za strane pesme sami „skidali“ tekst, preslušavajući kasetu u pokušaju da razumemo šta pevač kaže ili uzbuđeno čekali da se tekst pesme objavi u nekom časopisu što smo kao klinci kupovali… Danas nemamo takvih problema, jer svaka pesma na koju pomislimo sigurno ima tekst na internetu – bilo da je na engleskom, srpskom, arapskom, turskom, hausi, svahiliju ili bilo kom drugom jeziku. Međutim, za retko koju pesmu ćete naći i gramatička objašnjenja i istorijsku pozadinu i tumačenje i glosar i jezičke vežbe. Ako učite jezik kroz pesme, onda su ovakvi resursi zlata vredni…

Baha el Din Osama, profesor arapskog kao stranog jezika u Kairu, se potrudio da sastavi jednu zbirku pesama na standardnom arapskom jeziku koja ima sve to – „Musiqa al-Kalimat (موسيقى الكلمات): Modern Standard Arabic through Popular Songs“. Ovde ćete naći bisere arapske poezije, koje su otpevale arapske pevačke zvezde poput: Fejruz, Kazima el Sahira, Um Kultum, Muhameda Abdulvehaba i drugih. Svaka pesma ima i svoj QR kod koji će vas direktno odvesti na YouTube, da vidite spot, tako da vaš ugođaj bude kompletan. Na ovaj način možete zaista steći uvid u kulturu arapskih zemalja i videti šta je oblikovalo njihov duh i senzibilitet. Možete gledati i slušati ono na čemu su stasavale generacije, i tako bolje razumeti mentalitet ovog naroda.

Učenje jezika kroz pesme je jedan od najboljih metoda za učenje, jer se tako lakše pamti. Zato sam se oduševila kada sam videla da je AUC (Američki univerzitet u Kairu) objavio ovako nešto. Drago mi je što sam kupila knjigu, jer je stvarno dobra, a planiram da nabavim još jednu od istog autora i istog izdavača. Reč je o udžbeniku egipatskog arapskog kroz pesme, pod naslovom „Kilma Hilwa: Egyptian Arabic through Popular Songs“, koji vas na zanimljiv način upoznaje sa osobinama ovog dijalekta.

Taftaf

Da me neko pita šta najviše volim od arapske književnosti na srpskom jeziku, moj odgovor bi bio: „Pogovore Srpka Leštarića”. Čitajući tekstove koje je ovaj izvrsni arabista i književni prevodilac pisao iza svojih prevoda, došla sam do zaključka da svako vredno književno delo koje je prevedeno na strani jezik treba da ima predgovor ili pogovor – naročito ako je u pitanju prevod sa nekog egzotičnog jezika, o čijim govornicima i zemljama malo znamo. U tom bi pogovoru prevodilac trebalo nam približi društvene, istorijske, kulturne i druge prilike vezane za radnju i razumevanje dela, jer prosečan čitalac o tome verovatno nema pojma. Sigurna sam da bi svaki čitalac kom se svidi neko strano delo želeo da pročita i reč prevodioca, tj. njegovo tumačenje kao verbalizaciju sopstvenih misli i zaključaka o delu.

Čitala sam nekoliko sjajnih romana Perl Bak koji govore o sudaru kineske i japanske kulture sa Zapadom, ali na kraju mi je uvek nekako delovalo nedorečeno to što ova izdanja nisu imala pogovor. Kada su u pitanju prevodi arapske književnosti, gde god je bilo pogovora, čitala sam ih jer to mi je struka. A ako se ograničim samo na ono što je prevodio Srpko Leštarić, to je uvek bilo i uživanje. Kod njega u pogovorima nema dosadnih i suvoparnih delova koji čitaoci redovno preskaču, već je sve sočno i pitko. Čitajući tako nešto, čovek može da obogati svoj rečnik na najbolji mogući način.

Na slici vidite njegov prevod arapskih narodnih priča sa područja Iraka, koje su dugo usmeno prenošene, a potom i zapisane u jednoj zbirci, što je decenijama skrivana od rata u podzemnim bunkerima iračkog muzeja. On ovde piše pogovor u 1. licu, opisujući kako je tragao i kojim putevima došao do ovog vrednog dela, o kom se kod nas nije ništa znalo (iako je, kako kaže, ono dosta uticalo na usmenu tradiciju Srba).

Kao i mnoge narodne priče, i ove su pune erotike, a Srpko na tu temu kaže: „U Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno“.