Tag: Ivana Gligorijević

Čapati

Niko ne zna sa sigurnošću kako je indijski hleb „čapati“ dospeo do Tunisa i postao omiljena nacionalna brza hrana. Jedan indijski ambasador u Tunisu se čudom čudio – otkud to da je u ovoj afričkoj zemlji čapati popularan kao nacionalno jelo…

Čapati je vrsta hleba koja podseća na somun, a potiče sa indijskog potkontinenta. Popularan je u Indiji, Nepalu, Bangladešu, Pakistanu, Šri Lanki, istočnoj Africi i na Arabijskom poluostrvu

Način pravljenja ovog hleba sam videla od jedne Indijke. Oni ga mese, spljeskaju oklagijom, stavljaju na neku plotnu ispod koje je otvoren plamen. Čapati tada naraste, a unutra bude skroz šupalj. Kada ga skinete sa vatre, on splasne i spreman je za jelo. To je ona vrsta hleba koje vam nikad nije dosta – mekan, topao, rastegljiv, pufnast, zasitan… U indijskim restoranima se može naći komercijalna varijanta, koji se pravi od brašna koje nije integralno, dok se u Indiji (kako su mi objasnili) pravi od integralnog brašna, pa onda nema griže savesti kad se pretera s jelom. Kao ljubitelj egzotične hrane Orijenta, počela sam da ga pravim i kod kuće…

Ovog leta kad sam bila u Tunisu, videla sam da peku i prodaju jelo sličnog naziva – „šabeti“ . Pa, da! Ja sam bila skroz zaboravila na ovo jelo, koje sam jela u studentskim danima! Šabeti me vratio u vreme kada smo bili na razmeni studenata u Tunisu i kada smo, budući ograničenog budžeta, često kupovali za ručak baš ovo jelo, na nekom od uličnih kioska. A to jelo u Tunisu nije običan hleb, već sendvič koji može imati punjenje po izboru, tunjevina, jaja, meso, povrće, harisa…

Etimološki gledano, reč „čapati“ potiče iz sanskrita, od reči „charpaṭī“, što znači „tanak hleb“. Imajući u vidu lingvističko pravilo da kada neki narod preuzme određeni pojam od drugog naroda, obično uz njega pozajmi i reč, možemo zaključiti odakle ovo jelo dolazi i koji je pravac njegovog uticaja…

Bilo mi je baš zanimljivo kad sam shvatila da čapati koji pravim kod kuće i moj omiljeni fast food iz studentskih dana imaju neke veze. Ali ujedno mi nije bilo jasno kako je ovo poznato indijsko jelo došlo do severne Afrike i tu se, uz određene modifikacije, odomaćilo – toliko da se njegovo strano poreklo ni ne oseća…

Mesopotamija

Juče sam imala to zadovoljstvo da držim predavanje iz Uvoda u istoriju semitskih jezika u taze renoviranoj slušaonici 329 Filološkog fakulteta. Zahvaljujući investiciji Turske agencije za međunarodnu saradnju i koordinaciju – TIKA, ovo mesto gde studenti arabistike i turkologije najčešće imaju predavanja sada je opremljeno modernim nameštajem i najsavremenijom tehnologijom, koja uključuje i ovaj veliki monitor na zidu.

Juče smo se, u ovoj slušaonici iz 21. veka, vratili malkice unazad – sve do 3. milenijuma p.n.e. Da bismo započeli povest o najstarijem semitskom jeziku, akadskom, morali smo da odemo u samu kolevku svetske civilizacije. Oni koji su pažljivo slušali lekcije iz istorije u školi, znaju da to drevna Mesopotamija – oblast između Tigra i Eufrata, plodno međurečje na kom su svoje gradove podigli Sumeri i Akadi.

Od mnogih tekovina koje su Sumeri ostavili svetu, najznačajniji je izum pisma, a to svoje umeće oni su preneli i na druge narode. Akadi, Vavilonci, Asirci, Ugariti, Elamiti, Hetiti, Persijanci i drugi stari narodi tog područja pisali su svoje jezike nekom varijantom sumerskog pisma.

Utiskivani u glinene tablice, koje su se potom pekle ili sušile na suncu, sumerski klinovi su omogućili ovim narodima da pohrane bogate plodove svoga uma i sačuvaju ih za sledeće generacije. Zahvaljujući timovima arheologa, filologa i drugih stručnjaka koji su iskopavali, datirali i dešifrovali ove klinove, mi danas imamo fascinantna saznanja o drevnim carstvima staroga sveta.

Akadsko carstvo je jedno od njih, a akadski je semitski jezik koji ima veoma dugu zabeleženu istoriju i deli se na asirski i vavilonski.

I upravo je vavilonski jezik taj na kom imamo napisan najznačajniji pravni spomenik toga doba, Hamurabijev zakonik. Uklesan u kameni stub, njegov tekst govori o zakonima koje su sprovode po principu „oko za oko, zub za zub“.

Baš na istom tom jeziku imamo sačuvan i najstariji ep na svetu – Ep o Giglamešu, sumerskom kralju koji je vladao gradom Urukom oko 2700. god. p.n.e. Inspirisana magijom ovog epa, prenosim vam nekoliko njegovih stihova:

„Gilgameš, pobedonosni junak, sagradio je zid oko Uruka. Visoko kao breg diže se sveti hram u utvrđenom gradu […] Samo jedna trećina Gilgameša je čovek, a dve trećine bog. S divljenjem i strahom gledaju građani njegov lik, po lepoti i snazi nikada mu nisu videli ravnog…”

Istorija srednjeg istoka

Ove godine Sajam knjiga vam želi dobrodošlicu i na arapskom jeziku – Merhaban bikum (مرحبا بكم)… dobro došli!

Moram da vam se pohvalim novom knjižicom, koju sam kupila na štandu izdavačke kuće Clio: „Istorija srednjeg istoka (1798-2006)“ proslavljenog italijanskog islamologa Masima Kampaninija (1954-2020), nekadašnjeg profesora na univerzitetima u Napulju i Milanu. Pored ove knjige, čiji je originalni naslov „Storia del Medio Oriente“, iz pera istog autora izašle su i knjige „Islam e politica“, „Il pensiero islamico contemporaneo“ i „Ideologia e politica nell’Islam“…

Izdavačka kuća Clio je u okviru svoje Biblioteke Polis objavljivala i prevode mnogih drugih istorijskih dela. Ja imam njihovu „Oksfordsku istoriju islama“ Džona L. Espozita i „Istoriju arapskih naroda“ Alberta Huranija. Obadve knjige, kao i ova koju vidite na slici, imaju sjajno uređene korice, što još više privlači kupca i čitaoca. Ovde na slici vidimo prikaz arabeske – dekorativne šare geometrijskih formi koja je nastala u islamskoj umetnosti.

Ova „Istorija srednjeg istoka“ se bavi savremenom istorijom prostora koji često nazivamo i Bliskim istokom, a obuhvata prostrane teritorije od Maroka do Irana. Od Muhameda Alija, preko Nasera i Sadama Huseina, od islamske revolucije, preko partije Baas do arapsko-izraelskog sukoba, knjiga doprinosi „potpunijem poznavanju jedne u strategijskom pogledu istorijski i geopolitički značajne oblasti“, pri čemu su mnoge njene teme aktuelne i danas.

Kada kupujem sebi stručnu literaturu u prevodu sa nekih stranih jezika, uvek gledam ko je recenzent, a kada kupujem beletristiku gledam s kog je jezika prevedena i ko je prevodilac. Mnoge od tih recenzenata i prevodilaca znam, pa onda na osnovu toga procenjujem kakva je knjiga i da li vredi kupovati. Ovde je recenzent naš dragi profesor Darko Tanasković, pa ne sumnjam da će mi knjiga biti višestruko korisna – kako za učenje novih stvari tako i za pisanje radova i navođenje citata.

Sigurna sam u to da neće čamiti na polici i skupljati prašinu, što znači da sam ove godine u moru sajamskih knjiga imala dobar ulov!

Kefija

Ovu maramu sam davno dobila na poklon na nekom prijemu u ambasadi. Nosim je na sva putovanja. U avionu se njome pokrivam kada mi smeta klima, na plaži je ogrnem kada je jako sunce, uveče njome pokrijem dete dok spava u kolicima… U pitanju je palestinska kefija (ar. كوفية), koja se u arapskim zemljama obično nosi oko vrata ili glave.

Ova crno-bela marama je postala simbol palestinskog nacionalizma, još od Arapske pobune u Palestini 1936-1939. Izvan Bliskog istoka i Severne Afrike, kefija je prvo stekla popularnost među aktivistima koji podržavaju Palestince u sukobu s Izraelom i simbol je solidarnosti s Palestincima.

Nedavno sam saznala za značenje njenih šara. Linije na ivicama marame predstavljaju trgovačke puteve koji prolaze kroz Palestinu, što simbolizuje dugu i bogatu istoriju trgovine, putovanja i kulturne razmene. Središnji deo marame predstavlja ribarsku mrežu, odnosno vezu između palestinskog moreplovca i Sredozemnog mora. Šara između pruga na ivicama marame predstavlja lišće masline, što je simbol snage, otpora i istrajnosti.

I zato, sloboda za Palestinu! الحرية لفلسطين

Sloboda za sve nevine ljude i decu ovog sveta!

Šeik

Ko je bio na arapskoj svadbi, možda je primetio da njihove mlade imaju dosta svetao ten. Kod njih nije moderno da se ide u solarijum pred stajanje na ludi kamen. Kao što Kineskinje nose one velike kačkete da ne pocrne, kao što se japanske gejše tradicionalno šminkaju u belo, tako i Arapkinje za svoj svečani dan biraju puder svetlije nijanse od svoga tena.

O ukusima se ne da raspravljati. Još je Nagib Mahfuz (1911-2006), egipatski nobelovac, u svojoj čuvenoj trilogiji pisao o glavnom junaku – kairskom ocu, suprugu i glavi porodice, čija je ljubavnica bila izrazito bela žena. Ona je još bila krupna i punije građe, tako da „ispuni ceo krevet“. Za njegove pojmove, ona je bila prava lepotica.

Kod nas bi se verovatno bolje kotirala neka „mala garava, crna kao braća Arapi“.

Plavuša u arapskom svetu obavezno dobije i nadimak Šakira. Sumnjam da to ima veze sa poznatom pevačicom Šakirom, čije ime na arapskom znači „zahvalna“. Pre će biti da je od reči „šaQra“ (شقراء) što znači „plavuša“.

Kad naša plavuša ode put Orijenta, po povratku je obično pitaju koliko su kamila nudili za nju bogati šeici. Jedna mi se plavuša hvalila na aerodoromu kako odlično prolazi zahvaljujući svojoj svetloj puti. Navodno, zbog toga što je plava, Arapi joj stalno nude neke popuste i sniženja. Kao dokaz, videla sam njen kofer koji se skoro raspao od pretrpanih stvari… I sve to uz moto: „Hej Šeki Šeki tako ti Alaha, dovešću te Šeki do prosjačkog štapa“ ♬ ♪ ♩ ♫ „Šeki“ je ovde, jelte, „šeik“. Hipokoristik imenice šeik.

I pazite, nemojte mešati reč „šeik“ (množina: „šeici“) sa rečju „šeih“/„šejh“ (množina: „šeihovi“/„šejhovi“). Iako su nastale od iste arapske reči (شيخ), ove dve lekseme u srpskom imaju različita značenja. Klajn i Šipka u svom „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ navode njihova značenja: šeik – 1. poglavar arapskog plemena; vladar šeikata; šeih – 2. poglavar verske zajednice kod muslimana; starešina tekije. 3. titula učenog čoveka ili čuvenog govornika“

Jovan

Ponovo mi je stigao jedan zahtev za „dešifrovanje“ – ovoga puta vrlo jednostavan. Već na prvi pogled sam ustanovila da je u pitanju ime Jovan. Ali ne arapska varijanta ovog internacionalno prepoznatljivog imena, već naprosto srpska varijanta imena Jovan napisana arapskim slovima. Ime Jovan postoji kod mnogih naroda hrišćanske tradicije, pa i kod hrišćanskih Arapa. Vodi poreklo iz hebrejskog jezika i znači „Bog je milosrdan”. Kod nas glasi Jovan, na engleskom Džon (John), na španskom Huan (Juan), na ruskom Ivan (Иван), na portugalskom Žoao (João), na francuskom Žan (Jean), na italijanskom Đovani (Giovanni), na nemačkom Johanes (Johannes), na mađarskom Janoš (János), na grčkom Joanis (Ιωάννης), uz mnoge druge varijante i oblike. Za ime Jovan, na arapskom imamo oblik Johana (يوحنا) među hrišćanima, dok muslimani preferiraju oblik Jahja (يحيى). Po svoj prilici, dotični Arapin, što u Hurgadi ispisuje turistima na papirusu željena imena, nije povezao naše ime Jovan sa arapskim Johana/Jahja, čije sazvučje znatno odstupa od našeg oblika. Zato je ime napisao onako kako je čuo, prostom transliteracijom (što se kaže, „po Vuku“).

Često i meni ljudi traže da im napišem imena na arapskom. Živorad, Milivoje, Ljubica i slična imena zahtevaju prostu transliteraciju na arapski. Ako su u pitanju imena Lejla, Fatima, Tarik itd., onda mora da se zna arapski original, jer princip transliteracije može da dovede do pogrešnog rešenja. Recimo, Tarik se piše slovima za tvrde glasove T i Q, sa dugim /a/ na prvom slogu i kratkim /i/ na drugom… a ako stavimo meko T i K, kratko /a/ i dugo /i/ – eto ti pogrešnog imena!

Jednom su mi tražili da napišem ime Nermina. Činilo mi se da to nije arapskog porekla, ali nisam bila sigurna, pa rekoh da ću da proverim… U međuvremenu, dobijam odgovor da ne treba – već su pronašli preko Gugla!

Nisam rekla tada, al’ zato ću sada: To što ste bacili neko ime na Google Translate i dobili ne znam kakvu transliteraciju, ne znači da to ime postoji na arapskom i da je to njegov pravi oblik! Ajd’ uzdravlje!

Inat

Stara srpska poslovica kaže: „Od inata nema goreg zanata”. Zato, dragi moji, nemojte se inatiti, već probajte ovo zanatsko pivo koje, uzgred budi rečeno, nosi ime arapskog porekla.


Vala, istina je! Naša reč „inat“ je arapskog porekla. Nastala od arapske reči „inad“ (عناد), kod nas je ušla preko turskog, gde kažu „inat“, isto kao mi. Postoji čak i udruženje srpsko-turskog prijateljstva koje se zove „Inat“, što ne mora da ima nužno negativno značenje. Reč „inat“ ne znači samo prkos i tvrdoglavost, već i upornost…


Inat je jedna od cca. 8000 turcizama kod nas, a mnogi od njih su zapravo arabizmi – reči koje su u turski ušle iz arapskog jezika.


Meni je uvek bilo zanimljivo to što smo zajedno sa turcizmima usvojili i neke turske sufikse. Recimo, sufiks -džija. Imamo ga baš u reči „inadžija“ (može i „inačija“), ali i u drugim turcizmima/arabizmima, kao što su „sajdžija“, „provodadžija“ ili „buregdžija“. Ovaj sufiks se kod nas odomaćio, pa smo počeli da ga lepimo i na neke reči koje nisu orijentalnog porekla: „sladoledžija“, „filmadžija“, „kursadžija“, „kamiondžija“, „tupadžija“ … a može i „pivdžija“.


I zato za kraj (iako ovo verovatno nije halal), nazdravimo za početak nove školske godine! – i u inat svima!


Literatura:
Teufik Muftić – Arapsko-bosanski rječnik
Abdulah Škaljić – Turcizmi u srpskohrvatskom
Klaljn & Šipka – Veliki reliki rečnik stranih reči i izraza

Jezičko ostrvo

Pre neki dan sam tražila po intermetu pojam „jezičko ostrvo“, jer mi treba za predavanje, kad naiđoh na ovu zanimljivu pesmu (autor je Vojislav Gledić). Pročitajte, možda i na vas ostavi utisak…


Измислише језик у старом облику
И са њиме нове абецедне знаке;
Све школске програме
Круто усмјерише
Да таквом поуком образују ђаке.


Отворише они школску установу
Високога ранга средствима буџета:
Да силом остваре
Језичко острво
У своме науму партијског полета.


Зацрташе плански присилну наставу
Под званичним велом свога поимања,
Како би стварили
Нова покољења –
Користећи систем селективног знања.

Semitski jezici

Ove školske godine ću po prvi put držati nastavu na novom predmetu – Uvod u istoriju semitskih jezika. Zbog toga sam se tokom leta dosta bavila ovom temom. Reč je o genetski srodnim jezicima, nazvanim po Semu, Nojevom sinu (iz Biblije). U ovu jezičku porodicu spada arapski, uz mnoge druge žive i izumrle jezike (neki datiraju čak iz 3. milenijuma pre nove ere!)

Sigurno ste čuli za hebrejski, aramejski, akadski, asirski ili vavilonski, a možda neki ne znaju za jezike tigre, tigrinja, geez, amharski, ugaritski, mehrijski… Zanimljivo je da malteški jezik takođe spada u semitsku jezičku porodicu i da je to jedini semitski jezik koji se piše latinicom – sećam se Evrovizije pre par godina na Malti, kada sam razumela njihov pozdrav „lejla tajiba“ (dobro veče!), pošto zvuči kao arapski.

Knjiga The Semitic Languages spada u najnovije publikacije o semitskim jezicima (godina izdanja: 2020), gde se nalaze aktuelna saznanja iz semitistike. Ovo je najsveobuhvatniji priručnik koji sam videla i zato njega koristim da spremim nastavu za gorepomenuti predmet, čiji početak nestrpljivo čekam.

U međuvremenu, otkriću vam mali deo ove knjige. Svako poglavlje govori o jednom semitskom jeziku i navodi poneki tekst na tom jeziku, sa transkripcijom, tumačenjem i prevodom. Recimo, na mehrijskom jeziku, kojim govori oko 130 hiljada ljudi u istočnom Jemenu, jugozapadnom Omanu i u susednim oblastima Saudijske Arabije, imamo sledeći primer:

Putovala žena sa svojim robom, a rob beše prethodno sakrio vodu na jednom mestu. Kad dođoše na to mesto, začuše vranu i rob se nasmeja. Žena ga upita: „Što se smeješ?”. On reče: „Jesi li čula šta je vrana rekla?”

– „Šta?“

– „Rekla je da na tom i tom mestu ima vode”.

Kad odoše na to mesto, zaista pronađoše vodu. Rob tada gorko zaplaka.

– „Zašto plačeš?“

– „Vrana mi je rekla još nešto… Ako ne spavaš sa svojom gospodaricom, umrećeš!

– „Dođi“, reče ona…

Sutradan je žena sedela sa svojim mužem, a rob priđe i reče: „Gospodarice, želim isto što i juče!”

Tada njen muž ustade, izvuče mač, pa ubi i roba i ženu.

Naopačke slova

Trenutno čitam knjigu „Pismo“ našeg čuvenog lingviste Ranka Bugarskog, čijim se delima uvek rado vraćam kada su u pitanju lingvističke teme. U ovoj zanimljivoj knjižici, koja zauzima posebno mesto u mojoj biblioteci, nalazimo detaljan razvoj pisma, od piktografskih sistema (gde je jedan znak predstavljao jedan konkretan pojam) pa sve do alfabeta (najsavršenije vrste pisma, u kojoj slovni znak predstavlja jedan glas).

U knjizi se dosta govori o arapskom pismu, pa ima čak i prikaz arapske kaligrafije, koji vidite ovde. Neiskusni možda neće ništa primetiti, ali arabisti znaju da je ovaj tekst izvrnut naopačke! Ništa čudno – viđala sam to i u drugim knjigama, gde autori nisu arabisti, a pominje se arapsko pismo. Isto kao što ja ne razaznajem kako treba da stoji kinesko pismo, tako i neko drugi ne primećuje da arapsko pismo stoji naopačke.

Jednom sam nešto slično videla i u Knez Mihailovoj… Naime, prolazeći pored jedne velike radnje, primetila sam u izlogu neke kocke na kojima je bila ispisana reč „sniženje“ odnosno „rasprodaja“. Pisalo je na raznim jezicima: sales, rebajas, saldi, indirim… Bila je tu i jedna kocka na arapskom. Na njoj je pisalo „tanzilat“ (ar. تنزيلات), ali naopačke. Izvrnuli su kocku i niko ništa primetio! Ušla sam i rekla im to. Ništa nisu preduzeli.

Naravoučenije: Ne treba ja da se mešam u posao dizajnera izloga…