„Nudi mo sniženje majci za 50%. Majce iz stare kolekcije i do 70%!!! Pultevi za presvlačenje beba povoljno! Dođi te i uveri te se!” „Butik neradi od 5-tog do 8 mog zbog Božića. Počinje mo sa radom 9 og. Hristo se rodi!“
– Šta napisa, bre? Kakvoj majci? Otkud ti znaš moju majku? Druškane, moraš malo da poradiš na pravopisu!
– Štaće mi to? Džaba tebi što znaš pravopis, kad imaš karjeru profesora u Srbiji.
– Kao prvo ne kaže se „karJera“, nego „karijera“. Tebi bi dobro došao jedan profesor srpskog.
– Ama, ne hvale meni časovi srpskog. Kome to još treba?!
– Pa, eto, da naučiš da se ne kaze „hvali“ nego „fali”. Glagol „hvaliti“ znači izraziti pohvalu, a „faliti“ znači nedostajati. To su dva sasvim različita glagola!
– Ajde profesore, iskuliraj malo, a ja odoh da provozam mog novog poršea!
Kad sam sebi pravila veb-sajt u WordPress-u, izabrala sam da u nazivu njegovog domena stoje ključne reči „arapski prevod“, zato što su to reči koje će prosečan korisnik kucati u pretraživač kada želi da nađe sadržaj vezan za arapski jezik i prevođenje. Da sam bila kreativnija i osmislila neki drugi naziv, mogao se moj sajt zvati i drugačije. Mogla sam ga nazvati „Šeherezada“, „Sahara“ ili „Ali Baba“, što bi sugurno bilo egzotičnije. Ipak, nisam to učinila. Pohađajući svojevremeno jedan kurs Optimizacije za pretraživače (SEO), nešto sam korisno naučila: niko neće kucati u polje za pretragu reč „Šeherezada“ ako želi da nađe prevodioca za arapski! Niko neće tražiti keramičara pomoću ključne reči „Žika i sinovi“ (umesto toga, kucaće „lepljenje pločica“). Drugim rečima, niko ko vam je bitan neće moći da pronađe vaš sajt. Danas nije dovoljno samo imati veb-sajt, već dosegnuti njime pravu ciljnu grupu.
Možda ste nekada na mreži videli naslove na kojima piše „Izrada web sajtova“ ili „Usluge web dizajna“ i zapitali se da li ljudi koji nude ovakve usluge toliko loše znaju pravopis srpskoga jezika? Da li oni znaju da u srpskom nemamo slovo „w“ i da se reč „veb“ piše sa crticom? Naš pravopis kaže da treba pisati “veb-sajt“ i “veb-dizajn“, ali to za digitalni marketing nije mnogo bitno. Važno je samo ono što većina ljudi kuca kada traži ove usluge na Guglu. Pošto većina ljudi ove reči piše pogrešno, upotreba pogešno napisanih reči na vašem veb-sajtu pomoći će vam da dosegnete više pravih klijenata!
Na kursu SEO optimizacije sam naučila još mnogo stvari, o tome kako da učinimo da naš veb-sajt bude na prvoj strani rezultata pretrage na Guglu. Ostala mi je u sećanju rečenica koja u svetu digitalnog marketinga važi za pravilo: ako imate veb-sajt koji niko ne može da pronađe, to je isto kao da on i ne postoji!
Stigla mi je molba da „dešifrujem“ jedan arapski tekst, napisan na duguljastom komadu papira. Na prvi pogled je izgledalo kao nemoguća misija, jer je tekst napisan jako nečitko, a rezolucija slike kada se uveća bila je loša.
Nakon pažljivije analize, uočila sam reč „Allah“, što je potrvdilo moju sumnju da je u pitanju tekst iz Kurana. Ono što sledi ličilo je na reči „rahman“ i „rahim“, a iza toga prepoznala sam i nešto što liči na „šejtan“ i „radžim“. Onda mi je bilo jasno da u prvom redu imamo muslimansku formulu „Bismillahi rahmani rahim, euzu billahi mina šejtani radžim“
(بسم الله الرحمن الرحيم أعوذ بالله من الشيطان الرجيم),
što se prevodi rečima „U ime Allaha, milostivog samilosnog, tražim od Allaha zaštitu od šejtana prokletog”.
U daljem tekstu sam prepoznala da se ponavlja reč koja najviše liči na „An-Nas“ („Ljudi“), a to je naziv jedne sure iz Kurana. Otvorila sam ovu suru i uporedila njene stihove sa mojim tekstom. Moje sumnje su se tada potrvdile. Na ovom papiriću se ponavljaju stihovi iz poslednje sure Kurana, sure „Ljudi“. Na arapskom ovi stihovi zaista lepo zvuče:
Knjiga “Savremene arapske kratke priče” sadrži deset zanimljivih priča proslavljenih arapskih autora iz različitih zemalja. Tu je Zekerija Tamir iz Sirije, Ibrahim Darguti iz Tunisa, Jusuf Idris iz Egipta, Ahmed el Fakih iz Libije, Gasan Kanafani iz Palestine, Zaid M. Damadž iz Jemena, Lejla el Osman iz Kuvajta, Abdulhamid el Garbavi iz Maroka, Hasan Dabal iz Saudijske Arabije i Džamal el Hajat iz Bahreina.
Prvi put kad sam otvorila knjigu, bilo je to baš na onoj stranici gde počinje priča libijskog pisca Ahmeda el Fakiha. Privukao me je njen neobičan naslov – Salah Abdulsabur umro pre svoje smrti.
Priča govori o tome kako je egipatski pesnik Salah Abdulsabur posetio svog prijatelja u Londonu, a ovaj ga odveo u neki arapski kafić. I dok su tamo sedeli, konobar im donese najnoviji broj egipatskih novina el Ahram koje su izašle toga jutra. Pesnikov prijatelj je prvi primetio da se na naslovnoj strani ovih novina nalazi upravo slika Salaha Abdulsabura, pa reče: ” Prijatelju, vidi! Izašao si na naslovnoj strani novina. Čekaj da ti pročitam!”
I stade da čita oduševljeno, ali ubrzo se njegovo oduševljenje pretvorilo u šok: “Veliki pesnik Salah Abdulsabur preminuo je danas od srčanog udara”. Čovek nije mogao da veruje šta je pročitao, dok svojim očima gleda kako Salah Abdulsabur sedi ispred njega živ i zdrav!
Sam Salah se nije mnogo iznenadio: “Biće da je to zbog vremenske zone” rekao je. ” Vreme u Kairu je 4 sata ispred Londona. Tamo se moja smrt već desila, a ako stignem sledećim avionom u Kairo moći ću lično da joj prisustvujem…”
Kada sam, pre izvesnog vremena, pisala rad o poslovnom ponašanju u arapskom svetu, koristila sam teorije Gerta Hofstedea. Ovaj holandski psiholog opisuje Arape kao kolektivističko društvo, u kom se vrednuju ciljevi i vrednosti grupe, a poslovni odnosi temelje na izgrađenom poverenju i ličnim vezama. U takvim kulturama, ljudi nisu skloni da posluju s nekim koga nisu dobro upoznali, jer poslovanje shvataju kao nastavak međuljudskih odnosa.
Kao ilustraciju, Hofstede navodi primer švedskog inženjera kojeg je firma poslala u Rijad (Saudijska Arabija), s ciljem da sklopi posao s Arapima. Došavši u Rijad, inženjer je prisustvovao seriji sastanaka tokom kojih se pričalo o svemu osim o poslu. Umesto da se fokusiraju na glavni razlog sastanka, Arapi su vodili diskusije o Šekspiru i sličnim sporednim temama. To je za inženjera bilo neobično, jer je očekivao direktan pristup poslovnim pregovorima. Dodatno ga je zbunjivalo prisustvo nekih posrednika, koje su Saudijci angažovali da sede na svakom sastanku.
Posle dve godine sastančenja i šest odlazaka u Rijad, švedska firma je počela da gubi strpljenje i razmišljala da digne ruke od svega. Iznenada, stigla je sjajna vest – Saudijci su bili spremni da potpišu višemilionski ugovor. Njihov stav prema švedskom inženjeru odjednom se promenio. Postali su srdačni i više im nisu bili potrebni posrednici. I tako su Šveđani i Arapi ostvarili uspešnu saradnju…
Međutim, kada je posle izvesnog vremena inženjer unapređen, a na njegovo meto došao novi, Saudijci stadoše pretiti raskidom ugovora. Ne može se tako lako zameniti onaj kom su bile potrebne dve godine da postane deo njihovog poverljivog kruga. Za arapske biznismene, poslovanje nije samo stvar formalnosti i ugovora, već to je odnos sa osobom kojoj veruju…
Literatura: Hofstede, Geert, Gert Jan Hofstede, & Michael Minkov. Cultures and Organizations: Software of the Mind. New York: Mc Graw Hill, 2010.
Nedavno sam na mrežama objavila jedan tekst, gde sam citirala izvesnu rečenicu koje se sećam iz čitanke za osnovnu školu: „Stani da pogledam u ćitab“. Isprva nisam znala odakle dolazi ova rečenica, dok me jedan čitalac moje objave nije podsetio. On je prepoznao da je reč o priči „Era i kadija“, koju je zabeležio i nama u amanet ostavio veliki filolog, Vuk Karadžić.
Čitajući ovu duhovitu priču, sita sam se ismejala i istinski uživala. Šteta je zaboraviti i ne negovati ovakve mudrosti našeg naroda, koji se u teškim trenucima ropstva pod Turcima održao svojim vedrim duhom.
Zato želim da i vas ja podsetim ovo blago srpske književnosti, uz mali glosar arhaizama i manje poznatih reči koje se u priči javljaju:
„Ćitap“, može i „ćitab“ (arapski: „kitab“, كتاب – knjiga)
„Kadija“ (arapski: „al-qadi“, القاضي – sudija)
„Vala“ (arapski: „wa Allah“, والله – tako mi Boga)
„Efendija“ (turcizam, ali ima i u arapskom – gospodin)…
A priča ide ovako:
Era je čuvao kadijina goveda, a među njima je imao i jednu svoju kravu koja je išla s kadijinom stokom. Jednog dana, kadijina i Erina krava se pobodu, i Erina krava usmrti kadijinu. Brzo otrči Era kod kadije:
– Poštovani efendija! Tvoja krava je ubola moju!
Kadija odgovori:
– Pa, ko je kriv? Je li ih neko naterao?
– Nije niko, same su se pobole!
– E, vala! Marvi nema suda!
Na to će Era:
– Ali, efendija, čuješ li ti mene: moja krava je ubola tvoju!
– Ah, ah! Sačekaj da pogledam u ćitap – reče kadija, pa posegne za knjigom, ali ga Era uhvati za ruku:
– E, nećeš! Kad nisi gledao u ćitap za moju kravu, nećeš ni za tvoju!
Znate onaj osećaj kad počnete da čitate tekst, a na prvoj strani usred teksta stoji poduža fusnota koja prelazi i na drugu stranu. Posle toga se vraćate na glavni tekst, iščitavate prvu, drugu i treću stranu, a posle nje ide nova fusnota koja vas baca na četvrtu, petu i šestu. Kad ovo iščitate, vraćate se na glavni tekst na četvrtoj, pa čitate do devete, sve skačući pogledom čas gore čas dole, u iščitavanju raznih fusnota i napomena. Na desetoj vas opet čeka jedna poveća fusnota, koja vas vuče da iščitavate do 12. strane. Umesto da se posle vratite na glavni tekst, vi krećete da listate knjigu unapred i shvatate da je ostatak teksta takođe prožet fusnotama. Shvatate da će vas, ako nastavite da čitate na ovaj način, fusnote bacati tamo-vamo, kao talas što baca davljenika na uzburkanom moru, pa nećete više znati ni gde ste stali stali ni šta ste pročitali. Tada uviđate da fusnote treba čitati zasebno, a ne unakrsno sa glavnim tekstom.
Koliko god ovo zvučalo komplikovano, lepo je čitati knjigu koja ima fusnote, jer su one dokaz da se pisac/prevodilac svojski potrudio da vam približi delo na najbolji mogući način. Takva je i ova knjiga koju sam juče pazarila na Sajmu. „Zlatni pehar“, glavom i bradom! Srpko Leštarić me je ponovo oduševio prevodom kratkih narodnih priča pisanih na arapskom dijalektu. Ovoga puta, reč je o pričama iz Jerusalima, koje su do njega došle posredstvom jednog kolege što je u nekoj lajdenskoj antikvarnici slučajno nabasao na arapsku knjigu od koje nije razumeo ni reči…
Ja obično Srpkove prevode kupujem prvo zbog njegovih fusnota i pogovora, pa tek onda zbog prevedenog teksta. Uvek se tu nađu neke korisne crtice o arapskom jeziku i književnosti, uzbudljive priče o potrazi i putevima koji su ga vodili do retkih arapskih rukopisa, prevodilačke poteškoće i kako ih je prenebregao, te sjajna prevodilačka rešenja do kojih je došao. Recimo, demonsko biće iz arapske mitologije, zvano „Gul“ na srpski je prevedeno kao „karakondžula“. Sjajno, zar ne?!
Sa ovakvim knjigama ne možete pogrešiti, a ne možete se ni oteti utisku da je svaka fusnota i napomena pravi zlatni pehar saznanja. Stoga se čak usuđujem reći i ovo: Izeš knjigu koja fusnote nema!
Ne sećam se više koji je to bio razred osnovne škole, ni koji tekst iz čitanke smo čitali, ali dobro se sećam jedne rečenice iz njega: „Stani da pogledam u ćitab“. Učitelj nam je tada objasnio da ova neobična reč dolazi iz turskog jezika i da znači „knjiga“.
Godinama kasnije, sa njom sam se susrela po drugi put. Bilo je to na prvoj godini studija arabistike, kada smo učili da se na arapskom jeziku knjiga kaže „kitab“ (كتاب). Odmah mi je bilo jasno da je „kitab“ ustvari onaj „ćitab“, koji mi je ostao urezan u pamćenje.
Postoji više reči arapskog porekla koje su u srpski ušle preko turskog, a u kojima je glas K postao Ć. Mislim da je to zato što se u osmanskom turskom glas K izgovarao kao KJ, što je na kraju prešlo u Ć.
Evo male liste takvih reči iz rečnika turcizama Abudulaha Škaljića:
ćef – volja, prohtev (od arapske reči „keyf“, كيف )
ćevap – od arapske reči „kebab“ (كباب)
ćata – pisar (od arapske reči „katib“, كاتب)
Ćaba – Kaba (u Meki), الكعبة
ćafir – nevernik (od arapskog „kafir“, كافر)
Većina ovakvih reči kod nas zvuči zastarelo i arhaično, osim ćevapa koji je i dalje aktuealan.
Nova školska godina je počela, a sa njom i moja predavanja studentima prve godine, na predmetu Uvod u istoriju semitskih jezika. Kao ljubitelj lingvistike, koristim priliku da ih prvo upoznam sa nekim pojmovima iz opšte lingvistike, koji su nam potrebni da bismo uopšte govorili o mestu semitskih jezika među jezicima sveta.
Da bismo naučili da su semitski jezici flektivni, prvo smo morali da napravimo razliku između flektivnog i drugih jezičkih tipova, a to se najbolje objašnjava na primeru morfema (najmanjih jezičkih jedinica koje imaju značenje)…
Kod korenskog tipa jezika, jedna morfema je jedna reč na koju se ne mogu dodavati druge morfeme. Takvi su, recimo, kineski i vijetnamski jezik. Primer: „Kupio sam pomorandže da jedem” na pekinškom kineskom bi bilo: „Uo mai čengdži či” (bukvalno: Ja kupiti pomorandža jesti).
Kod aglutinativnog tipa, na jednu morfemu se može „zalepiti” mnoštvo drugih, pa reči mogu biti poprilično dugačke. Takvi jezici su: turski, japanski, mađarski, finski, svahili, bantu… Primer iz turskog: „evlerimden” (ev+ler+im+den, „iz mojih kuća”).
Flektivni tip isto dozvoljava lepljenje morfema jednih na druge, samo što granica između ovih morfema nije tako jasno vidljiva kao kod aglutinativnog tipa.Takvi su arapski i srpski. Primer na arapskom: KaTaBa, yaKTuBu, KiTaB, maKTuB, KaTiB…
I na kraju imamo polisintetički tip, gde se morfeme toliko lepe jedne na druge, da na kraju nema jasne razlike između reči i rečenice. Takvi su jezici Indijanaca, Eskima i Aboridžina. Primer na aboridžinskom: „ngirruunthingapukani” („Nastavio sam da jedem”).
Jezička tipologija je nešto što me je oduvek zanimalo, pa mi je zadovoljstvo što među studentima mogu da nađem svoje sagovornike. Zaista je divno predavati ovim mladim ljudima čija radoznalost i volja za učenjem me dodatno inspirišu, čineći da kroz svako predavanje zajedno otkrivamo nove aspekte jezika i uživamo u bogatstvu lingvistike.
Izvor: Dejvid Kristal, Kembrička enciklopedija jezika
Ova godine uvodim novu knjigu u nastavu na predmetu Poslovni arapski jezik. Ona će dopuniti postojeći materijal po kom radimo i osvežiti ga novim temama iz oblasti biznisa. Biće tu raznih tekstova iz oblasti ekonomije, zapošljavanja, međunarodne trgovine, menadžmenta, organizacije firmi, prozvodnje, logistike, kvaliteta, potom finansija, (islamskog) bankarstva, marketinga, brendiranja, oglašavanja, e-trgovine… Ima dosta toga za studente, da biraju oblasti koje ih interesuju i u kojima vide svoju dalju karijeru.
Knjiga je korisna i zbog toga što razmatra neke od osnovnih pojmova prevodilačke struke: ekvivalencija, doslovno prevođenje, kalkovi, pozajmljivanje… Posebno mi se sviđa to što se pominju i prevodilačke tehnologije, kao što su CAT alati (tj. alati za računarski potpomognuto prevođenje). Već godinama unazad, rad u ovim alatima je nešto što me zanima i što volim da prenosim studentima.
Ovaj arapsko-englesko-arapski Kurs poslovnog prevođenja napisao je Mahmud Altarabin, docent na Islamskom univerzitetu u Gazi, a objavio ga je čuveni izdavač Routledge koji uvek ima neke zanimljive publikacije za mene…
Nadam se da će ova knjiga biti od koristi mojim studentima 4. godine, koji tek treba da se oprobaju u arabističkoj struci i pronađu svoje mesto u svetu biznisa.
