“Ako narod jednom bude hteo da živi, sudbina mora odgovoriti. I noć će morati da se raziđe, i okovi će morati da se slome”.
إذا الشعب يوما أراد الحياة
فلا بد أن يستجيب القدر
ولا بد لليل أن ينجلي
ولا بد للقيد أن ينكسر
Ovo su stihovi tuniske himne, a napisao ih je tuniski pesnik Abu Kasim al-Šabi (1909-1934).
Ove stihove koristim na času sintakse, kao primer da iza pogodbenog veznika može doći i imenica, a ne samo glagol (to je pesnička sloboda).
Pošto na ovom nalogu/blogu želim da se bavim i jezičkim pravilima u srpskom jeziku, moram da napomenem ono što mnogi od nas greše: Tunis, tuniski, Tunišanin, Tunišanka (a ne tunižanski, Tunižanin…): „Pravopis srpskoga jezika” Matice Srpske (2019)