Category: arapski jezik

Harem

Jedini roman koji sam pročitala za jedno veče je „Ispovest iz harema“ i to je bilo davno. Videla sam ga i sad na Sajmu knjiga – još uvek doživljava ponovljena izdanja. Ono što je primamljivo kod ove knjige jeste pitko napisana, istinita priča jedne Beograđanke o tome kako je dospela u harem! Poverovavši nekim ljudima da će biti manekenka u Italiji, pošla je sa njima avionom, ali avion nije išao u tom pravcu… Sledećeg jutra probudila se u haremu nekog arapskog bogataša, sa još mnogo lepih žena iz celog sveta. Roman govori o njenom boravku u haremu i pokušajima da se dokopa slobode. Sećam se poglavlja u kom je sa svojim gospodarom izašla na poslovnu večeru, kada je čula da njegovi prijatelji za stolom govore srpski. Nije smela ništa da kaže i razotrkije svoje poreklo, iz straha šta bi moglo da se desi.

Harem je uvek bio tema neiscrpne inspiracije za ispredanje raznih priča, a ako su one zasnovane na istinitim događajima, to ih čini još zanimljivijim…

Pošto je vezana za život muslimana, reč harem je arapskog porekla. Prema „Velikom rečniku stranih reči i izraza“, harem je “ženski deo kuće u koji je strogo zabranjen pristup muškarcima”, a ovaj termin odnosi se i na “zajednički naziv za žene u muslimanskoj kući (supruge, ljubavnice, robinje, posluga)”. Na arapskom ova reč glasi harim (حريم), a izvedena je iz korena *hrm, koji nosi značenje zabrane. Od istog korena imamo i reč haram (حرام) – „zabranjen“.

Kada govorimo o istinitim haremskim pričama koje privlače, sigurno ste čuli za popularnu tursku seriju Sulejman Veličanstveni. Na arapski je ona prevedena kao “Sultanov harem”, „Harim el sultan“ (حريم السلطان). Za ovu seriju Erdoğan je svojevremeno rekao da je dosta izmenjena u odnosu na stvarne događaje – naravno zbog gledanosti. Ljudi vole da gledaju te haremske spletke iza kojih stoji sultanija Hurem… Njeno ime, inače, etimološki nema veze sa haremom, već dolazi iz persijskog jezika i znači „radosna“.

Ovo sam ja u haremu gde je živela dotična Hurem, u Istanbulu u Palati Topkapi koja je bila glavna rezidencija osmanskih sultana. Pošto je ovo sada muzej, onda je ulaz dozvoljen i muškarcima, što vidite po ovom liku, koji mi je slučajno upao u sliku…

Dr. Nele Karajlić

Kada sam počela da studiram arapski, nisam znala da je nekadašnji frontmen jednog od mojih omiljenih bendova, Zabranjenog pušenja, dr Nele Karajlić ustvari sin jednog arabiste! Pravo ime ovog odveć duhovitog muzičara i pisca je Nenad Janković, a njegov otac bio je čuveni sarajevski arabista i univerzitetski profesor Srđan Janković. Knjiga koju držim u ruci, „Arapski izgovor s osnovama arapskog pisma“ je Jankovićevo delo koje sam dosta koristila na studijama, a ni danas ne mogu da ga zaobiđem kada spremam nastavu. On na tako prijemčiv i jednostavan način objašnjava neke pojave u arapskom jeziku, da ga uvek preporučujem studentima kao referencu za sticanje nekih osnovnih znanja. Inače, zanimljivo je da je i njegov drugi sin, mlađi brat Dr. Neleta Karajlića, Dražen Janković takođe bio član Zabranjenog pušenja i autor mnogih pesama ovog benda.

Zbog svog sarajevskog porekla i orijentalnog miljea u kom su nastajali, tekstovi pesama Zabranjenog pušenja puni su arabizama i stoga zanimljivi za proučavanje filolozima, lingvistima i ljubiteljima etimologije. Pomenuću samo neke od njih:

– U našoj ulici nema „fukare“
– Dok čekaš „sabah“ sa „šejtanom“
– Murga ide sredinom „džade“
– Fatma, bona, pusti „hajvana“
– Sjedoh negdje u gužvu, u „raju“
– Kaz’o je da će se vratit kad mu bude „ćeif“
– Zbog tebe sam zakasnio dajdži na „dženazu“
– Kada počne dernek i kad on zasvira, ne bi stig’o reći ni „Bismillah“

A evo i objašnjenja:
Fukara – فقراء sirotinja
Sabah – صباح jutro
Šejtan – شيطان đavo
Džada – جادة cesta, put
Hajvan – حيوان životinja
Raja – رعايا stado, podanici
Ćeif – كيف volja
Dženaza – جنازة sahrana
Bismillah – باسم الله U ime Allaha…

Izvori:
Teufik Muftić, „Arapsko-bosanski rječnik“
Abdulah Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom“

memoQ

Kada sam svojevremeno slala CV u jednu prevodilačku agenciju, radi pronalaženja posla, dobila sam od njih neki formular da popunim. Trebalo je tamo da navedem jezike s kojih i na koje prevodim, napišem neke podatke o sebi i da čekiram koje tehnologije koristim u prevođenju. To se odnosilo na takozvane CAT alate, što je skraćeno od Computer-Assisted Translation (na srpskom: alati za računarski potpomognuto prevođenje). Tada o njima nisam ništa znala i mogla sam samo da konstatujem da imam još mnogo toga da naučim…

Prošlo je neko vreme i ja sam se upoznala sa ovim alatima. Dopale su mi se njihove sjajne opcije koje olakšavaju i automatizuju prevodilački proces, štedeći tako prevodiocu silno vreme i energiju… Shvatila sam da se uloga prevodioca danas znatno promenila, u odnosu na ono što je bilo nekad, pa se u skladu s tim mora menjati i školovanje ovih jezičkih stručnjaka…

Zahvaljujući saradnji sa jednim od najvećih svetskih proizvođača CAT alata, firmom memoQ, danas njihov proizvod koristim u nastavi Lokalizacije na master studijama. I uvek s nestrpljenjem čekam novi semestar i onaj čas na kom ću studentima pokazivati sjajne mogućnosti koje ima memoQ Translator Pro: prevodnu memoriju i mogućnost pravljenja iste od starih prevoda, terminološke baze, mašinsko i audiovizuelno prevođenje, automatsku proveru kvaliteta prevoda… pa onda kako se lokalizuju HTML fajlovi, oznake (en. tags), URL adrese i još mnogo toga…

Na kraju časa nikad ne ostane dovoljno vremena za sve, jer o tome se može govoriti dugo, ali mi je drago što sam svoje studente zainteresovala za dalje usavršavanje i što će, kada dobiju da popune neki formular od poslodavca, moći da u njemu čekiraju prave stvari.

Bukrā, in šā’a Allāh

Već duže vreme čekam trenutak da napišem ovu objavu i saopštim da mi je konačno objavljen rad sa naučnog skupa iz 2019! Reč je međunarodnom skupu “CLIMB – Kulture, reči, religije”, koji je održan na Filološkom fakultetu, a na kom sam učestovala sa radom “Bukrā, in šā’a Allāh: Arapska poslovna kultura iz srpskog ugla”. Ni kod nas, a ni u svetu nije redak slučaj to da radovi dugo čekaju na objavljivanje. Iako sam toga svesna, ipak sam uvek nestrpljiva u iščekivanju da moj rad i trud ugleda svetlost dana. Zato se radujem što mogu danas s vama da podelim rezultate ovog istraživanja, u kom mi je svesrdno pomogla naša dijaspora u arapskim zemljama.

Polazeći od teorija E. Hola i G. Hofstedea o potrebi razumevanja specifičnosti različitih kultura, da bismo s njima ostvarili uspešnu komunikaciju, zapitala sam se koliko ove teorije danas važe za posmatranje arapske kulture iz našeg ugla. Inspirisana ključnim pitanjima kojima se bave ova dvojica, sastavila sam anketu gde sam uključila sledeće teme: shvatanje vremena i prostora, uloga konteksta u komunikaciji, odnos prema autoritetima i hijerarhiji, individualizam nasuprot kolektivizmu i odnos prema neizvesnosti/nepoznatom. Anketa je podeljena na Fejsbuk grupama naših ljudi iz dijaspore: Srbi u UAE, Srbi u Omanu i sl. Ljudi koji su doživeli kulturološki šok života u tuđini i poslovanja u jednom sasvim drugačijem okruženju, imali su šta da kažu na ove teme! Njihovi živopisni komentari i duhovita iskustva o tome kako se posluje s Arapima, šta treba znati i kako se ponašati sa arapskim poslovnim partnerima su uključeni u ovaj rad, koji možete pronaći na sledećem linku.

Mnogo materijala iz ove ankete je ostalo neobrađeno, a to su oni najsočniji komentari koji nisu bili za publikovanje (barem ne u tom neprerađenom obliku). Sada kada je rad izašao, moći ću da ih pustim u etar u nekoj od narednih objava. Hvala svima koji su učestvovali u istraživanju! Do nekog sledećeg istraživanja, veliki pozdrav za vas…

Čapati

Niko ne zna sa sigurnošću kako je indijski hleb „čapati“ dospeo do Tunisa i postao omiljena nacionalna brza hrana. Jedan indijski ambasador u Tunisu se čudom čudio – otkud to da je u ovoj afričkoj zemlji čapati popularan kao nacionalno jelo…

Čapati je vrsta hleba koja podseća na somun, a potiče sa indijskog potkontinenta. Popularan je u Indiji, Nepalu, Bangladešu, Pakistanu, Šri Lanki, istočnoj Africi i na Arabijskom poluostrvu

Način pravljenja ovog hleba sam videla od jedne Indijke. Oni ga mese, spljeskaju oklagijom, stavljaju na neku plotnu ispod koje je otvoren plamen. Čapati tada naraste, a unutra bude skroz šupalj. Kada ga skinete sa vatre, on splasne i spreman je za jelo. To je ona vrsta hleba koje vam nikad nije dosta – mekan, topao, rastegljiv, pufnast, zasitan… U indijskim restoranima se može naći komercijalna varijanta, koji se pravi od brašna koje nije integralno, dok se u Indiji (kako su mi objasnili) pravi od integralnog brašna, pa onda nema griže savesti kad se pretera s jelom. Kao ljubitelj egzotične hrane Orijenta, počela sam da ga pravim i kod kuće…

Ovog leta kad sam bila u Tunisu, videla sam da peku i prodaju jelo sličnog naziva – „šabeti“ . Pa, da! Ja sam bila skroz zaboravila na ovo jelo, koje sam jela u studentskim danima! Šabeti me vratio u vreme kada smo bili na razmeni studenata u Tunisu i kada smo, budući ograničenog budžeta, često kupovali za ručak baš ovo jelo, na nekom od uličnih kioska. A to jelo u Tunisu nije običan hleb, već sendvič koji može imati punjenje po izboru, tunjevina, jaja, meso, povrće, harisa…

Etimološki gledano, reč „čapati“ potiče iz sanskrita, od reči „charpaṭī“, što znači „tanak hleb“. Imajući u vidu lingvističko pravilo da kada neki narod preuzme određeni pojam od drugog naroda, obično uz njega pozajmi i reč, možemo zaključiti odakle ovo jelo dolazi i koji je pravac njegovog uticaja…

Bilo mi je baš zanimljivo kad sam shvatila da čapati koji pravim kod kuće i moj omiljeni fast food iz studentskih dana imaju neke veze. Ali ujedno mi nije bilo jasno kako je ovo poznato indijsko jelo došlo do severne Afrike i tu se, uz određene modifikacije, odomaćilo – toliko da se njegovo strano poreklo ni ne oseća…

Istorija srednjeg istoka

Ove godine Sajam knjiga vam želi dobrodošlicu i na arapskom jeziku – Merhaban bikum (مرحبا بكم)… dobro došli!

Moram da vam se pohvalim novom knjižicom, koju sam kupila na štandu izdavačke kuće Clio: „Istorija srednjeg istoka (1798-2006)“ proslavljenog italijanskog islamologa Masima Kampaninija (1954-2020), nekadašnjeg profesora na univerzitetima u Napulju i Milanu. Pored ove knjige, čiji je originalni naslov „Storia del Medio Oriente“, iz pera istog autora izašle su i knjige „Islam e politica“, „Il pensiero islamico contemporaneo“ i „Ideologia e politica nell’Islam“…

Izdavačka kuća Clio je u okviru svoje Biblioteke Polis objavljivala i prevode mnogih drugih istorijskih dela. Ja imam njihovu „Oksfordsku istoriju islama“ Džona L. Espozita i „Istoriju arapskih naroda“ Alberta Huranija. Obadve knjige, kao i ova koju vidite na slici, imaju sjajno uređene korice, što još više privlači kupca i čitaoca. Ovde na slici vidimo prikaz arabeske – dekorativne šare geometrijskih formi koja je nastala u islamskoj umetnosti.

Ova „Istorija srednjeg istoka“ se bavi savremenom istorijom prostora koji često nazivamo i Bliskim istokom, a obuhvata prostrane teritorije od Maroka do Irana. Od Muhameda Alija, preko Nasera i Sadama Huseina, od islamske revolucije, preko partije Baas do arapsko-izraelskog sukoba, knjiga doprinosi „potpunijem poznavanju jedne u strategijskom pogledu istorijski i geopolitički značajne oblasti“, pri čemu su mnoge njene teme aktuelne i danas.

Kada kupujem sebi stručnu literaturu u prevodu sa nekih stranih jezika, uvek gledam ko je recenzent, a kada kupujem beletristiku gledam s kog je jezika prevedena i ko je prevodilac. Mnoge od tih recenzenata i prevodilaca znam, pa onda na osnovu toga procenjujem kakva je knjiga i da li vredi kupovati. Ovde je recenzent naš dragi profesor Darko Tanasković, pa ne sumnjam da će mi knjiga biti višestruko korisna – kako za učenje novih stvari tako i za pisanje radova i navođenje citata.

Sigurna sam u to da neće čamiti na polici i skupljati prašinu, što znači da sam ove godine u moru sajamskih knjiga imala dobar ulov!

Kefija

Ovu maramu sam davno dobila na poklon na nekom prijemu u ambasadi. Nosim je na sva putovanja. U avionu se njome pokrivam kada mi smeta klima, na plaži je ogrnem kada je jako sunce, uveče njome pokrijem dete dok spava u kolicima… U pitanju je palestinska kefija (ar. كوفية), koja se u arapskim zemljama obično nosi oko vrata ili glave.

Ova crno-bela marama je postala simbol palestinskog nacionalizma, još od Arapske pobune u Palestini 1936-1939. Izvan Bliskog istoka i Severne Afrike, kefija je prvo stekla popularnost među aktivistima koji podržavaju Palestince u sukobu s Izraelom i simbol je solidarnosti s Palestincima.

Nedavno sam saznala za značenje njenih šara. Linije na ivicama marame predstavljaju trgovačke puteve koji prolaze kroz Palestinu, što simbolizuje dugu i bogatu istoriju trgovine, putovanja i kulturne razmene. Središnji deo marame predstavlja ribarsku mrežu, odnosno vezu između palestinskog moreplovca i Sredozemnog mora. Šara između pruga na ivicama marame predstavlja lišće masline, što je simbol snage, otpora i istrajnosti.

I zato, sloboda za Palestinu! الحرية لفلسطين

Sloboda za sve nevine ljude i decu ovog sveta!

Šeik

Ko je bio na arapskoj svadbi, možda je primetio da njihove mlade imaju dosta svetao ten. Kod njih nije moderno da se ide u solarijum pred stajanje na ludi kamen. Kao što Kineskinje nose one velike kačkete da ne pocrne, kao što se japanske gejše tradicionalno šminkaju u belo, tako i Arapkinje za svoj svečani dan biraju puder svetlije nijanse od svoga tena.

O ukusima se ne da raspravljati. Još je Nagib Mahfuz (1911-2006), egipatski nobelovac, u svojoj čuvenoj trilogiji pisao o glavnom junaku – kairskom ocu, suprugu i glavi porodice, čija je ljubavnica bila izrazito bela žena. Ona je još bila krupna i punije građe, tako da „ispuni ceo krevet“. Za njegove pojmove, ona je bila prava lepotica.

Kod nas bi se verovatno bolje kotirala neka „mala garava, crna kao braća Arapi“.

Plavuša u arapskom svetu obavezno dobije i nadimak Šakira. Sumnjam da to ima veze sa poznatom pevačicom Šakirom, čije ime na arapskom znači „zahvalna“. Pre će biti da je od reči „šaQra“ (شقراء) što znači „plavuša“.

Kad naša plavuša ode put Orijenta, po povratku je obično pitaju koliko su kamila nudili za nju bogati šeici. Jedna mi se plavuša hvalila na aerodoromu kako odlično prolazi zahvaljujući svojoj svetloj puti. Navodno, zbog toga što je plava, Arapi joj stalno nude neke popuste i sniženja. Kao dokaz, videla sam njen kofer koji se skoro raspao od pretrpanih stvari… I sve to uz moto: „Hej Šeki Šeki tako ti Alaha, dovešću te Šeki do prosjačkog štapa“ ♬ ♪ ♩ ♫ „Šeki“ je ovde, jelte, „šeik“. Hipokoristik imenice šeik.

I pazite, nemojte mešati reč „šeik“ (množina: „šeici“) sa rečju „šeih“/„šejh“ (množina: „šeihovi“/„šejhovi“). Iako su nastale od iste arapske reči (شيخ), ove dve lekseme u srpskom imaju različita značenja. Klajn i Šipka u svom „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ navode njihova značenja: šeik – 1. poglavar arapskog plemena; vladar šeikata; šeih – 2. poglavar verske zajednice kod muslimana; starešina tekije. 3. titula učenog čoveka ili čuvenog govornika“

Jovan

Ponovo mi je stigao jedan zahtev za „dešifrovanje“ – ovoga puta vrlo jednostavan. Već na prvi pogled sam ustanovila da je u pitanju ime Jovan. Ali ne arapska varijanta ovog internacionalno prepoznatljivog imena, već naprosto srpska varijanta imena Jovan napisana arapskim slovima. Ime Jovan postoji kod mnogih naroda hrišćanske tradicije, pa i kod hrišćanskih Arapa. Vodi poreklo iz hebrejskog jezika i znači „Bog je milosrdan”. Kod nas glasi Jovan, na engleskom Džon (John), na španskom Huan (Juan), na ruskom Ivan (Иван), na portugalskom Žoao (João), na francuskom Žan (Jean), na italijanskom Đovani (Giovanni), na nemačkom Johanes (Johannes), na mađarskom Janoš (János), na grčkom Joanis (Ιωάννης), uz mnoge druge varijante i oblike. Za ime Jovan, na arapskom imamo oblik Johana (يوحنا) među hrišćanima, dok muslimani preferiraju oblik Jahja (يحيى). Po svoj prilici, dotični Arapin, što u Hurgadi ispisuje turistima na papirusu željena imena, nije povezao naše ime Jovan sa arapskim Johana/Jahja, čije sazvučje znatno odstupa od našeg oblika. Zato je ime napisao onako kako je čuo, prostom transliteracijom (što se kaže, „po Vuku“).

Često i meni ljudi traže da im napišem imena na arapskom. Živorad, Milivoje, Ljubica i slična imena zahtevaju prostu transliteraciju na arapski. Ako su u pitanju imena Lejla, Fatima, Tarik itd., onda mora da se zna arapski original, jer princip transliteracije može da dovede do pogrešnog rešenja. Recimo, Tarik se piše slovima za tvrde glasove T i Q, sa dugim /a/ na prvom slogu i kratkim /i/ na drugom… a ako stavimo meko T i K, kratko /a/ i dugo /i/ – eto ti pogrešnog imena!

Jednom su mi tražili da napišem ime Nermina. Činilo mi se da to nije arapskog porekla, ali nisam bila sigurna, pa rekoh da ću da proverim… U međuvremenu, dobijam odgovor da ne treba – već su pronašli preko Gugla!

Nisam rekla tada, al’ zato ću sada: To što ste bacili neko ime na Google Translate i dobili ne znam kakvu transliteraciju, ne znači da to ime postoji na arapskom i da je to njegov pravi oblik! Ajd’ uzdravlje!

Inat

Stara srpska poslovica kaže: „Od inata nema goreg zanata”. Zato, dragi moji, nemojte se inatiti, već probajte ovo zanatsko pivo koje, uzgred budi rečeno, nosi ime arapskog porekla.


Vala, istina je! Naša reč „inat“ je arapskog porekla. Nastala od arapske reči „inad“ (عناد), kod nas je ušla preko turskog, gde kažu „inat“, isto kao mi. Postoji čak i udruženje srpsko-turskog prijateljstva koje se zove „Inat“, što ne mora da ima nužno negativno značenje. Reč „inat“ ne znači samo prkos i tvrdoglavost, već i upornost…


Inat je jedna od cca. 8000 turcizama kod nas, a mnogi od njih su zapravo arabizmi – reči koje su u turski ušle iz arapskog jezika.


Meni je uvek bilo zanimljivo to što smo zajedno sa turcizmima usvojili i neke turske sufikse. Recimo, sufiks -džija. Imamo ga baš u reči „inadžija“ (može i „inačija“), ali i u drugim turcizmima/arabizmima, kao što su „sajdžija“, „provodadžija“ ili „buregdžija“. Ovaj sufiks se kod nas odomaćio, pa smo počeli da ga lepimo i na neke reči koje nisu orijentalnog porekla: „sladoledžija“, „filmadžija“, „kursadžija“, „kamiondžija“, „tupadžija“ … a može i „pivdžija“.


I zato za kraj (iako ovo verovatno nije halal), nazdravimo za početak nove školske godine! – i u inat svima!


Literatura:
Teufik Muftić – Arapsko-bosanski rječnik
Abdulah Škaljić – Turcizmi u srpskohrvatskom
Klaljn & Šipka – Veliki reliki rečnik stranih reči i izraza