Category: arapski jezik

Cvrc, Milojka

Pitali mene da prevedem na arapski neku brošuru o voćnim čajevima, koje žele da prodaju na arapskom tržištu. Tražila ja da vidim tekst i shvatila da ovaj posao nije samo prevodilački, već zahteva i neke druge veštine – što će naravno uticati i na cenu.

Jedna od grešaka koju neiskusni prevodioci prave je da brzopleto kažu nisku cenu, računajući da će oni to očas posla prevesti, a posle bude „cvrc, Milojka”. Treba prvo pažljivo pogledati, razgovarati sa klijentom i analizirati ciljnu grupu. Ja sam tako uradila i ustanovila da bi prost jezički transfer ovog teksta bio potpuno beskoristan bez kopirajtinga, transkreacije i saradnje sa grafičkim dizajnerom…

Kopirajting je ovde vrlo važan, jer to je veština pisanja prodajnog teksta. Ako izvorni tekst nije napisan kopirajterski, onda prevodilac mora da bude vešt kopirajter, da bi svojim tekstom potrefio pravu žicu arapskom kupcu.
Svaki prodajni tekst ima i neki slogan, a za to je potrebna veština transkreacije. Treba pročitati izvorni slogan, a potom ga zaboraviti i osmisliti novi, koji će biti efektan kod arapske ciljne grupe.

Pitala sam klijenta u kojoj arapskoj zemlji planira da prodaje te čajeve, da bih se odlučila između arapskih cifara (0123456789), ili onih hindu (٠١٢٣٤٥٦٧٨٩), što se koriste u nekim arapskim zemljama.

Od arapske ciljne grupe zavisi i izbor termina, a to su u ovom slučaju nazivi voća. U arapskom se nazivi nekih voćki razlikuju od zemlje do zemlje, pa treba biti oprezan (u to sam se lično uverila kada sam u tuniskom restoranu naručila lubenicu, a dobila dinju).

I na kraju, pitala sam klijenta u kom formatu želi da mu pošaljem tekst. Reče: „U Wordu, a mi ćemo to dati grafičkom dizajneru da ubaci u brošuru”. Odmah sam znala da će to biti problem! Dizajner ne zna arapski, pa neće videti ako se tekst poremeti, ako brojke, zagrade i procenti odu na pogrešno mesto, a neke reči se pretvore u nečitljivu hrpu slova. Čim on ispravi jedno, poremeti se nešto drugo, pa daj „share screen”, pa objašnjašavaj plastično… Lakše mi da sama naučim grafički dizajn i uzmem stvar u svoje ruke!

I tako sam shvatila koliko je važno ceniti svoje vreme i energiju, a svoje konsultantske usluge umeti dobro naplatiti

Taftaf

Da me neko pita šta najviše volim od arapske književnosti na srpskom jeziku, moj odgovor bi bio: „Pogovore Srpka Leštarića”. Čitajući tekstove koje je ovaj izvrsni arabista i književni prevodilac pisao iza svojih prevoda, došla sam do zaključka da svako vredno književno delo koje je prevedeno na strani jezik treba da ima predgovor ili pogovor – naročito ako je u pitanju prevod sa nekog egzotičnog jezika, o čijim govornicima i zemljama malo znamo. U tom bi pogovoru prevodilac trebalo nam približi društvene, istorijske, kulturne i druge prilike vezane za radnju i razumevanje dela, jer prosečan čitalac o tome verovatno nema pojma. Sigurna sam da bi svaki čitalac kom se svidi neko strano delo želeo da pročita i reč prevodioca, tj. njegovo tumačenje kao verbalizaciju sopstvenih misli i zaključaka o delu.

Čitala sam nekoliko sjajnih romana Perl Bak koji govore o sudaru kineske i japanske kulture sa Zapadom, ali na kraju mi je uvek nekako delovalo nedorečeno to što ova izdanja nisu imala pogovor. Kada su u pitanju prevodi arapske književnosti, gde god je bilo pogovora, čitala sam ih jer to mi je struka. A ako se ograničim samo na ono što je prevodio Srpko Leštarić, to je uvek bilo i uživanje. Kod njega u pogovorima nema dosadnih i suvoparnih delova koji čitaoci redovno preskaču, već je sve sočno i pitko. Čitajući tako nešto, čovek može da obogati svoj rečnik na najbolji mogući način.

Na slici vidite njegov prevod arapskih narodnih priča sa područja Iraka, koje su dugo usmeno prenošene, a potom i zapisane u jednoj zbirci, što je decenijama skrivana od rata u podzemnim bunkerima iračkog muzeja. On ovde piše pogovor u 1. licu, opisujući kako je tragao i kojim putevima došao do ovog vrednog dela, o kom se kod nas nije ništa znalo (iako je, kako kaže, ono dosta uticalo na usmenu tradiciju Srba).

Kao i mnoge narodne priče, i ove su pune erotike, a Srpko na tu temu kaže: „U Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno“.

Hoda Barakat

Mnogo volim ove skraćene i pojednostavljene verzije arapskih romana, u kojima se autori trude da prenesu istu poruku i emociju koju ima originalni roman, ali uz određena prilagođavanja, zamenu nekih retkih i manje poznatih reči onim frekventnijim i dodatna vežbanja koja olakšavaju razumevanje teksta. Pored toga, ovakve knjige obično imaju i jezičke vežbe koje pospešuju pisanu i usmenu produkciju na arapskom jeziku, pregršt korisnih napomena u vezi s kulturno-istorijskom pozadinom romana i upućivanje na razne audiovizuelne izvore na vebu.

Knjiga koja je na slici je je jedna od takvih, pa je veoma zgodna za neki početni nivo proučavanja arapske književnosti u originalu. Reč je o nagrađivanoj libanskoj spisateljici Hodi Barakat i njenom romanu „Moj gospodar, moja ljubav“ (سيدي وحبيبي) čija je radnja smeštena usred građanskog rata u Libanu.

Ranije sam već čitala jedan skraćeni roman, koji je priredila Lejla Familiar, i poredila sam ga sa originalom. Mislim da je urednica uspela sjajno da prenese poruku i ideju, pri čemu ništa suštinsko nije izgubljeno u procesu adaptacije.

Sada je došao red i na ovaj roman sa slike, koji već godinama čeka na mojoj polici da bude pročitan. Pošto me Georgetown University Press uvek pozitivno iznenadi knjigama uz arabistike, ne sumnjam u to da ću i ovog puta uživati.

Srpski za strance

Učila sam jednog Arapina srpski. Čovek učio, jer je oženjen ovde. Takoreći – srpski zet. Mislila sam da će biti lako, jer samo treba da pratim knjigu. Lekciju po lekciju, i to će ìći kao podmazano.

Al’ šipak. Već na prvoj lekciji sačekalo nas iznenađenje. Kada se predstavljamo, na srpskom možemo reći: „Ja sam“ ili „Zovem se“. Ali to nije sve! Može i „Ja se zovem“, „Moje ime je“ ili „Ime mi je“. Pa onda upitni oblik: „Da li se zovem“, „Da li se ja zovem“, „Zovem li se“, „Zovem li se ja“

Arapin se tu već hvata za glavu.
– Šta je ovo bokte?! – reče na arapskom.
– Polako, kažem ja, srpski jezik je lak. Videćeš.

Drugi dan. Učimo kako se izražava posedovanje. Možemo koristiti reči „njegov”, ili „njen”. Ali, čekaj – ako je ono što muškarac poseduje ženskog roda, onda nije „njegov”, već „njegova”, a ako žena poseduje nešto ženskog roda, ne kažemo „njen“ već „njena“. Ako muškarac poseduje nesto srednjeg roda, nije ni „njegov“ ni „njegova“ nego „njegovo“. A žena, ako poseduje nešto srednjeg roda, onda ne kažemo ni „njen“, ni „njena“ — već „njeno“. Pa onda množina: njihov, njihovi, njihova, njihove, njihovo

Sada se za glavu hvatam ja. Mislim da ću ovaj posao prepustiti nekom ko je završio srpski – i to ako je specijalizovao nastavu srpskog za strance.

A meni dajte nekoga kome mogu da predajem arapski, jer to dobro znam. Znam tačno kojim utabanim stazama da idemo, da bih mu približila sve zavrzlame arapskog jezika. Znam kako da mu prenesem to znanje, jer sam i sama tako učila. Poznajem metodologiju rada i znam kako da predupredim tipične greške koje učenici prave.

Zabluda je misliti da je neko kvalifikovan da predaje jezik samo zato što mu je to maternji. Moramo poznavati metodiku nastave tog jezika kao stranog. I nije dovoljno samo da nekome govorimo polako i gledamo ga u oči, kako bi razabrao šta zborimo na našem maternjem jeziku, za koji verujemo da je najlakši i najlogičniji na svetu.

A onaj Arapin, kada je video kako baratam arapskom gramatikom i poznajem čak i neke izuzetke za koje ni on nije siguran kako se pišu, reče: – Pa, ti znaš arapski bolje od mene! Ja se nasmejah. – Sigurna sam da ne znam, ali sam isto tako sigurna da bolje od tebe znam da ga predajem.

Taha Husein

„Tako ja sebe vidim: u mojim zatvorima,
u moja tri zatvora.
I ne pitaj odakle je ta bolna vijest.
Jer, izgubio sam svoje oči,
jer moram biti u kući,
a moja duša zarobljena je u bijednome tijelu“


(Tako je pisao Abu el Ala el Maari, slepi pesnik iz 11. veka, kojeg je Taha Husein – budući da je i sam bio slep – voleo i često citirao).


Ko je pratio moje objave možda je primetio da izuzetno cenim Tahu Huseina (1889–1973), egipatskog pisca starije generacije savremenih arapskih pisaca, čiju sam autobiografiju „Dani“ (ar. الأيام) čitala čak tri puta. Malo ko ne bi bio ganut njegovom ispovešću o odrastanju u egipatskom selu i studiranju u Kairu, koje je u „Danima“ dočarao onako kako je i sam doživeo – a on je svet oko sebe opažao dodirom, sluhom, mirisom… (ipak, to ga nije sprečilo da kasnije doktorira na Sorboni, postane ministar prosvete, i u svojoj zemlji proglasi osnovno i srednje obrazovanje besplatnim).


Taha Husein je bio poznat po čistom arapskom književnom jeziku i izražavanju jednim višim stilom, koji je bio težak za razumevanje, kako prosečnom govorniku, tako i studentu arapskog jezika. Sa knjigom koju vidite na slici, čitanje Tahe Huseina odjednom postaje lakše… Njegovo remek-delo ovde je podeljeno na delove, praćene ciljanim jezičkim vežbama, korisnim napomenama i glosarima manje poznatih reči. Sa svojim književnim smernicama, istorijskim kontekstom i društvenim temama Huseinovog doba, ovaj udžbenik može biti koristan i na času i za samostalno učenje kod kuće.


Listajući knjižicu, koja mi je tek stigla jutros, sve sam više uverena u to da će student arapskog jezika, koji želi da čita Tahu Huseina u originalu, moći da se – kako je to Taha voleo da kaže – baci u ovo more znanja i u njemu sav utone.

Derviš i smrt

Kada sam u srednjoj školi čitala roman „Derviš i smrt“ najviše mi se dopao njegov početak, odnosno stihovi koji stoje pre prvog poglavlja. Iako tada nisam znala ništa o Kuranu i o arapskom, oni su na mene ostavili snažan utisak, jer izražavaju jednu od velikih istina ovoga sveta i navode na razmišljanje o svrsi i prolaznosti:
„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru kad zablijedi;
Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.
Svaki je čovek uvek na gubitku… Dugo vremena nisam znala odakle je Selimović uzeo ove stihove. Jasno je da je iz Kurana, ali koja *sura i koji *ajet?! Rešim ja, nedavno, da to i saznam, pa stanem da kopam po internetu i otkrijem da Meša Selimović ustvari nije bukvalno citirao Kuran. Ustvari, on je ove stihove sam stilizovao, koristeći delove nekih kuranskih sura i ajeta. Prenosim vam ih u originalu, a nakon toga i u prevodu Besima Korkuta.
نٓ ۚ وَٱلْقَلَمِ وَمَا يَسْطُرُونَ
فَلَآ أُقْسِمُ بِٱلشَّفَقِ وَٱلَّيْلِ وَمَا وَسَقَ
وَٱلشَّمْسِ وَضُحَىٰهَا وَٱلْقَمَرِ إِذَا تَلَىٰهَا وَٱلنَّهَارِ إِذَا جَلَّىٰهَا
لَآ أُقْسِمُ بِيَوْمِ ٱلْقِيَـٰمَةِ وَلَآ أُقْسِمُ بِٱلنَّفْسِ ٱللَّوَّامَةِ
وَٱلْعَصْرِ إِنَّ ٱلْإِنسَـٰنَ لَفِى خُسْرٍ إِلَّا ٱلَّذِينَ ءَامَنُوا۟ وَعَمِلُوا۟ ٱلصَّـٰلِحَـٰتِ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلْحَقِّ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلصَّبْرِ
Nūn. Tako Mi kalema i onoga što oni pišu (68:1)
I kunem se rumenilom večernjim i noći, i onim što ona tamom obavije (84:16-17)
Tako Mi Sunca i svjetla njegova, i Mjeseca kada ga prati, i dana kada ga vidljivim učini (91:1-3)
Kunem se Danom kada Smak svijeta nastupi i kunem se dušom koja sebe kori (75: 1-2)
Tako mi vremena – čovjek, doista, gubi, samo ne oni koji vjeruju i dobra djela čine, i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje (103: 1-3)

  • „sura“ (سورة) – poglavlje Kurana; „ajet“ (آية) – stih Oznake u zagradama iza citata u Kuranu označavaju koja je sura i koji ajet preuzet.

Slovo iže

Malo je reći da sam se iznenadila kada sam saznala da je reč „gibanica“ arapskog porekla. Ovo tradicionalno srpsko jelo je nešto u šta nisam imala sumnju da je autentično, da je naše, srpsko… sve dok nisam saznala za ovaj podatak.

Kako navodi srpska istoričarka i stručnjak za orijentalistiku, Olga Zirojević, reč „gibanica“ dolazi iz egipatskog arapskog, budući da se upravo na ovom dijalektu arapskog jezika „sir“ kaže „gibna“, sa množinom „giban“ (ar. جبن).

I to mi je nekako dobro došlo kao uvod, da vam ispričam nešto što već duže vreme planiram. Reč je o anegdoti koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koju sam mnogo puta slušala dok je u društvu prepričavala moja tetka, smejući se uvek njenom duhovitom završetku.

Ali pre same priče, moram da vam objasnim nešto, da biste je bolje razumeli. U priči se pominje slovo „iže“, a to je slovo kojim se u glagoljici, i ćirilici pre Vukove reforme, beležio glas /i/. Slovo iže je bilo poznato kao teško za pisanje i svi su učenici muku mučili dok nisu naučili lepo da ga ispisuju.

Priča ode ovako…

Imao jedan kaluđer poveći kotur sira, pa povremeno sekao od njega malo po malo i jeo. A njegovi đaci, kad videše kakav sir ima, stadoše i oni da seku tanke kriške i jedu kradom da ovaj ne vidi. Primetio kaluđer da mu jedu sir, pa uze onaj kotur i na mestu gde su sekli ureza slovo iže. Ako bi se đaci usudili da odseku parče, slovo iže bi nestalo, pa bi bili otkriveni u krađi… Doseti je jedan đak, pa stade da vežba da piše slovo iže. A kad ga usavrši, on ti ode i uze onaj sir i odseče sebi parče, pa napisa novo slovo iže. Sutradan opet dođe, iseče novo parče i napisa novo slovo iže…

Trajalo to nekoliko dana, a kaluđer prvo mislio da niko njegov sir nije ni takao. Ali kad prođe neko vreme, beše mu nešto čudno, pa uze onaj sir, zagleda u njega i reče: „Jeste slovo iže, al’ sirca sve niže“.

Eto, to je zapisao Vuk, moja tetka prepričala, a ja svojim rečima vama ispričala!

UX (kopi)rajter

Pre 4 godine sam prvi put čula za zanimanje koje se zove UX writer. Bilo je to na konferenciji o novim tokovima u prevodilačkoj industriji i novim zanimanjima za filologe. Bukvalan prevod ovog zanimanja bi glasio „pisac korisničkog iskustva” jer je akronim UX nastao od izraza „korisničko iskustvo” (User eXperience). U zadnje vreme vidim da ga kod nas nazivaju „UX kopirajter”, što je slično „kopirajteru” (en. copywriter), još jednom od zanimanja za filologe 21. veka za koje nemamo srpsku reč.

Pazite sad – i UX (kopi)rajter i kopirajter pišu nešto što se zove „copy”, ali postoji razlika… Kopirajter piše reklamne slogane čiji je cilj prodaja proizvoda ili usluge. UX (kopi)rajter piše tekst aplikacija ili veb-sajtova, kako bi oni bili praktični i laki za navigaciju i upotrebu, odnosno da bi njihovi korisnici imali dobro korisničko iskustvo. Oba zanimanja su kao stvorena za filologe, tj. za sve one kojima pisana reč ide od ruke. Do sada se pokazalo da, iako IT stručnjaci mogu napraviti dobar sajt ili aplikaciju, oni ne mogu napisati tekst za isto tako dobro, kao što to mogu ljudi od pera.

UX i kopirajterski tekst se može prevesti na strane jezike i prilagoditi stranim tržištima, a to se naziva lokalizacija. Prevodilac koji se bavi lokalizacijom za, recimo, arapsko tržište – ne treba samo da zna arapski, već mora da poseduje i niz UX i kopirajterskih veština! Ovo je potrebno, da bi arapski prevod bio jednako efektan na arapskom tržištu, kao što je izvorni tekst na izvornom tržištu.

Poslednjih godina imam zadovoljstvo da, zahvaljujući saradnji sa firmom Phrase (ex. Memsource), koristim njihov proizvod Phrase Strings u nastavi. Ovaj sistem za upravljanje projektom lokalizacije nam pomaže da učimo o novim poslovima u prevodilačkoj i jezičkoj industriji, kroz vežbu i simulaciju različitih uloga. Prošlog semestra smo probali da integrišemo Phrase Strings sa Figmom, alatom za UX dizajnere i UX (kopi)rajtere i da tako čitav proces lokalizacije podignemo na viši nivo.

Ima još mnogo toga da se uči, pa se nadam da ćemo u narednom semestru zajedno upoznati još novih tehnologija i steći još veština koje će našim filolozima otvoriti mnoga nova vrata na tržištu rada.

Živi sin budnoga

Otkako je sajt BookDepository, sa kog sam naručivala knjige, ukinut, dugo mi ništa nije stizalo iz inostranstva. A onda sam saznala za novi sajt – Blackwell’s! Čim sam čula da se štrajk naših poštara okončao, naručila sam preko njega ovu finu knjižicu, da upotpunim svoju kolekciju (jer već imam nešto od istih autora). I evo je – preko sedam mora i sedam gora stigla je do mene knjiga „From Ibn Sina to Sindbad“! Od svetski poznatog naučnika i filozofa, Avicene (ar. Ibn Sina), preko Džahiza, el Kindija, Ibn Kutejbe, Averoesa (ar. Ibn Rušd), Ibn Batute, Ibn Halduna… pa sve do priča iz 1001 noći, Kelile i Dimne, Abu el Ale el Maarija, Ibn Tufejla, Haririjevih makama i drugih bisera arapske književnosti… ova čitanka i vežbanka je odlična za ovladavanje klasičnim arapskim jezikom, za studente na višim nivoima studija.

Prosečni čitalac bi se možda iznenadio kada bi saznao da su neka od ovih dela, za koje moguće nije ni čuo, imala snažan uticaj na zapadnu književnost. Recimo, poznato je da je novela „Živi sin budnoga“ (ar. حي ابن يقظان), andaluzijskog filozofa iz 12. veka Ibn Tufejla, možda nadahnula Danijela Defoa da napiše roman Robinzon Kruso. Ova novela, koju neki smatraju najvećim delom arapske prozne književnosti, je posle Kurana i „1001 noći“ treće najprevođenije delo s arapskog. To nije obična priča o usamljeniku na pustom ostrvu kojeg je othranila gazela, već filozofsko promišljanje o svetu oko nas, koje je uveliko inspirisano islamskom filozofijom. Živeći izlovano od ljudi, glavni junak posmatra svet oko sebe i intenzivno razmišlja o svemu što ga okružuje – biljkama, životinjama, prirodnim pojavama. Zahvaljujući intelektualnoj snazi i moći svog razuma, on dolazi do mnogih zaključaka o svetu koji ga okružuje i do spoznaje Boga, kao tvorca svega postojećeg…

Svetski dan arapskog jezika

Danas je Svetski dan arapskog jezika. Ovaj dan obeležava se od 2010, kada je Unesko odredio da će svaki naredni 18.12. biti posvećen arapskom jeziku, jer je na taj datum 1973. arapski postao jedan od 6. zvaničnih jezika UN. Od tada je prošlo ravno 50 godina. Čestitamo!

I možda je ova objava, koju sam inače planirala da napišem, pogodna baš za današnji dan, jer se radi o filmu koji je snimljen na najčistijem arapskom jeziku. Reč je o čuvenom filmu el Risala (Poruka), koji govori o nastanku islama. Ima ga na ovom linku, a na 19.50 minutu može se čuti početak 81. sure Kurana, „Prestanak sjaja“ (التكوير). Neki dan smo je slušali na času, jer sam želela da čujemo kako lepo zvuči čisti klasični arapski jezik, a naročito zbog toga što mi se ovo čitanje Kurana posebno sviđa i što mi je ovo omiljena sura. Omiljena zbog toga što je objavljena u rimovanoj prozi, pa njene reči, kada se lepo čitaju, zvuče čarobno – gotovo magijski.

I nemojte misliti da je u ovoj sceni prorok Muhamed! U islamu je zabranjeno prikazivanje njegovog lika, tako da nigde u filmu nećete videti da se on pojavljuje, već samo njegove pristalice, prvi muslimani…

Suru ću vam navesti u prevodu B. Korkuta:

Kada sunce sjaj izgubi,

i kada zvijezde popadaju,

i kada se planine pokrenu,

i kada steone kamile bez pastira ostanu,

i kada se divlje životinje saberu,

i kada se mora vatrom napune,

i kada se duše sa tijelima spare,

i kada živa sahranjena djevojčica bude upitana

zbog kakve krivice je umorena,

i kada se listovi razdijele,

i kada se nebo ukloni,

i kada se Džehennem raspali,

i kada se Džennet približi –

svako će saznati ono što je pripremio…

Ovi suru koristim kad studentima objašnjavam da je „ida“ nekada bio vremenski veznik, dok se danas koristi kao pogodbeni. I uvek im dam jedno tumačenje vezano za 8. i 9. stih – odnosi se na devojčice koje su u predislamskom periodu žive sahranjivali. Islam je tu praksu žestoko osudio. Kuran kaže da će ovako živo sahranjena devojčica na Sudnjem danu biti upitana zbog kakvog je greha ubijena, da bi se pripretilo njenom ubici.

Jer toga dana svako će znati ono što je uradio…

علمت نفس ما أحضرت..