Category: arapski jezik

Arapski kao izborni

Uvek mi izmami osmeh kada sretnem nekog ko mi je bio student u prvim godinama rada na Fakultetu. Tada sam držala arapski kao izborni predmet, koji su pohađali studenti s različitih smerova. Najviše ih je bilo s anglistike i turkologije, ali su dolazili i s lingvistike, književnosti, hispanistike, italijanistike, slavistike, romanistike… i svi su oni učili arapski, kao drugi jezik.

Jedne godine odlučila sam da se malo „reklamiram“, pa sam brucošima podelila letke s pozivom da uzmu arapski za izborni predmet i da dođu na prvo predavanje, zakazano u Biblioteci za orijentalistiku. Marketing se ispostavio kao pun pogodak – kada sam ušla u salu, biblioteka je bila prepuna. Tako je počela naša zajednička priča – naučili smo slova, savladali osnove gramatike i prošli kroz celu knjigu Arapski jezik 1.

Iako 4 semestra 2x nedeljno, koliko traju izborni jezici, nije dovoljno vremena za egzotičan jezik poput arapskog, studenti koji su dobro savladali gradivo su mogli uspešno da vode konverzaciju.

Razlika u godinama između mene i studenata tada je bila mala, pa smo se često družili i van nastave. Neke od njih i danas srećem, ili mi se jave online – i uvek se obradujem kada čujem da ne samo da pamte arapska slova, već se sećaju i celih lekcija koje smo zajedno prolazili, iako im arapski nije profesionalno opredeljenje. Kad nešto učiš iz ljubavi, to se teško zaboravlja.

Tako je bilo i sa mojom dragom Danijelom Stanić, koja je te „dve hiljade i neke“ išla na moja predavanja, a koju sam, spletom zanimljivih okolnosti, juče ponovo srela. Danijela nije samo jedna od onih koji su završili fakultet i stekli diplomu ( tj. „imaju ćagu u rukama“), već osoba koja aktivno živi književnost, širi znanje i kulturu, promoviše prave vrednosti i sprovodi svoju filološku misiju na najbolji mogući način. Kada sledeći put dođem u Arilje, volela bih da moja deca pohađaju njenu radionicu čitanja i pisanja – mesto na kojem se uči da ekran telefona nikada ne može zameniti miris knjige i onaj poseban osećaj zadovoljstva koji ona pruža.

Hvala Danijeli na lepom druženju, i što je sinoć ponovo zavladala ista atmosfera i energija, kao nekada u Biblioteci za orijentalistiku Filološkog fakulteta.

Sura Žene

Nedavno mi je stigla molba da prevedem jedan tekst. U pitanju je bio arapski rukopis na starom, požutelom papiru, iz ko zna kog veka. Rukopis je bio tako napisan, da je na prvi pogled delovalo nemoguće raščitati ga. Zaključila sam da bi ga prvo trebalo “dešifrovati”, pa tek onda prevoditi. Ali, ako bi se dokazalo da su moje pretpostavke tačne i da je u pitanju Kuran, onda ne bi bilo potrebe da se prevodi – jer Kuran je već preveden 🙂

Za većinu rukopisa koje dobijam, obično se ispostavi da su delovi Kurana. I za ovaj tekst se tako ispostavilo… Nakon prepoznavanja niza od nekoliko reči iz datog rukopisa, i njihove pretrage na Guglu, istraživanje me dovodi do kuranske sure Žene (al- Nisa’, النساء). Potom sam se služila metodom uporednog teksta, gde se Kuran poredi sa starim rukopisom – rečenica po rečenica, ajet po ajet. Kada imate uporedni tekst, lako je dešifrovati bilo šta. Ako nemate s čim da uporedite, onda to ide malo teže 🙂

Sura Žene je četvrta po redu kuranska sura, sa čak 176 ajeta. U prevodu Besima Korkuta, počinje ovako:

U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog!

1. O ljudi, bojte se Gospodara svoga, koji vas od jednog čovjeka stvara, a od njega je i drugu njegovu stvorio, i od njih dvoje mnoge muškarce i žene rasijao. I Allaha se bojte – s imenom čijim jedni druge molite – i rodbinske veze ne kidajte, jer Allah, zaista, stalno nad vama bdi.

2. I siročadi imanja njihova uručite, hrđavo za dobro ne podmećite i imetke njihove s imecima vašim ne trošite – to bi, zaista, bio vrlo veliki grijeh.

3. Ako se bojite da prema ženama sirotama nećete biti pravedni, o­nda se ženite o­nim ženama koje su vam dopuštene, sa po dvije, sa po tri i sa po četiri. A ako strahujete da nećete pravedni biti, o­nda samo sa jednom; ili – eto vam o­nih koje posjedujete. Tako ćete se najlakše nepravde sačuvati.

4. I draga srca ženama vjenčane darove njihove podajte; a ako vam o­ne od svoje volje od toga šta poklone, to s prijatnošću i ugodnošću uživajte.

5. I rasipnicima imetke, koje vam je Allah povjerio na upravljanje, ne uručujte, a njihov imetak za njihovu ishranu i odijevanje trošite; i prijatne riječi im govorite.

The Modern Egyptian Dialect of Arabic

Moje učenje arapskih dijalekata nikada nije bilo motivisano isključivo željom za konverzacijom, već i težnjom da ove govore razumem kao sisteme — da se udubim u njihovu strukturu i pristupim im sa naučnom pažnjom.

Knjiga koju sam pozajmila iz biblioteke savršeno se uklapa u tu moju potrebu. U njoj sam naišla na jednu zanimljivu priču, ispričanu paralelno na standardnom arapskom i egipatskom dijalektu.

Priča glasi:

Jedan učitelj matematike vozio se čamcem po moru. Dok su plovili, upita on čamdžiju:

— Čamdžijo, znaš li matematiku?

— Šta je to? — upita ga čamdžija.

— To ti je nauka koja obuhvata sva druga znanja — navigaciju, poljoprivredu, geografiju, astronomiju, pisanje, računanje…

— Ništa od toga ne znam — odgovori čamdžija.

Učitelj odmahnu glavom i reče:

— Šteta, propalo ti je pola života.

Čamdžija zaćuta, a čamac nastavi da plovi nepoznatim pravcem. Ni sam čamdžija nije primetio da su skrenuli, sve dok se nije podigao vetar i čamac počeo da tone. Tada on upita učitelja:

— Znaš li da plivaš?

— Ne znam — odgovori učitelj.

Na to će čamdžija:

— Šteta, propade ti ceo život.

Arapski jezik u asocijativnom testu

Pre nekoliko godina sam radila istraživanje gde sam pomoću asocijativnog testa pokušala da utvrdim šta ljudi misle o orijentalnim jezicima, narodima i zemljama, odnosno šta im prvo padne na pamet kada čuju ove pojmove. Asocijativni test funkcioniše tako što pročitate/čujete neku reč („stimulus“), a potom napišete/izgovorite prvu reč koja vam padne na pamet („reakcija“). Evo nekih zanimljivih delova tog istraživanja, u kojem je učestvovalo 654 ispitanika:

Stimulus „arapski jezik“ moje ispitanike najčešće je asocirao na arapsko pismo, koje su opisali čitavim nizom piktoresknih reči i izraza: piśmo 28, arapsko piśmo 19, hijeroglifi 19; hieroglifi 3; heroglifi; hieroglifi; hijeloglifi; “hijeroglifi”, znakovi 4; kukice; simboli; švrljopis; škrabotine 2; gomila tačkica; žvrljotina; interesantne šare (zapravo su slova); kvake; kodovi; kriva slova; krive linije; kuke i kvake; “kukičava” slova; lepe šare; neobični simboli; pismo u krivim linijama; slikanje; slike; sličice; talasi; ukras; crtanje; crteži; crtice; čudni znakovi; šifre; škrabopis.

Pažnju im je privuklo i to što se araspko pismo piše zdesna nalevo, pa neke od reakcija glase: s desna na levo 8; pisanje s desna na levo 6; pisanje sa desna na levo 3; desno na levo…itd. Jedan broj ispitanika je, verovatno slučajno, u svojim reakcijama naveo pogrešan smer pisanja: s leva na desno 5; sa leva na desno 2…i slično tome.

Od arapskih reči, ispitanici su navodili sledeće: merhaban 2, marhaba i merhaba; inšala i išnu-alah, salamalejkum i salem alejkum; salam i selam; habibi; šukran; alkohol; mahala; medresa.

Jedan ispitanik je naveo da arapski „verovatno nije isto što i turski“.

Sudeći po mnogim reakcijama, arapski jezik važi za milozvučan, ali ima i onih ispitanika kojima ne zvuči lepo – opisan je kao grleni, grub jezik, koji liči na kašalj, kreštanje, mumlanje i svađanje, a verovatno i na čudno lomljenje jezika.

Pažnju ispitanika privlači i frekventna upotreba glasa H, kog, po njihovoj oceni, u arapskom ima previše. Ovaj jezik našim ispitanicima zvuči kao neka od sledećih onomatopeja: hađibađi, jahfahf lafḥ, rghmrgh ili hhhhhhh.

Izvor: Heterostereotipi o orijentalnim jezicima u mreži verbalnih asocijacija

Dr. Nele Karajlić

Kada sam počela da studiram arapski, nisam znala da je nekadašnji frontmen jednog od mojih omiljenih bendova, Zabranjenog pušenja, dr Nele Karajlić ustvari sin jednog arabiste! Pravo ime ovog odveć duhovitog muzičara i pisca je Nenad Janković, a njegov otac bio je čuveni sarajevski arabista, orijentalista i univerzitetski profesor Srđan Janković. Knjiga koju držim u ruci, „Arapski izgovor s osnovama arapskog pisma“ je Jankovićevo delo koje sam dosta koristila na studijama, a ni danas ne mogu da ga zaobiđem kada spremam nastavu. On na tako prijemčiv i jednostavan način objašnjava neke pojave u arapskom jeziku, da ga uvek preporučujem učenicima kao referencu za sticanje nekih osnovnih znanja. Inače, zanimljivo je da je i sam Nele studirao orijentalistiku u Sarajevu, pred rat.

Zbog svog sarajevskog porekla i orijentalnog miljea u kom su nastajali, tekstovi pesama Zabranjenog pušenja puni su arabizama i stoga zanimljivi za proučavanje filolozima, lingvistima i ljubiteljima etimologije. Pomenuću samo neke od njih:

– U našoj ulici nema „fukare“
– Dok čekaš „sabah“ sa „šejtanom“
– Murga ide sredinom „džade“
– Fatma, bona, pusti „hajvana“
– Sjedoh negdje u gužvu, u „raju“
– Kaz’o je da će se vratit kad mu bude „ćeif“
– Zbog tebe sam zakasnio dajdži na „dženazu“
– Kada počne dernek i kad on zasvira, ne bi stig’o reći ni „Bismillah“
– Koji nikad ne prave „belaja“, koji nikad ne psuju Alaha

A evo i objašnjenja:

Fukara – فقراء sirotinja
Sabah – صباح jutro
Šejtan – شيطان đavo
Džada – جادة cesta, put
Hajvan – حيوان životinja
Raja – رعايا stado, podanici
Ćeif – كيف volja
Dženaza – جنازة sahrana
Bismillah – باسم الله U ime Allaha…
Belaj – بلاء nesreća

Izvori:
Teufik Muftić, „Arapsko-bosanski rječnik“
Abdulah Škaljić, „Turcizmi u srpskohrvatskom“

Džumani

Nedavno sam sebi poklonila ovu knjigu – podebelu gramatiku arapskog jezika. Već na koricama se može videti da je gramatika nesvakidašnja, tj. drugačija od onih na koje smo tradicionalno navikli. Na njoj su ispisane reči iz raznih dijalekata arapskog jezika, što govori da je ovo gramatika koja se ne bavi samo književnim jezikom, već takođe proučava i poredi različite arapske dijalekte. U njoj za mene ima mnogo zanimljivih stvari, koje se mogu čitati pred spavanje, kao roman. Sve te peripetije i zapleti u koje stupaju reči i rečce, sintagme i rečenice, pružaju novi uvid u svu kompleksnost jezika na arapskom govornom području.


Na kraju knjige – što je meni posebno zanimljivo – nalazi se nekoliko priloga. Reč je o tekstovima različite tematike, koji su detaljno analizirani iz ligvističkog ugla. Ima tu političkih govora, spontanih konverzacija, fragmenata iz romana i eseja, analize čuvene pesme Imrul Kajsa, znamenitog pesnika predslamske Arabije…


Među tim prilozima sam pronašla i jedan vic. Glavni junak u vicu je Džumani, seoska budala ruralnog Maroka. Džumani je čuveni lik iz marokanskih viceva, čiji pomen kod Marokanaca izaziva salve smeha. Ovaj komični lik nastao je po pravoj istorijskoj ličnosti, marokanskom političaru poreklom sa juga zemlje, Saidu el Džumaniju el Sahraviju.


Vic ide ovako:


Zaposlio se Džumani kao policajac, pa krenuo da hapsi ljude noću. Proveravao ko ima ličnu kartu, a ko nema. Jednog dana uhapsio nekog lika koji nema ličnu. Ovaj mu reče: „Pusti me samo da kupim cigarete, pa se vraćam“. Džumani ga pusti, a ovaj se ne vrati. Drugi dan, uhapsi on drugog lika, koji takođe nije imao nikakvu identifikaciju. Ovaj mu takođe reče: „Jel mogu samo da skoknem po cigare, pa se vraćam?“ Ali Džumani se ne da opet prevariti!!! Ovoga puta lukavo reče: „Ne, ti ostani ovde, a ja idem po cigare!“


Da li ste čuli ovaj vic i kod nas, u Srbiji? Ja jesam. Izgleda da sa Marokom imamo dosta toga zajedničkog.

Orijentalizmi u našim „narodnim“ pesmama

Keba: Zeman dođe, zeman dođe, svemu da kažem zbogom…

Zeman – arapski: vreme (زمان)

Rasta: I rekla je habibi priđi mi, ja više nisam mala… Habibi – arapski: ljubavi (حبيبي)

Dino Merlin u pesmi „Da šutiš“: Enta kalbi, enta kullun fii hajatii (ti si moje srce, ti si mi sve u životu)

أنت قلبي، أنت كل في حياتي..

Tijana M: Niko ne zna ko sa tobom spava i da te ludo voli žena od sultana…

Sultan – arapski/turski: vladar (سلطان)

Viki Miljković u pesmi „Zašto“: Ya habibi, ya habibi, ya habibi, ya umri… (ljubavi, ljubavi, živote moj)

يا حبيبي، يا حبيبي، يا عمري

Sanja Vučić: Samo tvoja hanuma, tvoj sam pancir, zaštita…

Hanuma – turski: Hanım (gospođa)

Lepa Brena: Udri, udri, udri Mujo, udri Mujo u tepsiju… Tepsija – turski: tepsi

Safet Isović: Ašikovah s dragom skoro svako veče

Ašikovati – od arapskog ʿāšiq (voleti strasno, udvarati se) عشق

Lepa Brena: Dođe jednom sa istoka bogat šeik crna oka…

Šeik  – arapski: starešina, plemenski vođa, ugledni muškarac (شيخ)

Uskrs u Egiptu

Uskrs u Egiptu može biti pravo zadovoljstvo za našeg turistu. Iako je Egipat pretežno muslimanska zemlja, značajan deo stanovništva čine Kopti – pravoslavci, baš kao i mi. Zahvaljujući tome, moguće je proslaviti Uskrs dok se uživa u toplom egipatskom suncu i moru.

Posebnu draž daje činjenica da dan nakon Uskrsa sledi egipatski nacionalni praznik Šem el Nesim (ar. شم النسيم), koji zajedno obeležavaju svi Egipćani – i hrišćani i muslimani. Tada se farbaju jaja, izlazi se u prirodu i u prazničnom duhu okupljaju porodice i prijatelji.

Zato je Uskrs idealna prilika za beg u ovu egzotičnu zemlju i uživanje u jedinstvenoj atmosferi praznika koji spaja različite tradicije.

Mama

Danas sam naišla na neku anketu u kojoj su građane pitali koja je najčešće korišćena reč na svetu. Ispitanici su imali različita mišljenja o tome, a neki su rekli isto što mislim i ja – da je najčešće korišćena reč „mama”.

Ovo me je podsetilo na knjigu ruskog lingviste Romana Jakobsona „Why ‘Mama’ and ‘Papa’?”, koja me je oduvek fascinirala. Jakobson tvrdi da sva deca sveta progovaraju na sličan način – koristeći najotvorenije samoglasnike i najzatvorenije suglasnike koje je čovek u stanju da izgovori. Taj spoj glasova najlakši je za artikulaciju onima koji tek uče da govore, a ujedno se ti glasovi i najjasnije razlikuju jedni od drugih.

Prve reči beba često zvuče kao: „mama”, „baba”, „dada”… Većina beba najpre izgovori „mama”, pa su žene koje su ih rodile s pravom sebi pripisale ovaj naziv. Ostali zvuci iz dečjeg gukanja, po istoj logici, postali su nazivi članova uže bebine porodice: baba, tata, dada, papa, nana… I nije to karakteristično samo za naš jezik – bucmaste američke bebe guču „mama” (engl. momma), one kovrdžave arapske takođe „mama” (ar. مامة), preslatki kineski bepci prvo progovaraju „mama” (kin. 妈妈), mali podsaharski Afrikanci na jeziku hausa dozivaju „mama”, a budući japanski sumo rvači, dok su još u pelenama, takođe kažu „mama” (jap. ママ).

Neke bebe prvo progovore reči „baba” ili „tata”, ali zbog toga mame ne treba da budu tužne – bebe ne znaju šta to znači, već samo eksperimentišu sa glasovima ljudskog jezika. A, pazite ovo: na arapskom se „tata“ kaže „baba”. Negde sam pročitala da se na gruzijskom „tata“ kaže „mama”, a „mama“ „deda” 

🙂

Ponekad u razgovoru s ljudima pomenem knjigu Romana Jakobsona, u čiju teoriju čvrsto verujem. Neki ljudi se sa njom ne slažu, smatrajući da se reč „mama” ipak razlikuje od jezika do jezika. A da li je to baš tako?
Tačno je da na srpskom imamo reč „majka”, na engleskom „mother”, na arapskom „umm”, na španskom „madre”… (nastavite niz), ali sve su one nastale od najčešće korišćene reči na svetu – a to je upravo reč „mama”.

Same same, but different

Jedan od arapskih romana koje je na mene ostavio snažan utisak je roman kuvajtskog pisca Sauda el Sanusija, „Bambusova stabljika“ (ساق البامبو).  Smešten manjim delom na postkolonijalne Filipine, a većim delom u naftaški Kuvajt, ovaj roman govori o mladiću rođenom u braku filipinske sluškinje i muškarca iz bogate kuvajtske porodice. Zaplet u romanu počinje tako što se Džozefin Mendoza zaljubljuje u Rašida Tarufa, jedinog muškog naslednika ugledne kuvajtske porodice, kod koje je radila kao kućna pomoćnica. Nakon kraćeg udvaranja, Džozefin i Rašid sklapaju tzv. običajni brak, a potom i zakonitu bračnu zajednicu u kojoj se rađa Isa, sin azijatskih crta lica.  

Pod pritiskom svoje majke, koja nije želela da prihvati dete filipinske sluškinje, plašeći se za ugled i budućnost porodice, Rašid šalje Džozefin i Isu na Filipine. Isa, kome je majka nadenula ime Hoze, je odrastao ubeđen da mesto na kom živi nije njegova prava domovina. Slušajući priče svoje majke o zemlji svog oca kao obećanom raju, živeo je u iščekivanju dana kada će ga otac, kako je obećao, odvesti u Kuvajt. Pošto je Rašid poginuo u Drugom zalivskom ratu, njegovo obećanje ispunjava prijatelj Gasan.  

Po dolasku u Kuvajt, Hoze se suočava sa nizom razočarenja u zemlju i narod koji je idealizovao. Članovi porodice Taruf mu nedvosmisleno stavljaju do znanja da se stide rođaka Filipinca, predstavljajući ga u javnosti kao slugu: „Ako te pitaju komšije ili posluga… ti si novi kuvar… To je samo privremeno… dok ne nađemo rešenje za ovaj problem“.

Hozeove azijatske crte lica uvek su bile prepreka njegovom kuvajtskom identitetu: „Bog te nije stvorio da budeš ovde. Ti pripadaš Filipinima. Kuvajćanin, ali „Made in Philippines“ – tako su ga zvali njegovi kuvajtski prijatelji. Jednom je bio uhapšen i proveo nekoliko dana u zatvoru, jer nije imao kod sebe dokument da dokaže da nije ilegalni filipinski radnik. Nakon brojnih neprijatnosti koje je doživeo, odbačen od porodice svoga oca, Hoze se vraća na Filipine. Tamo je pronašao svoj mir, prigrlivši obe strane sopstvenog identiteta.  

Izvor: Arapski roman alijenacije: Bambusova stabljika Sauda Sanusija / Ivana R. Gligorijević // Nasleđe. – Broj 52, 2022. – Str. 193-206.