Ivana Gligorijević – Page 3

Student arapskog u Tunisu

Jedna od najtežih stvari arapske gramatike jesu brojevi i zato svaki student koji njih dobro nauči samouvereno odlazi u arapsku zemlju da se cenka: – Dobar dan, jel imate majice sa natpisom „Tunis“? Treba mi za mamu, tatu, brata, sestričinu, strinu, ujnu.

I dok mu prodavac oduševljeno pokazuje različite brojeve i modele, dok zajedno diskutuju o cenama u evrima i tuniskim dinarima, student raste od sreće jer je ovladao tajnama arapskih brojeva. Da biste razumeli to ushićenje, moram da vam ispričam kako ovi brojevi funkcionišu:

U arapskom broj mora biti suprotnog roda od imenice koja se broji. Ali to ne važi za sve brojeve, već samo za one od 3-10 i 13-99. Broj 1 iza sebe zahteva jedninu, 2 dvojinu, a oni od 3-10 genitiv množine. Brojevi od 11-99 traže da se iza njih stavi akuzativ, a oni preko 100 genitiv jednine. U dvocifrenim brojevima prvo se izgovara jedinica pa desetica. Brojevi od 13-19 imaju antipolaritet, što znači da im je jedinica u muškom a desetica u ženskom rodu – to ako je ceo broj muškog roda. A ako je ceo broj ženskog roda, onda obrnuto! Ako brojite do 10 apstraktno, 1 i 2 biće u ženskom rodu, ostali brojevi u muškom… I da ne dužim.

Vratimo se na našeg studenta…. U nekom trenutku razgledanja robe, prodavac je spontano prešao na tuniski dijelakat, u kom se izgovor brojeva malkice razlikuje od književnog arapskog. Ali ipak, student je mogao da razume i da se snađe, pa zadovoljno reši da kupi i više robe nego što je u početku planirao.

Sav srećan zbog dobre pogodbe, prodavac uze da računa one cene i ushićeno izgovara ukupan iznos koji student treba da plati: quatre-vingt-quinze! Ovde se desilo ono što je uobičajeno za Tunišane u razgovoru sa strancima, a to je da se automatski i potpuno nesvesno prebace na francuski. Zbunjeni student stade da se presabira: „Quatre-vingt-quinze je u prevodu: četiri-dvadeset-petnaest“. O, muke! Da li da odustane od kupovine? Priseća se časova francuskog iz srednje: četiri-dvadeset je 80, četiri-dvadeset-deset je 90, to znači da je četiri-dvadeset-petnaest — 95! Zadovoljno je pružio novac.

U hotel se vratio s punim kesama i zaključkom da to što se upisali Filološki nikako ne znači da ste pobegli od – matematike.

Šah-mat

Jedna od prvih stvari koju smo naučili na Fakultetu je bio podatak da je izraz „šah-mat“ arapskog porekla i da znači „Kralj je mrtav“ (الشاه مات). Kasnije sam saznala da reč „šah“ nije izvorno arapska, već dolazi iz persijskog, dok je „mat“ nastalo od arapskog glagola „māta“, što znači „umreti“. Mi u srpskom imamo i pridev „mat“ (bez sjaja, taman, zagasit), koji smo uzeli iz francuske reči, а koja opet dolazi od arapskog glagola „māta“.

Izraz šah-mat me uvek podseti na jednu knjigu koju sam čitala u detinjstvu, a zvala se „Zanimljiva matematika“. Pored brojnih matematičko-logičkih zavrzlama, ova knjiga imala je i jednu legendu o tome kako je nastao šah. Priča ukratko ide ovako:

Kada je indijski car naučio da igra šah, bio je ushićen lepotom te igre, pa je pozvao svog podanika koji ju je izmislio, s namerom da ga bogato nagradi.

– Kaži šta želiš!

– Gospodaru, neka mi se za prvo polje šahovske table da jedno pšenično zrno. Za drugo polje naredite da mi daju 2 zrna, za treće – 4, za četvrto – 8, za peto – 16, za šesto – 32…

– Dosta! Dobićeś zrna za sva 64 polja šahovske table. Ali znaj da tvoja molba nije dostojna moje darežljivosti, jer tražeći takvu ništavnu nagradu ti omalovažavaš moju milostivost. Idi sad i čekaj da ti moji podanici donesu vreću sa pšenicom!

Za vreme ručka car se interesovao da li je ovaj dobio željenu nagradu. – „Nije gospodaru. Dvorski matematičari još broje zrna“. Uveče pre spavanja, car se još jednom interesovao za nagradu. – „Gospodaru, matematičari rade bez prestanka“. Ujutru se car opet interesovao, kada su mu podanici najavili da žele nešto da mu saopšte.

– Gospodaru, izračunali smo količinu zrna koje treba da isporučite kao nagradu i taj broj je toliko velik da u svim Vašim ambarima nema toliko zrna. Nema ga dovoljno ni u žitnicama celoga carstva. Ne može se naći ni na svim prostranstvima zemlje. Pretvorite sva carstva u oranice, naredite da se isuše sva mora i okeani, naredite da se otopi sav sneg i led, pa posadite pšenicu na svu tu zemlju – i tek onda ćete moći da isporučite svoju nagradu!

Car je bio zapanjen:

– „Kažite mi taj čudovišni broj“.

– “Taj broj iznosi 18 kvadriliona 446 triliona 744 biliona 073 milijarde 709 miliona 551 hiljadu i 615”, reče mu podanik.

I bogati plaču

Dobila sam nedavno poklon iz Abu Dabija – knjigu “Misli o sreći i pozitivnosti (تأملات في السعادة والإيجابية)”, knjiga šeika Muhameda Bin Rašida el Maktuma, milijardera, vladara Dubaija i potpredsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Ovaj šeik, koji je postao slavan po tome što je predvodio transformaciju Dubaija u vrhunsku poslovnu i turističku destinaciju, u svojoj knjizi kaže: “Pozitivnost je način razmišljanja, a sreća stil života. Neće te ućiniti srećnim ono što imaš i ono što radiš, već način na koji razmišljaš o svemu tome”

الإيجابية هي طريقة تفكير، والسعادة هي أسلوب حياة. ليس ما تملكه، أو ما تفعله هو ما يجعلك سعيداً، بل كيفية تفكيرك بكل ذلك.

Treba li nam pomoć kod glagola „trebati”?

Dok sam čekala red u jednoj instituciji, pažnju mi je privukao plakat na zidu i njegov slogan koji kaže: „Da li vidite one koji trebaju pomoć?“ Nešto mi je bilo čudno u ovoj konstrukciji, pa sam se zapitala na kom je jeziku napisana…

Gledam kontakt telefon u dnu plakata – piše +381, gledam domen veb-sajta – piše .rs. Gledam slogan – liči mi na hrvatski jezik! Jeli to neka kopirajterska caka, pitam se ja. Ili se možda kopirajter napio kad je ovo sastavljao? Ili jednostavno ne poznaje dobro pravila srpskoga jezika? A nije da nisam i ranije viđala kopirajtere koji prave istu grešku. I ne samo kopirajtere… Sa glagolom „trebati“ grešimo svi, pa nam on nekako dođe kao crna ovca srpske gramatike.

Pravopis kaže: kada se koristi u značenju „valjati“, koristi se bezlično („treba da odu”, „trebalo bi da odemo”), a ako se koristi u značenju „biti potreban“, onda se menja u licu i broju („trebaš mi”, „trebaju nam”). To znači da ne treba da govorimo „trebaM da idem“, već bi trebalo reći „treba da idem“. Ponekad čujem ljude da kažu i nešto tipa: „trebam ići“. Kontrukcija „treba + infinitiv“ je mnogo češća u hrvatskom jeziku, dok je kod nas uobičajeno „treba + da + prezent“.

S druge strane, mi možemo reći da nam „trebaju nove patike” ili da nam je „trebala nečija pomoć” jer u ovom slučaju glagol „trebati” znači „biti potreban“ i menja se po licu i broju. Ali opet ne ide da kažemo „ja trebam tebe“ i „mi trebamo pomoć“ nego „trebaš mi“ i „nama treba pomoć“.

Negde sam izguglala da se oblici tipa „trebam pomoć“ i „trebam ići“, koji su karakteristični za hrvatski, ni kod nas ne smatraju nepravilnim. Oni su, naime, retki u spskom, ali se mogu javiti u odgovarajućem stilu i kontekstu. Verovatno su oni kod nas zaostavština srpskohratskog jezika…

Moram priznati da me je sve ovo iznenadilo, jer sam mislila da su skroz nepravilni. Ja ipak preferiram da kažem „treba mi pomoć“ „treba da idem“ i slično, tako da sam na to što sam izguglala vrlo brzo i – oguglala.

Meka

Da li ste nekada u hotelu u muslimanskoj zemlji videli ovaj znak? Reč je o znaku sa slikom Kabe (ar. الكعبة), poznatog svetilišta koje se nalazi u Meki (ar. مكة). Tu je i strelica koja pokazuje Kiblu (ar. القبلة), tačku prema kojoj se muslimani okreću pri molitvi, a ona je određena baš prema položaju ovog svetog grada u Saudijskoj Arabiji.

Meka nije samo mesto kojem se muslimani okreću dok se mole, već i mesto koje svake godine pohode milioni pripadnika ove vere. Svakom muslimanu je obaveza, ako mu to dozvoljavaju finansije i zdravlje, da bar jednom u životu poseti ovaj grad. Zbog toga se Meka smatra jednim od najposećenijih gradova na planeti…

Kad smo već kod Meke, ne mogu a da ne spomenem jednu pojavu koja se iz engleskog jezika prenela kod nas. U pitanju je korišćenje reči „Meka“ u prenesenom značenju, kao metafore za „mesto gde odlazi mnogo ljudi“. Sigurno ste nekada čuli da kažu kako je Pariz turistička Meka, Dubai meka gradnje i potražnje, Beograd balkanska hedonistička Meka, Beč meka za srpske gastarbajtere, a Singapur Meka za superbogate. Pa onda naslovi: „To i to ostrvo je prava meka za ljude koji žele nešto više od odmora“, „Taj i taj restoran je gastro Meka za ljubitelje ribljih specijaliteta“, „Neki tamo tržni centar je šoping Meka za one sa dubokim džepom“, „Dotični univerzitet je postao meka za masovno nostrifikovanje diploma“ i tako dalje.

Pored simpatičnih konstrukcija „šoping meke“ i „gastro meke“, skoro sam pronašla i jednu novu, kojom se pojačava iskaz, i to tako što se uz Meku dodaje i drugi sveti grad u Saudijskoj Arabiji – Medina. Pazite sad naslove: „Nećemo mi da budemo meka i medina za krimose“, „To mesto je Meka i Medina nerada i stranačko-rođačkog zapošljavanja”, „Splavovi su Meka i Medina za dotičnu populaciju…“ i mnogi drugi.

Ovako upotrebljene, Meka i Medina se u našim medijima nekada pišu malim, a nekada velikim početnim slovom. Ja mislim da je bolje malim, jer ih ne treba povezivati sa dva sveta grada u Saudijskoj Arabiji, već shvatiti kao okamenjene konstrukcije koje su se uveliko odvojile od svog osnovnog značenja i postale novi metaforički izrazi srpskoga jezika.

Pidžin iz Krnjače

Godinama se družimo i pričamo o lingvistici Olga Zdravković i ja. Dugo već planiramo da zajedno napišemo neki rad, ali nikako da nađemo neku zanimljivu temu.

A onda… njen posao u Centru za azil Krnjača doneo nam je ideju! Ljudi koji tamo borave govore arapski, persijski, paštu, dari, urdu, kurdski, hausa, svahili, rundi, engleski, pomalo srpski i mnoge druge jezike. Ima ih iz svih krajeva sveta, nemaju zajednički jezik, a žele da komuniciraju.

Radeći 7 godina u Centru, Olga je mogla da vidi kako među izbeglicama nastaje zajednički jezik, koji predstavlja mešavinu različitih jezika, a služi za zadovoljavanje njihovih osnovnih potreba: hrana, odeća, higijena, dokumenta, lekovi… pa i odlazak na „gejm“ (u ovom jeziku „gejm“ označava organizovani pokušaj ilegalnog prelaska granice, kako bi se domogli EU).

Kao lingvista, Olga je prepoznala da je ovde u pitanju pidžin – kontaktni jezik koji se javlja kod ljudi koji govore različite jezike, a žele da komuniciraju (a koji je ime verovatno dobio po kineskom izgovoru engleske reči „biznis“).

I tako je, zahvaljujući Olginom prikupljanju građe i mom iskustvu u pisanju radova, nastao rad neobičnog naslova: Mi Baguađa piniš, mi go gejm“ (Bukvalno: „Završio sam sa Bogovađom i sada idem na granicu“. Pravo značenje: „Idem dalje. Idem na granicu“). U radu su obrađene i mnoge druge reči i izrazi pidžina iz Krnjače: maj prend, musakin, alibaba, but, rum, šipiš, haraš, pićkori… A park Luke Ćelovića kod Ekonomskog faksa, gde su se okupljale izbeglice, dobio je naziv „Avgani park“ (iako mi ovde za njega imamo i jedan drugi naziv šaljivog karaktera)!

Sve ovo ne bi bilo moguće bez kolega koje su nam uradile latiničnu transkripciju reči iz persijskog, dari i paštu jezika, Miloša Delića i Marije Marjanović, kojima se ovom prilikom zahvaljujem! Veliko hvala i prevodiocima iz CRPC-a, koji su nam mnogo pomogli u prikupljanju građe!

A najviše hvala Olgi što je podelila sa mnom svoju ideju i što smo tako ostvarile dugogodišnju želju da napišemo rad i obradimo ovaj lingvistički fenomen. S ponosom vas obaveštavamo da o njemu možete čitati u najnovijem broju Anala Filološkog fakulteta.

Stručna praksa u ACMS

Protekli semestar mi je sav bio u znaku stručne prakse. Kao novopečeni koordinator za praksu, koja je od ove godine svim studentima postala obavezna, moj zadatak je bio da pronađem ustanove gde će svoju stručnu praksu obaviti studenti arabistike.

Jedna od ustanova koje sam kontaktirala bio je Arapski centar za medjunarodnu saradnju – المركز العربي للتعاون الدولي čija je predsednica moja nekadašnja učenica arapskog jezika, pravnica i preduzetnica, Sanja Kostadinovic Ben Mesbah

Iako je Sanja od početka bila vrlo otvorena za saradnju, nisam ni slutila koliko će se ona angažovati oko naših studenata. Njena praksa nije bila samo osmišljavanje zadataka koje studenti treba da odrade, već i mnogo više od toga…

Ona ih je vodila na Sajam turizma gde je bio tuniski i libijski štand, organizovala im prijem u palestinskoj ambasadi, upoznavala ih sa arapskim privrednicima, držala im kurs pisanja projekata, pronalazila poslovne prilike i davala pregršt saveta kako da hrabro i samouvereno stupe na tržište rada.

Hvala Sanji na velikom trudu koji je uložila da ova praksa bude tako sadržajna i kvalitetna! Nadam se da ćemo i ubuduće sarađivati i da će naša saradnja biti na obostranu korist i zadovoljstvo…

Hvala i studentima koji su našu katedru lepo predstavljali! Sigurna sam da će im ova praksa ostati u lepom sećanju – ne samo zbog toga što su uspešno odradili fakultetsku obavezu, već i zbog slatkih libijskih urmi, nekih poslovnih prilika i zbog toga što su obogatili svoja arabistička iskustva na najbolji mogući način.

Vojislav Simić

Juče nas je napustio jedan od mojih omiljenih profesora koji nas je tokom studija beskrajno inspirisao, motivisao i nasmejavao, veliki poznavalac arapskog jezika, Vojislav Simić (1940-2024).

U vreme kada je moja generacija bila na pola studija, baš kada je trebalo da krenemo na predavanja kod Voje, stariji studenti su nas upozoravali da će to biti jako teško. Kod Voje se, rekli su nam, prevode politički tekstovi, a to je ozbiljna stvar!

Došli smo na prvi čas uplašeni, a Voja nam je zadao da prevedemo na arapski neki tekst o republici Burundi. Samo pominjanje ove države, za koju jedva da smo i čuli, predstavljalo je za nas veliki bauk. Pomislili smo: „teško nama, kako ćemo se izboriti sa ovim političkim tekstovima!?“

A onda, malo po malo, videli smo da to i nije tako strašno. Voja je strpljivo objašnjavao sve zavrzlame prevođenja jezika štampe i publicistike, deleći sa nama svoje bogato iskustvo. On, za razliku od drugih profesora, nije pisao po tabli. Morali smo da hvatamo beleške brzo i po sluhu, a posle kod kuće da „sređujemo“ tekstove, kopamo po rečniku i ispravljamo pogrešno zapisane reči. Do kraja studija bili smo toliko uvežbani u prevođenju vesti, da nam je dok slušamo Dnevnik na srpskom, već u glavi odzvanjao prevod rečenica na arapski: „Dve zemlje su uspostavile bilateralne odnose“, „Stanje u Gazi je tempirana bomba“, „Srušio se avion marke Cesna“

Imala sam sreće da slušam Vojina predavanja do kraja 4. godine, jer baš kad smo mi postali apsolventi, on je otišao u penziju. Za odlazak smo mu poklonili knjigu Umberta Eka, „Istorija lepote“.

Prošle su od tada neke godine i nisam imala vesti o njemu, sve dok nisam čula da je juče preminuo. Kao arabista, Voja je ostao je upamćen po sjajnim prevodima arapske poezije. Podeliću sam vama nekoliko stihova koje je preveo s arapskog. Reč je o stihovima Abu Firasa el Hamdanija, pesnika iz 10. veka:

Kćeri moja nemoj tužna biti

svi ljudi jednom u zemlji će gniti.

Od tvog lica što ga krije feredža i zar

meni uzdah tvoj i tuga neka budu dar.

I reci kada na dozive tvoje

odgovori moji svi nemoćmo stoje

O Abu Firas lepota mladosti

od mladosti nije videla koristi.

إنا لله وإنا إليه راجعون

Kritičko mišljenje

Istinit događaj: Dolazi trudnica na redovan pregled. Doktor: “Šta je ovo?! Vi ste slučaj za hospitalizaciju. Beba je već u porođajnom kanalu! Brzo u porodilište!”. Porodilište: “Nalaz je uredan, idite kući”.

Posle izvesnog vremena, dolazi trudnica opet na pregled. Doktor: “Ovaj nalaz ukazuje da je beba već u porođajnom kanalu i da morate hitno u porodilište”. Trudnica: “To ste mi rekli i prošli put, ali evo ja se još nisam porodila! Kako je to moguće?”. Doktor: “Pa, svako ima svoje mišljenje”.

Tačno je da svako ima svoje mišljenje i to je sasvim OK. Možete misliti koliko se tek mišljenja razlikuju u nekim oblastima gde od toga neće da vam ode glava – u filozofiji, lingvistici ili astrofizici, u molekularnoj biologiji ili andragogiji.

Kada vidim da mi student nauči teoriju napamet i da nema svoje mišljenje, znam da to od toga nema ništa. I onda im kažem: “Ako je nešto napisano u knjizi, ne znači da je to apsolutna istina”. Nije bitno da li ste neki podatak iz knjige nabubali tačno ili netačno, koliko je važno da o tome imate svoj stav, kritičko misljenje, da odvojite bitno od nebitnog, da vršite analizu gradiva, da razmišljate. Ako ste u knjizi pročitali nesto sa čim se ne slažete, znajte da taj udžbenik nije Sveto pismo, da ga se ne treba držati kao pijan plota i slepo verovati svemu što kaže. Jer postoje i druga mišljenja i drugi stavovi na tu temu, druge klasifikacije, podele i uglovi gledanja. Čak i kod istog autora može da se desi da prvo kaže jedno, a posle promeni mišljenje i onda tvrdi nešto sasvim drugo. I to je sasvim OK, jer to je znak da je učio, rastao i napredovao.

Ako je jedan Stiven Hoking napustio neke svoje tvrdnje o crnim rupama, na osnovu kojih je prethodno stekao doktorat, a Noam Čomski i sam odbacio neke postavke svoje univerzalne gramatike, onda zašto ne biste mogli i vi?

Ne trebaju nama oni koji besprekorno bubaju podatke iz knjige, već nam trebaju misleći ljudi! Zato ne bojte se da iskažete svoje mišljenje, pa makar ono bilo i pogrešno.

Phrase Strings

Postoje stručni predmeti koje se uče na fakultetu i koji izvetre iz glave čim prođe ispit. I posle možete da radite svoj posao bez problema i nikad vam ne zasmeta što ste ih zaboravili. Vaši šefovi nikada neće ni primetiti da ne znate tu i tu lekciju. Možete i bez nje biti vrhunski stručnjak.

Sa učenjem stranog jezika to nije tako. Ne možete vi preskočiti lekcije iz ličnih zamenica, glagolskih imenica ili izričnih rečenica, a uspešno raditi kao prevodilac.

Zbog toga često govorim studentima da je jezik zanat. On se peče i posle škole, uz njega se kali i postaje majstor. A, onda dodam i to da je reč „zanat“ arapskog porekla, da je nastala od reči صنعة, koja je kod nas došla preko turskog jezika, od oblika „zanaat“.

A kada predajem predmet Lokalizacija, onda studentima obavezno kažem i onu izreku: „bez alata nema zanata“, pri čemu mislim na prevodilačke alate! Jedan od takvih je Phrase Strings, proizvod firme Phrase, koju je pre par godina kupio Memsource, jedan od najpoznatijih svetskih proizvođača u ovoj oblasti.
Mnogo mi je drago što, zahvaljujući saradnji sa firmom Phrase, studentima mogu da dam u ruke ovaj alat, da usavršavaju svoj prevodilački zanat – ali i mnogo više od toga! Ovde se možemo igrati upravljanjem projektima, formiranjem timova, dodeljivanjem poslova prevodiocima i praćenjem njihovog napretka.

Iako neke oblasti prevodilaštva i dalje mogu da se provuku bez alata, lokalizacija softvera ne može. Industrija lokalizacije je danas toliko automatizovana, da onaj onaj ko se odluči za ovaj zanat mora da poznaje bar jedan alat. I zato s pravom možemo reći da bez alata nema ovog zanata, i još dodati to da reč „alat“ takođe vodi poreklo iz arapskog jezika (آلات), i da je do nas došla preko turskog, od oblika „âlet“.