Tag: Ivana Gligorijević

Avanture jednog prevodioca

U teoriji – teorija i praksa su iste, dok u praksi to nije tako. Zato se na predavanjima trudim da, koliko god je to moguće, ono što učimo povežem sa realnim situacijama koje mogu da se dese i da sve obogatim zanimljivijim primerima iz poslovne prakse. A to najbolje postižem kada u goste pozovem nekoga ko ima veliko iskustvo rada u struci…

Prekjuče smo na Fakultetu ugostili Tamaru Videnović, moju dragu koleginicu koja već više od 10 godina radi kao prevodilac za arapski jezik. Prvobitno je moja ideja bila da ona govori o prevođenju stručne terminologije, ali njeno predavanje je bilo mnogo više od toga. Začinjene raznim dogodovštinama, uz Tamaru su priče o terminološkoj polisemiji, sinonimiji, kalkovima i pozajmljenicama postale zanimljivije. Imali smo priliku da čujemo brojne anegdote, nedoumice i avanture jednog prevodioca, a sve to je potkrepljeno i nekim sjajnim savetima za naše studente, koji tek treba da se otisnu u prevodilačke vode.

Da li ste znali da za „helikopter“ u arapskom imamo čak pet naziva? Da se stručni termini na arapskom razlikuju od zemlje do zemlje? Da nazivi za neke vojne činove imaju drugačija značenja u opštem jeziku? Da li ste znali da Saudijci najviše vode računa o izražavanju, dok Egipćani nemaju svest o tome da sagovornik ne zna njihov dijalekat? Kako izgleda prevoditi u Iraku dok padaju bombe, a kako kada prevodimo sastanak zvaničnika na visokom nivou… i još mnogo toga.

Drago mi je što sam zvala Tamaru u goste, jer je približila mojim studentima mnoge aspekte prevodilačkog posla – od konsekutivnog i simultanog do pismenog prevođenja, od književnog do govornog arapskog jezika, od stručne terminologije do razgovorne frazeologije. Sigurna sam da će ovo predavanje dati studentima motivaciju za dalji rad i usmeriti ih u planiranju karijere, a nadam se da će im pomoći i da bolje razumeju moj predmet i uspešno polože ispit.

Još jednom, hvala studentima na velikom interesovanju, Tamari na sjajnom predavanju i svima na dobroj energiji koja je ovog četvrtka vladala u Multimedijalnom centru Filološkog fakulteta!

Sezona seobe na Sever

الطيب صالح - موسم الهجرة إلى لاشمال

Juče me iznenadio poštar jednom pošiljkom od koje sam već digla ruke i za koju sam mislila da neće stići, pa su mi pošiljaoci (Blackwell’s) čak i refundirali novac. U pitanju je knjiga koja prati čitanje romana „Sezona seobe na sever“ (موسم الهجرة إلى الشمال) sudanskog pisca Tajiba Saliha (الطيب صالح). 

Ovaj roman, koji spada u remek dela savremene arapske književnosti, opisuje Sudanca koji se posle života u Engleskoj vraća kući, burno proživljava krizu identiteta i na kraju tragično završava život. Za ovo delo mnogi smatraju da je uticalo na razvoj modernog arapskog romana više nego ijedno drugo arapsko delo. Odlazak Arapina na Zapad, sudar arapske sa zapadnom kulturom i nepremostivi kulturoški jaz često su obrađivane teme arapskih pisaca, u čijim delima je kraj obično kruinisan „zaključkom o etičkoj superiornosti Istoka nad tehnološki naprednijim, ali moralno dekadentnim Zapadom“ (Leštarić 2013: 112). Sigurno se pitate: šta onda u naslovu romana radi reč Sever?! Ono što je nama Zapad, za Sudance jeste Sever. Severno od Sudana nalaze se te zemlje koje mi zovemo Zapadnom Evropom, a u koje su arapski junaci često odlazili i vraćali se pomešanih osećanja i uzdrmanog identiteta, rastrzani između iskušenja koja nudi zapadna kultura i pokušaja da im se odupru… I sam Tajib Salih je išao na Sever… studirao je i radio u Londonu, a posle bio i u Parizu, pa otuda njegova inspiracija za ovaj roman.

„Sezona seobe na sever“ je obavezna lektira studenata arabistike. Naši studenti mogu da je čitaju u prevodu Srpka Leštarića, a mogu i na arapskom originalu, pri čemu će im knjiga sa slike sigurno biti od pomoći. Knjiga je podeljena na 55 lekcija i svaka obrađuje jedan deo romana, daje spisak manje poznatih reči, pitanja za razumevanje teksta, jezičke vežbe i diskusiju. Uz nju postoje i online resursi za učenje, koji se nalaze na sledećem linku: https://tinyurl.com/dt787j8m

I tako… mnogo sam srećna što mi je ova pošiljka ipak stigla, posle tri meseca njenog putešestvija od Engleske do Srbije. Ko zna – možda su je greškom prvo poslali negde na sever. 

Musiqa al-Kalimat

Neki od vas se sigurno sećaju onog vremena kada smo za strane pesme sami „skidali“ tekst, preslušavajući kasetu u pokušaju da razumemo šta pevač kaže ili uzbuđeno čekali da se tekst pesme objavi u nekom časopisu što smo kao klinci kupovali… Danas nemamo takvih problema, jer svaka pesma na koju pomislimo sigurno ima tekst na internetu – bilo da je na engleskom, srpskom, arapskom, turskom, hausi, svahiliju ili bilo kom drugom jeziku. Međutim, za retko koju pesmu ćete naći i gramatička objašnjenja i istorijsku pozadinu i tumačenje i glosar i jezičke vežbe. Ako učite jezik kroz pesme, onda su ovakvi resursi zlata vredni…

Baha el Din Osama, profesor arapskog kao stranog jezika u Kairu, se potrudio da sastavi jednu zbirku pesama na standardnom arapskom jeziku koja ima sve to – „Musiqa al-Kalimat (موسيقى الكلمات): Modern Standard Arabic through Popular Songs“. Ovde ćete naći bisere arapske poezije, koje su otpevale arapske pevačke zvezde poput: Fejruz, Kazima el Sahira, Um Kultum, Muhameda Abdulvehaba i drugih. Svaka pesma ima i svoj QR kod koji će vas direktno odvesti na YouTube, da vidite spot, tako da vaš ugođaj bude kompletan. Na ovaj način možete zaista steći uvid u kulturu arapskih zemalja i videti šta je oblikovalo njihov duh i senzibilitet. Možete gledati i slušati ono na čemu su stasavale generacije, i tako bolje razumeti mentalitet ovog naroda.

Učenje jezika kroz pesme je jedan od najboljih metoda za učenje, jer se tako lakše pamti. Zato sam se oduševila kada sam videla da je AUC (Američki univerzitet u Kairu) objavio ovako nešto. Drago mi je što sam kupila knjigu, jer je stvarno dobra, a planiram da nabavim još jednu od istog autora i istog izdavača. Reč je o udžbeniku egipatskog arapskog kroz pesme, pod naslovom „Kilma Hilwa: Egyptian Arabic through Popular Songs“, koji vas na zanimljiv način upoznaje sa osobinama ovog dijalekta.

Jezički turizam

Lepota studiranja stranog jezika je u tome što je vaše stručno usavršavanje – putovanje. A ako je u pitanju arapski jezik, onda je to putovanje ustvari letovanje. Izabrati jezik koji se govori u najtoplijem delu sveta znači spojiti lepo i korisno. Em učite jezik, em se kupate i sunčate! Ovo zadnje radite kao dokaz da ste zaista bili na moru, inače vam niko neće verovati.

Ako ste se vratili iz arapske zemlje, a niste nabacili boju, vaša arabistička stručnost ovde postaje upitna. Možete im doveka prepričavati kako ste probali to i to jelo, videli takve i takve ljude, naučili tolike nove reči, upoznali kulturu… obavezno u vazduhu lebdi ono pitanje: „Gde ti je boja, brale, da to i dokažeš?”

Mi iz branše dobro znamo da imitiranje boje kože naših meditaranskih suseda nije nikakav dokaz ni za šta – osim možda za dobru genetsku predispoziciju. A pošto mi tamo nismo išli da učimo dermatologiju, već arapski jezik, onda svako dalje objašnjavanje predstavlja gubljenje vremena…

Bolje od toga je da svoje impresije ograničimo samo na one koje to zanima. Da pronađemo sebi istomišljenike koji žele da čuju o zemljama gde smo bili, o utiscima što smo stekli i avanturama koje ćemo pamtiti celoga života. Jednu od takvih prilika imate i sada, dragi moji arabisti i jezički turisti…

U saradnji sa alžirskim kolegama, radimo jedno istraživanje o značaju jezičkog turizma za učenje arapskog jezika. Ako ste učili ili učite arapski, ako ste putovali u arapske zemlje i stekli zanimljiva iskustva, podelite ih sa nama u ovoj anketi i doprinesite živopisnosti i autentičnosti našeg istraživanja.

Probajte. Biće zabavno!

Cvrc, Milojka

Pitali mene da prevedem na arapski neku brošuru o voćnim čajevima, koje žele da prodaju na arapskom tržištu. Tražila ja da vidim tekst i shvatila da ovaj posao nije samo prevodilački, već zahteva i neke druge veštine – što će naravno uticati i na cenu.

Jedna od grešaka koju neiskusni prevodioci prave je da brzopleto kažu nisku cenu, računajući da će oni to očas posla prevesti, a posle bude „cvrc, Milojka”. Treba prvo pažljivo pogledati, razgovarati sa klijentom i analizirati ciljnu grupu. Ja sam tako uradila i ustanovila da bi prost jezički transfer ovog teksta bio potpuno beskoristan bez kopirajtinga, transkreacije i saradnje sa grafičkim dizajnerom…

Kopirajting je ovde vrlo važan, jer to je veština pisanja prodajnog teksta. Ako izvorni tekst nije napisan kopirajterski, onda prevodilac mora da bude vešt kopirajter, da bi svojim tekstom potrefio pravu žicu arapskom kupcu.
Svaki prodajni tekst ima i neki slogan, a za to je potrebna veština transkreacije. Treba pročitati izvorni slogan, a potom ga zaboraviti i osmisliti novi, koji će biti efektan kod arapske ciljne grupe.

Pitala sam klijenta u kojoj arapskoj zemlji planira da prodaje te čajeve, da bih se odlučila između arapskih cifara (0123456789), ili onih hindu (٠١٢٣٤٥٦٧٨٩), što se koriste u nekim arapskim zemljama.

Od arapske ciljne grupe zavisi i izbor termina, a to su u ovom slučaju nazivi voća. U arapskom se nazivi nekih voćki razlikuju od zemlje do zemlje, pa treba biti oprezan (u to sam se lično uverila kada sam u tuniskom restoranu naručila lubenicu, a dobila dinju).

I na kraju, pitala sam klijenta u kom formatu želi da mu pošaljem tekst. Reče: „U Wordu, a mi ćemo to dati grafičkom dizajneru da ubaci u brošuru”. Odmah sam znala da će to biti problem! Dizajner ne zna arapski, pa neće videti ako se tekst poremeti, ako brojke, zagrade i procenti odu na pogrešno mesto, a neke reči se pretvore u nečitljivu hrpu slova. Čim on ispravi jedno, poremeti se nešto drugo, pa daj „share screen”, pa objašnjašavaj plastično… Lakše mi da sama naučim grafički dizajn i uzmem stvar u svoje ruke!

I tako sam shvatila koliko je važno ceniti svoje vreme i energiju, a svoje konsultantske usluge umeti dobro naplatiti

Taftaf

Da me neko pita šta najviše volim od arapske književnosti na srpskom jeziku, moj odgovor bi bio: „Pogovore Srpka Leštarića”. Čitajući tekstove koje je ovaj izvrsni arabista i književni prevodilac pisao iza svojih prevoda, došla sam do zaključka da svako vredno književno delo koje je prevedeno na strani jezik treba da ima predgovor ili pogovor – naročito ako je u pitanju prevod sa nekog egzotičnog jezika, o čijim govornicima i zemljama malo znamo. U tom bi pogovoru prevodilac trebalo nam približi društvene, istorijske, kulturne i druge prilike vezane za radnju i razumevanje dela, jer prosečan čitalac o tome verovatno nema pojma. Sigurna sam da bi svaki čitalac kom se svidi neko strano delo želeo da pročita i reč prevodioca, tj. njegovo tumačenje kao verbalizaciju sopstvenih misli i zaključaka o delu.

Čitala sam nekoliko sjajnih romana Perl Bak koji govore o sudaru kineske i japanske kulture sa Zapadom, ali na kraju mi je uvek nekako delovalo nedorečeno to što ova izdanja nisu imala pogovor. Kada su u pitanju prevodi arapske književnosti, gde god je bilo pogovora, čitala sam ih jer to mi je struka. A ako se ograničim samo na ono što je prevodio Srpko Leštarić, to je uvek bilo i uživanje. Kod njega u pogovorima nema dosadnih i suvoparnih delova koji čitaoci redovno preskaču, već je sve sočno i pitko. Čitajući tako nešto, čovek može da obogati svoj rečnik na najbolji mogući način.

Na slici vidite njegov prevod arapskih narodnih priča sa područja Iraka, koje su dugo usmeno prenošene, a potom i zapisane u jednoj zbirci, što je decenijama skrivana od rata u podzemnim bunkerima iračkog muzeja. On ovde piše pogovor u 1. licu, opisujući kako je tragao i kojim putevima došao do ovog vrednog dela, o kom se kod nas nije ništa znalo (iako je, kako kaže, ono dosta uticalo na usmenu tradiciju Srba).

Kao i mnoge narodne priče, i ove su pune erotike, a Srpko na tu temu kaže: „U Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno“.

Titule

Davno sam pratila blog jedne naše mlade žene, koja radi u Nigeriji kao direktorka. Pisala je o životu u Nigeriji i koliko je on različit od svega na šta smo mi navikli – ljudi, hrana, klima… Njeni opisi su bili toliko egzotični, da ih i danas pamtim.

Pisala je da su kod njih titule jako važne. Tamo svako nosi neku titulu koju mu morate spomenuti prilikom obraćanja, inače može da se uvredi. Tako je čak i neki mali dečak, kog je upoznala, insistirao da mu se ispred imena stavi titula „barister“ (engl. advokat).

Ta priča je slična nečemu što stalno učim svoje studente – da su u poslovanju s Arapima titule jako važne i da se ne možemo se na isti način obratiti direktoru, profesoru, inženjeru, šejhu, princu, predsedniku ili premijeru.

Često im pominjem jedan blog o arapskom jeziku, gde navode primer američke firme koja je uputila pismo arapskom ministru. Pismo je prvo napisano na engleskom, pa onda prevedeno na arapski. Posle izvesnog vremena Ministarstvo je obavestilo firmu da predlog nije podnet ministru, jer pismo nije bilo prikladno. Ministar je u ovom slučaju bio i član kraljevske porodice, što je trebalo znati i titulom posebno naglasiti.

Meni je ranije uvek bilo čudno što, kada mi se neki arapski studenti ili profesori obraćaju službeno, stalno pišu „draga prof. dr Ivana“, čak i kada mi šalju poruke na Viber. Shvatila sam da to ima veze sa visokim indeksom distance moći u društvu, o čemu je govorio Gert Hofstede…

Proučavajući različite kulture, on je uvideo da nemaju ljudi svugde isti odnos prema hijerarhiji. Društva rangirana visoko na skali distance moći (1-100) lako prihvataju da u društvu postoji hijerarhija, da oni nadređeni donose sve odluke. Zbog toga je njima isticanje titula mnogo važno. Nisko rangirana na ovoj skali su demokratska društva gde su svi jednaki, pa ljudi nisu navikli na bilo kakvu hijerarhiju. Samim tim, kod njih nisu važne ni titule. Primera radi, Nigerija i arapske zemlje su na skali visoko (80), a zapadne zemlje dosta nisko: Austrija 11, Švedska 31…

Iznenadilo me to što rang Srbije iznosi 86! Izgleda da, što razlike među ljudima postaju veće, to se više ganjaju titule — mada ih neki danas nose i potpuno nezasluženo…

Hoda Barakat

Mnogo volim ove skraćene i pojednostavljene verzije arapskih romana, u kojima se autori trude da prenesu istu poruku i emociju koju ima originalni roman, ali uz određena prilagođavanja, zamenu nekih retkih i manje poznatih reči onim frekventnijim i dodatna vežbanja koja olakšavaju razumevanje teksta. Pored toga, ovakve knjige obično imaju i jezičke vežbe koje pospešuju pisanu i usmenu produkciju na arapskom jeziku, pregršt korisnih napomena u vezi s kulturno-istorijskom pozadinom romana i upućivanje na razne audiovizuelne izvore na vebu.

Knjiga koja je na slici je je jedna od takvih, pa je veoma zgodna za neki početni nivo proučavanja arapske književnosti u originalu. Reč je o nagrađivanoj libanskoj spisateljici Hodi Barakat i njenom romanu „Moj gospodar, moja ljubav“ (سيدي وحبيبي) čija je radnja smeštena usred građanskog rata u Libanu.

Ranije sam već čitala jedan skraćeni roman, koji je priredila Lejla Familiar, i poredila sam ga sa originalom. Mislim da je urednica uspela sjajno da prenese poruku i ideju, pri čemu ništa suštinsko nije izgubljeno u procesu adaptacije.

Sada je došao red i na ovaj roman sa slike, koji već godinama čeka na mojoj polici da bude pročitan. Pošto me Georgetown University Press uvek pozitivno iznenadi knjigama uz arabistike, ne sumnjam u to da ću i ovog puta uživati.

Srpski za strance

Učila sam jednog Arapina srpski. Čovek učio, jer je oženjen ovde. Takoreći – srpski zet. Mislila sam da će biti lako, jer samo treba da pratim knjigu. Lekciju po lekciju, i to će ìći kao podmazano.

Al’ šipak. Već na prvoj lekciji sačekalo nas iznenađenje. Kada se predstavljamo, na srpskom možemo reći: „Ja sam“ ili „Zovem se“. Ali to nije sve! Može i „Ja se zovem“, „Moje ime je“ ili „Ime mi je“. Pa onda upitni oblik: „Da li se zovem“, „Da li se ja zovem“, „Zovem li se“, „Zovem li se ja“

Arapin se tu već hvata za glavu.
– Šta je ovo bokte?! – reče na arapskom.
– Polako, kažem ja, srpski jezik je lak. Videćeš.

Drugi dan. Učimo kako se izražava posedovanje. Možemo koristiti reči „njegov”, ili „njen”. Ali, čekaj – ako je ono što muškarac poseduje ženskog roda, onda nije „njegov”, već „njegova”, a ako žena poseduje nešto ženskog roda, ne kažemo „njen“ već „njena“. Ako muškarac poseduje nesto srednjeg roda, nije ni „njegov“ ni „njegova“ nego „njegovo“. A žena, ako poseduje nešto srednjeg roda, onda ne kažemo ni „njen“, ni „njena“ — već „njeno“. Pa onda množina: njihov, njihovi, njihova, njihove, njihovo

Sada se za glavu hvatam ja. Mislim da ću ovaj posao prepustiti nekom ko je završio srpski – i to ako je specijalizovao nastavu srpskog za strance.

A meni dajte nekoga kome mogu da predajem arapski, jer to dobro znam. Znam tačno kojim utabanim stazama da idemo, da bih mu približila sve zavrzlame arapskog jezika. Znam kako da mu prenesem to znanje, jer sam i sama tako učila. Poznajem metodologiju rada i znam kako da predupredim tipične greške koje učenici prave.

Zabluda je misliti da je neko kvalifikovan da predaje jezik samo zato što mu je to maternji. Moramo poznavati metodiku nastave tog jezika kao stranog. I nije dovoljno samo da nekome govorimo polako i gledamo ga u oči, kako bi razabrao šta zborimo na našem maternjem jeziku, za koji verujemo da je najlakši i najlogičniji na svetu.

A onaj Arapin, kada je video kako baratam arapskom gramatikom i poznajem čak i neke izuzetke za koje ni on nije siguran kako se pišu, reče: – Pa, ti znaš arapski bolje od mene! Ja se nasmejah. – Sigurna sam da ne znam, ali sam isto tako sigurna da bolje od tebe znam da ga predajem.

Ne možemo voziti poršeA

Pre izvesnog vremena nestao mi miš, kog nosim sa laptopom na sva predavanja. Posle nekoliko dana, videla sam ga u jednoj od slušaonica dok sam držala čas, i rekla oduševljeno: „Našla sam svoj miš!“ 🙂 A recite mi vi – šta bi se desilo da sam slučajno upotrebila izraz „Našla sam svog mišA“? Ja mislim da bi pola studentkinja poskakalo na stolice vrišteći, jer bi pomislile da je u slušaonici pravi miš. Samo to jedno slovo A dodato na kraju, bi potpuno promenilo smisao rečenice.

U srpskom jeziku, ako je imenica muškog roda neživa, njen akuzativ je isti nominativu (u oba padeža glasi „miš”), a ako je imenica muškog roda živa, onda je akuzativ isti genitivu (koga/čega; koga/šta – „miša“). To praktično znači da mi možemo promeniti muža i nacrtati druga, ali ne možemo promeniti ružA i nacrtati krugA. Možemo jesti puž (sa sirom) u pekari ili (morskog) pužA na žaru.

Sve ova tajne srpskog jezika nama dolaze spontano, pa o njima ni ne razmišljamo, ali ima jedna stvar gde uvek grešimo. Izjave tipa: „Vozim novog džipA“, „Kupio je novog mercedesA“ ili „Prodao sam svog poršeA“ su dokaz da naš čovek svoj automobil voli kao rođenog brata, pa o njemu govori kao o živom biću. Sve ove izjave bile bi tačne kada bi se sa njih skinulo zadnje slovo A. Jer, kao što ne kažemo da smo pili viskijA, nosili šanelA, pušili marlboroA i jeli hamburgerA, tako ne możemo da vozimo ni poršeA. Možemo da vozimo samo porše — i to ako imamo para.