Nedavno sam na mrežama objavila jedan tekst, gde sam citirala izvesnu rečenicu koje se sećam iz čitanke za osnovnu školu: „Stani da pogledam u ćitab“. Isprva nisam znala odakle dolazi ova rečenica, dok me jedan čitalac moje objave nije podsetio. On je prepoznao da je reč o priči „Era i kadija“, koju je zabeležio i nama u amanet ostavio veliki filolog, Vuk Karadžić.
Čitajući ovu duhovitu priču, sita sam se ismejala i istinski uživala. Šteta je zaboraviti i ne negovati ovakve mudrosti našeg naroda, koji se u teškim trenucima ropstva pod Turcima održao svojim vedrim duhom.
Zato želim da i vas ja podsetim ovo blago srpske književnosti, uz mali glosar arhaizama i manje poznatih reči koje se u priči javljaju:
„Ćitap“, može i „ćitab“ (arapski: „kitab“, كتاب – knjiga)
„Kadija“ (arapski: „al-qadi“, القاضي – sudija)
„Vala“ (arapski: „wa Allah“, والله – tako mi Boga)
„Efendija“ (turcizam, ali ima i u arapskom – gospodin)…
A priča ide ovako:
Era je čuvao kadijina goveda, a među njima je imao i jednu svoju kravu koja je išla s kadijinom stokom. Jednog dana, kadijina i Erina krava se pobodu, i Erina krava usmrti kadijinu. Brzo otrči Era kod kadije:
– Poštovani efendija! Tvoja krava je ubola moju!
Kadija odgovori:
– Pa, ko je kriv? Je li ih neko naterao?
– Nije niko, same su se pobole!
– E, vala! Marvi nema suda!
Na to će Era:
– Ali, efendija, čuješ li ti mene: moja krava je ubola tvoju!
– Ah, ah! Sačekaj da pogledam u ćitap – reče kadija, pa posegne za knjigom, ali ga Era uhvati za ruku:
– E, nećeš! Kad nisi gledao u ćitap za moju kravu, nećeš ni za tvoju!
Preuzeto iz sledećeg izvora.
