Category: arapska kultura

Titule

Davno sam pratila blog jedne naše mlade žene, koja radi u Nigeriji kao direktorka. Pisala je o životu u Nigeriji i koliko je on različit od svega na šta smo mi navikli – ljudi, hrana, klima… Njeni opisi su bili toliko egzotični, da ih i danas pamtim.

Pisala je da su kod njih titule jako važne. Tamo svako nosi neku titulu koju mu morate spomenuti prilikom obraćanja, inače može da se uvredi. Tako je čak i neki mali dečak, kog je upoznala, insistirao da mu se ispred imena stavi titula „barister“ (engl. advokat).

Ta priča je slična nečemu što stalno učim svoje studente – da su u poslovanju s Arapima titule jako važne i da se ne možemo se na isti način obratiti direktoru, profesoru, inženjeru, šejhu, princu, predsedniku ili premijeru.

Često im pominjem jedan blog o arapskom jeziku, gde navode primer američke firme koja je uputila pismo arapskom ministru. Pismo je prvo napisano na engleskom, pa onda prevedeno na arapski. Posle izvesnog vremena Ministarstvo je obavestilo firmu da predlog nije podnet ministru, jer pismo nije bilo prikladno. Ministar je u ovom slučaju bio i član kraljevske porodice, što je trebalo znati i titulom posebno naglasiti.

Meni je ranije uvek bilo čudno što, kada mi se neki arapski studenti ili profesori obraćaju službeno, stalno pišu „draga prof. dr Ivana“, čak i kada mi šalju poruke na Viber. Shvatila sam da to ima veze sa visokim indeksom distance moći u društvu, o čemu je govorio Gert Hofstede…

Proučavajući različite kulture, on je uvideo da nemaju ljudi svugde isti odnos prema hijerarhiji. Društva rangirana visoko na skali distance moći (1-100) lako prihvataju da u društvu postoji hijerarhija, da oni nadređeni donose sve odluke. Zbog toga je njima isticanje titula mnogo važno. Nisko rangirana na ovoj skali su demokratska društva gde su svi jednaki, pa ljudi nisu navikli na bilo kakvu hijerarhiju. Samim tim, kod njih nisu važne ni titule. Primera radi, Nigerija i arapske zemlje su na skali visoko (80), a zapadne zemlje dosta nisko: Austrija 11, Švedska 31…

Iznenadilo me to što rang Srbije iznosi 86! Izgleda da, što razlike među ljudima postaju veće, to se više ganjaju titule — mada ih neki danas nose i potpuno nezasluženo…

Slovo iže

Malo je reći da sam se iznenadila kada sam saznala da je reč „gibanica“ arapskog porekla. Ovo tradicionalno srpsko jelo je nešto u šta nisam imala sumnju da je autentično, da je naše, srpsko… sve dok nisam saznala za ovaj podatak.

Kako navodi srpska istoričarka i stručnjak za orijentalistiku, Olga Zirojević, reč „gibanica“ dolazi iz egipatskog arapskog, budući da se upravo na ovom dijalektu arapskog jezika „sir“ kaže „gibna“, sa množinom „giban“ (ar. جبن).

I to mi je nekako dobro došlo kao uvod, da vam ispričam nešto što već duže vreme planiram. Reč je o anegdoti koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koju sam mnogo puta slušala dok je u društvu prepričavala moja tetka, smejući se uvek njenom duhovitom završetku.

Ali pre same priče, moram da vam objasnim nešto, da biste je bolje razumeli. U priči se pominje slovo „iže“, a to je slovo kojim se u glagoljici, i ćirilici pre Vukove reforme, beležio glas /i/. Slovo iže je bilo poznato kao teško za pisanje i svi su učenici muku mučili dok nisu naučili lepo da ga ispisuju.

Priča ode ovako…

Imao jedan kaluđer poveći kotur sira, pa povremeno sekao od njega malo po malo i jeo. A njegovi đaci, kad videše kakav sir ima, stadoše i oni da seku tanke kriške i jedu kradom da ovaj ne vidi. Primetio kaluđer da mu jedu sir, pa uze onaj kotur i na mestu gde su sekli ureza slovo iže. Ako bi se đaci usudili da odseku parče, slovo iže bi nestalo, pa bi bili otkriveni u krađi… Doseti je jedan đak, pa stade da vežba da piše slovo iže. A kad ga usavrši, on ti ode i uze onaj sir i odseče sebi parče, pa napisa novo slovo iže. Sutradan opet dođe, iseče novo parče i napisa novo slovo iže…

Trajalo to nekoliko dana, a kaluđer prvo mislio da niko njegov sir nije ni takao. Ali kad prođe neko vreme, beše mu nešto čudno, pa uze onaj sir, zagleda u njega i reče: „Jeste slovo iže, al’ sirca sve niže“.

Eto, to je zapisao Vuk, moja tetka prepričala, a ja svojim rečima vama ispričala!

Svetski dan arapskog jezika

Danas je Svetski dan arapskog jezika. Ovaj dan obeležava se od 2010, kada je Unesko odredio da će svaki naredni 18.12. biti posvećen arapskom jeziku, jer je na taj datum 1973. arapski postao jedan od 6. zvaničnih jezika UN. Od tada je prošlo ravno 50 godina. Čestitamo!

I možda je ova objava, koju sam inače planirala da napišem, pogodna baš za današnji dan, jer se radi o filmu koji je snimljen na najčistijem arapskom jeziku. Reč je o čuvenom filmu el Risala (Poruka), koji govori o nastanku islama. Ima ga na ovom linku, a na 19.50 minutu može se čuti početak 81. sure Kurana, „Prestanak sjaja“ (التكوير). Neki dan smo je slušali na času, jer sam želela da čujemo kako lepo zvuči čisti klasični arapski jezik, a naročito zbog toga što mi se ovo čitanje Kurana posebno sviđa i što mi je ovo omiljena sura. Omiljena zbog toga što je objavljena u rimovanoj prozi, pa njene reči, kada se lepo čitaju, zvuče čarobno – gotovo magijski.

I nemojte misliti da je u ovoj sceni prorok Muhamed! U islamu je zabranjeno prikazivanje njegovog lika, tako da nigde u filmu nećete videti da se on pojavljuje, već samo njegove pristalice, prvi muslimani…

Suru ću vam navesti u prevodu B. Korkuta:

Kada sunce sjaj izgubi,

i kada zvijezde popadaju,

i kada se planine pokrenu,

i kada steone kamile bez pastira ostanu,

i kada se divlje životinje saberu,

i kada se mora vatrom napune,

i kada se duše sa tijelima spare,

i kada živa sahranjena djevojčica bude upitana

zbog kakve krivice je umorena,

i kada se listovi razdijele,

i kada se nebo ukloni,

i kada se Džehennem raspali,

i kada se Džennet približi –

svako će saznati ono što je pripremio…

Ovi suru koristim kad studentima objašnjavam da je „ida“ nekada bio vremenski veznik, dok se danas koristi kao pogodbeni. I uvek im dam jedno tumačenje vezano za 8. i 9. stih – odnosi se na devojčice koje su u predislamskom periodu žive sahranjivali. Islam je tu praksu žestoko osudio. Kuran kaže da će ovako živo sahranjena devojčica na Sudnjem danu biti upitana zbog kakvog je greha ubijena, da bi se pripretilo njenom ubici.

Jer toga dana svako će znati ono što je uradio…

علمت نفس ما أحضرت..

Harem

Jedini roman koji sam pročitala za jedno veče je „Ispovest iz harema“ i to je bilo davno. Videla sam ga i sad na Sajmu knjiga – još uvek doživljava ponovljena izdanja. Ono što je primamljivo kod ove knjige jeste pitko napisana, istinita priča jedne Beograđanke o tome kako je dospela u harem! Poverovavši nekim ljudima da će biti manekenka u Italiji, pošla je sa njima avionom, ali avion nije išao u tom pravcu… Sledećeg jutra probudila se u haremu nekog arapskog bogataša, sa još mnogo lepih žena iz celog sveta. Roman govori o njenom boravku u haremu i pokušajima da se dokopa slobode. Sećam se poglavlja u kom je sa svojim gospodarom izašla na poslovnu večeru, kada je čula da njegovi prijatelji za stolom govore srpski. Nije smela ništa da kaže i razotrkije svoje poreklo, iz straha šta bi moglo da se desi.

Harem je uvek bio tema neiscrpne inspiracije za ispredanje raznih priča, a ako su one zasnovane na istinitim događajima, to ih čini još zanimljivijim…

Pošto je vezana za život muslimana, reč harem je arapskog porekla. Prema „Velikom rečniku stranih reči i izraza“, harem je “ženski deo kuće u koji je strogo zabranjen pristup muškarcima”, a ovaj termin odnosi se i na “zajednički naziv za žene u muslimanskoj kući (supruge, ljubavnice, robinje, posluga)”. Na arapskom ova reč glasi harim (حريم), a izvedena je iz korena *hrm, koji nosi značenje zabrane. Od istog korena imamo i reč haram (حرام) – „zabranjen“.

Kada govorimo o istinitim haremskim pričama koje privlače, sigurno ste čuli za popularnu tursku seriju Sulejman Veličanstveni. Na arapski je ona prevedena kao “Sultanov harem”, „Harim el sultan“ (حريم السلطان). Za ovu seriju Erdoğan je svojevremeno rekao da je dosta izmenjena u odnosu na stvarne događaje – naravno zbog gledanosti. Ljudi vole da gledaju te haremske spletke iza kojih stoji sultanija Hurem… Njeno ime, inače, etimološki nema veze sa haremom, već dolazi iz persijskog jezika i znači „radosna“.

Ovo sam ja u haremu gde je živela dotična Hurem, u Istanbulu u Palati Topkapi koja je bila glavna rezidencija osmanskih sultana. Pošto je ovo sada muzej, onda je ulaz dozvoljen i muškarcima, što vidite po ovom liku, koji mi je slučajno upao u sliku…

Bukrā, in šā’a Allāh

Već duže vreme čekam trenutak da napišem ovu objavu i saopštim da mi je konačno objavljen rad sa naučnog skupa iz 2019! Reč je međunarodnom skupu “CLIMB – Kulture, reči, religije”, koji je održan na Filološkom fakultetu, a na kom sam učestovala sa radom “Bukrā, in šā’a Allāh: Arapska poslovna kultura iz srpskog ugla”. Ni kod nas, a ni u svetu nije redak slučaj to da radovi dugo čekaju na objavljivanje. Iako sam toga svesna, ipak sam uvek nestrpljiva u iščekivanju da moj rad i trud ugleda svetlost dana. Zato se radujem što mogu danas s vama da podelim rezultate ovog istraživanja, u kom mi je svesrdno pomogla naša dijaspora u arapskim zemljama.

Polazeći od teorija E. Hola i G. Hofstedea o potrebi razumevanja specifičnosti različitih kultura, da bismo s njima ostvarili uspešnu komunikaciju, zapitala sam se koliko ove teorije danas važe za posmatranje arapske kulture iz našeg ugla. Inspirisana ključnim pitanjima kojima se bave ova dvojica, sastavila sam anketu gde sam uključila sledeće teme: shvatanje vremena i prostora, uloga konteksta u komunikaciji, odnos prema autoritetima i hijerarhiji, individualizam nasuprot kolektivizmu i odnos prema neizvesnosti/nepoznatom. Anketa je podeljena na Fejsbuk grupama naših ljudi iz dijaspore: Srbi u UAE, Srbi u Omanu i sl. Ljudi koji su doživeli kulturološki šok života u tuđini i poslovanja u jednom sasvim drugačijem okruženju, imali su šta da kažu na ove teme! Njihovi živopisni komentari i duhovita iskustva o tome kako se posluje s Arapima, šta treba znati i kako se ponašati sa arapskim poslovnim partnerima su uključeni u ovaj rad, koji možete pronaći na sledećem linku.

Mnogo materijala iz ove ankete je ostalo neobrađeno, a to su oni najsočniji komentari koji nisu bili za publikovanje (barem ne u tom neprerađenom obliku). Sada kada je rad izašao, moći ću da ih pustim u etar u nekoj od narednih objava. Hvala svima koji su učestvovali u istraživanju! Do nekog sledećeg istraživanja, veliki pozdrav za vas…

Čapati

Niko ne zna sa sigurnošću kako je indijski hleb „čapati“ dospeo do Tunisa i postao omiljena nacionalna brza hrana. Jedan indijski ambasador u Tunisu se čudom čudio – otkud to da je u ovoj afričkoj zemlji čapati popularan kao nacionalno jelo…

Čapati je vrsta hleba koja podseća na somun, a potiče sa indijskog potkontinenta. Popularan je u Indiji, Nepalu, Bangladešu, Pakistanu, Šri Lanki, istočnoj Africi i na Arabijskom poluostrvu

Način pravljenja ovog hleba sam videla od jedne Indijke. Oni ga mese, spljeskaju oklagijom, stavljaju na neku plotnu ispod koje je otvoren plamen. Čapati tada naraste, a unutra bude skroz šupalj. Kada ga skinete sa vatre, on splasne i spreman je za jelo. To je ona vrsta hleba koje vam nikad nije dosta – mekan, topao, rastegljiv, pufnast, zasitan… U indijskim restoranima se može naći komercijalna varijanta, koji se pravi od brašna koje nije integralno, dok se u Indiji (kako su mi objasnili) pravi od integralnog brašna, pa onda nema griže savesti kad se pretera s jelom. Kao ljubitelj egzotične hrane Orijenta, počela sam da ga pravim i kod kuće…

Ovog leta kad sam bila u Tunisu, videla sam da peku i prodaju jelo sličnog naziva – „šabeti“ . Pa, da! Ja sam bila skroz zaboravila na ovo jelo, koje sam jela u studentskim danima! Šabeti me vratio u vreme kada smo bili na razmeni studenata u Tunisu i kada smo, budući ograničenog budžeta, često kupovali za ručak baš ovo jelo, na nekom od uličnih kioska. A to jelo u Tunisu nije običan hleb, već sendvič koji može imati punjenje po izboru, tunjevina, jaja, meso, povrće, harisa…

Etimološki gledano, reč „čapati“ potiče iz sanskrita, od reči „charpaṭī“, što znači „tanak hleb“. Imajući u vidu lingvističko pravilo da kada neki narod preuzme određeni pojam od drugog naroda, obično uz njega pozajmi i reč, možemo zaključiti odakle ovo jelo dolazi i koji je pravac njegovog uticaja…

Bilo mi je baš zanimljivo kad sam shvatila da čapati koji pravim kod kuće i moj omiljeni fast food iz studentskih dana imaju neke veze. Ali ujedno mi nije bilo jasno kako je ovo poznato indijsko jelo došlo do severne Afrike i tu se, uz određene modifikacije, odomaćilo – toliko da se njegovo strano poreklo ni ne oseća…

Istorija srednjeg istoka

Ove godine Sajam knjiga vam želi dobrodošlicu i na arapskom jeziku – Merhaban bikum (مرحبا بكم)… dobro došli!

Moram da vam se pohvalim novom knjižicom, koju sam kupila na štandu izdavačke kuće Clio: „Istorija srednjeg istoka (1798-2006)“ proslavljenog italijanskog islamologa Masima Kampaninija (1954-2020), nekadašnjeg profesora na univerzitetima u Napulju i Milanu. Pored ove knjige, čiji je originalni naslov „Storia del Medio Oriente“, iz pera istog autora izašle su i knjige „Islam e politica“, „Il pensiero islamico contemporaneo“ i „Ideologia e politica nell’Islam“…

Izdavačka kuća Clio je u okviru svoje Biblioteke Polis objavljivala i prevode mnogih drugih istorijskih dela. Ja imam njihovu „Oksfordsku istoriju islama“ Džona L. Espozita i „Istoriju arapskih naroda“ Alberta Huranija. Obadve knjige, kao i ova koju vidite na slici, imaju sjajno uređene korice, što još više privlači kupca i čitaoca. Ovde na slici vidimo prikaz arabeske – dekorativne šare geometrijskih formi koja je nastala u islamskoj umetnosti.

Ova „Istorija srednjeg istoka“ se bavi savremenom istorijom prostora koji često nazivamo i Bliskim istokom, a obuhvata prostrane teritorije od Maroka do Irana. Od Muhameda Alija, preko Nasera i Sadama Huseina, od islamske revolucije, preko partije Baas do arapsko-izraelskog sukoba, knjiga doprinosi „potpunijem poznavanju jedne u strategijskom pogledu istorijski i geopolitički značajne oblasti“, pri čemu su mnoge njene teme aktuelne i danas.

Kada kupujem sebi stručnu literaturu u prevodu sa nekih stranih jezika, uvek gledam ko je recenzent, a kada kupujem beletristiku gledam s kog je jezika prevedena i ko je prevodilac. Mnoge od tih recenzenata i prevodilaca znam, pa onda na osnovu toga procenjujem kakva je knjiga i da li vredi kupovati. Ovde je recenzent naš dragi profesor Darko Tanasković, pa ne sumnjam da će mi knjiga biti višestruko korisna – kako za učenje novih stvari tako i za pisanje radova i navođenje citata.

Sigurna sam u to da neće čamiti na polici i skupljati prašinu, što znači da sam ove godine u moru sajamskih knjiga imala dobar ulov!

Kefija

Ovu maramu sam davno dobila na poklon na nekom prijemu u ambasadi. Nosim je na sva putovanja. U avionu se njome pokrivam kada mi smeta klima, na plaži je ogrnem kada je jako sunce, uveče njome pokrijem dete dok spava u kolicima… U pitanju je palestinska kefija (ar. كوفية), koja se u arapskim zemljama obično nosi oko vrata ili glave.

Ova crno-bela marama je postala simbol palestinskog nacionalizma, još od Arapske pobune u Palestini 1936-1939. Izvan Bliskog istoka i Severne Afrike, kefija je prvo stekla popularnost među aktivistima koji podržavaju Palestince u sukobu s Izraelom i simbol je solidarnosti s Palestincima.

Nedavno sam saznala za značenje njenih šara. Linije na ivicama marame predstavljaju trgovačke puteve koji prolaze kroz Palestinu, što simbolizuje dugu i bogatu istoriju trgovine, putovanja i kulturne razmene. Središnji deo marame predstavlja ribarsku mrežu, odnosno vezu između palestinskog moreplovca i Sredozemnog mora. Šara između pruga na ivicama marame predstavlja lišće masline, što je simbol snage, otpora i istrajnosti.

I zato, sloboda za Palestinu! الحرية لفلسطين

Sloboda za sve nevine ljude i decu ovog sveta!

Šeik

Ko je bio na arapskoj svadbi, možda je primetio da njihove mlade imaju dosta svetao ten. Kod njih nije moderno da se ide u solarijum pred stajanje na ludi kamen. Kao što Kineskinje nose one velike kačkete da ne pocrne, kao što se japanske gejše tradicionalno šminkaju u belo, tako i Arapkinje za svoj svečani dan biraju puder svetlije nijanse od svoga tena.

O ukusima se ne da raspravljati. Još je Nagib Mahfuz (1911-2006), egipatski nobelovac, u svojoj čuvenoj trilogiji pisao o glavnom junaku – kairskom ocu, suprugu i glavi porodice, čija je ljubavnica bila izrazito bela žena. Ona je još bila krupna i punije građe, tako da „ispuni ceo krevet“. Za njegove pojmove, ona je bila prava lepotica.

Kod nas bi se verovatno bolje kotirala neka „mala garava, crna kao braća Arapi“.

Plavuša u arapskom svetu obavezno dobije i nadimak Šakira. Sumnjam da to ima veze sa poznatom pevačicom Šakirom, čije ime na arapskom znači „zahvalna“. Pre će biti da je od reči „šaQra“ (شقراء) što znači „plavuša“.

Kad naša plavuša ode put Orijenta, po povratku je obično pitaju koliko su kamila nudili za nju bogati šeici. Jedna mi se plavuša hvalila na aerodoromu kako odlično prolazi zahvaljujući svojoj svetloj puti. Navodno, zbog toga što je plava, Arapi joj stalno nude neke popuste i sniženja. Kao dokaz, videla sam njen kofer koji se skoro raspao od pretrpanih stvari… I sve to uz moto: „Hej Šeki Šeki tako ti Alaha, dovešću te Šeki do prosjačkog štapa“ ♬ ♪ ♩ ♫ „Šeki“ je ovde, jelte, „šeik“. Hipokoristik imenice šeik.

I pazite, nemojte mešati reč „šeik“ (množina: „šeici“) sa rečju „šeih“/„šejh“ (množina: „šeihovi“/„šejhovi“). Iako su nastale od iste arapske reči (شيخ), ove dve lekseme u srpskom imaju različita značenja. Klajn i Šipka u svom „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ navode njihova značenja: šeik – 1. poglavar arapskog plemena; vladar šeikata; šeih – 2. poglavar verske zajednice kod muslimana; starešina tekije. 3. titula učenog čoveka ili čuvenog govornika“

Semitski jezici

Ove školske godine ću po prvi put držati nastavu na novom predmetu – Uvod u istoriju semitskih jezika. Zbog toga sam se tokom leta dosta bavila ovom temom. Reč je o genetski srodnim jezicima, nazvanim po Semu, Nojevom sinu (iz Biblije). U ovu jezičku porodicu spada arapski, uz mnoge druge žive i izumrle jezike (neki datiraju čak iz 3. milenijuma pre nove ere!)

Sigurno ste čuli za hebrejski, aramejski, akadski, asirski ili vavilonski, a možda neki ne znaju za jezike tigre, tigrinja, geez, amharski, ugaritski, mehrijski… Zanimljivo je da malteški jezik takođe spada u semitsku jezičku porodicu i da je to jedini semitski jezik koji se piše latinicom – sećam se Evrovizije pre par godina na Malti, kada sam razumela njihov pozdrav „lejla tajiba“ (dobro veče!), pošto zvuči kao arapski.

Knjiga The Semitic Languages spada u najnovije publikacije o semitskim jezicima (godina izdanja: 2020), gde se nalaze aktuelna saznanja iz semitistike. Ovo je najsveobuhvatniji priručnik koji sam videla i zato njega koristim da spremim nastavu za gorepomenuti predmet, čiji početak nestrpljivo čekam.

U međuvremenu, otkriću vam mali deo ove knjige. Svako poglavlje govori o jednom semitskom jeziku i navodi poneki tekst na tom jeziku, sa transkripcijom, tumačenjem i prevodom. Recimo, na mehrijskom jeziku, kojim govori oko 130 hiljada ljudi u istočnom Jemenu, jugozapadnom Omanu i u susednim oblastima Saudijske Arabije, imamo sledeći primer:

Putovala žena sa svojim robom, a rob beše prethodno sakrio vodu na jednom mestu. Kad dođoše na to mesto, začuše vranu i rob se nasmeja. Žena ga upita: „Što se smeješ?”. On reče: „Jesi li čula šta je vrana rekla?”

– „Šta?“

– „Rekla je da na tom i tom mestu ima vode”.

Kad odoše na to mesto, zaista pronađoše vodu. Rob tada gorko zaplaka.

– „Zašto plačeš?“

– „Vrana mi je rekla još nešto… Ako ne spavaš sa svojom gospodaricom, umrećeš!

– „Dođi“, reče ona…

Sutradan je žena sedela sa svojim mužem, a rob priđe i reče: „Gospodarice, želim isto što i juče!”

Tada njen muž ustade, izvuče mač, pa ubi i roba i ženu.