Category: arapska kultura

Ove školske godine ću po prvi put držati nastavu na novom predmetu – Uvod u istoriju semitskih jezika. Zbog toga sam se tokom leta dosta bavila ovom temom. Reč je o genetski srodnim jezicima, nazvanim po Semu, Nojevom sinu (iz Biblije). U ovu jezičku porodicu spada arapski, uz mnoge druge žive i izumrle jezike (neki datiraju čak iz 3. milenijuma pre nove ere!)

Sigurno ste čuli za hebrejski, aramejski, akadski, asirski ili vavilonski, a možda neki ne znaju za jezike tigre, tigrinja, geez, amharski, ugaritski, mehrijski… Zanimljivo je da malteški jezik takođe spada u semitsku jezičku porodicu i da je to jedini semitski jezik koji se piše latinicom – sećam se Evrovizije pre par godina na Malti, kada sam razumela njihov pozdrav „lejla tajiba“ (dobro veče!), pošto zvuči kao arapski.

Knjiga The Semitic Languages spada u najnovije publikacije o semitskim jezicima (godina izdanja: 2020), gde se nalaze aktuelna saznanja iz semitistike. Ovo je najsveobuhvatniji priručnik koji sam videla i zato njega koristim da spremim nastavu za gorepomenuti predmet, čiji početak nestrpljivo čekam.

U međuvremenu, otkriću vam mali deo ove knjige. Svako poglavlje govori o jednom semitskom jeziku i navodi poneki tekst na tom jeziku, sa transkripcijom, tumačenjem i prevodom. Recimo, na mehrijskom jeziku, kojim govori oko 130 hiljada ljudi u istočnom Jemenu, jugozapadnom Omanu i u susednim oblastima Saudijske Arabije, imamo sledeći primer:

Putovala žena sa svojim robom, a rob beše prethodno sakrio vodu na jednom mestu. Kad dođoše na to mesto, začuše vranu i rob se nasmeja. Žena ga upita: „Što se smeješ?”. On reče: „Jesi li čula šta je vrana rekla?”

– „Šta?“

– „Rekla je da na tom i tom mestu ima vode”.

Kad odoše na to mesto, zaista pronađoše vodu. Rob tada gorko zaplaka.

– „Zašto plačeš?“

– „Vrana mi je rekla još nešto… Ako ne spavaš sa svojom gospodaricom, umrećeš!

– „Dođi“, reče ona…

Sutradan je žena sedela sa svojim mužem, a rob priđe i reče: „Gospodarice, želim isto što i juče!”

Tada njen muž ustade, izvuče mač, pa ubi i roba i ženu.

Kad odem negde na Istok, nervira me što moram da se cenkam za sve što kupujem. Ja sam onaj tip koji voli fiksnu cenu i obično prihvatam prvu cenu koju prodavac kaže. A kada pokušam da se cenkam, nekako uvek preteram, pa se prodavac naljuti i malo fali da krene da me gađa onom robom koja mu prva dođe pod ruku. Jednostavno, nisam rođena za trgovca…

Nije lako proniknuti u arapski sistem cenkanja, obaviti uspešnu kupovinu i ne nagrabusiti. Nedavno sam čitala delo američkog antropologa, Edvarda Hola koji je u knjizi The Silent Language (prevedena na srpski kao Nemi jezik) pokušao da pronikne u arapski obrazac cenkanja tj. način razmišljanja tokom ovog čina. Ovaj neformalni obrazac podrazumeva „da cenu nikada ne određuju pojedinac ili njegove želje, već uvek neki skup okolnosti poznatih i jednom i drugom partneru; ako i nisu poznate, lako ih je dokučiti. Pogađanje se vrti око jedne centralne tačke: tržišne cene”. Hol je to objasnio na primeru bundeve, čija je tržišna cena 6 pjastera. Svaka cena iznad ili ispod toga ima svoje značenje:

Ako prodavac za tu bundevu traži duplo više (12 pjastera), kupac će misliti da ovaj nema pojma koliko mu roba vredi! Ako traži 10, kupac može da se uvredi, pa sledi galama i svađa. Kupac tada stiče utisak da prodavac uopšte neće da proda. Ako prodavac smanji na 8, kupac uviđa da ovaj hoće da proda, ali cenkanje se nastavlja. Ako tada zatraži 7, kupac je ubeđen da je dobio dobru cenu.

S druge strane, ako kupac za istu bundevu ponudi 1 pjaster, prodavac će misliti da kupac nema pojma koliko roba vredi. Kada kupac poveća ponudu na 2, sledi galama i svađa i prodavac je ubeđen da ovaj neće da kupi. Kada ponudi 4, ovaj misli da će kupiti. Kada ponudi 5, prodavac misli da se kupcu stvarno dopala bundeva, i da će je platiti i više nego što vredi.

Cenkanje je za Arape stil života, a ne samo pokušaj da se zaradi koja para više. I nije bitno da li se trguje bundevom na pijaci ili hidrocentralom – princip je isti. Zato, vi koji ste loši u cenkanju poput mene, bolje proučite ovo – da ne bude posle: „koštalo me k’o svetog Petra kajgana!“

Omiljena reč iz tuniskog dijalekta mi je reč „zuz“ (زوز). Ova reč znači dva. Broj dva. Volim je jer omogućava da se na jako lak način izražava dvojina, što nije slučaj u arapskom književnom jeziku.

Mi smo navikli na jedninu i množinu, pa možda ne znaju svi da neki jezici imaju i dvojinu. Ako na književnom arapskom govorite o nečemu što je u paru, vi morate koristiti dvojinu. U dvojinu morate da stavite ne samo imenicu, nego i pridev, glagol, pokaznu zamenicu i broj. Sve to još ima i rod i padeže, a nastavci za dvojinu se gube u nekim konstrukcijama. Drugim rečima, ako hoćete devojci da izjavite ljubav na arapskom i kažete da vam se sviđaju te njene lepe plave oči, moraćete prvo u glavi da sklopite prilično komplikovanu konstrukciju. Ako to uspete, a da nigde ne omašite, vi svakako zaslužujete da vam devojka da šansu. Ako vam uspe, pa je povedete na piće, pazite kako naručujete dve hladne Koka-kole, jer bi stavljanje ove strane sintagme u dvojinu izazvalo smeh konobara. Bolje preformulisati ovako: “Konobar, donesi mi dve flaše Koka-kole!”, i onda ćete lako staviti reč „flaša“ u dvojinu. Mada ni to nije lako, jer morate voditi računa kako da uklopite tu dvojinu sa sintagmom Koka-kola, a da sve bude gramatički ispravno.

Ako vam se sada arapski čini kao pretežak jezik, znajte da je i srpski jezik imao dvojinu i da je neki indoevropski jezici i dalje imaju (npr. slovenački). Negde sam čitala da je ostatak srpske dvojine oblik „očiju“, jer oči su, jelte, u paru. Samo što se kod nas ta dvojina izgubila, a u arapskom nije.

Ali nije sve tako komplikovano. Dvojina se u svakodnevnoj komunikaciji ni ne koristi, kao što se ni književni arapski jezik ne koristi za ćaskanje u kafiću. Za tu svrhu postoje arapski dijalekti, u kojima se ovaj oblik izgubio. Arapi u svakodnevnoj komunikaciji ne moraju da se bakću sa komplikovanim konstrukcijama, jer je u dijalektima gramatika pojednostavljena. Recimo, u Tunisu samo kažu: „zuz“ i dodaju na to imenicu u jednini. Tako izražavaju dvojinu. Dovoljno je da kažete „zuz koka kola“, “zuz bira“, „zuz ajs krim” i sve će da ide kao po loju. Zato, ako putujete u paru i put vas nanese u ovu egzotičnu zemlju – „zuz“ je prava reč za vas

Jeste li čuli za Sapir-Vorfovu hipotezu?! Oni koji su učili opštu lingvistiku, sugurno se sećaju američkih lingvista Edvarda Sapira i Bendžamina Lija Vorfa koji su početkom 20. veka postavili hipotezu o jezičkoj relativnosti, tvrdeći da struktura jezika jedne zajednice u značajnoj meri određuje pogled na svet njenih pripadnika.

Sapir i Vorf su proučavali jezik Hopi Indijanaca, koji je pružao jedinstven uvid u to kako jedan jezik, sasvim drugačiji od indoevropskih jezika, bitno određuje svet pripadnika njihovog plemena, toliko različit od našeg sveta.

O tome nam je jednom govorio profesor Ranko Bugarski na predavanjima iz opšte lingvistike, živopisno objašnjavajući kako u se u jeziku Indijanaca iz plemena Hopi za ono što ih čeka u budućnosti kaže da je „iza“, a za ono što je prošlo – „ispred“. Oni, dakle, percipiraјu vreme kao nešto što im dolazi s leđa, prolazi pored njih i gubi se, nestaje negde ispred njih. A mi vreme shvatamo kao nešto što nam dolazi spreda, a nestaje iza nas. Zato se mi nikada ne možemo dobro razumeti sa Hopi Indijancima!

A šta ima i da se razumemo s njima, kada ih nikad u životu nećemo videti?!

Veći je problem za nas to što ne možemo da se razumemo s Arapima, jer je i njihovo shvatanje vremena drugačije od našeg! O tome nisu pisali Sapir i Vorf, ali jeste Edvard Hol, američki antropolog. Hol je primetio da na Zapadu vreme ima cenu – vreme je novac, može se potrošiti, protraćiti, uštedeti i izgubiti. Dok na Istoku vreme nema osobine materijalnog i nije na ceni. Ljudi su važniji od vremena…

Možda tu razliku najbolje oslikava ova anegdota, koji mi je jedan čovek davno ispričao:

Pita Amerikanac Arapina u pustinji: – „Koliko ima do sledeće oaze?“ – „Ima tri dana jahanja na kamili, reče ovaj”. – „Pa ja mojim džipom stignem za pola dana!“ – „A šta ćeš raditi ostala dva i po dana?“ začudi se Arapin.