Ne sećam se više koji je to bio razred osnovne škole, ni koji tekst iz čitanke smo čitali, ali dobro se sećam jedne rečenice iz njega: „Stani da pogledam u ćitab“. Učitelj nam je tada objasnio da ova neobična reč dolazi iz turskog jezika i da znači „knjiga“.
Godinama kasnije, sa njom sam se susrela po drugi put. Bilo je to na prvoj godini studija arabistike, kada smo učili da se na arapskom jeziku knjiga kaže „kitab“ (كتاب). Odmah mi je bilo jasno da je „kitab“ ustvari onaj „ćitab“, koji mi je ostao urezan u pamćenje.
Postoji više reči arapskog porekla koje su u srpski ušle preko turskog, a u kojima je glas K postao Ć. Mislim da je to zato što se u osmanskom turskom glas K izgovarao kao KJ, što je na kraju prešlo u Ć.
Evo male liste takvih reči iz rečnika turcizama Abudulaha Škaljića:
ćef – volja, prohtev (od arapske reči „keyf“, كيف )
ćevap – od arapske reči „kebab“ (كباب)
ćata – pisar (od arapske reči „katib“, كاتب)
Ćaba – Kaba (u Meki), الكعبة
ćafir – nevernik (od arapskog „kafir“, كافر)
Većina ovakvih reči kod nas zvuči zastarelo i arhaično, osim ćevapa koji je i dalje aktuealan.