Category: arapska književnost

Rade Božović

Ovih dana sam dosta koristila „Udžbenik savremenog arapskog jezika“ Radeta Božovića, čuvenog arabiste, poznatog i cenjenog u arapskom svetu, profesora čija sam predavanja iz književnosti imala sreću da slušam neposredno pre nego što je otišao u penziju. Reč je o knjizi koja mi je posebno draga, jer je to prvi komad stručne literature koji sam sebi kupila. Bilo je to na početku studija arabistike, kada je ovo izdanje tek bilo izašlo i kada je profesor Božović bio dekan Filološkog fakulteta. I dan danas se divim tome kako nadahnuto profesor piše i kako u svaki tekst i objašnjenje unosi emocije. Vala (ar. والله), upravo je emocija ta koja pravi razliku između čoveka i veštačke inteligencije!

Recimo, Božović u uvodu svoje knjige ističe kako Arapi veoma drže do svog jezika, do njegove lepote, uglađenosti, rečitosti i muzike i navodi jednu arapsku izreku koja kaže: „Mudrost Rimljana je u pameti, Indijaca u fantaziji, Grka u duši, a Arapa u njihovom jeziku.“ Nisam uspela da nađem njen arapski original (ako neko zna, neka mi javi!), ali sam našla mnogo sličnih izreka koje veličaju arapski jezik naporedo sa mudrostima drugih naroda. Jedna od njih kaže: نزلت الحكمة على رؤوس الروم وألسن العرب وقلوب الفرس وأيدي الصين (Mudrost je sišla u glave Rimljana, jezike Arapa, srca Persijanaca i ruke Kineza).

Božović u uvodu još navodi i jednu lepu izreku koja se pripisuje Aliju, jednom od četvorice halifa: „Moj dragi Božji poslanik ispriča mi jednom prilikom kako mu je (melek Džebrail) sišao s neba i rekao: O, Muhamede, znaj da sve stvari imaju svog gospodara! Adem je gospodar ljudi, ti si gospodar njegovih potomaka, Suhejb gospodar Rimljana, Selman Persijanaca, Bilal Etiopljana, lotos biljaka, orao ptica, ramadan gospodar mjeseci, petak dana, a gospodar jezika je arapski“.

Nju sam uspela da nađem u originalu, i kaže:

يا محمد، إن لكل شيء سيدا، فسيد البشر آدم، وسيد ولد آدم أنت، وسيد الروم صهيب، وسيد فارس سلمان، وسيد الحبش بلال، وسيد الشجر السدر، وسيد الطير النسر، وسيد الشهور رمضان وسيد الأيام يوم الجمعة وسيد الكلام العربية وسيد العربية القرآن وسيد القرآن سورة البقرة.

Sezona seobe na Sever

الطيب صالح - موسم الهجرة إلى لاشمال

Juče me iznenadio poštar jednom pošiljkom od koje sam već digla ruke i za koju sam mislila da neće stići, pa su mi pošiljaoci (Blackwell’s) čak i refundirali novac. U pitanju je knjiga koja prati čitanje romana „Sezona seobe na sever“ (موسم الهجرة إلى الشمال) sudanskog pisca Tajiba Saliha (الطيب صالح). 

Ovaj roman, koji spada u remek dela savremene arapske književnosti, opisuje Sudanca koji se posle života u Engleskoj vraća kući, burno proživljava krizu identiteta i na kraju tragično završava život. Za ovo delo mnogi smatraju da je uticalo na razvoj modernog arapskog romana više nego ijedno drugo arapsko delo. Odlazak Arapina na Zapad, sudar arapske sa zapadnom kulturom i nepremostivi kulturoški jaz često su obrađivane teme arapskih pisaca, u čijim delima je kraj obično kruinisan „zaključkom o etičkoj superiornosti Istoka nad tehnološki naprednijim, ali moralno dekadentnim Zapadom“ (Leštarić 2013: 112). Sigurno se pitate: šta onda u naslovu romana radi reč Sever?! Ono što je nama Zapad, za Sudance jeste Sever. Severno od Sudana nalaze se te zemlje koje mi zovemo Zapadnom Evropom, a u koje su arapski junaci često odlazili i vraćali se pomešanih osećanja i uzdrmanog identiteta, rastrzani između iskušenja koja nudi zapadna kultura i pokušaja da im se odupru… I sam Tajib Salih je išao na Sever… studirao je i radio u Londonu, a posle bio i u Parizu, pa otuda njegova inspiracija za ovaj roman.

„Sezona seobe na sever“ je obavezna lektira studenata arabistike. Naši studenti mogu da je čitaju u prevodu Srpka Leštarića, a mogu i na arapskom originalu, pri čemu će im knjiga sa slike sigurno biti od pomoći. Knjiga je podeljena na 55 lekcija i svaka obrađuje jedan deo romana, daje spisak manje poznatih reči, pitanja za razumevanje teksta, jezičke vežbe i diskusiju. Uz nju postoje i online resursi za učenje, koji se nalaze na sledećem linku: https://tinyurl.com/dt787j8m

I tako… mnogo sam srećna što mi je ova pošiljka ipak stigla, posle tri meseca njenog putešestvija od Engleske do Srbije. Ko zna – možda su je greškom prvo poslali negde na sever. 

Musiqa al-Kalimat

Neki od vas se sigurno sećaju onog vremena kada smo za strane pesme sami „skidali“ tekst, preslušavajući kasetu u pokušaju da razumemo šta pevač kaže ili uzbuđeno čekali da se tekst pesme objavi u nekom časopisu što smo kao klinci kupovali… Danas nemamo takvih problema, jer svaka pesma na koju pomislimo sigurno ima tekst na internetu – bilo da je na engleskom, srpskom, arapskom, turskom, hausi, svahiliju ili bilo kom drugom jeziku. Međutim, za retko koju pesmu ćete naći i gramatička objašnjenja i istorijsku pozadinu i tumačenje i glosar i jezičke vežbe. Ako učite jezik kroz pesme, onda su ovakvi resursi zlata vredni…

Baha el Din Osama, profesor arapskog kao stranog jezika u Kairu, se potrudio da sastavi jednu zbirku pesama na standardnom arapskom jeziku koja ima sve to – „Musiqa al-Kalimat (موسيقى الكلمات): Modern Standard Arabic through Popular Songs“. Ovde ćete naći bisere arapske poezije, koje su otpevale arapske pevačke zvezde poput: Fejruz, Kazima el Sahira, Um Kultum, Muhameda Abdulvehaba i drugih. Svaka pesma ima i svoj QR kod koji će vas direktno odvesti na YouTube, da vidite spot, tako da vaš ugođaj bude kompletan. Na ovaj način možete zaista steći uvid u kulturu arapskih zemalja i videti šta je oblikovalo njihov duh i senzibilitet. Možete gledati i slušati ono na čemu su stasavale generacije, i tako bolje razumeti mentalitet ovog naroda.

Učenje jezika kroz pesme je jedan od najboljih metoda za učenje, jer se tako lakše pamti. Zato sam se oduševila kada sam videla da je AUC (Američki univerzitet u Kairu) objavio ovako nešto. Drago mi je što sam kupila knjigu, jer je stvarno dobra, a planiram da nabavim još jednu od istog autora i istog izdavača. Reč je o udžbeniku egipatskog arapskog kroz pesme, pod naslovom „Kilma Hilwa: Egyptian Arabic through Popular Songs“, koji vas na zanimljiv način upoznaje sa osobinama ovog dijalekta.

Taftaf

Da me neko pita šta najviše volim od arapske književnosti na srpskom jeziku, moj odgovor bi bio: „Pogovore Srpka Leštarića”. Čitajući tekstove koje je ovaj izvrsni arabista i književni prevodilac pisao iza svojih prevoda, došla sam do zaključka da svako vredno književno delo koje je prevedeno na strani jezik treba da ima predgovor ili pogovor – naročito ako je u pitanju prevod sa nekog egzotičnog jezika, o čijim govornicima i zemljama malo znamo. U tom bi pogovoru prevodilac trebalo nam približi društvene, istorijske, kulturne i druge prilike vezane za radnju i razumevanje dela, jer prosečan čitalac o tome verovatno nema pojma. Sigurna sam da bi svaki čitalac kom se svidi neko strano delo želeo da pročita i reč prevodioca, tj. njegovo tumačenje kao verbalizaciju sopstvenih misli i zaključaka o delu.

Čitala sam nekoliko sjajnih romana Perl Bak koji govore o sudaru kineske i japanske kulture sa Zapadom, ali na kraju mi je uvek nekako delovalo nedorečeno to što ova izdanja nisu imala pogovor. Kada su u pitanju prevodi arapske književnosti, gde god je bilo pogovora, čitala sam ih jer to mi je struka. A ako se ograničim samo na ono što je prevodio Srpko Leštarić, to je uvek bilo i uživanje. Kod njega u pogovorima nema dosadnih i suvoparnih delova koji čitaoci redovno preskaču, već je sve sočno i pitko. Čitajući tako nešto, čovek može da obogati svoj rečnik na najbolji mogući način.

Na slici vidite njegov prevod arapskih narodnih priča sa područja Iraka, koje su dugo usmeno prenošene, a potom i zapisane u jednoj zbirci, što je decenijama skrivana od rata u podzemnim bunkerima iračkog muzeja. On ovde piše pogovor u 1. licu, opisujući kako je tragao i kojim putevima došao do ovog vrednog dela, o kom se kod nas nije ništa znalo (iako je, kako kaže, ono dosta uticalo na usmenu tradiciju Srba).

Kao i mnoge narodne priče, i ove su pune erotike, a Srpko na tu temu kaže: „U Taftafu nema nijedne priče u kojoj se ne spominje uzbudljiva aktivnost mladenaca u prvoj bračnoj noći, a nije retkost da se izričito imenuju sama radnja i sav njen pribor, uobičajenim narodskim imenima. Ali gle! – ti izrazi ni u jednom času ne ostavljaju utisak prostote, jer dolaze spontano i nedužno“.

Hoda Barakat

Mnogo volim ove skraćene i pojednostavljene verzije arapskih romana, u kojima se autori trude da prenesu istu poruku i emociju koju ima originalni roman, ali uz određena prilagođavanja, zamenu nekih retkih i manje poznatih reči onim frekventnijim i dodatna vežbanja koja olakšavaju razumevanje teksta. Pored toga, ovakve knjige obično imaju i jezičke vežbe koje pospešuju pisanu i usmenu produkciju na arapskom jeziku, pregršt korisnih napomena u vezi s kulturno-istorijskom pozadinom romana i upućivanje na razne audiovizuelne izvore na vebu.

Knjiga koja je na slici je je jedna od takvih, pa je veoma zgodna za neki početni nivo proučavanja arapske književnosti u originalu. Reč je o nagrađivanoj libanskoj spisateljici Hodi Barakat i njenom romanu „Moj gospodar, moja ljubav“ (سيدي وحبيبي) čija je radnja smeštena usred građanskog rata u Libanu.

Ranije sam već čitala jedan skraćeni roman, koji je priredila Lejla Familiar, i poredila sam ga sa originalom. Mislim da je urednica uspela sjajno da prenese poruku i ideju, pri čemu ništa suštinsko nije izgubljeno u procesu adaptacije.

Sada je došao red i na ovaj roman sa slike, koji već godinama čeka na mojoj polici da bude pročitan. Pošto me Georgetown University Press uvek pozitivno iznenadi knjigama uz arabistike, ne sumnjam u to da ću i ovog puta uživati.

Taha Husein

„Tako ja sebe vidim: u mojim zatvorima,
u moja tri zatvora.
I ne pitaj odakle je ta bolna vijest.
Jer, izgubio sam svoje oči,
jer moram biti u kući,
a moja duša zarobljena je u bijednome tijelu“


(Tako je pisao Abu el Ala el Maari, slepi pesnik iz 11. veka, kojeg je Taha Husein – budući da je i sam bio slep – voleo i često citirao).


Ko je pratio moje objave možda je primetio da izuzetno cenim Tahu Huseina (1889–1973), egipatskog pisca starije generacije savremenih arapskih pisaca, čiju sam autobiografiju „Dani“ (ar. الأيام) čitala čak tri puta. Malo ko ne bi bio ganut njegovom ispovešću o odrastanju u egipatskom selu i studiranju u Kairu, koje je u „Danima“ dočarao onako kako je i sam doživeo – a on je svet oko sebe opažao dodirom, sluhom, mirisom… (ipak, to ga nije sprečilo da kasnije doktorira na Sorboni, postane ministar prosvete, i u svojoj zemlji proglasi osnovno i srednje obrazovanje besplatnim).


Taha Husein je bio poznat po čistom arapskom književnom jeziku i izražavanju jednim višim stilom, koji je bio težak za razumevanje, kako prosečnom govorniku, tako i studentu arapskog jezika. Sa knjigom koju vidite na slici, čitanje Tahe Huseina odjednom postaje lakše… Njegovo remek-delo ovde je podeljeno na delove, praćene ciljanim jezičkim vežbama, korisnim napomenama i glosarima manje poznatih reči. Sa svojim književnim smernicama, istorijskim kontekstom i društvenim temama Huseinovog doba, ovaj udžbenik može biti koristan i na času i za samostalno učenje kod kuće.


Listajući knjižicu, koja mi je tek stigla jutros, sve sam više uverena u to da će student arapskog jezika, koji želi da čita Tahu Huseina u originalu, moći da se – kako je to Taha voleo da kaže – baci u ovo more znanja i u njemu sav utone.

Derviš i smrt

Kada sam u srednjoj školi čitala roman „Derviš i smrt“ najviše mi se dopao njegov početak, odnosno stihovi koji stoje pre prvog poglavlja. Iako tada nisam znala ništa o Kuranu i o arapskom, oni su na mene ostavili snažan utisak, jer izražavaju jednu od velikih istina ovoga sveta i navode na razmišljanje o svrsi i prolaznosti:
„Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru kad zablijedi;
Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.
Svaki je čovek uvek na gubitku… Dugo vremena nisam znala odakle je Selimović uzeo ove stihove. Jasno je da je iz Kurana, ali koja *sura i koji *ajet?! Rešim ja, nedavno, da to i saznam, pa stanem da kopam po internetu i otkrijem da Meša Selimović ustvari nije bukvalno citirao Kuran. Ustvari, on je ove stihove sam stilizovao, koristeći delove nekih kuranskih sura i ajeta. Prenosim vam ih u originalu, a nakon toga i u prevodu Besima Korkuta.
نٓ ۚ وَٱلْقَلَمِ وَمَا يَسْطُرُونَ
فَلَآ أُقْسِمُ بِٱلشَّفَقِ وَٱلَّيْلِ وَمَا وَسَقَ
وَٱلشَّمْسِ وَضُحَىٰهَا وَٱلْقَمَرِ إِذَا تَلَىٰهَا وَٱلنَّهَارِ إِذَا جَلَّىٰهَا
لَآ أُقْسِمُ بِيَوْمِ ٱلْقِيَـٰمَةِ وَلَآ أُقْسِمُ بِٱلنَّفْسِ ٱللَّوَّامَةِ
وَٱلْعَصْرِ إِنَّ ٱلْإِنسَـٰنَ لَفِى خُسْرٍ إِلَّا ٱلَّذِينَ ءَامَنُوا۟ وَعَمِلُوا۟ ٱلصَّـٰلِحَـٰتِ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلْحَقِّ وَتَوَاصَوْا۟ بِٱلصَّبْرِ
Nūn. Tako Mi kalema i onoga što oni pišu (68:1)
I kunem se rumenilom večernjim i noći, i onim što ona tamom obavije (84:16-17)
Tako Mi Sunca i svjetla njegova, i Mjeseca kada ga prati, i dana kada ga vidljivim učini (91:1-3)
Kunem se Danom kada Smak svijeta nastupi i kunem se dušom koja sebe kori (75: 1-2)
Tako mi vremena – čovjek, doista, gubi, samo ne oni koji vjeruju i dobra djela čine, i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje (103: 1-3)

  • „sura“ (سورة) – poglavlje Kurana; „ajet“ (آية) – stih Oznake u zagradama iza citata u Kuranu označavaju koja je sura i koji ajet preuzet.

Živi sin budnoga

Otkako je sajt BookDepository, sa kog sam naručivala knjige, ukinut, dugo mi ništa nije stizalo iz inostranstva. A onda sam saznala za novi sajt – Blackwell’s! Čim sam čula da se štrajk naših poštara okončao, naručila sam preko njega ovu finu knjižicu, da upotpunim svoju kolekciju (jer već imam nešto od istih autora). I evo je – preko sedam mora i sedam gora stigla je do mene knjiga „From Ibn Sina to Sindbad“! Od svetski poznatog naučnika i filozofa, Avicene (ar. Ibn Sina), preko Džahiza, el Kindija, Ibn Kutejbe, Averoesa (ar. Ibn Rušd), Ibn Batute, Ibn Halduna… pa sve do priča iz 1001 noći, Kelile i Dimne, Abu el Ale el Maarija, Ibn Tufejla, Haririjevih makama i drugih bisera arapske književnosti… ova čitanka i vežbanka je odlična za ovladavanje klasičnim arapskim jezikom, za studente na višim nivoima studija.

Prosečni čitalac bi se možda iznenadio kada bi saznao da su neka od ovih dela, za koje moguće nije ni čuo, imala snažan uticaj na zapadnu književnost. Recimo, poznato je da je novela „Živi sin budnoga“ (ar. حي ابن يقظان), andaluzijskog filozofa iz 12. veka Ibn Tufejla, možda nadahnula Danijela Defoa da napiše roman Robinzon Kruso. Ova novela, koju neki smatraju najvećim delom arapske prozne književnosti, je posle Kurana i „1001 noći“ treće najprevođenije delo s arapskog. To nije obična priča o usamljeniku na pustom ostrvu kojeg je othranila gazela, već filozofsko promišljanje o svetu oko nas, koje je uveliko inspirisano islamskom filozofijom. Živeći izlovano od ljudi, glavni junak posmatra svet oko sebe i intenzivno razmišlja o svemu što ga okružuje – biljkama, životinjama, prirodnim pojavama. Zahvaljujući intelektualnoj snazi i moći svog razuma, on dolazi do mnogih zaključaka o svetu koji ga okružuje i do spoznaje Boga, kao tvorca svega postojećeg…

Svetski dan arapskog jezika

Danas je Svetski dan arapskog jezika. Ovaj dan obeležava se od 2010, kada je Unesko odredio da će svaki naredni 18.12. biti posvećen arapskom jeziku, jer je na taj datum 1973. arapski postao jedan od 6. zvaničnih jezika UN. Od tada je prošlo ravno 50 godina. Čestitamo!

I možda je ova objava, koju sam inače planirala da napišem, pogodna baš za današnji dan, jer se radi o filmu koji je snimljen na najčistijem arapskom jeziku. Reč je o čuvenom filmu el Risala (Poruka), koji govori o nastanku islama. Ima ga na ovom linku, a na 19.50 minutu može se čuti početak 81. sure Kurana, „Prestanak sjaja“ (التكوير). Neki dan smo je slušali na času, jer sam želela da čujemo kako lepo zvuči čisti klasični arapski jezik, a naročito zbog toga što mi se ovo čitanje Kurana posebno sviđa i što mi je ovo omiljena sura. Omiljena zbog toga što je objavljena u rimovanoj prozi, pa njene reči, kada se lepo čitaju, zvuče čarobno – gotovo magijski.

I nemojte misliti da je u ovoj sceni prorok Muhamed! U islamu je zabranjeno prikazivanje njegovog lika, tako da nigde u filmu nećete videti da se on pojavljuje, već samo njegove pristalice, prvi muslimani…

Suru ću vam navesti u prevodu B. Korkuta:

Kada sunce sjaj izgubi,

i kada zvijezde popadaju,

i kada se planine pokrenu,

i kada steone kamile bez pastira ostanu,

i kada se divlje životinje saberu,

i kada se mora vatrom napune,

i kada se duše sa tijelima spare,

i kada živa sahranjena djevojčica bude upitana

zbog kakve krivice je umorena,

i kada se listovi razdijele,

i kada se nebo ukloni,

i kada se Džehennem raspali,

i kada se Džennet približi –

svako će saznati ono što je pripremio…

Ovi suru koristim kad studentima objašnjavam da je „ida“ nekada bio vremenski veznik, dok se danas koristi kao pogodbeni. I uvek im dam jedno tumačenje vezano za 8. i 9. stih – odnosi se na devojčice koje su u predislamskom periodu žive sahranjivali. Islam je tu praksu žestoko osudio. Kuran kaže da će ovako živo sahranjena devojčica na Sudnjem danu biti upitana zbog kakvog je greha ubijena, da bi se pripretilo njenom ubici.

Jer toga dana svako će znati ono što je uradio…

علمت نفس ما أحضرت..

Sezame, otvori se!

„Sezame, otvori se!“ (ar. افتح يا سمسم). Ako ste gledali ili čitali priču o Ali Babi i 40 razbojnika iz čuvene arapske zbirke „1001 noć“, verovatno ste čuli za ovu čarobnu formulu, koja otvara vrata pećine pune blaga. Izraz je nastao po biljci susam, koju neki zovu i „sezam“ (lat. Sesamum indicum).

Priča kaže da je Ali Baba (ar. علي بابا) bio siromašni drvoseča, koji je jednog dana, idući šumom da seče drva, slučajno video neke razbojnike kako pred pećinom izgovaraju rečenicu: „Sezame, otvori se!“ Video je da se nakon toga otvorio ulaz u pećinu, a oni su ušli i za njima se odmah ponovo zatvorio. Kada su razbojnici otišli, radoznali Ali Baba je uradio isto to. Izgovorio je „Sezame, otvori se!“, ušao i video nepregledne gomile blaga – zlatnika, rubina, dijamanata i bisera – od čega je pokupio samo mali deo. Kada je njegov brat, Kasim, saznao za to, i sam je odlučio da pokuša. Otišao je i rekao: „Sezame, otvori se!“. Pećina s pred njim otvorila, a on ušao i zadržao se duuugo, puneći halapljivo vreću za vrećom. Ali, ne lezi vraže – kada je hteo da izađe, nije mogao da se seti šta treba da kaže! Znao je da se radi o nekoj biljci, pa je nagađao: „Otvori se rižo!“, „Otvori se zobi!“, „Otvori se pšenico!“, „Otvori se kukuruzu!“. Ništa nije vredelo. Ostao je zarobljen u pećini i možete samo misliti šta se sa njim desilo i kako je platio cenu svoje gramzivosti.

Susam je čudesna biljka. Ne samo da otvara vrata pećine, već otvara i apetit – naročito kada se samelje i pomeša sa maslinovim uljem i malo soli. Tako dobijamo preukusan umak, zvani „tahini“ ili „taan“ (ar. طحينة), bez koga ljubitelji arapske kuhinje ne mogu ni da zamisle dobru klopu. Uz pržene falafele i maslinke se odlično slaže, a ja sam preko posula i malo kumina, da egzotika bude veća.