Oduvek sam volela da čitam našu epsku narodnu poeziju i rado se sećam nekih pesama koje smo učili u osnovnoj školi:
– Šenluk čini aga Bećir-aga, uhvatio Malog Radojicu, pa ga meće na dno u tavnicu….
– More Marko, ne ori drumova! „More Turci, ne gaz’te oranja!
– Zeman doš’o valja vojevati, za krst časni krvcu proljevati
– Ne može se carstvo zadobiti, na dušeku sve duvan pušeći
– Ne odajte vi jatake naše, kod kojih smo zime zimovali…
– Al’ je rada sirotinja raja, koja globa davati ne može, ni trpiti turskoga zuluma…
Čitajući te pesme iz čitanke za osnovnu školu, nisam se mogla otrgnuti utisku da su svi Turci – negativci. Taj utisak me je toliko snažno držao, da sam se dugo čudila zašto neko uopšte želi da studira turski jezik… Posle sam saznala da turska deca u školi uče kako je to što smo bili pod Turcima za nas bila mnogo dobra stvar. Sada shvatam da svaki narod istoriju vidi na svoj način, događaje posmatra iz svog ugla i tumači onako kako mu je ćef…
Prošlo je neko vreme, a ja sam počela i sama da učim turski. Za nekog ko je završio arapski, a maternji mu je srpski, jako je zanimljivo da zna i turski, jer tako može da proučava poreklo reči u našem jeziku i otikrije mnoge stvari. Što sam više učila turskih reči, sve sam više shvatala koliko ih mnogo ima u našem jeziku. Takođe mi je bilo zanimljivo da otkrijem kako su mnoge od tih reči ustvari arapskog porekla.
O tome koliko je turski pun arabizama najbolje govori sledeći podatak: kada je Ataturk svojevremeno želeo da očisti turski od arapskih reči, shvatio je da je to nemoguće, jer onda Turci ne bi mogli govoriti…
Ni mi ne bismo mogli govoriti da nemamo reči kao što su:
dušek (tur. döşek),
jorgan (tur. yorgan),
jastuk (tur. yastık),
tepsija (tur. tepsi),
duvan (ar. دخان),
sokak (ar. زقاق),
kapija (tur. kapı) i ono što dobro znamo mi Vojvođani: kapidžik (tur. kapıcık) – mala vrata, vratanca.
Ima i onih turcizama, bez kojih ne bismo mogli razumeti našu narodnu poeziju, kao što su:
jatak (tur. yatak) – krevet,
zulum (ar. ظلم) – tlačenje,
zeman (ar. زمان) – vreme,
harač (ar. خراج) – glavarina,
megdan (ar. ميدان) – trg, bojno polje….
.