Tag: Ivana Gligorijević

Sezame, otvori se!

„Sezame, otvori se!“ (ar. افتح يا سمسم). Ako ste gledali ili čitali priču o Ali Babi i 40 razbojnika iz čuvene arapske zbirke „1001 noć“, verovatno ste čuli za ovu čarobnu formulu, koja otvara vrata pećine pune blaga. Izraz je nastao po biljci susam, koju neki zovu i „sezam“ (lat. Sesamum indicum).

Priča kaže da je Ali Baba (ar. علي بابا) bio siromašni drvoseča, koji je jednog dana, idući šumom da seče drva, slučajno video neke razbojnike kako pred pećinom izgovaraju rečenicu: „Sezame, otvori se!“ Video je da se nakon toga otvorio ulaz u pećinu, a oni su ušli i za njima se odmah ponovo zatvorio. Kada su razbojnici otišli, radoznali Ali Baba je uradio isto to. Izgovorio je „Sezame, otvori se!“, ušao i video nepregledne gomile blaga – zlatnika, rubina, dijamanata i bisera – od čega je pokupio samo mali deo. Kada je njegov brat, Kasim, saznao za to, i sam je odlučio da pokuša. Otišao je i rekao: „Sezame, otvori se!“. Pećina s pred njim otvorila, a on ušao i zadržao se duuugo, puneći halapljivo vreću za vrećom. Ali, ne lezi vraže – kada je hteo da izađe, nije mogao da se seti šta treba da kaže! Znao je da se radi o nekoj biljci, pa je nagađao: „Otvori se rižo!“, „Otvori se zobi!“, „Otvori se pšenico!“, „Otvori se kukuruzu!“. Ništa nije vredelo. Ostao je zarobljen u pećini i možete samo misliti šta se sa njim desilo i kako je platio cenu svoje gramzivosti.

Susam je čudesna biljka. Ne samo da otvara vrata pećine, već otvara i apetit – naročito kada se samelje i pomeša sa maslinovim uljem i malo soli. Tako dobijamo preukusan umak, zvani „tahini“ ili „taan“ (ar. طحينة), bez koga ljubitelji arapske kuhinje ne mogu ni da zamisle dobru klopu. Uz pržene falafele i maslinke se odlično slaže, a ja sam preko posula i malo kumina, da egzotika bude veća.

Si Đinping

Kad na TV-u čujem „Vučić se sastao sa Sijem“, uvek se pitam zašto ovog čoveka zovu po imenu? U pitanju je, naravno Si Đinping, kineski predsednik. Nedavno sam u Pravopisu srpskoga jezika našla odgovor – u kineskom jeziku prvo ide prezime, pa ime. Si je u stvari njegovo prezime!

Za razliku od Sija, neki arapski zvaničnici nisu prošli baš dobro u našim medijima: čas ih zovu po imenu, čas po prezimenu ili očevom imenu ili po nadimku, počasnoj tituli, čukundedi, askurđelu, prababi i tako dalje. Tako je to kad Arapi nemaju klasično ime i prezime, onakvo na kakvo smo mi navikli! Umesto toga imaju čitav niz antroponima.

Nedavno sam istraživala ovu temu, pošto sam pisala nešto za „Pravopis srpskoga jezika“ o tome kako se pišu arapska imena kod nas (nije još objavljeno, ali biće i „inšallah” čitaćete)!

Formula za građenje arapskog antroponimskog niza ide otprilike ovako: teknonim/pedonim (nadimak po imenu prvorođenog deteta) + lično ime + prvi patronim (ime oca) + drugi patronim (dedino ime) + treći patronim (pradedino ime) i tako možete ređati do prekosutra… + prezime (označava pripadnost) + drugo „prezime“ (ili počasna titula). Arapski antroponimski niz može, ali ne mora imati sve ove elemente i ne moraju uvek biti poređani istim redosledom. Pored toga, postoje razlike u građenju imena u različitim arapskim zemljama, u različitim epohama itd.

U arapskom možemo imati neka baaaš dugačka imena, kao što je recimo ime čuvekog putopisca Ibn Batute: „Abu Abdulah Muhamed ibn Abdulah ibn Muhamed el Levati el Tandži“ ili prelepe (bivše) saudijske princeze Amire el Tavil: „Amira bint Ajdan ibn Najif ibn Sahmi el Tavil el Asimi el Utajbi“.

Pa sad vi recite – da li je teže nama razmrsiti arapski antoponimski niz ili kamili proći kroz iglene uši?!

Sapir-Vorfova hipoteza

Jeste li čuli za Sapir-Vorfovu hipotezu?! Oni koji su učili opštu lingvistiku, sugurno se sećaju američkih lingvista Edvarda Sapira i Bendžamina Lija Vorfa koji su početkom 20. veka postavili hipotezu o jezičkoj relativnosti, tvrdeći da struktura jezika jedne zajednice u značajnoj meri određuje pogled na svet njenih pripadnika.

Sapir i Vorf su proučavali jezik Hopi Indijanaca, koji je pružao jedinstven uvid u to kako jedan jezik, sasvim drugačiji od indoevropskih jezika, bitno određuje svet pripadnika njihovog plemena, toliko različit od našeg sveta.

O tome nam je jednom govorio profesor Ranko Bugarski na predavanjima iz opšte lingvistike, živopisno objašnjavajući kako u se u jeziku Indijanaca iz plemena Hopi za ono što ih čeka u budućnosti kaže da je „iza“, a za ono što je prošlo – „ispred“. Oni, dakle, percipiraјu vreme kao nešto što im dolazi s leđa, prolazi pored njih i gubi se, nestaje negde ispred njih. A mi vreme shvatamo kao nešto što nam dolazi spreda, a nestaje iza nas. Zato se mi nikada ne možemo dobro razumeti sa Hopi Indijancima! 😉

A šta ima i da se razumemo s njima, kada ih nikad u životu nećemo videti?!

Veći je problem za nas to što ne možemo da se razumemo s Arapima, jer je i njihovo shvatanje vremena drugačije od našeg! O tome nisu pisali Sapir i Vorf, ali jeste Edvard Hol, američki antropolog. Hol je primetio da na Zapadu vreme ima cenu – vreme je novac, može se potrošiti, protraćiti, uštedeti i izgubiti. Dok na Istoku vreme nema osobine materijalnog i nije na ceni. Ljudi su važniji od vremena…

Možda tu razliku najbolje oslikava ova anegdota, koji mi je jedan čovek davno ispričao:

Pita Amerikanac Arapina u pustinji: – „Koliko ima do sledeće oaze?“ – „Ima tri dana jahanja na kamili, reče ovaj”. – „Pa ja mojim džipom stignem za pola dana!“ – „A šta ćeš raditi ostala dva i po dana?“ začudi se Arapin.

Andrak

Volim da pišem i govorim na maternjem jeziku, jer tako mogu najbolje da se izrazim. Najbolje u maternjem jeziku poznajem frazeologizme, retke i neobične konstrukcije, pa onda mogu sve to da koristim, da moj izraz bude bogatiji, zanimljiviji i živopisniji. Volim da kažem kako neko „lupa k’o Maksim po diviziji“, blene „k’o tele u šarena vrata“ ili se drži nečeg „k’o pijan plota“. Onda, da neku šućmurastu boju nazovem „miš prdi farba”, pa da se našalim onim „ni kod babe nema džabe”. Ponekad ubacim i poneki arhaizam, redak sinomim, da bi mi govor bio lišen monotonije i dosadnih ponavljanja. Ponekad kažem „astal“, a ne uvek „sto“, jer to mi je tako dosadno. „Amrel“, a ne „kišobran“, jer je tako lepše. Volim da kažem „velosiped“ – jer me mrzi da lomim jezik na reč „bicikl“, koja na kraju ima taj nezgodan slog, zbog kog su nastale razne adaptacije, kao: bickli, bicikla i biciklo. Ponekad mi izleti i ono: „Koji ti je andrak?!”

A kad me pitaju šta je to andrak, ja odgovorim: To vam je, ljudi moji, bogatstvo srpskog jezika.

Literatura: Frazeološki rečnik srpskog jezika

Nevenka Korica

Moderna knjiga za učenje arapskog, čiji je autor veliki stručnjak i prevodilac, profesor na Harvardu i Američkom univerzitetu u Kairu, nekadašnji student naše katedre, Nevenka Korica Sullivan.

Knjiga se sastoji od 20 lekcija koje obuhvataju 20 tema na savremenom arapskom jeziku. Svaka lekcija sadrži: uvod, glavni tekst, glosar sa najvažnijim rečima i izrazima, glagolske vežbe, jezičke funkcije, konverzaciju, pisanje i diskusiju.

Teme ove knjige su zaista sjajne: zabranjene knjige, ukradeni antikviteti, grafiti, zoološki vrtovi, dres kodovi, rep muzika, nasilje, privatnost, opasni sportovi, GMO hrana, veganstvo, teorije zavere, alternativna medicina, održivi razvoj, veštačka inteligencija i druge . Uz ovu knjigu studenti mogu zaista proširiti svoj vokabular, usvojiti korisne konstrukcije i moći da pišu i govore o „gorućim“ temama savremenog sveta.

„Advanced Arabic through Discussion“ je knjiga za napredni nivo arapskog i mogu je koristiti studenti viših godina studija, na času ili samostalno. Ja sam je kupila i pre nego što je objavljena, dok je još bila u najavi, pa sam mesecima čekala da mi pošalju. Tako sam ostvarila značajan popust. Knjiga je izašla prošle godine.

Ove godine je objavljen i udžbenik za niže nivoe znanja, „Upper Intermediate Arabic Through Discussion“ od iste autorke i istog izdavača, Američkog univerziteta u Kairu koji me uvek iznenadi nekim dobrim i korisnim knjigama…

Kamila

Od egzotičnih stvari koje se mogu probati u arapskom svetu, izdvojila bih sveže urme, koje su pune vode, pa su zato i bile glavna namirnica beduinima u pustinji (i njihovim kamilama). Ova slatka voćka je najbolji prirodni zaslađivač mnogih kolača i veoma je zdrava. Kod nas se najviše prodaju one sušene, ali mnogo su lepše sveže, tek ubrane. U arapskom jeziku sveže se zovu „balah“ (بلح), dok se one sušene urme zovu „tamr“ (تمر). Kod nas su i jedne i druge jednostavno – urme. Ne pravimo razliku između svežih i sušenih, jer one su za nas egzotičan pojam, nešto što nije svojstveno za naše podneblje, pa nemamo više reči za različite vrste urmi (ne računaju se, naravno, potpuni sinonimi).

Isto tako, nama je svaka kamila – kamila. I muška i ženska, i mlada i stara, i mala i velika i… uvek se isto zove. Dok u arapskom imamo par stotina naziva za razne vrste kamila, mnogo glagola čije značenje je vezano za neku radnju, stanje ili zbivanje u vezi s kamilom. Kamila, zvana pustinjska lađa, vrlo je bila bitna za preživljavanje beduina u surovim pustinjiskim uslovima. Dovoljno je otvoriti Muftićev rečnik na bilo kojoj strani i sigurno će tu biti neka reč koju se odnosi na kamilu (ili kako on kaže, devu), kao na primer: džamal (جمل), naqa (ناقة), ibil (إيل), džammaal (جمال)…i mnoge druge.

Tokom studija prevodili smo neki tekst na času (a prethodno smo „izvadili“ reči kod kuće), kad jedna koleginica prasnu u smeh. Kaže, ona je tekst shvatila sasvim drugačije, kao da se radi o nekim kamilama (a uopšte se ne radi). To je zato što su neke arhaične reči koje su označavale kamile, u savremenom jeziku dobile nova značenja, a Muftić u svom rečniku navodi i jedna i druga, pa je teško razaznati koje značenje uzeti. Bez obzira na sve to, Muftićev rečnik je neprikosnoven.

I tako naša percepcija utiče na naš jezik… Kao što Eskimi imaju mnogo naziva za sneg i led, a Turci za vrste ribe…svaki narod poseduje leksiku kojom imenuje ono što ga okružuje, dok drugi narodi tu leksiku pozajmljuju kada se po prvi put sretnu sa novim i egzotičnim pojmovima.

Žena od sultana

Moram da vam kažem da sam se baš iznenadila što se u Egiptu na plaži pušta naša pesma, atraktivnog naslova – „Žena od sultana“. Ko je išao po beogradskim kafanama, zna je da je svojevremeno bila veoma popularna. Kičasto stihoklepanje, praćeno zaraznim orijentalnim prizvukom sa zurlama, avionima, kamiomima i silikonima, kod nas ne može da omane, a vidim da je postalo i internacionalni hit!

Onomad kad sam prvi put čula za nju, odmah sam rekla da ima gramatičku grešku. I zaista, nepravilno je reći „žena OD sultana“, nego treba „žena sultana“ ili „sultanova žena“. U pesmi se spominje i sintagma „gnezdo OD zmaja“, a trebalo bi valjda reći „zmajevo gnezdo“ ili „gnezdo zmaja“.

Naše gramatike kažu: pravilno je „devojka mog druga“, a ne „devojka od mog druga“. Ali možemo reći „sok od višanja“ i „tašna od zmijske kože“. Prisvojni genitiv (označava pripadnost) ne zahteva nikakav predlog, dok genitiv sa predlogom OD može da označi materiju od koje je nešto napravljeno. Tako da, sa aspekta srpske gramatike, naslov pesme jeste nepravilan.

Ipak, sa aspekta metrike/versifikacije (nauke o stihu), naslov je skroz pravilan, jer to je takozvana „pesnička sloboda“. Predlog OD dodaje stihu još jedan slog, koji je potreban ovoj pesmi, u kojoj je drugi stih refrena uvek pisan u trinaestercu. Pesnik može, radi rime ili broja slogova u stihu, da prekrši gramatička i druga pravila, da izmisli reč, skrati je, produži ili izmeni…

Pesnička sloboda je sjajna stvar i kad prevodite poeziju. Ako ne znate kako nešto da prenesete na strani jezik, vi možete prepevati kako god hoćete i reći da je to pesnička sloboda. Za pesmu je važno da prenese ideju, osećaj, emociju, rimu… bez obzira koja jezička sredstva birate da to postignete.

Budući da sam je čula u zemlji OD (nekadašnjih) sultana, ništa mi drugo ne preostaje nego da je prevedem na arapski, koristeći se, naravno, i pesničkom slobodom (malo zbog rime, a malo i kao vid cenzure).

ْلا أحد يعرف أننا معأ،

أحبك وأنا زوجة سلطان،

ْإما أن أحبك أو أن أقاوم،

وأنت دائما تخطر على بالي.

يحسدون لأني زوجة سلطان،

ولأن زوجي أعظم إنسان،

كل ما أريده معه أمتلك،

إلا أنت، يا أجمل ملك!

Egipatska funta

Opet se javljam iz zemlje faraona, koja turistima nudi možda i najpovoljniji „all inclusive“ na svetu. Pošto ovde nemam mnogo dodira sa novcem, zamolila sam jednog Egipćanina da mi da egipatske funte da slikam, kako bih vam ispričala priču o etimologiji arapskog naziva za ovu valutu…

Na književnom arapskom (egipatska) funta se zove „džunejh“ (جنيه), dok se ista reč na egipatskom dijalektu izgovara sasvim drugačije. Egipćani glas /dž/ izgovaraju kao /g/, a i ono /h/ na kraju se ne čuje, pa ispadne „gni“. Ranije sam se pitala otkud „džunejh“ odnosno „gni“ da bude naziv za funtu i kakve to ima veze jedno s drugim. Posle sam saznala da ovaj naziv vodi poreklo od engleske reči za gvineju, valute koja je bila u opticaju između 17. i 19. veka, a ime je dobila po oblasti iz koje su Britanci donosili zlato da kuju ove novčiće, afričkoj Gvineji: „guinea“ – izgovara se: „gini“… Funta je u Egiptu uvedena u 19. veku i tada je zamenila staru valutu, egipatski pjaster (od italijanske reči „piastra“). Pjaster je i dalje ostao u opticaju kao sitno od funte (100 pjastera = 1 funta). Što se tiče arapskog naziva za pjaster, on glasi „kirš“ (قرش) sa množinom „kuruš“ (قروش). Ovu reč imamo i u turskom jeziku, kao naziv za sitno od turske lire („kuruş“). Inače, sve je to iste etimologije kao naša reč „groš”, a nastalo je od italijanske reči „grosso“.

Nekada se sitniš u Egiptu zvao „para”, što to je očigledno turcizam, koji i mi koristimo za sitan novac i generalno za novac. Egipćani su kasnije paru ukinuli i uveli naziv „milim“ (مليم), od francuske reči „millieme”, a jedan milim je hiljaditi deo funte.

Čitava zbrka sa nazivima, kao što vidite. Zato dobro pazite da vas ne prevare kada se cenkate ili menjate novac. Ne bih želela da platite nešto „tri za groš“.

Burkini

Opet se javljam iz Egipta i imam dobru vest. Ako pođete u Hurgadu i zaboravite kupaći, ne brinite – ovde ima veliki izbor burkinija, kupaćih kostima za muslimanke koji pokrivaju od glave do pete. Ne morate da brinete o depilaciji, celulitu, stomaku i zaštitnom faktoru. I što je najbolje, ovde vas niko neće čudno gledati, jer to je ovde najnormalnija stvar. Ima ovde poznatih kairskih faca koje ih nose, a čak i žensku decu oblače u malo pokrivenije modele, gde se ne vide butine i nadlaktice. Nema šanse da puste dete samo u peleni za kupanje ili, ne daj Bože, bez nje.

Ako vam je to čudno, da vam kažem da ima i kod nas čudnih kupaćih kostima i čudnih žena. Videla sam jednu što umesto tračica na donjem delu kupaćeg ima neke lance, pa sve mislim da će da potone kad krene da pliva. Videla sam i jednu što je ugradila „er begove“ veličine XXXL, pa ne može da potone, sve i da hoće…

Kako kaže naš narod – sto ljudi, sto ćudi.

Sam naziv „burkini“ ovde se ne koristi, jer je to zapadna izmišljotina. Za kupaći se u arapskom koristi francuska reč maillot („majo“), bilo koji model da je u pitanju. Naziv „burkini“ je nastao po pogrešnoj logici, jer „burka“ nema veze sa tim. Burka je onaj plavi „čaršav“ što nose žene u Avganistanu, gde su pokrivene cele, a gledaju kroz gusto tkanu mrežicu (ponavljam, Avganistan nije arapska zemlja)! Nešto drugo je „nikab“, pokrivka crne boje, gde se ženi vide samo oči, što se nosi u arapskom svetu. Ima i ovde u hotelu takvih žena i da vam kažem, one se slikaju za Instagram, kupaju, vode biznise, žive život punim plućima. Mnogo je više onih čija je kosa pokrivena hidžabom. „Hidžab“ to je marama koja dozvoljava da se ženi potpuno vidi lice, dok su kosa i vrat pokriveni. Takozvani burkini, dakle, najviše podseća na hidžab.

Burkini je nije samo kulturološki, već i lingvistički fenomen. Nastao spajanjem dve reči u jednu: burka + bikini = burkini. Za ovaj način tvorbe reči koristi se u lingvisitici francuski termin: „portmanteau“; engleski: „blending”, sprski: „slaganje“/„kompozicija“, arapski تركيب مزجي / النحت… Bikini je dobio naziv po istoimenom Maršalskom ostrvu, gde su vršene probe atomske bombe, jer je uvođenje dvodelnog kupaćeg polovinom 90-ih zaista napravilo „bum“! A zanimljivo je da je potom odbačen „prefiks“ bi-, da bi „osnova“ kini dobila i druge prefikse, pa tako imamo naziv „monokini“ za jednodelni kupaći, „trikini“ za model gde su gornji i donji deo spojeni komadom tkanine i na kraju „burkini“. Imamo i veliki derivacioni potencijal za sve buduće kovanice, kojima ćemo imenovati nove modele na tržištu. Jer, kao što rekoh, sto ljudi – sto ćudi.

Pozdrav iz zemlje Tahe Huseina

Pozdrav iz zemlje Tahe Huseina (طه حسين 1889-1973), moje omiljene ličnosti iz arapskog sveta, mog omiljenog pisca stare generacije savremenih arapskih pisaca! Rođen u malom egipatskom selu, u ranom detinjstvu je ostao bez vida „zahvaljujući“ neadekvatnom lečenju. U to vreme mnoga su egipatska deca imala problem sa očima, a svest ljudi na egipatskom selu o potrebi za lekarom nije bila dovoljno razvijena. Umesto toga, oni su zvali nekakve vračeve, nadrilekare i sl. Jedan takav je sipao Tahi neke kapi u oči, od kojih mu je samo bilo još gore. Iako je rano oslepeo, to ga nije sprečilo da prvo studira na čuvenom verskom univerzitetu el Azharu, pa potom i na sekularnom, Kairskom univerzitetu. Dirljiva je njegova priča o odrastanju i školovanju, koju je do tančina opisao u svom autobiografskom delu „Dani“ (الأيام) – što preporučujem da pročitate

Studije je potom nastavio u Monpeljeu u Francuskoj, pa onda i na Sorboni, gde je doktorirao… Posle toga se vratio u Egipat, da stečena znanja prenese u svoju zemlju. Neko vreme bio je ministar prosvete, kada je uveo besplatno osnovno i srednje obrazovanje u Egiptu. Govorio je da obrazovanje treba da bude kao vazduh i voda – potpuno besplatno i dostupno svima. Danas milioni Egipćana duguju svoje obrazovanje ovom čoveku.

Pošto je njegova autobiografija na mene ostavila snažan utisak, na studijama sam pisala seminarski o Tahi Huseinu. Nedavno mi je objavljen jedan rad posvećen njemu u Književnoj istoriji. Tu je osvetljen jedan važan aspekt njegove književnosti – zalaganje za prava žena, osvrt na njihov položaj u egipatskom društvu toga doba. U radu spominjem i jedan njegov „novootkriveni“ roman –Šejhova prosidba, koji je bio objavljivan u brojevima časopisa el Sufur, a koji je potom mikorčipovan i zaboravljen, tako da proučavaoci arapske književnosti dugo nisu imali uvid u ovo Huseinovo delo. Pre par godina je slučajno „otkriven“, što je izazvalo razne polemike među egipatskim intelektulacima, dokazujući da je Taha Husein ostao kontroverzna ličnost, iako je od njegove smrti prošlo skoro pola veka.

Mogla bih još dosta pisati o Tahi, ali eto vam link pa čitajte, a ja odoh da se bućnem u Crvenom moru