Jeste li čuli za Sapir-Vorfovu hipotezu?! Oni koji su učili opštu lingvistiku, sugurno se sećaju američkih lingvista Edvarda Sapira i Bendžamina Lija Vorfa koji su početkom 20. veka postavili hipotezu o jezičkoj relativnosti, tvrdeći da struktura jezika jedne zajednice u značajnoj meri određuje pogled na svet njenih pripadnika.
Sapir i Vorf su proučavali jezik Hopi Indijanaca, koji je pružao jedinstven uvid u to kako jedan jezik, sasvim drugačiji od indoevropskih jezika, bitno određuje svet pripadnika njihovog plemena, toliko različit od našeg sveta.
O tome nam je jednom govorio profesor Ranko Bugarski na predavanjima iz opšte lingvistike, živopisno objašnjavajući kako u se u jeziku Indijanaca iz plemena Hopi za ono što ih čeka u budućnosti kaže da je „iza“, a za ono što je prošlo – „ispred“. Oni, dakle, percipiraјu vreme kao nešto što im dolazi s leđa, prolazi pored njih i gubi se, nestaje negde ispred njih. A mi vreme shvatamo kao nešto što nam dolazi spreda, a nestaje iza nas. Zato se mi nikada ne možemo dobro razumeti sa Hopi Indijancima! 
A šta ima i da se razumemo s njima, kada ih nikad u životu nećemo videti?!
Veći je problem za nas to što ne možemo da se razumemo s Arapima, jer je i njihovo shvatanje vremena drugačije od našeg! O tome nisu pisali Sapir i Vorf, ali jeste Edvard Hol, američki antropolog. Hol je primetio da na Zapadu vreme ima cenu – vreme je novac, može se potrošiti, protraćiti, uštedeti i izgubiti. Dok na Istoku vreme nema osobine materijalnog i nije na ceni. Ljudi su važniji od vremena…
Možda tu razliku najbolje oslikava ova anegdota, koji mi je jedan čovek davno ispričao:
Pita Amerikanac Arapina u pustinji: – „Koliko ima do sledeće oaze?“ – „Ima tri dana jahanja na kamili, reče ovaj”. – „Pa ja mojim džipom stignem za pola dana!“ – „A šta ćeš raditi ostala dva i po dana?“ začudi se Arapin.