Category: arapska kultura

Cenkanje

Kad odem negde na Istok, nervira me što moram da se cenkam za sve što kupujem. Ja sam onaj tip koji voli fiksnu cenu i obično prihvatam prvu cenu koju prodavac kaže. A kada pokušam da se cenkam, nekako uvek preteram, pa se prodavac naljuti i malo fali da krene da me gađa onom robom koja mu prva dođe pod ruku. Jednostavno, nisam rođena za trgovca…

Nije lako proniknuti u arapski sistem cenkanja, obaviti uspešnu kupovinu i ne nagrabusiti. Nedavno sam čitala delo američkog antropologa, Edvarda Hola koji je u knjizi The Silent Language (prevedena na srpski kao Nemi jezik) pokušao da pronikne u arapski obrazac cenkanja tj. način razmišljanja tokom ovog čina. Ovaj neformalni obrazac podrazumeva „da cenu nikada ne određuju pojedinac ili njegove želje, već uvek neki skup okolnosti poznatih i jednom i drugom partneru; ako i nisu poznate, lako ih je dokučiti. Pogađanje se vrti око jedne centralne tačke: tržišne cene”. Hol je to objasnio na primeru bundeve, čija je tržišna cena 6 pjastera. Svaka cena iznad ili ispod toga ima svoje značenje:

Ako prodavac za tu bundevu traži duplo više (12 pjastera), kupac će misliti da ovaj nema pojma koliko mu roba vredi! Ako traži 10, kupac može da se uvredi, pa sledi galama i svađa. Kupac tada stiče utisak da prodavac uopšte neće da proda. Ako prodavac smanji na 8, kupac uviđa da ovaj hoće da proda, ali cenkanje se nastavlja. Ako tada zatraži 7, kupac je ubeđen da je dobio dobru cenu.

S druge strane, ako kupac za istu bundevu ponudi 1 pjaster, prodavac će misliti da kupac nema pojma koliko roba vredi. Kada kupac poveća ponudu na 2, sledi galama i svađa i prodavac je ubeđen da ovaj neće da kupi. Kada ponudi 4, ovaj misli da će kupiti. Kada ponudi 5, prodavac misli da se kupcu stvarno dopala bundeva, i da će je platiti i više nego što vredi.

Cenkanje je za Arape stil života, a ne samo pokušaj da se zaradi koja para više. I nije bitno da li se trguje bundevom na pijaci ili hidrocentralom – princip je isti. Zato, vi koji ste loši u cenkanju poput mene, bolje proučite ovo – da ne bude posle: „koštalo me k’o svetog Petra kajgana!“

Zuz

Omiljena reč iz tuniskog dijalekta mi je reč „zuz“ (زوز). Ova reč znači dva. Broj dva. Volim je jer omogućava da se na jako lak način izražava dvojina, što nije slučaj u arapskom književnom jeziku.

Mi smo navikli na jedninu i množinu, pa možda ne znaju svi da neki jezici imaju i dvojinu. Ako na književnom arapskom govorite o nečemu što je u paru, vi morate koristiti dvojinu. U dvojinu morate da stavite ne samo imenicu, nego i pridev, glagol, pokaznu zamenicu i broj. Sve to još ima i rod i padeže, a nastavci za dvojinu se gube u nekim konstrukcijama. Drugim rečima, ako hoćete devojci da izjavite ljubav na arapskom i kažete da vam se sviđaju te njene lepe plave oči, moraćete prvo u glavi da sklopite prilično komplikovanu konstrukciju. Ako to uspete, a da nigde ne omašite, vi svakako zaslužujete da vam devojka da šansu. Ako vam uspe, pa je povedete na piće, pazite kako naručujete dve hladne Koka-kole, jer bi stavljanje ove strane sintagme u dvojinu izazvalo smeh konobara. Bolje preformulisati ovako: “Konobar, donesi mi dve flaše Koka-kole!”, i onda ćete lako staviti reč „flaša“ u dvojinu. Mada ni to nije lako, jer morate voditi računa kako da uklopite tu dvojinu sa sintagmom Koka-kola, a da sve bude gramatički ispravno.

Ako vam se sada arapski čini kao pretežak jezik, znajte da je i srpski jezik imao dvojinu i da je neki indoevropski jezici i dalje imaju (npr. slovenački). Negde sam čitala da je ostatak srpske dvojine oblik „očiju“, jer oči su, jelte, u paru. Samo što se kod nas ta dvojina izgubila, a u arapskom nije.

Ali nije sve tako komplikovano. Dvojina se u svakodnevnoj komunikaciji ni ne koristi, kao što se ni književni arapski jezik ne koristi za ćaskanje u kafiću. Za tu svrhu postoje arapski dijalekti, u kojima se ovaj oblik izgubio. Arapi u svakodnevnoj komunikaciji ne moraju da se bakću sa komplikovanim konstrukcijama, jer je u dijalektima gramatika pojednostavljena. Recimo, u Tunisu samo kažu: „zuz“ i dodaju na to imenicu u jednini. Tako izražavaju dvojinu. Dovoljno je da kažete „zuz koka kola“, “zuz bira“, „zuz ajs krim” i sve će da ide kao po loju. Zato, ako putujete u paru i put vas nanese u ovu egzotičnu zemlju – „zuz“ je prava reč za vas

Pozdrav iz zemlje maslina

Pozdrav iz zemlje maslina i jednog od najvećih proizvođača maslinovog ulja na svetu! Pozdrav iz jedine zemlje arapskog sveta gde je poligamija zakonom zabranjena. Pozdrav iz zemlje gde su se snimali Ratovi zvezda. Pozdrav iz zemlje gde su, po povlačenju preko Albanije, našli utočište mnogi srpski vojnici i gde su mnogi od njih svoje kosti ostavili. Aslema!


Dugo me nije bilo ovde. Poslednji put kada sam bila, predsednik je bio Ben Ali, a njegova slika visila je na svakom zidu. Prilikom moje zadnje posete, u susednoj zemlji predsednik je bio Gadafi, naš veliki prijatelj i zakleti fan Nede Ukraden…
Turistički vodič tada nam je pričao kako Libija drastično subvencioniše cenu maslinovog ulja, do te mere da se Tunišanima više isplati da svoje maslinovo ulje izvezu u Libiju, pa ga ponovo uvezu – i onda bude jeftinije nego na početku!
U međuvremenu, u zemlji i regionu su se izdešavale velike promene…


Vreme je prošlo i više ne znamo,
ko je predsednik ovde, a ni tamo.
Al’ sigurno nisu k’o ona dva lika,
od kojih više nije ostala ni slika.


Vremena su došla nova,
samo su ostala ista arapska slova.
Na svakom mestu ispisano njim’:
„Bismillahi rahmani rahim…“


Tunis je prošao kroz veliku krizu
– pa nam je možda zato i uveo vizu 😉
Dvadeset evra sad se mora dati,
da se u pasoš lupe neki pečati.
Al’ navikli smo mi na to…


Glavno smo došli do ovog raja,
i našoj sreći neće biti kraja!

Sezame, otvori se!

„Sezame, otvori se!“ (ar. افتح يا سمسم). Ako ste gledali ili čitali priču o Ali Babi i 40 razbojnika iz čuvene arapske zbirke „1001 noć“, verovatno ste čuli za ovu čarobnu formulu, koja otvara vrata pećine pune blaga. Izraz je nastao po biljci susam, koju neki zovu i „sezam“ (lat. Sesamum indicum).

Priča kaže da je Ali Baba (ar. علي بابا) bio siromašni drvoseča, koji je jednog dana, idući šumom da seče drva, slučajno video neke razbojnike kako pred pećinom izgovaraju rečenicu: „Sezame, otvori se!“ Video je da se nakon toga otvorio ulaz u pećinu, a oni su ušli i za njima se odmah ponovo zatvorio. Kada su razbojnici otišli, radoznali Ali Baba je uradio isto to. Izgovorio je „Sezame, otvori se!“, ušao i video nepregledne gomile blaga – zlatnika, rubina, dijamanata i bisera – od čega je pokupio samo mali deo. Kada je njegov brat, Kasim, saznao za to, i sam je odlučio da pokuša. Otišao je i rekao: „Sezame, otvori se!“. Pećina s pred njim otvorila, a on ušao i zadržao se duuugo, puneći halapljivo vreću za vrećom. Ali, ne lezi vraže – kada je hteo da izađe, nije mogao da se seti šta treba da kaže! Znao je da se radi o nekoj biljci, pa je nagađao: „Otvori se rižo!“, „Otvori se zobi!“, „Otvori se pšenico!“, „Otvori se kukuruzu!“. Ništa nije vredelo. Ostao je zarobljen u pećini i možete samo misliti šta se sa njim desilo i kako je platio cenu svoje gramzivosti.

Susam je čudesna biljka. Ne samo da otvara vrata pećine, već otvara i apetit – naročito kada se samelje i pomeša sa maslinovim uljem i malo soli. Tako dobijamo preukusan umak, zvani „tahini“ ili „taan“ (ar. طحينة), bez koga ljubitelji arapske kuhinje ne mogu ni da zamisle dobru klopu. Uz pržene falafele i maslinke se odlično slaže, a ja sam preko posula i malo kumina, da egzotika bude veća.

Si Đinping

Kad na TV-u čujem „Vučić se sastao sa Sijem“, uvek se pitam zašto ovog čoveka zovu po imenu? U pitanju je, naravno Si Đinping, kineski predsednik. Nedavno sam u Pravopisu srpskoga jezika našla odgovor – u kineskom jeziku prvo ide prezime, pa ime. Si je u stvari njegovo prezime!

Za razliku od Sija, neki arapski zvaničnici nisu prošli baš dobro u našim medijima: čas ih zovu po imenu, čas po prezimenu ili očevom imenu ili po nadimku, počasnoj tituli, čukundedi, askurđelu, prababi i tako dalje. Tako je to kad Arapi nemaju klasično ime i prezime, onakvo na kakvo smo mi navikli! Umesto toga imaju čitav niz antroponima.

Nedavno sam istraživala ovu temu, pošto sam pisala nešto za „Pravopis srpskoga jezika“ o tome kako se pišu arapska imena kod nas (nije još objavljeno, ali biće i „inšallah” čitaćete)!

Formula za građenje arapskog antroponimskog niza ide otprilike ovako: teknonim/pedonim (nadimak po imenu prvorođenog deteta) + lično ime + prvi patronim (ime oca) + drugi patronim (dedino ime) + treći patronim (pradedino ime) i tako možete ređati do prekosutra… + prezime (označava pripadnost) + drugo „prezime“ (ili počasna titula). Arapski antroponimski niz može, ali ne mora imati sve ove elemente i ne moraju uvek biti poređani istim redosledom. Pored toga, postoje razlike u građenju imena u različitim arapskim zemljama, u različitim epohama itd.

U arapskom možemo imati neka baaaš dugačka imena, kao što je recimo ime čuvekog putopisca Ibn Batute: „Abu Abdulah Muhamed ibn Abdulah ibn Muhamed el Levati el Tandži“ ili prelepe (bivše) saudijske princeze Amire el Tavil: „Amira bint Ajdan ibn Najif ibn Sahmi el Tavil el Asimi el Utajbi“.

Pa sad vi recite – da li je teže nama razmrsiti arapski antoponimski niz ili kamili proći kroz iglene uši?!

Sapir-Vorfova hipoteza

Jeste li čuli za Sapir-Vorfovu hipotezu?! Oni koji su učili opštu lingvistiku, sugurno se sećaju američkih lingvista Edvarda Sapira i Bendžamina Lija Vorfa koji su početkom 20. veka postavili hipotezu o jezičkoj relativnosti, tvrdeći da struktura jezika jedne zajednice u značajnoj meri određuje pogled na svet njenih pripadnika.

Sapir i Vorf su proučavali jezik Hopi Indijanaca, koji je pružao jedinstven uvid u to kako jedan jezik, sasvim drugačiji od indoevropskih jezika, bitno određuje svet pripadnika njihovog plemena, toliko različit od našeg sveta.

O tome nam je jednom govorio profesor Ranko Bugarski na predavanjima iz opšte lingvistike, živopisno objašnjavajući kako u se u jeziku Indijanaca iz plemena Hopi za ono što ih čeka u budućnosti kaže da je „iza“, a za ono što je prošlo – „ispred“. Oni, dakle, percipiraјu vreme kao nešto što im dolazi s leđa, prolazi pored njih i gubi se, nestaje negde ispred njih. A mi vreme shvatamo kao nešto što nam dolazi spreda, a nestaje iza nas. Zato se mi nikada ne možemo dobro razumeti sa Hopi Indijancima! 😉

A šta ima i da se razumemo s njima, kada ih nikad u životu nećemo videti?!

Veći je problem za nas to što ne možemo da se razumemo s Arapima, jer je i njihovo shvatanje vremena drugačije od našeg! O tome nisu pisali Sapir i Vorf, ali jeste Edvard Hol, američki antropolog. Hol je primetio da na Zapadu vreme ima cenu – vreme je novac, može se potrošiti, protraćiti, uštedeti i izgubiti. Dok na Istoku vreme nema osobine materijalnog i nije na ceni. Ljudi su važniji od vremena…

Možda tu razliku najbolje oslikava ova anegdota, koji mi je jedan čovek davno ispričao:

Pita Amerikanac Arapina u pustinji: – „Koliko ima do sledeće oaze?“ – „Ima tri dana jahanja na kamili, reče ovaj”. – „Pa ja mojim džipom stignem za pola dana!“ – „A šta ćeš raditi ostala dva i po dana?“ začudi se Arapin.

Žena od sultana

Moram da vam kažem da sam se baš iznenadila što se u Egiptu na plaži pušta naša pesma, atraktivnog naslova – „Žena od sultana“. Ko je išao po beogradskim kafanama, zna je da je svojevremeno bila veoma popularna. Kičasto stihoklepanje, praćeno zaraznim orijentalnim prizvukom sa zurlama, avionima, kamiomima i silikonima, kod nas ne može da omane, a vidim da je postalo i internacionalni hit!

Onomad kad sam prvi put čula za nju, odmah sam rekla da ima gramatičku grešku. I zaista, nepravilno je reći „žena OD sultana“, nego treba „žena sultana“ ili „sultanova žena“. U pesmi se spominje i sintagma „gnezdo OD zmaja“, a trebalo bi valjda reći „zmajevo gnezdo“ ili „gnezdo zmaja“.

Naše gramatike kažu: pravilno je „devojka mog druga“, a ne „devojka od mog druga“. Ali možemo reći „sok od višanja“ i „tašna od zmijske kože“. Prisvojni genitiv (označava pripadnost) ne zahteva nikakav predlog, dok genitiv sa predlogom OD može da označi materiju od koje je nešto napravljeno. Tako da, sa aspekta srpske gramatike, naslov pesme jeste nepravilan.

Ipak, sa aspekta metrike/versifikacije (nauke o stihu), naslov je skroz pravilan, jer to je takozvana „pesnička sloboda“. Predlog OD dodaje stihu još jedan slog, koji je potreban ovoj pesmi, u kojoj je drugi stih refrena uvek pisan u trinaestercu. Pesnik može, radi rime ili broja slogova u stihu, da prekrši gramatička i druga pravila, da izmisli reč, skrati je, produži ili izmeni…

Pesnička sloboda je sjajna stvar i kad prevodite poeziju. Ako ne znate kako nešto da prenesete na strani jezik, vi možete prepevati kako god hoćete i reći da je to pesnička sloboda. Za pesmu je važno da prenese ideju, osećaj, emociju, rimu… bez obzira koja jezička sredstva birate da to postignete.

Budući da sam je čula u zemlji OD (nekadašnjih) sultana, ništa mi drugo ne preostaje nego da je prevedem na arapski, koristeći se, naravno, i pesničkom slobodom (malo zbog rime, a malo i kao vid cenzure).

ْلا أحد يعرف أننا معأ،

أحبك وأنا زوجة سلطان،

ْإما أن أحبك أو أن أقاوم،

وأنت دائما تخطر على بالي.

يحسدون لأني زوجة سلطان،

ولأن زوجي أعظم إنسان،

كل ما أريده معه أمتلك،

إلا أنت، يا أجمل ملك!

Egipatska funta

Opet se javljam iz zemlje faraona, koja turistima nudi možda i najpovoljniji „all inclusive“ na svetu. Pošto ovde nemam mnogo dodira sa novcem, zamolila sam jednog Egipćanina da mi da egipatske funte da slikam, kako bih vam ispričala priču o etimologiji arapskog naziva za ovu valutu…

Na književnom arapskom (egipatska) funta se zove „džunejh“ (جنيه), dok se ista reč na egipatskom dijalektu izgovara sasvim drugačije. Egipćani glas /dž/ izgovaraju kao /g/, a i ono /h/ na kraju se ne čuje, pa ispadne „gni“. Ranije sam se pitala otkud „džunejh“ odnosno „gni“ da bude naziv za funtu i kakve to ima veze jedno s drugim. Posle sam saznala da ovaj naziv vodi poreklo od engleske reči za gvineju, valute koja je bila u opticaju između 17. i 19. veka, a ime je dobila po oblasti iz koje su Britanci donosili zlato da kuju ove novčiće, afričkoj Gvineji: „guinea“ – izgovara se: „gini“… Funta je u Egiptu uvedena u 19. veku i tada je zamenila staru valutu, egipatski pjaster (od italijanske reči „piastra“). Pjaster je i dalje ostao u opticaju kao sitno od funte (100 pjastera = 1 funta). Što se tiče arapskog naziva za pjaster, on glasi „kirš“ (قرش) sa množinom „kuruš“ (قروش). Ovu reč imamo i u turskom jeziku, kao naziv za sitno od turske lire („kuruş“). Inače, sve je to iste etimologije kao naša reč „groš”, a nastalo je od italijanske reči „grosso“.

Nekada se sitniš u Egiptu zvao „para”, što to je očigledno turcizam, koji i mi koristimo za sitan novac i generalno za novac. Egipćani su kasnije paru ukinuli i uveli naziv „milim“ (مليم), od francuske reči „millieme”, a jedan milim je hiljaditi deo funte.

Čitava zbrka sa nazivima, kao što vidite. Zato dobro pazite da vas ne prevare kada se cenkate ili menjate novac. Ne bih želela da platite nešto „tri za groš“.

Burkini

Opet se javljam iz Egipta i imam dobru vest. Ako pođete u Hurgadu i zaboravite kupaći, ne brinite – ovde ima veliki izbor burkinija, kupaćih kostima za muslimanke koji pokrivaju od glave do pete. Ne morate da brinete o depilaciji, celulitu, stomaku i zaštitnom faktoru. I što je najbolje, ovde vas niko neće čudno gledati, jer to je ovde najnormalnija stvar. Ima ovde poznatih kairskih faca koje ih nose, a čak i žensku decu oblače u malo pokrivenije modele, gde se ne vide butine i nadlaktice. Nema šanse da puste dete samo u peleni za kupanje ili, ne daj Bože, bez nje.

Ako vam je to čudno, da vam kažem da ima i kod nas čudnih kupaćih kostima i čudnih žena. Videla sam jednu što umesto tračica na donjem delu kupaćeg ima neke lance, pa sve mislim da će da potone kad krene da pliva. Videla sam i jednu što je ugradila „er begove“ veličine XXXL, pa ne može da potone, sve i da hoće…

Kako kaže naš narod – sto ljudi, sto ćudi.

Sam naziv „burkini“ ovde se ne koristi, jer je to zapadna izmišljotina. Za kupaći se u arapskom koristi francuska reč maillot („majo“), bilo koji model da je u pitanju. Naziv „burkini“ je nastao po pogrešnoj logici, jer „burka“ nema veze sa tim. Burka je onaj plavi „čaršav“ što nose žene u Avganistanu, gde su pokrivene cele, a gledaju kroz gusto tkanu mrežicu (ponavljam, Avganistan nije arapska zemlja)! Nešto drugo je „nikab“, pokrivka crne boje, gde se ženi vide samo oči, što se nosi u arapskom svetu. Ima i ovde u hotelu takvih žena i da vam kažem, one se slikaju za Instagram, kupaju, vode biznise, žive život punim plućima. Mnogo je više onih čija je kosa pokrivena hidžabom. „Hidžab“ to je marama koja dozvoljava da se ženi potpuno vidi lice, dok su kosa i vrat pokriveni. Takozvani burkini, dakle, najviše podseća na hidžab.

Burkini je nije samo kulturološki, već i lingvistički fenomen. Nastao spajanjem dve reči u jednu: burka + bikini = burkini. Za ovaj način tvorbe reči koristi se u lingvisitici francuski termin: „portmanteau“; engleski: „blending”, sprski: „slaganje“/„kompozicija“, arapski تركيب مزجي / النحت… Bikini je dobio naziv po istoimenom Maršalskom ostrvu, gde su vršene probe atomske bombe, jer je uvođenje dvodelnog kupaćeg polovinom 90-ih zaista napravilo „bum“! A zanimljivo je da je potom odbačen „prefiks“ bi-, da bi „osnova“ kini dobila i druge prefikse, pa tako imamo naziv „monokini“ za jednodelni kupaći, „trikini“ za model gde su gornji i donji deo spojeni komadom tkanine i na kraju „burkini“. Imamo i veliki derivacioni potencijal za sve buduće kovanice, kojima ćemo imenovati nove modele na tržištu. Jer, kao što rekoh, sto ljudi – sto ćudi.

Pozdrav iz zemlje Tahe Huseina

Pozdrav iz zemlje Tahe Huseina (طه حسين 1889-1973), moje omiljene ličnosti iz arapskog sveta, mog omiljenog pisca stare generacije savremenih arapskih pisaca! Rođen u malom egipatskom selu, u ranom detinjstvu je ostao bez vida „zahvaljujući“ neadekvatnom lečenju. U to vreme mnoga su egipatska deca imala problem sa očima, a svest ljudi na egipatskom selu o potrebi za lekarom nije bila dovoljno razvijena. Umesto toga, oni su zvali nekakve vračeve, nadrilekare i sl. Jedan takav je sipao Tahi neke kapi u oči, od kojih mu je samo bilo još gore. Iako je rano oslepeo, to ga nije sprečilo da prvo studira na čuvenom verskom univerzitetu el Azharu, pa potom i na sekularnom, Kairskom univerzitetu. Dirljiva je njegova priča o odrastanju i školovanju, koju je do tančina opisao u svom autobiografskom delu „Dani“ (الأيام) – što preporučujem da pročitate

Studije je potom nastavio u Monpeljeu u Francuskoj, pa onda i na Sorboni, gde je doktorirao… Posle toga se vratio u Egipat, da stečena znanja prenese u svoju zemlju. Neko vreme bio je ministar prosvete, kada je uveo besplatno osnovno i srednje obrazovanje u Egiptu. Govorio je da obrazovanje treba da bude kao vazduh i voda – potpuno besplatno i dostupno svima. Danas milioni Egipćana duguju svoje obrazovanje ovom čoveku.

Pošto je njegova autobiografija na mene ostavila snažan utisak, na studijama sam pisala seminarski o Tahi Huseinu. Nedavno mi je objavljen jedan rad posvećen njemu u Književnoj istoriji. Tu je osvetljen jedan važan aspekt njegove književnosti – zalaganje za prava žena, osvrt na njihov položaj u egipatskom društvu toga doba. U radu spominjem i jedan njegov „novootkriveni“ roman –Šejhova prosidba, koji je bio objavljivan u brojevima časopisa el Sufur, a koji je potom mikorčipovan i zaboravljen, tako da proučavaoci arapske književnosti dugo nisu imali uvid u ovo Huseinovo delo. Pre par godina je slučajno „otkriven“, što je izazvalo razne polemike među egipatskim intelektulacima, dokazujući da je Taha Husein ostao kontroverzna ličnost, iako je od njegove smrti prošlo skoro pola veka.

Mogla bih još dosta pisati o Tahi, ali eto vam link pa čitajte, a ja odoh da se bućnem u Crvenom moru