Istinit događaj: Dolazi trudnica na redovan pregled. Doktor: “Šta je ovo?! Vi ste slučaj za hospitalizaciju. Beba je već u porođajnom kanalu! Brzo u porodilište!”. Porodilište: “Nalaz je uredan, idite kući”.
Posle izvesnog vremena, dolazi trudnica opet na pregled. Doktor: “Ovaj nalaz ukazuje da je beba već u porođajnom kanalu i da morate hitno u porodilište”. Trudnica: “To ste mi rekli i prošli put, ali evo ja se još nisam porodila! Kako je to moguće?”. Doktor: “Pa, svako ima svoje mišljenje”.
Tačno je da svako ima svoje mišljenje i to je sasvim OK. Možete misliti koliko se tek mišljenja razlikuju u nekim oblastima gde od toga neće da vam ode glava – u filozofiji, lingvistici ili astrofizici, u molekularnoj biologiji ili andragogiji.
Kada vidim da mi student nauči teoriju napamet i da nema svoje mišljenje, znam da to od toga nema ništa. I onda im kažem: “Ako je nešto napisano u knjizi, ne znači da je to apsolutna istina”. Nije bitno da li ste neki podatak iz knjige nabubali tačno ili netačno, koliko je važno da o tome imate svoj stav, kritičko misljenje, da odvojite bitno od nebitnog, da vršite analizu gradiva, da razmišljate. Ako ste u knjizi pročitali nesto sa čim se ne slažete, znajte da taj udžbenik nije Sveto pismo, da ga se ne treba držati kao pijan plota i slepo verovati svemu što kaže. Jer postoje i druga mišljenja i drugi stavovi na tu temu, druge klasifikacije, podele i uglovi gledanja. Čak i kod istog autora može da se desi da prvo kaže jedno, a posle promeni mišljenje i onda tvrdi nešto sasvim drugo. I to je sasvim OK, jer to je znak da je učio, rastao i napredovao.
Ako je jedan Stiven Hoking napustio neke svoje tvrdnje o crnim rupama, na osnovu kojih je prethodno stekao doktorat, a Noam Čomski i sam odbacio neke postavke svoje univerzalne gramatike, onda zašto ne biste mogli i vi?
Ne trebaju nama oni koji besprekorno bubaju podatke iz knjige, već nam trebaju misleći ljudi! Zato ne bojte se da iskažete svoje mišljenje, pa makar ono bilo i pogrešno.