Volim da pišem i govorim na maternjem jeziku, jer tako mogu najbolje da se izrazim. Najbolje u maternjem jeziku poznajem frazeologizme, retke i neobične konstrukcije, pa onda mogu sve to da koristim, da moj izraz bude bogatiji, zanimljiviji i živopisniji. Volim da kažem kako neko „lupa k’o Maksim po diviziji“, blene „k’o tele u šarena vrata“ ili se drži nečeg „k’o pijan plota“. Onda, da neku šućmurastu boju nazovem „miš prdi farba”, pa da se našalim onim „ni kod babe nema džabe”. Ponekad ubacim i poneki arhaizam, redak sinomim, da bi mi govor bio lišen monotonije i dosadnih ponavljanja. Ponekad kažem „astal“, a ne uvek „sto“, jer to mi je tako dosadno. „Amrel“, a ne „kišobran“, jer je tako lepše. Volim da kažem „velosiped“ – jer me mrzi da lomim jezik na reč „bicikl“, koja na kraju ima taj nezgodan slog, zbog kog su nastale razne adaptacije, kao: bickli, bicikla i biciklo. Ponekad mi izleti i ono: „Koji ti je andrak?!”
A kad me pitaju šta je to andrak, ja odgovorim: To vam je, ljudi moji, bogatstvo srpskog jezika.
Literatura: Frazeološki rečnik srpskog jezika