Kad na TV-u čujem „Vučić se sastao sa Sijem“, uvek se pitam zašto ovog čoveka zovu po imenu? U pitanju je, naravno Si Đinping, kineski predsednik. Nedavno sam u Pravopisu srpskoga jezika našla odgovor – u kineskom jeziku prvo ide prezime, pa ime. Si je u stvari njegovo prezime!
Za razliku od Sija, neki arapski zvaničnici nisu prošli baš dobro u našim medijima: čas ih zovu po imenu, čas po prezimenu ili očevom imenu ili po nadimku, počasnoj tituli, čukundedi, askurđelu, prababi i tako dalje. Tako je to kad Arapi nemaju klasično ime i prezime, onakvo na kakvo smo mi navikli! Umesto toga imaju čitav niz antroponima.
Nedavno sam istraživala ovu temu, pošto sam pisala nešto za „Pravopis srpskoga jezika“ o tome kako se pišu arapska imena kod nas (nije još objavljeno, ali biće i „inšallah” čitaćete)!
Formula za građenje arapskog antroponimskog niza ide otprilike ovako: teknonim/pedonim (nadimak po imenu prvorođenog deteta) + lično ime + prvi patronim (ime oca) + drugi patronim (dedino ime) + treći patronim (pradedino ime) i tako možete ređati do prekosutra… + prezime (označava pripadnost) + drugo „prezime“ (ili počasna titula). Arapski antroponimski niz može, ali ne mora imati sve ove elemente i ne moraju uvek biti poređani istim redosledom. Pored toga, postoje razlike u građenju imena u različitim arapskim zemljama, u različitim epohama itd.
U arapskom možemo imati neka baaaš dugačka imena, kao što je recimo ime čuvekog putopisca Ibn Batute: „Abu Abdulah Muhamed ibn Abdulah ibn Muhamed el Levati el Tandži“ ili prelepe (bivše) saudijske princeze Amire el Tavil: „Amira bint Ajdan ibn Najif ibn Sahmi el Tavil el Asimi el Utajbi“.
Pa sad vi recite – da li je teže nama razmrsiti arapski antoponimski niz ili kamili proći kroz iglene uši?!