Leto je vreme kada se u Tunisu na svakom koraku mogu videti svadbe. Kažu da retko ko tamo ostane neoženjen ili neudat. Ako sami ne nađu nekoga za brak, uža ili šira famija će im sigurno pronaći.
Ipak, nije tako lako venčati se. Budući mladoženja prvo treba da kupi kuću/stan gde će dovesti mladu i još da plati sve troškove venčanja. U zemljama gde ekonomska situacija nije baš sjajna – to može potrajati… Zato se mnogi žene kasno i uzimaju dosta mlađe žene.
Običaj da mladenci žive kod roditelja tamo ne postoji. Smatra se da svako treba da ima svoju kuću i privatnost. Ja to povezujem sa nečim što se u islamu zove „mahrem“, a evo o čemu je reč…
Nastala od arapskog korena *hrm, koji u arapskom nosi ideju „zabranjenog“, reč „mahrem“ (محرم) u islamu označava sve one ljude sa kojima se osoba ne može venčati zbog srodstva. To su one osobe uže familije, pred kojima žena može da se otkrije, da skine svoju maramu, tj. hidžab.
Postoje jasna pravila ko spada a ko ne spada u nečiji mahrem. Pa tako otac, brat, muž, sin, svekar, ujak i stric spadaju, ali recimo zet, teča, dever ili brat od tetke/strica/ujaka ne spadaju. Pred osobama koje joj nisu mahrem, žena bi trebalo da se drži skromno, s poštovanjem i sa granicama. To znači da bi trebalo da nosi hidžab, kao simbol privrženosti islamskim vrednostima i radi održavanja pristojne distance.
Čitala sam na jednom islamskom forumu pitanja koje žene postavljaju na tu temu. Jedna se pitala da li treba da pokriva glavu dok je kod kuće, pošto živi u istom domaćinstvu sa muževljevim bratom. Dobila je odgovor da treba. Savetovali su je da istraje na tom Alahovom putu, koliko god izazovno bilo, ali da obavezno traži od muža da što pre obezbedi drugi smeštaj – mesto gde bi ona imala svoju privatnost, okružena samo onim ljudima koji čine njen mahrem…