Kada su me u januaru ove godine kolege iz Alžira, sa Filološkog fakulteta u Mostaganemu, pozvale na naučni skup „Arapski turistički diskurs: između jezičke sadašnjosti i proceduralnih perspektiva“, nisam bila sigurna da ću imati vremena da osmislim dobru temu i učestvujem. Međutim, kako je vreme odmicalo javile su mi se neke ideje i počela sam da razmišljam da odem… A ondа, kada je datum skupa iznenada pomeren sa aprila za maj, pomislila sam da od toga nema ništa. Jer, za početak maja sam već imala Egipat u planu…
Ipak, zahvaljujući predusretljivosti dragih alžirskih kolega, ja sam na kraju učestvovala na ovom skupu – i to na daljinu. Ovaj skup je u startu zamišljen sa mogućnošću daljinskog učešća, što je omogućilo da na njemu govore učesnici iz raznih zemalja i doprinesu njegovom internacionalnom karakteru. Bilo je tu profesora iz SAD, Iraka, Jordana, Tunisa, Egipta, najviše njih svakako iz Alžira – i naravno ja iz Srbije.
Od mene su arapske kolege mogle saznati kako se uči arapski jezik u Srbiji, na Filološkom fakultetu, i koji su to najveći izazovi sa kojima se studenti arabistike suočavaju. To nas je dovelo i do teme jezičkog turizma, glavne teme mog predavanja, jer upravo je putovanje u arapske zemlje radi učenja jezika važan aspekt rasta i razvoja jednog arabiste. Gde se najviše putuje? Koji se dijalekti uče? Kakve utiske stiču i ostavljaju naši studenti u sudaru različitih kultura – srpske i arapske… (Hvala svima koji su svoje utiske i anegdote podelili onomad sa mnom u mojoj anketi).
Ovakvi skupovi su sjajna prilika da se povežemo sa kolegama iz drugih zemalja i izgradimo zajedno mostove kulturnog približavanja, međusobnog razumevanja i saradnje koja może biti obostrano korisna i plodonosna. Zato se nadam da će u budućnosti biti još ovakvih prilika, još skupova na kojima ću učestvovati, ali ne više na daljinu – već uživo, kao pravi jezički turista.